Neobično rasprostranjena pojava u našoj sasvim obično nerasprostranjenoj zemlji. Ono jeste da imamo glumaca k'o govana i da bismo mogli šnjima komotno da popunimo jednu oveću ludaru ( ili, pre, buvaru ), ali da se toliko insistira sa jebenim filmovima...stvarno nije zdravo, bre! Nemojte pogrešno da me razumete: ja JESAM svim svojim toplim balkanskim srcem za tu, jelte, privatizaciju, ekspanziju i integraciju evropskim tokovima, ali zar je FILM najbolji alat kojim ćemo to konačno učiniti?! I bar da su nam neki filmovi, nego go kurac do golog kurca, sa jednom te istom glumačkom ekipom ispred a bogami i IZA kamere, i usiljenom tragičnom tematikom, uz prepoznatljiv kočijaški humor, sada već apgrejdovan u onaj šoferski.

Elem, kako je trenutni broj pomenutih smotri pokretnih sličica daleko prešišao godišnji kapacitet mučenika i velikomučenika u jednom crkvenom kalendaru, bojim se da će stvari odatle krenuti još nagore. Ukoliko se, naime, trend iz poslednjih nekoliko godina i dalje nastavi, uskoro će svako drugo mesto u Srbiji imati svoj filmski festival, čak iako možda ni televizor nikada videlo nije a kamoli platno. Kapiram, kapiram. Turizam i te munje. Ili je nešto drugo posredi? Kako je većina festivala filma u našoj zemlji ustoličena za vreme komunizma ( sem onog na Mokroj Gori, masnokosog, bolan, redielja ), kao nedvosmislen odgovor se nameće tadašnja politika Bratstva i Jedinstva, a u vezi sa gorepomenutim televizorom. Tu je, razume se, nezaobilazan faktor i srpski "Šta - oni imaju a mi da nemamo?!" mentalitet koji je i odgovoran za našu sudbinu nebeskog naroda. Uostalom, i mladim, talentovanim rediteljima neće smetati da u svoje biografije unesu "Zlatnog Petla" za najbolji kratkometražni film ili "Plavi Kamen" za II nagradu u kategoriji dokumentarca. Ko će i da proverava u kojoj je pizdi materini to zaslužio?

Tri đavolske stvari kojih se treba kloniti ako pitate mog dedu. Ove tri stvari predstavljaju svo zlo kojeg se treba kloniti ukoliko želite da živite srećno do kraja života. Ali jebiga, sve sto je lepo ili je nemoralno ili je ilegalno ili goji.

Termin kojim se u svakodnevnoj komunikaciji označava etablirana, hronična ili trenutna popularnost, vrednost i, na kraju krajeva, cenjenost određene stvari, ideje, osobine, predmeta i, uostalom, svega onoga što ovo veliko sranje koje nazivamo Život čini još težim za prebaciti.

Jebiga. Mog'o sam odmah da napišem "ono što se ceni", al' onda ne bih imao telo defke, štaš.

Turbolativ glagola "raditi". Apsolutno privređivati. Koristiti sopstvenu snagu do poslednjih atoma energije. Trošiti se do iznemoglosti. Definisati sebe kao "roba". Svrstati se u "ljudske resurse".

Uglavnom, ultimativni stadijum "uposlenosti" rendom homo-sapiensa, usled kojeg isti vremenom metamorfozira u Canis lupus familiaris-a, da ne kažem, "psa"...

Ljudi koji su nekada sijali, bili zvezde koje su samo na trenutak zasjale, a onda pale... Osobe za koje smo mislili da će biti neko i nešto u životu. Obično se grdno prevarimo.

Ultimativni argument stare majke u vidu retoričkog pitanja u svrhu precrtavanje snajke non grate sa liste neženjenih želja.

Večiti razlog u školi, zašto profesor neće da vas pusti.

Omiljeni izraz starijih osoba, koji koriste kad su ubeđeni da nešto ne znaš uraditi, ili kad već napraviš neko sranje.

