U četvrtoj godini polako počinju maturske ekskurzije.Posle mukotrpnog učenja i silnog izostavljanja jedva čekate da sednete u autobus i da sa najboljim društvom provedete neopisivo dobrih nedelju dana.

Zora je.Došli ste uspavani ispred škole i polako se ukrcavate u autobus.Dan je polako svanuo,vi ste već budni i bacate se u spiku sa najboljim ortacima.Svi su gladni pa počinje razmena maminih đakonija i ostalih namirnica koje su vam roditelji spakovali, da bi ste kako oni kažu "prošli jeftinije".Svi su siti,pa je vreme za pesmu.Ceo autobus odzvanja od navijačkih i četničkih pesama.Kada su se glasovi utanjili i usta osušila, vreme je da se u nekom "free shopu-u" kupi neki alkohol, po mogućstvu votka ili viski kako bi odma počeo da deluje.Svi su pijani,pa polako tonu u san kada razredne starešine napokon mogu da odmore od buke i galame.Seksi glas vodičice preko mikrofona sve mamurne budi i obaveštava vas da ste stigli na odredište.
Novi dan sviće,a vi i dalje ne znate gde se nalazite jer ste celu noć ispijali ostatke alkohola iz free shop-a.Odlazite na doručak gde vas čeka takozvani "engleski doručak" od kog ne mogu ni ptice da se najedu.Gladnog stomaka ulazite u bus i upućujete se prema nekim znamenitostima za koje vas baš briga.Satima šetate i jedva čekate da dodjete u hotel da bi ste odmorili noge i napokon uhvatili malo sna.Sledeći dan rezervisan je za drugi grad gde opet gledate neke spomenike i gradjevine koje ste mogli da vidite na internetu.Polako se iskradate iz mase i sa najboljim društvom odlazite u obližnju kafanu.Kada je turistička tura gotova vraćate se grupi,odlazite u hotel i spremate se za diskoteku.U diskoteci ludilo,ne zna se ko pije ,a ko plaća dok vas profesori mrkim pogledom posmatraju.Jutro je.Shvatate da ste najstrožoj profesorki u školi sinoć kupili ružu i da ste plesali sa njom.Iako se toga ne sećate,sve priče poričete i ne želite da se o tome priča.Opet sedate u autobus i krećete u šoping turu.Džeparac se odavno potrošio na alkohol tako da se opredeljujete na kradju sa ortacima.Kradete šta stignete,iako znate da vam neke stvari uopšte neće koristiti,ali dobre su za poklon.Vreme je da se vraćate kući.Na putu do kuće u autobusu razmenjujete majice jer kad ste krali na brzinu niste stigli da vidite da lije XXL ili XL.Prepričavaju se razne dogodovštine i troše se poslednji euri na slatkiše iz free šopa jer vam je alkohola preko glave.Pesma opet kreće a vozač hvali celo odeljenje kako je bilo pristojno tokom putovanja.Dok neki spavaju drugi su budni u ovim uspavanim lepoticama crtaju brkove i guraju smoki u nos i u oči.Da bi put što bže prošao vozač vam pušta "Kad porastem biću kengur" gde svi umiru od smeha i ponavljaju fazone iz filma kao da ih čuju prvi put.Prešli ste granicu i u svojoj ste zemlji.Pesme opet kreću,kao i fotografisanja za fejsbuk.Svi su srećni jer su ponovo kod kuće i sutradan u školi prepričavaju sve dogadjaje koje će pamtiti do kraja života.

Ova pojava je kod studenata najizrazenija u ispitnom roku. Student cesto uzima svoj indeks i lista ga od prve strane.. priseca se upisa,prvog ispita,drugog,treceg.. razmislja o ocenama,asistentkinjama.. i tako prodje sat/dva a gradivo i dalje ceka da bude nauceno.

Masina koja nikada ne sme biti stvorena, jer bi unistila nase poglede na proslost.

