Kultni pevač pop muzike koji je na mestima gde stanovništvo čine većinom Romulanci, popularniji i od njegovog brata blizanca Majkla Džeksona.

Dal’ zbog toga što je na početku karijere, pre nego što je koristio Aće, delovao kao neki mlađahni Romulanac ili zbog njegovih zanimljivih plesnih pokreta, a zna se da Romulanci obožavaju d’igraju, Đekson je ostavio neizbrisiv trag u srcima ovih ljudi, koji su teško primili udarac koji im je život zadao njegovom smrću.

Njegov status međ’ Romulancima kreće se negde ispred Jašara Ahmedovskog i Kebe, al’ je iza Sinana Sakića i Šabana Šaulića, mada naravno, daleko je ispod neprikosnovenog heroja Romulanaca Brusa Lija.

Rečenica koju koristimo kada nas roditelji nateraju da uradimo nesto,sto nas u tom trenutku neverovatno mrzi i veoma nam je teško da to uradimo i ako je u pitanju neka nebuloza koju bi moglo da uradi i dete od 3 godine.
Tesko nam je da to uradimo i ako ceo dan sedimo za kompijuterom,gledamo TV,izležavamo se...itd
Na početku pokušavaš da to izbegnes ili da sto vise odlažeš...

Narodna mudrost koja objašnjava gotovo sve sukobe u istoriji čovečanstva, za koje nema izgleda da će prestati dok god čovečanstvo postoji. Na njoj je jedan od najpoznatijih svetskih psihoanalitičara, Sigmund Frojd, manje-više, zasnovao celokupan naučni rad koji se svodi na pretpostavku da se u osnovi svega nalazi sex.
Naime, usled nezadovoljenja sexualnog nagona, dolazi do akumuliranja sexualne energije što se kod muškaraca i žena različito manifestuje. Kod muškaraca, dominantni polni hormon je testosteron, koji je u toku evolucije bio odgovoran za odlazak muškaraca u lov i potragu za hranom. Zbog njegovog lučenja, ta nakupljena energija prelazi u agresivnost koja se ispoljava stupanjem u konflikte različitog intenziteta: od onih verbalnih, koji su najbezazleniji, pa sve do težnje da se strana sa kojom je započet konflikt fizički uništi, što rezultira tučama, ubistvima ili ratnim sukobima manjih ili većih razmera. Tako nastaju maloletni delinkventi, agresivne navijačke grupe i druge organizacije, ali i najveće masovne ubice poput Nerona, Iroda, Hitlera, Mao Cetunga, Staljina itd.
Kako je kod žena testosteron prisutan samo u tragovima, kod njih nakupljanje sexualne energije prelazi u džangrizavost, ozlojeđenost, opšte nezadovoljstvo, konstantnu potrebu za zvocanjem i slično. Tako nastaju isfrustrirane šalterske službenice, medicinske radnice, kasirke ili poslanice u parlamentu ( dovoljno je baciti pogled na Gordanu Pop Lazić, ili Natašu Jovanović ).
Sa druge strane, kada bi sexualno isfrustriarane osobe našle način da zadovolje svoj sexualni nagon, automatski bi se broj sukoba na planeti smanjio, najpre na lokalnom, a potom i na globalnom nivou. Jer kada bi svaki vojnik umesto puške držao u rukama neku cicu, ne bi imao vremena da razmišlja o istrebljenju protivničke strane, u fazonu ”…manje pucaj, više tucaj!!!” A kada bi šalterske službenice bile sexualno zadovoljene, bile bi pitome k’o mačići.

Iskusni, ljigavi ,matori krimos iz kraja, koji podstrekuje decu na kriminal i koristi ih za obavljanje prljavog posla mesto njega i njegovih starijih pajtaša.

Jedan u nizu naziva za zavodljive, misteriozne žene, čija osnovna uloga jeste da dovode muškarce do ludila isisavajući im krv, novac, slavu i ono malo telesnih sokova i životnih radosti što im je preostalo.
Zovu ih još i vampirice, vampiruše, vampirele a poznate su i kao femme fatale, Kleopatre, sirene, veštice...

Spolja ih karakteriše lomna fizička konstitucija, promiskuitetno zavodljiv ali pre svega elegantano-mračan stil oblačenja. Njihov mističan i do granice sablažnjavanja hladan pogled tera mnoge muškarce da stiljivo obaraju svoj. Obično su svetle puti, kao noć crne ili jarko crvene kose, uz neizostavno prisustvo crvenog karmina i jake maskare tamnih tonova. Puše na muštiklu i duvaju dim u lice potencijalnim udvaračima, čime samo potvrđuju svoju nedodirljivost.