Da mi je neko razbio iluzije onog trenutka kada sam Tanju prvi put ugledao u funkciji mlade komšinice Mije Aleksića kako polugola šeta troiposobnim stanom, verovatno bih ga naterao da pojede miks mlevenog stakla i ovsene kaše i čekao da onako elegantno iskenja sve što je ubacio u sebe. Ali da danas sretnem istog tog čoveka, definitivno bih mu tražio da mi oprosti.

Svi smo gledali "Čovek sa četiri noge" ili "Bog je umro uzalud", kako god... Svi smo kleli Miju jer izigrava glupog Gvardiolu, divili se Tanji Bošković a niko tada nije ni pomislio da je celokupno čovečanstvo podložno entropiji, postepenom truljenju, da svi lapimo i umišljamo neke munje. Mija je umro, Tanja je poluprsla baba kontradiktornih živaca, a ja sam stariji nego što sam bio, još uvek koliko toliko čitav da mogu ovo napisati.

Došlo se u te godine da te svaka zaboravljena stvar koju treba kupiti u prodavnici samo približava onoj staroj: "Nisam lud, pitaj mog psihijatra". I mora da se zna ko igra na kojoj poziciji. Iako se Tanja više ni ne nalazi u protokolu, ni na klupi a kamoli startnoj postavi, nekako se još uvek tu batrga sa duplo mlađima od sebe, davajući pritom nebulozne izjave kojima bi pozavideo čak i Aca Lukas kad je na "infuziji". A Tanja Bošković upravo tako i deluje. Moje mišljenje je da baba mora biti baba, kao što Ivica mora biti Dačić hehe. Otišlo je vreme ribe prekrivene peškirom, došle su bore, opušteni gronik i sto staračkih kuraca koji idu sa godinama.

Zato, gospođo Bošković... Prošle su devedesete; prošla je Necina keva Lola Golubović, nek' ostane bar lepo sećanje na nju iz tog vremena. Ali ne... Vi to jednostavno ne možete da nam priuštite! I nemojte više da dižete noge na televiziji iz samo jednog (glavnog) razloga: SRAMOTA ME JE KAD GLEDAMO MOJA BABA I JA. IPAK JE ONA SAMO MALO STARIJA OD VAS.

Definicija je napisana za takmičenje Mizantrophy II.

Prijatelj koji se uvek slaže sa vama. O čemu god da se priča, koja god da je situacija u pitanju, uvek će da vas podržava i veliča način na koji razmišljate. Ostaće uvek u izveštačenom pozitivnom fazonu; sve da padaju pečeni pilići s neba, njega to ne bi izbacilo iz takta.
Ovakve osobe imaju strah od kontriranja ljudima za koje osećaju da su primili njihove lažljive, sociopatske, nesigurne u same sebe duše pod svoje krilo.

Rečenica kojom prekidamo nekog ortaka koji udavi nekom svojom baronijom.

- Tužibaba. Svako odeljenje ima bar jednog. Tužakao je još i u prvom, ali sada je već dobio zvaničnu titulu tužibabe sa kojom deca neće da se igraju. Mrziš ga više nego štrebera.

- Štreber. Dete koje je toliko okupirano školom, da se već u ranoj fazi školovanja vidi da ga neće voleti samo tvoja učiteljica, već i nastavnici i profesori. Domaće zadatke radi čim dodje iz škole, i u suštini i nije loš klinac, ali kad god nešto zasereš prde ti kako treba više da se ugledaš na njega, pa ti baš i nije omiljeno dete iz razreda.

- Grubijan. Klinac koji otima pare za užinu, teroriše drugu decu, većinu vremena provodi u ćošku i jedini je bio kod direktora po kazni. Tvrdi se da mu je ćale u zatvoru, i da je jednom istukao i jednog šestaka..

- Sportista. Klinac koji voli da igra fudbal više čak i od tebe. Često donosi loptu u školu, na fizičko trči pun gas kako bi prvi stigao, ne dodaje loptu kad se igra, i uglavnom se trudi da deli pravdu po svaku cenu. Ćale ga je upisao na fudbal i kupio mu kopačke, tako da se podrazumeva da je on u pravu. Zna šta je ofsajd.