Dobro, sinak. Hajde da krenemo redom. Da li si ti išao na more da ti se "ništa loše ne dogodi" ili da se odmoriš?
Poznata je cela priča: obala je prelepa, Jadran je super, ljudi se ponašaju kao da ništa nije bilo (barem ono dvoje sa hotelske recepcije i konobar, sa kojima jedino i razgovaraš), tvoji su šurnaest godina letovali u Dalmaciji, što ne bi i ti?
I tako dok se trudiš da ne pričaš glasno na ulici, da ne bi čuli ekavicu i naglasak, i misliš kako si srećan što si ti došao autobusom, a ne kao kolega kolima sa beogradskim registracijama, koja sada plivaju pokraj Makarske, razmišljaš naglas metodom kiselog grožđa i slatkog limuna:
"Grci su sirotinja, hoće da uzmu pare na svakom koraku, Turci su muslimani, Crnogorci nemaju nikakvu uslugu i pritom deru, Bugari nemaju nikakvo more, iz inata prema Vučku nisam hteo da ostanem u Svrbiji, Egipat i Tunis su preskupi i nebezbedni...".

A zapravo bi trebalo da se zapitaš: "Ima li makar i jedne druge destinacije gde toliko moram da vodim računa o bezbednosti, da li će se Vučić i Milanović oko nečega pokačiti, da li će Torcidi ili Bad Blue Boys-ima biti dan, a pritom sve to za ne male pare?".

Izraz koji se koristi da opiše instant stečeno znanje u nekoj oblasti. Dojučerašnji nemač pojma postaje urbani pojmač koji zna, koji umije i još dvije.

Napustiti granice nase zemlje,a da to nije povlacenje preko Albanije,vazda je bila skupa ekskurzija (mada i ekskurzija do Resavske pecine nije naivna stvar),te se neko setio da spoji ruzno sa beskorisnim i na tome jos i zaradi.Tako je nastao program prema kome je predvidjeno da zaradite brdo para,upoznate nove kulture,religije,obicaje,steknete nova prijateljstva i naucite jezik.Tako kazu one cike iz agencije koje su mi mahale dok sam poletao sa Surcinske kaldrme u traktoru sa krilima na kome su jos uvek stajale rupe metaka iz rata na svetu broj 2.Kelner nas je odmah zamolio da vezemo pojaseve kako bi bezbednost bila na najvisem nivou i da ne obracamo paznju na pticije gnezdo na levom krilu...Nakon nekoliko vremenskih zona i nesto spavanja stigli smo...U NY...Auuu...Kakav momenat.Kroz glavu mi je prosla recenica koju je drug kosmonaut rekao prilikom sletanja na Mesec...Tu sad treba da nas neko ceka ,pa idemo u hotel a sutradan u kompaniju...U stvari nas nije cekao niko,te smo od aerodroma do kompanije,tj. iznajmljene stale, opremljene sa 2 racunara OS Windows 98, stigli peske.Razdaljina je nesto manja nego do Kraljeva...Kad se ide iz Kragujevca...Tamo su nam na tecnom spanskom objasnili da ne znaju sta hocemo i da dodjemo za 5 dana.Sve to su nam na Engleski preveli rukama.Hotel je malo drugaciji nego sto je prvobitno planirano,te u njemu nema nista,ali zato imam 8 cimera smestenih na betonu do mene.Sjajno...I tako sam 20-ak dana ,svako jutro upoznavao nove ljude koji takodje ne znaju zasto su tu.Auuu,gde sam ja dosao,pomislih u sebi ali nedopustajuci da sve ovo uzdrma moje odusevljenje novonastalim iskustvom.Sam posao i nije toliko bio tezak.Trebalo je samo nositi samar za bogate Jevrejcine koji ce te mesto baksisa potapsati po ramenu i zahvaljivati kao da si istrebio sve Palestince na svetu.A kolege ....Pffff... "KOLEGE" sa posla imaju prosecno 5 godina teske tavnice i vazda su druzeljubivi...A to sto su pre neko vreme isekli nekoga kao repu,je samo ruzna greska iz proslosti,koja nailazi na razumevanje u jednom liberalnom drustvu kao sto je u USA.I tako to...Zivi se gastarbajterski.Bas...Baca se meso po rostiljima,piju se piva uvozna i nostalgija prekracuje cetnicko-grandovsko-turbo-opstenarodno-veselim pesmama ( ovo zadnje me je zaobislo),na koje ,gle cuda,ovde niko ne obraca paznju...Stranci vazda uce najreprezentativnije reci nasega jezika,tako da je skroz normalno da cujes kako Urugvajac kaze Gvatemalcu "How you doing,picka?", a ovaj odmah resava pitalicu i kaze "Pusi kurac" .Ali jos malo pa kuci...Al ce da bude proseravanja.Neki ce tamo odmah reci "MA NE PITAJ ME NISTA.VI TO NE MOZETE DA ZAMISLITE".Pa onda sa drugarima na pivo.A harmonikas uzeo dnevnicu i nesrecnog studenta-junaka krepi pesmom meraklijskom a krcmarica pivom najgorim a svako vredi 50 dinara baksisa medj' sisama .On se kune kako vise niiiiikad nece otici uz napomenu da je bilo dobro al Srbija je Srbija.Bila...I ostala...I tako ce ta euforija trajati mesec dana ,dok se agresorske pare ne istrose,a onda ce se student- mucenik rado setiti smrdljivog grada i sa suznim ocima svaku temu zapocinjati sa " KAD SAM JA BIO...".