Seksualno su nezasita bića, puna erotskog naboja; vrlo su domišljate, a od femme fatale se razlikuju mahom po mračnijem, gotik izgledu ali i većoj brutalnosti prema žrtvama.

Sâm izraz vodi poreklo iz Holivuda i s početaka 20-og veka, kada su se brojne glumice proslavile u ulogama ''vamp'' žena, silujući maštu ondašnjih uspaljenih magaraca. Od novijih vamp cava definitivno se izdvaja Anđa: dovoljno je videti to ispijeno lice i okrutan pogled! Brrr...
------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Za bolju vizualizaciju, nije zgoreg baciti pogled na priloženu galeriju: ovde su primeri old skul vamp ženski, dok su ovde napabirčene vampirele iz pop fikcije. Modernim vamp ženskama možete pariti oči ovde. Čak i na ovom sajtu ih ima nekoliko.

U američkom fudbalu daun (spuštanje lopte) znači da se igra prekida i da ekipa koja ima loptu igru nastavlja sa mesta gde je lopta spuštena. Ekipa koja je napadu ima četiri pokušaja da pređe minimum 10 jardi i tako obezbedi novi napad, tj. prvi daun. Naravno, ako se pređe više od 10 jardi, igra se nastavlja gde se lopta spusti i odatle kreće novi prvi daun. Ukoliko se u ta 4 pokušaja pređe gol-linija protivnika, postiže se tač daun (pogodak, neka vrsta gola, tj. glavni cilj igre u američkom fubalu).

U životu prvi daun znači novu šansu, odnosno jednu uspešno savadanu životnu prepreku koja je tek jedna u nizu novih koje je neophodno savladati. U svetu gde ljudi mahom žive od danas do sutra, svako to novo sutra predstavlja novi prvi daun. A život kao kvoterbek baca nekad loše, nekad savršene pasove, a na tebi je da uhvatiš živu loptu i trčiš napred vešto izbegavajučći sve protivničke igrače koji bi da te obore, prekinu pas i oduzmu ti loptu.

Dok se trudiš da se pomeraš napred, jard po jard, ne dozvoljavajući da te izugraju nazad ili van terena, a sve to dok makar ne pređeš tih famoznih 10 jardi iz četiri pokušaja i dalje se nadaš da će taj kvoterbek, koji smišlja milione akcija u sekundi, konačno baciti taj savršeni pas, koji će ti doneti taj toliko željeni tač daun, koji će značiti konačnu pobedu nad svim nedaćama i kada ćeš moći da kažeš da si osvajač Super Boula.

Podjebavanje dežurnog nejebača.

Kada nekoliko ljudi jede kolače za stolom, jedan mora ostati poslednji kako god da okreneš. Taj poslednji kolač niko ne uzima, jer po nekom pravilu ko ga pojede ispadne nekulturan i pohlepan. Medjutim, kako razgovor odmiče, taj kolač sve više postaje centar pažnje, i polako svi počinju o njemu da razmišljaju i netremice da ga gledaju. I koliko god da su siti, svako bi da pojede baš taj jedan, i polako počinje sve prisutne da nervira što tako stoji sam na tanjiru. Na kraju krene i razgovor o njemu..

Uniformisana lica svi gledamo s poštovanjem. To su osobe koje su se borile i ginule za svoju otadžbinu. Hladne zime, kaljavi rovovi, noćne straže, red, rad i disciplina. Zato je vojna uniforma svetinja, tj bar bi trebalo tako da bude, međutim u današnje vreme sve manje ljudi odlazi da služi svojoj zemlji. Nažalost, danas uniformu nose i osobe koje nemaju nikakve veze sa vojskom.

Novine koje su izuzetno korisne ako tražite "polovan" jugo iz 87 sa ful opremom(ima čak i oba brisača) ,električni dildo kineske proizvodnje ili stariju dobrostojeću gospodju za druženje ali ako tražite posao ove novine mogu da vam posluže samo kao zamena za toalet papir.

Jedna od veoma poganih stvari koja umnogome zagorčava život današnjem savremenom čoveku (naročito ako je gladan i ješan).Evo zašto:

Poklopac od Tegle je pravo merilo jačine ljudskog tela, karaktera i mozga.Dakle otvoriti teglu jednako je teško kao istovremeno skakutati na jednoj nozi, mazati svom papagaju senf na očne kapke i zviždati nacionalnu himnu Islanda.

Postoji više načina da se ovaj problem reši:

Nusproizvod roditelja zaokupljenih poslom.