- Cicija. Klinac od kojeg ne možeš da dobiješ ni zarazu, a kamoli griz ili krug biciklom. Ništa neće da pozajmi jer se boji da će mu deca pokvariti, ne deli sa drugima nego krišom jede sam. Grubijan uglavnom njega najviše voli da muči i da mu uzima harač, ali celo odeljenje smatra da je to i zaslužio.

- Romeo. Klinja koji u razredu ima najviše simpatija, što je i pola devojčica već napisalo u leksikonu. Pomalo ga mrziš jer se i tvojoj simpatiji dopada više nego ti. Već u devetoj je jasno da će iz nekog razloga imati prodju kod žena. Simpatičan dečak, uglavnom i drugar, ne tužaka učiteljici, radi domaći i sasvim je normalno dete.

- Debeli. Svako, ali svako odeljenje ima nekog debelog klinca, koje je po pravilu predmet ismevanja. Uglavnom je smotan, jede na času, kasni u školu i jebe mu se za sve. Bira se medju zadnjima kad se igra fudbal, i većina dece ga tera na gol da ne bi nešto zajebao, a i neće da trči. Može se desiti da je debeli klinac u isto vreme i grubijan. Onda se stvari menjaju..

- Slavko. Slavko je dete sa kojim se iz nekog razloga ne družiš previše. Nije da ga ne voliš, ništa ti nije skrivio, ali jednostavno još niste postali drugari. Sedi daleko od tebe, ne živite blizu jedan drugom, nemate iste drugare. Slavko.

- Drugar iz klupe. Drugar sa kojim si se skontao još prvih dana, i izdejstvovali ste da po svaku cenu sedite zajedno. Zajedno idete i u školu i iz škole, nerazdvojni ste po ceo dan, sve delite, jedan drugog branite i jedan drugog ne zajebavate. Desi se da vas stariji nalože pa se potučete, ali se vrlo brzo pomirite. Verovatno drug za ceo život.

- Devojčice. Skoro sve te nerviraju, rugaš im se, gadjaš ih grudvama, čupaš ih za kosu, zajebavaš i mrziš zato što plaču i tuže te učiteljici koja te posle vuče za uši. Ako ti daju da prepisuješ od njih na kontrolnom, sve im se prašta.

Zdravorazumsko upozorenje da svašta zna da iznenadi u mraku. Nož, bejzbol palica, bokser, dildo. Nikad se ne zna šta tama skriva. Bolje je zato naći pratnju ili ostati na sigurnom, čisto da se sreća ne provocira previše.

Stoje negde na tavanu ili u podrumu. Iskrzane sa strane, jedna već malko zinula. Prošao sam sa njima biciklion odlazaka na pecanje, gacanja po blatu, vodi, kiši, snegu, ma po čemu ne. Izdržale su sve to, i onda me još vodile na bezbroj partija fudbala i po travi i po betonu, trpele udarce i klizenjake junački, bez poderotine. Keva je pizdela što sve furam u njima, od škole do fudbala. Onda sam jednog dana, bez mog slaganja i znanja, dobio nove, neke lepe, čiste i nove. Moje stare su ''nekako nestale'' dan posle toga. Bio sam ekstremno tužan jer sam bio sentimentalno vezan za njih, ali dobro, šta da se radi.. Nosao sam razne patike proteklih par godina, izmenjalo se tu raznih. Ni jedne nisam upamtio ni kako su izgledale, kamoli marku. Nije me zanimalo. Preključe sam imao ozbiljnog posla da radim napolju, pa me poslaše da nadjem neke stare krpe da obučem, jer ću se isprljati kao stoka. Otišao sam na tavan da preturam, i tamo našao njih. Iste kakve sam ih zapamtio poslednji put kad sam ih video, pre nego li su nestale. Iskrzane sa strane, jedna već malko zinula. Obuo sam ih, još uvek su mi stojale kao salivene, svaka crta na svom mestu, instant pripadnost. Sav taj teški posao sam uradio sa mnogo više elana i poleta, ništa se nije činilo teško. Uveče sam otišao na fudbal u njima. Par ljudi me je zagledalo nekim podrugljivim pogledom, ali kako su oni mogli da znaju da moja levica radi u savršenoj harmoniji sa tom patikom? Saznali su posle, mada im i nije bilo baš najjasnije sve to. Neka, nikome i ne mora, sem meni. Nisam ni shvatao do sada koliko nešto neživo može da bude živo i bitno, samo ako nadješ razlog za to. A možda sam ja samo malo puknut.