Zaključak koji se veoma često izrodi u bleji koja se dotakla političkih tema.

Jednostavno, ako se krene sa tom temom dođe se do zaključka da nema za koga da se glasa jer Demokrate su teški lopovi i u očima sveta su toliko srozali našu zemlju, da ne može niže, a mislili smo da je dno bilo ono pre petnaest godina. Naime, unakazili su zemlju, sebe su napunili do besvesti, a po korupciji smo jedna od najgorih zemalja u univerzumu, tako da se stranci gnušaju ulaganja.

Sa njima u kombinaciji su Mali Sloba, Mrka i Penzosi koji su nas uništavali desetak godina, u kojima su uspeli da nam srede 4, 5 ratova, inflaciju, sankcije i kao šlag na torti bombardovanje. Naravno za to vreme su nas i mentalno uništavali muzikom, glupim emisijama, vidimo-se-u-čitulji knjigama i dokumentarcima, a njihov recept i danas uspešno primenjuju njihovi gorepomenuti drugari i koalicioni partneri.

Tu je i LDP ali za njih se ne može glasati jer prvo podržavaju Vilenjake, a zatim hoće i da daju Kosovo što realno nije baš mnogo popularno, a oni i sami znaju da tako nikada neće doći na vlast, ali mogu na tu foru da se ogrebu za koji Sorošev dinar i njima lepo. Malo ponekad moraju da dobiju sitne batine od ovih baš ekstremno desnih ali za drogu se uvek ima, a to je najbitnije.

Da ne zaboravim i najveću opozicionu partiju Naprdnjake (slovo "e" namerno ispušteno) koji su dogurali tačno tamo gde su želeli, jer ne odgovaraju ni za šta, samo prduckaju, a čak i maloj deci je jasno da su u talu sa ovima na vlasti i da mlate lepe pare, tako da oni neće nikada ni doći na vlast jer ne žele. Kao i ovim trećima, lepo im. Bace neki povremeni plakat protiv par likova iz vlasti, štrajkuju glađu par dana i to mu dođe to. Kada ih pokradu na izborima, uplate im neki dinar i Toma ima za kupovinu hrane posle štrajka, Vučke ima za botoks i bole ih brige.

Na kraju ostaju one partije koje predvodi Koštunica, ali za njih skoro niko neće glasati, jer da se razumemo, ja sam ubeđen da Koštunica na izborima ni sam ne glasa za sebe, ako ga uopšte i obaveste da su izbori u toku. Tu u njegovom rangu su Šešeljevi svedoci koji osim povremenog gađanja cipelom u parlamentu i po koje bačene kletve, malo šta drugo rade i mogu da rade, barem dok se ne vrati Veliki Vojvoda sa lenstvovanja u Hagu. Njima će se pridružiti u borbi protiv toga da im nebo padne na glavu i čuvene Zveri pardon Dveri, pa će da zajedno namaknu pet posto.

Tu negde pluta i Rasim Ljajić ali za njega niko neće glasati zato što će dati glasove Borisu Tadiću, kao i najveći lopov u istoriji Srbije Mlađan Dinkić čiji je manevar izlaska iz vlade provaljen, svi znaju da je Miškoviću prodao pola zemlje za sitne pare, a to što ljudima obećava opštine je takođe smešno, jer šta će im opštine kada će svakako biti bez para, a plus i on će dati glasove Tadiću, jer izašao je iz vlade samo da bi probao na ovu foru Ujedinjeni Regioni da namakne cenzus.