Dok su roditelji na poslu, u najvećem broju slučajeva, vaspitno-odgojne lekcije dobija od babe i dede, koji su kvalifikovani da ga formiraju u razmaženka.

Umorni roditelji nemaju ni vremena ni dovoljno velik živčani prečnik da pričaju s njim. Umjesto da mu čitaju bajke, pustit će ga da sam gleda tv i tako psovkama bogati rječnik. Za to vrijeme mama će relax masažerom masirati umorna stopala, a tata će listati dnevnu štampu. Neće ga naučiti da složi igračke i odjeću, ruke da pere prije i poslije jela, da nije u redu odvaljivati vrata ormara, pertle će mu vezati do 7 razreda, a komšinici kojoj su došli u goste, umjesto da je pozdravi, popiškit će se u saksiju i otkinuti pelcer. Čokoladu koju mu ona ili bilo ko drugi pokloni, neće cijeniti, već će zagristi komadić a ostatak baciti na čupavi tepih i gacati nogama. Svaku igračku koju dobije, neće biti naučen da voli, već da se poigra s njom toliko koliko dugo traje jedna epizoda Duška Dugouška (kojeg inače ne gleda), a onda će, ovisno o kojoj igrački je riječ, pootkidati uši, odvaliti očkiće, polomiti krila. Zato što uvijek može novu dobiti! Da bi dijete bilo sretno, roditelji su tu da ispunjavaju želje. Njegov hir za njih je zapovijest!

Ako je poželio ptičije mlijeko, tata kreće u lov na pticu sa vimenom! Inače, slijedi kombinacija plača, vriske, cike, devastiranja pokućstva, šutiranja tate u cjevanicu i izjavama da ga roditelji ne vole, da bi volio da ga nisu ni rodili, da će pobjeći od kuće i slično.

Teret je roditeljima, teret društvu. Prvi ga vole i ništa ne mijenjaju u njegovom ponašanju, drugi ga ne podnose zbog ponašanja. Ipak, prvi se ljute na druge zbog toga, iako vrlo dobro poznaju karakteristike svog remek djela.

Легендарна пошалица Џ.К.-а (Џисз Крајст, шта сте ви мислили, јеботе?!) и једно од контроверзнијих учења истог, које ће дефинитивно ставити ваше "верујем веру-славим славу-фурам тетоважу/крстачу, 'начи, кои сам верник!" бусање у прса на ултимативну пробу искрености, али и испитати колико далеко сте у стању да у животу идете трновитом стазом дрводеље из Назарета, а колико сте у фазону "Ма, зајеби то, има тротоар два метра поред...".

Елем - трол или једна од највећих мудрости икада изречених? Дилема која би бацила у ребус и оне најмудрије састављаоце тикета. Уопште, читава Његова Беседа на Гори обилује филозофско-теолошким загонеткама, духовно изазовним, малтене немогућим идејама, и то највише у смислу њихових практиковања у стварном животу. Наведимо само каменорезачко-пекарску "Ко тебе каменом, ти њега хлебом" и мазохистичко-штокхолмско-синдромску "Љуби непријатеља свог" (?!).

Исус се, свакако, није двоумио око претходно поменутих синглова. Мислим, ипак је Он (био) Богомладенац, Божји Син, и слутио је да ће на крају највероватније бити спашен пошто на себе буде презуео све грехе Човекове...што се на крају, јелте, методом из 2 у 1 и догодило. Ко ће, међутим, улетети за Човека, есенцијално је питање и главна сумња у вези насловног израза сваког иоле разумног бића тј. оног које не дозвољава да му какве књиге или попови испирају мозак и ужљебују живот. Скромно је мишљење, пак, аутора ових редова да је насловни Кредо, иако контраран нашој логици и искуству живљења у данашњем Паклу од света, можда баш и због тога једини путоказ ка ослобођењу од наших смртних тела и коначном доласку у оно што прост народ зове Рај, у место у којем ћемо спознати свог Творца - у нас сâме.

Лако је рећи, додуше...

Ljudi koji nemaju svoju Andromedu su hendikepirani za čitav jedan svet, galaksiju, svetlosnu godinu, siromašniji za jedno vredno osećanje, stanje duha, vremensku zonu..Za čitav jedan podsistem unutrašnjosti bića. Osudjeni su na najstrašniju kaznu - da ostare.