Poseban oblik egzistencije u društvu jedne nacije. Pored svakojakih vrsta ličnosti, od lopova preko drotova do popova, kvazi patriote su najgori, razlog tome je što ni sami ne znaju u čemu je svrha njihovog bitisanja, ni smisao njihovih tričavih života. Najtužnija činjenica kod njih je to da oni, zapravo, misle da znaju sve i da, shodno u takvom razmišljanju, rade ispravnu stvar, i ne okreću se ostavljajući za sobom pustoš i probleme jer ''Tako Bog želi od njih''. Sve što umeju da rade je da ruše, tuku, psuju i gube vreme uz krike o lošem životu i vremenu u kom žive (to je, doduše, tačno), ali, sem toga, neće pokušati da promene to stanje jer je ipak lakše bitisati u mestu i filozofirati.
Prisutni su svugde, ima ih u školama, prodavnicama, po zabačenim mestima, u vukojebinama, na koje je i Bog zaboravio, po elitnim mestima. Kreću se u glavnom u dobro organizovanim čoporima spremni da iskidaju onog ko im se usprotivi poput krvoločnih vukova jadno mladunče jelena. Opasni su jer tako iskazuju svoju ljubav prema svojoj naciji i imaju posebna mišljenja, koja enormno odudaraju od normalnosti, i ne prihvataju istinu već je, slepom sujetom, iskrivljuju kako im se sviđa.
Kad ih upitaš o banalnim stvarima iz istorije, geografije ili bilo čega što se tiče njihove države koje bi trebalo svaka budala da zna, oni neće znati, iz prostog razloga što je to nebitno i dosadno, važna je taj patriotizam što teče njihovim zakržljalim venama.
Prave probleme, još više kvare sliku države, uništavaju...
Uvek su u pravu. Gramatika maternjeg jezika im je loša strana, istoriju znaju samo važnije događaje, o geografiji samo izvesne tranparente koje svakodnevno koriste, o narodnim običajima da ne govorimo. Neće znati ni ko se nalazi na novčanicama državne valute, a kamoli ko su ti ljudi uopšte bili i čime su se bavili, možda će znati ponekog, ali i to će biti sasvim iskrivljeno.

Način na koji većina osoba pokušava da se izvuče nakon što ih pogodiš u srž onoga što zapravo jesu.

Nastupa više kao odbrambeni mehanizam nego kao validan argument u zdravoj raspravi ili generalno razgovoru. U većini slučajeva se oslanja na telesne i biološke karakteristike učesnika tj. služi se antropološkom metodom za utvrđivanje navodne tačnosti argumenta, a s ciljem skretanja teme što dalje od gorke istine.

Plesati opasan ples po ivici dozvoljenog, sa mogućnošću nemilog miga koji bi doveo do neminovnog bliskog susreta sa strovalom. Zavisno od spoljnih faktora koji postavljaju pravila i ličnoj umešnosti u manipulaciji istim amplituda dozvoljenog je izuzetno velika sa mogućnošću da gotovo svaki start ostane samo to i ništa više- start na granici faula.

Period kada muskarci polude od srece,postanu zbunjeni od radosti,nestrpljivo iscekujuci dete. Za njih je taj 9 mesec tezi nego buducoj mami. A kad dodje taj dan ... Potpuno se izgube,zene moraju priznati da su muzevi mnogo slatki u takvim situacijama!

Žalosna životna činjenica. Šta vam vredi učiti, truditi se da saznate kad najbolje prolaze oni koji žive u blaženom neznanju. Odsustvo želje za traganjem, samouništenjem učenja je komforniji vid života i to je de facto, zalud sve velike premise i citati u slavu učenja. Nema potrebe-sve je to već neko negde umesto nas obavio, ne zamarajmo se.Ne znajmo i budimo srećni!