Na kraju ostaje jedino da sam sa svojim drugarima iz kraja osnuješ stranku, jer jednostavno u bilo kom kraju Srbije možeš naći dvadesetak ljudi koji će bolje obavljati posao od ovih lopova i lenjih neznalica koje žive kao paraziti na našim grbačama. Ako ništa drugo, mora da je isplativo čim su se oni svi toliko navadili.

DEMOKRATSKA STRANKINJA

Cura iz stare građanske, beogradske porodice (bez obzira što živi u Nišu, recimo) čiji je jedan deda pre rata posedovao polovinu svega, a drugi deda drugu polovinu. Ipak, ona shvata da su se vremena promenila. Da Srbija treba da bude modernija. Ona traži muškarca koji ima svoje mišljenje i čvrst stav, i koji je spreman da ga menja u zavisnosti od situacije i pravcu duvanja vetra. Ona je lepa, fina i zaljubljena. Ne u tebe, doduše, već u predsednika stranke. Pre toga je bila zaljubljena u predhodnog predsednika stranke. Treba da joj objasniš da se i ti, na prihvatljiv način, diviš lepoti predsednika stranke i da možete zajedno da ga pratite po Srbiji, i uživate u njegovoj pojavi i veštini da govori nekoliko sati , a da ne iznese nijedan konkretan stav.

RADIKALKA

Sviđa ti se radikalka? Pa, dobro... Ima ljudi koje pali da ih nego gazi štiklom, ima onih koji vole kožu i gumu... Nisam ja tu da sudim. Ako želiš da je, kao slučajno, sretneš, ne propuštaj gužvu u busu, na pijaci, niti naučne skupove u Sava centru (sledeći je na temu "Vojislav Šešelj protiv smrdljivih kurvinih sinova - govnara, a u borbi za istinu"). Radikalka voli sve što je narodsko (a pogotovo narocko). Lakše malo sa sapunom, a oštrije sa rakijom. Ubedi je da si njen princ u narandžastom "stojadinu" iz 1979. sa kojim će jedne nedeljie ići kod njenih, a druge kod tvojih na selo. Reci joj da maštaš o petoro dece koja možda neće biti stalno sita, ali će biti nacionalno svesna. Zamišljaš vaš radikalski stan. Jednosoban, sa drap tapetama, i stalnim mirisom domaće kuhinje.

KOŠTUNIČARKA

Ovako stoje stvari, DSS cura mašta o gotovo istim stvarima kao i Radikalka, a razlikuju se po tome što je Koštuničarka završila neki fakultet (istoriju, recimo). Put do njenog srca vodi preko njenog duhovnika. Dakle, prvo moraš da se dopadneš njenom svešteniku. Ona ništa neće uraditi na svoju ruku dok se ne konsultuje sa popom. E sad, bitno je ne naleteti na popa kome se dopadaju osmogodišnji dečaci, jer tu nemaš prođu. Ako si i to sredio, ostaje ti samo još jedna "kvaka 22" - DSS ženu može da privuče samo muškarac koji ne misli na žene, nego je posvećen nacionalnom i duhovnom. Čim ti nju muvaš, biće da si nekakav komunista, ili liberal u duši, a takav joj ne treba. Pročitaj nešto od Bećkovića, on zna kako se to sređuje...

VUKOVKA

Iako se SPO promenio do neprepoznatljivosti, cure članovi to ne priznaju i ne odobravaju. One traže ravnogorca sa dugim stažom. Nekoga ko poviše od Valjeva roštilja i šenluči od 1990. i čiji je deda isto to radio tokom Drugog sv. rata na tom istom svetom mestu. Da bi stekao njene simpatije, moraš da nabaviš izuzetno skup komad hardwarea. Treba ti "Draškovićizator". SPOpadija jednostavno pada u trans kada čuje glas svog lidera. Draškovićizator se priključi na mikrofon i sve što izgovoriš on spušta 2 oktave niže, pretvara automatski u deseterac, a savremene izraze zamenjuje arhaizmima koje ni najstariji sveštenici SPC ne poznaju. Opcija prevođenja na engleski priča je za sebe.