Andromeda je nedeljivi deo svih unesrećenih i nesnalažljivih, neprobojna samoća u službi opstanka u društvu, štit, oklop i zaklon, kamena tvrdjava sva u lišaju i mahovini, načeta ludost u službi zdravog razuma. Svakoga ko poseduje Andromedu odlikuje i tračak sujete, jer svakome je njegova Andromeda najlepša. Uredjena po sopstvenom nahodjenju a opet mistična i iznenadjujuća, ona se širi i skuplja oponašajući pluća univerzuma, i treba je posećivati samo u trenutcima kada za njom najviše čezneš i žudiš. Druge ne smeš povesti tamo, jer lepotu tudje Andromede nije lako uvideti - na letimičan pogled deluje blistavo, a opet, ta blistavost materije i duha neiskusnom posmatraču može delovati zastrašujuća.

Neki su vekovima gubili vreme tražeći put za Indiju, nalazeći jedino prokletstva ljudske pohlepe i tragičnu patnju postojanja. Ja sam tražio sopstveni put, koji će me odvesti na samo moje mesto, u jedan zaseban univerzum, gde leže sama ideja i početak pupčane vrpce..Mlečnim putem, sa lastama i raspevanim prolećnim pticama ispod pazuha. Tamo jedino mogu biti svoj, sam sebi prekor i sud - mali Bog svog malog univerzuma.

Uplaše se za mene kada otputujem. Kažu lik mi ubledi, brada naraste kao trava u žitu, u očima zasijaju iskre žudnje i zvezde kojima još nisu nadenuli ime. Ne primećujem - otisnem svoj brod na nekoliko nedelja, podignem bela jedra, prekinem sidro, uživam u slobodnom letu i padu, plovidbi u beskonačno, namerim krmu ka nepoznatom pravacu, ćutanju, drugujem sa mislima koje ne trebaju ograničenu reč, zvukovima koje daruju instrumenti koje sam jedino za sebe izmislio. Nema gladi, hladnoće, sujete, prohteva, zahteva, jasno odredjenih pravila, tebe, mene, civilizacije..

Tabula raza. Družim se sa crnom materijom, uzbudjen posmatram supernove, u stomaku osluškujem vetrove sa sunca, i sve ono što mogu doneti iz daleka. Ne zanima me Mars, Jupiter je tačka koja bledi, a Zemlja samo početna stanica sa koje sam krenuo davno, vrlo davno.

Na Andromedama nema ratova jer nemaš sa kim da ratuješ, nema greha jer nemaš kome da ga počiniš..Nema crne mame i crnog tate, crvenih slova i zlobe sitnih duša, krv se uspava i ne razmišlja o smrti u ograničenosti vremena i postojanja, udišeš vazduh sa večnih okeana i planinskih venaca. Tamo je sve istinito, stvari dobijaju druge mere, oblici nova značenja, um neslućene dimenzije a ljudska sudbina jedan novi smisao. Ne postoji ni jedan vid barijera ni iskušenja - samo pobeda.

A onda nekako prokrijumčare zgusnuti snop svetlosti kojim te traže, i skokneš do njih - čisto da vidiš šta ima.

to je pitanje koje koristim u svakoj zgodnoj prilici za to, naravno kad moj cale ubedjeno prica sa mnom, i sta god da pomenemo naravno ja nemam pojma nista, a on k'o da je dva dana mladji od isusovog magarca i da je preziveo sve moguce i nemoguce na ovom svetu... tipa skole, zivota, izlazaka, koja pica nikako ne treba mesati, onda kako smo mi danasnja omladina kerov kurac naspram njih i kako,pride, sva moja skola i fax ne mogu nikako da se porede sa njegovim od pre 30 godina...
"eeeee, znas sine, mi nismo imali kompjutere, pa nije bilo tih vasih prezentacija, slika i formula... mi smo to lepo sve peske, a sada, vi pojma nemate...samo spavate po zadnjim klupama...( ko da su sve zadnje, naravno)"
onda dodje situacija kad treba da se zameni kabal na pegli jer je riknula, a keva bas treba da mu ispegla kosulju za odelo, jer ima vazan sastanak...i tu se ja stvorim, i pre nego sto ista zajebem ili pre nego sto ista uradim dobro, cujem cuveno "ne znas ti to, daj meni,sjebaces nesto k'o uvek.."naravno sa pogrdnim naglaskom u fazonu "imas 20 i kusur godina, ja 50, tek su juce dupe naucio da obrises, a sad ces to bolje od mene".. iako je peglu uzeo u ruke zadnji put pre 10 godina, kad je pokusavao da odlepi neki cosak od tapete..... tada ja ulazim sa svojom prepoznatljivom teorijom pameti izmedju oca i sina...
"cale, kad si, vidim, strucan za sve grane ovog sveta,a i vi stariji, vidim, sve bolje znate od nas, kazi mi ko je izmislio struju...??
naravno, pun pameti "pa ko je, pa tesla naravno....!!!"
"jel' tesla??? pa sto nije onda njegov tata izmislio,a???"