CURA IZ DRUGE SRBIJE

Pred sobom imaš šetačicu, udaračicu (u šerpe i poklopce, nažalost) i nezadovoljnicu opšte prakse. Bila je u DS-u, bila je u GSS-u, ali sada je našla svoj pravi politički dom. Shvatila je ono što i tebi treba da bude jasno, ako želiš da je smuvaš. Ona svim svojim bićem voli i želi Čedomira Jovanovića, i jedini način da je imaš je da budeš Čedomir Jovanović, lično i personalno. Možeš da gostuješ u "Peščaniku" svake nedelje, možeš imati najviše postova na web forumu B92... sve je to lepo, i ona će misliti da si cool i ok ali dok god nisi Č. Jovanović nećeš osvojiti njeno srce i dušu. Moraćeš da se zadovoljiš samo telom, što uopšte nije utešna nagrada, jer u ovoj pratiji imaju vrhunske kadrove po ovom pitanju. Srećno.

G17 + PROVIZIJA

Ona je i DSS i DS i SPO i leva i desna i sve što treba. Za kintu, naravno...

Četiri faze ovozemaljskog postojanja svega što živi i diše u Japanu. Po budističkom shvatanju čoveka po kom ovog čini simbioza uma, duha i tela, japanski narod je kroz svoju istoriju (kada nisu otkrivali barut, apokaliptične robote, pokoravali Kinu ili sejali pirinač i hvatali ribu) nastojao da u svim aspektima ljudskog života dovede bol do najviše moguće tačke, jer su bol i uživanje u ovoj kulturi usko povezani. Princip je jasan - fizička bol je seksi. Duhovna bol - neophodna. Umobolno - opšte prihvaćeno. Sva tri zuajedno - jedino vredno života. I tako dok jednog dana ne umreš i ne sahrane te vertikalno...

"Dva najbolja druga"

Jebi ga. Već je prošlo godinu i šest mjeseci od kako me je iz kreveta podigla muzika iz filma „godfather“ , od kako sam otvorio oči i svoje rožnjače susreo sa svjetlosnim snopovima koji su se probijali kroz kafene roletne na mom prozoru. Već je prošlo godinu i šest mjeseci od kako sam se dogegao do kupatila u tačno 7:00 h izjutra , obraze polio vodom , vratio se nazad u sobu i obukao prvu trenerku na koju sam naišao.Već je prošlo jebenih godinu i šest mjeseci od kako sam sluške nabio u uši i tog jebenog prvog septembra krenuo u tu jebenu trospratnu građevinu...
Iskreno , čitava ta priča , čitava ta graja mi se šetala po Đokoviću. Nisam mogao da izdržim , al’ ubrzo je sve postalo drugačije. Trides’ četri debila , jedanaes’ grupica. Sjednem u prvu klupu na koju naiđem , slušam i trpim. Engleski , matematika.. Retardi se ređaju , dolaze jedan po jedan. Jednostavno ne bih znao kako da izdržim da nije bilo njih. Jeste , njih. Njih koji su mi pomogli da od trides’ četri oduzmem dva i broju jedanaest dodam još jedan. Njih.

Kao i u svakoj dolini slijepih jednooki bijaše car , car kog u početku nisam prećerano obožavao jerbo sam i ja izgleda bio takav , slijep. Taj isti car mi je pomogao da otvorim oči. Taj isti car me je naučio da se smješkam kad čujem retardiranu priču tardosa oko mene i taj isti car mi je postao jedna od najgotivnijih osoba u toj trivijalnoj zajednici govana koju neki sad nazivaju II-2.
No , ćoravi vladar nije bio jedina osoba u ćeliji koju sam gotivio , bijaše tu još jedna , doduše manje gotivna ali ne manje voljena osoba u ćeliji sa petanest klupa i čet’ri prozora.Još jedna osoba koju sam još više volio od ćoravog gospodara.

Zajedno nam je jebeno bilo super. Kažem „Bilo“ jer više ne može da bude , prošlo je tačno godinu i šest mjeseci od kako nas je majka sudbina strpala u isti kavez , i tačno dva dana od kako mogu slobodno da upotrebljavam izraz „bilo je“.