...e posle ovako necega, u njihovim ocima vise necete biti za baciti, kad vam kazem ;)

Postoje oni momenti koji kao da se stalno ponavljaju.Jedan od njih je i nesigurnost o statusu bojlera.Moš' ti proveriti da li si ugasio bojler 30 puta i opet ćeš,po ulasku u kadu i prvom kvašenju biti u nedoumici da li je ostao upaljen.Roditelji nas od malena uče da tuširanje sa upaljenim bojlerom donosi veliku opasnost od eksplozije,500% uvećan račun za struju,nuklaernu katastrofu,izbacivanje iz crkve,odlazak u pakao,itd,itd.

Zbog tih velikih rizika postoje različite reakcije na ovaj problem i nekoliko tipova ljudi prema rešenjima:

Zatvorski sleng u kombinaciji sa savešću ruskog tipa. Odležati; odslužiti kaznu. Na jednoj strani; bez imalo muke, sa lakoćom, u odsustvu savesti koja razara psihu, jede nokte do mesa i krvi, i kida zanoktice. Hodanje stazom popločanom sudbinom sušte suprotnosti od one koja je zadesila Raskoljnika, stazom koja zaobilazi patnju, muku, agoniju, bol i stradanje. Ležanje na jednoj strani je kao posledica zadovoljivanja pravde svojim alatom, bez čekanja na metafiziku i Boga, sa odlućnošću i sigurnošću razaranja nečije besavesne lobanje i neodgovornosti.

Metod dostizanja Paorovog optimuma pri kupo-prodaji artikulturnih proizvoda. Zaokružuje se na prvi ceo broj ukoliko se minimalno pretekne prethodni.

Човек кога карактерише хронична индиспозиција, јер га све изреда смара, све му је исфурано, све је лејм, од свега му се сере и повраћа.

То је нпр. кад блејиш са неким људима и укључе да гледају Ивана Ивановића и кидају се од смеха на његове супер форе, а ти, уздишући дубоко, колуташ очима, јер су ти тако лејм, иако би се можда насмејао на нешто од тога да си неколико година млађи. Али и то 'можда' је под знаком питања. Или кад сретнеш друштво из средње, па крену да препричавају форе из школе, кикоћу се истим интензитетом као пре сто година, константно преживајући неке извештале фазоне који су те још у трећем средње сморили, који би ти евентуално били смешни кад би се добро нациркао или устондирао. Најјаче је што је њима то смешно и док су трезни, па постављаш себи питање како ли им је тек добро кад се напију. Али ипак си фин и глумиш да ти је до јаја, да не би награисао кад почнеш да негодујеш, иако ти је сваки пут све више мрско да их гледаш како нимало нису напредовали за све ове године. Тад се запиташ да није можда и њима све тако лејм као и теби, па само глуме финоћу, али курац -- чвокне те по потиљку питање 'Јел има неко ДВД са матуре да окачимо на Јутјуб?'. Јеботе.

Или нпр. упалиш ТВ и који год канал да окренеш, а тамо се неко просерава за медаљу, имаш утисак да Жидовима који гостују код Мире Адање Полак испадају говна из уста док дробе о свом тегобном животу након национализације имовине, а док хипнотисан гледаш у Мирка Цветковића као какав крвоок, сконташ да га увек чујеш како прича нешто, иако не можеш да се сетиш да је икад нешто рекао. Чак и људи који су ти били готивни, сада су ти патетични, на челу с јебеним Рамбом који грли дрвеће које ионако треба да цркне. Све ти је срање. Онда гасиш ТВ и окрећеш се својим плејлистама и кутрењу уз музику, па укапираш да имаш на стотине албума које ниси пустио годинама, јер те је више блам од самог себе да их слушаш, а кад их негде ван куће чујеш, доживиш то као да ти неко прди у уши, па те је још више блам што си то некад слушао.

Популарне ствари су нарочито срање и терају те да издуваш стомачни садржај кроз нос, а срање су уједно и јер их воле срање људи од којих ти се такође баца пегла, па уместо да се бавиш нечим што је ин и популарно, ти идеш у боћарски савез да се социјализујеш с пензионерима, ионако изгледа да си већ стар.

Najveća mana nas Srba. Ogleda se u hrani i piću. Uvek se kupi barem duplo više. Najgore od svega toga je što se na greškama ne uči. Pa se i sledeći put, ponovi isto.