Svaki vladar i pastriri njegovi imaše svoju knjigu , svoju bibliju , mi smo svoju nazivali kratko i jasno „Dnevnik Ane Skank“ , naš dnevnik. Zajebana bijaše ova knjiga , u početku mala a zatim i u A4 formatu sa tvrdim koricama. Ja sam bio ponosni spisatelj šereno ukoričene knjige , znači ja sam imao čast da izazovem osmjehe na licu „njih“. Eh , da mi je da nikad nisam krenuo da pišem. Kako svi ljudi imaju jebene probleme , i prejebene uzroke njihove nervoze imao sam ih i ja.Vidno iznerviran jednog dana uzeh atlasovu olovku u ruke i napisah sedam jebenih rečenica , sedam rečenica u našoj bibliji koje tuku predhodnih 8.000 , sedam rečenica koje nisam trebao da napišem i sedam rečenica koje sad znam napamet. Jebenih sedam.

**

Eto , prošlo je tačno godinu i šest mjeseci od kako sam se probudio uz zvuke „godfathera“ , obukao trenerku , stavio slušalice u uši i krenuo ka Beranskoj Gimnaziji. A tačno šest mjeseci od kako sam krenuo da pišem Dnevnik Ane Skank koji trenutno gledam kako izgara. Stranice dnevnika postaju crne u zagrljaju crvenih plamenova , u crvenim plamenovima vidim osmjehe , priče i fore koje kao da i nisu ispričane. Sve je izgubilo smisao. No dobro , možda u zajednici govana
ima još „njih“ .Od pamtivjeka vuci kolju jaganjce , pa ipak je na svijetu više jaganjaca nego vukova. Ko zna , možda u ćeliji ima još „njih“ , sivih vukova samotnjaka koji sa slušalicama u ušima sami grade svoju sreću. Jer ipak , čovjek je srećan onoliko koliko želi da bude , a ta jebena trospratna građevina nije jedina građevina prema kojoj ću koračati.Niti je bila , niti će biti.
Ljudi prolaze i odlaze , biće još jednookih vladara i njihovih pastira.I list padne kad požuti , mada njegovo mjesto kratko ostaje prazno.

Intelektualno muško društvo- školski i fakultetski profesori:

Lepotan intelektualac- Ima dvadeset i kusur godina, uticajnog dedu i smotanog tatu, završio faks u roku. Sluša Tošeta Proeskog, organizuje krvave studentske žurke ( https://vukajlija.com/studentska-zurka/462585), stalno menja boju kose sa mladog crnogorskog (ili islandskog) političara, preko smeđokosog kanadskog lepotana, do plavokosog šmekera iz Australije. I naravno, otkida sve najbolje ribe, što mu i jeste svrha života. Ali je bio nepopularan kao klinac zato što se prosto nije snašao. Smotaniji od geeka, samo se pravi da je nešto zato što je lepotan i pametnjaković u jednom. Predaje obično fiziku u srednjim školama, gde ima mnogo klinki koje se lože na njega. On ih krišom zavodi britkim jezičkim potezima.

Geek- Ima trideset godina, nikad nije radio one stvari, nosi naočare i kariranu košulju i roze pantalone, vozi taksi u slobodno vreme. Obično predaje istoriju.

Džejms Herio, Tobi Megvajer i Elajdža Vud tip - Balaševićev Bane- Obično predaje fiziku, ali za razliku od lepotana, u osnovnim školama. I sam je lep, ali ne kao lepotan i frajer, već kao neki jorkširski veterinar ili kao Tobi Megvajer u onom matine filmu o sirotištu. Savršen sin, savršen dečko svojoj devojci koja je ista kao on, savršen profesor, savršen tip, izdržao gomilu prepucavanja na njegov račun, za razliku od ostalih stojički trpeo, dobijao dobe ocene, lizao dupe profesorima a odbio da bude asistent na faksu zato što mu je cilj, je li, da bude prihvaćen član društva i lokalne zajednice, da ide na nerve svim slobodnijim ljudima u regionalnom centru gde je završio fakultet, da liže bakutanerima i intelektualcima starijim od 80 godina dupe, da bude voljen i cenjen. Kandidovaće se za predsednika školskog parlamenta, iako je iz osnovne škole izašao pre sto godina.

Geek-tupadžija: Ima najviše dvadeset i kusur godina, genijalac u oblasti kojom se bavi. Iz nekog razloga deluje tako obično, pa ga zovu ,,tupadžija''. Ali ne samo zato, već zato što mu je devojka najčešće psiho slučaj ili poluružna. Često ima obrijanu kosu, bradu obično ne nosi, ili nosi jareću, ima okruglo lice koje je nekad bilo bubuljičavo ali sad usled ovolikih muka i oslobađanja od roditeljske i psihijatrijske dogme više nije. Predaje kao asistent na faksu ili u srednjoj školi, đaci ga ili idolizuju ili mrze. Čude se što je ovaj čovek uopšte preživeo ispisivanje iz škole dva puta, pad sa osmog sprata, hiljadu puta ostavljanje od iste devojke, tuče dok je još bio goluždravo pilence u opasnom kvartu, drogiranje u srednjoj školi, i uz to vremenom postao mašina za ubijanje (u pojam) svih onih koji učenika koji ne slušaju. Ako počnu da ga mrze i da mu se rugaju, videće da može da bude gadan, kada ih natera da rade vežbe iako predaje ,,duhovni'' i ,,intelektualni'' predmet. Najčešće predaje fiziku, geografiju, latinski, srpski, francuski ili engleski. Kada ostari, ima sedu bradu, stomačić i liči na Deda Mraza. Ono mihajlovićevsko u njemu što želi da se bije sa drugima je malo potisnuto u drugi plan, ali zato su baklave i torte u prvom.

Jebem vam svima majku tip - Običan čovek, crne kose, lepog lica, tek došao u bratiju i osedeo za dva meseca. Postaje najomraženiji u muškom društvu, jer je down-to-earth, običan i bez ikakvih životnih problema, naizgled. Ima dve ćerke i ženu koje mora da izdržava, živi u selu blizu grada ili u predgrađu. Predaje najćešće matematiku u višim razredima osnovne škole ili na lokalnom privatnom fakultetu.

Jedina šansa. Prvenstveno namenjena ljudima bez veze za posao, poslednja slamka za koju se hvataju kada shvate da niko od poslodavaca nije lud za njihovim znanjem i idejama.

Vampiri su stekli svetsku slavu blagodareći povempirenju transilvanskog bojara, grofa Drakule, oličenja pravog gospodina i nadaleko čuvenog ljubitelja dobrog zalogaja ljudskog grla i dobre kapljice čovečje krvi.
A ko bi i pomislio da su prvi-prvcati vampiri čija je slava doprela do evropskog zapada bili naši seljaci i da se po noći nisu podizali iz komfornih porodičnih grobnica i mermernih sarkofaga već iz raskvašene srpske ilovače.
Postojanje Petra Blagojevića iz sela Kisiljevo na Dunavu istorija verovatno ne bi zabeležila da se on posle svoje smrti, 1725. godine, nije povampirio. Blagojević se na dan posle svoje sahrane, na Aranđelovdan, u snu javio svojoj ženi i tražio joj opanke. Svoje lične opanke bez kojih je bio sahranjen. Seljani su shvatili zašto su pokojnom Peri potrebni opanci tek par meseci docnije, kada je za nedelju dana u selu umrlo devet duša. Milsili bi da ih je odnela čuma da svi do jednoga na samrti nisu tvrdili da im se prikazivao pokojni Pera, da ih je davio i da im je govorio da im nema spasa.
Selom je zavladala panika. Još s prvim sumrakom meštani bi se povlačili u kuće i prestravljeni čekali svanuće. Potom se pročulo da je vampir viđan i po tuđim kućama i da nema tog mandala ni katanca koji ga može zaustaviti. Govorilo se da su jedini lekovi krstače, beli luk i ljute paprike, ali ni to nije bilo sigurno. Zato su, po savetu ljudi koji su sa sličnim pojavama imali iskustva, seljani odlučili da raskopaju Perin grob.
Od 1718. severna Srbija bila je pod austrijskom vlašću. Švapska uprava bila je iznenađena panikom nastalom u Kisiljevu i nije bila sklona da poveruje u iskaze meštana. Ipak, kako su seljaci bili “van sebe od straha” Austrijanci su popustili i dozvolili da Petrov grob bude otvoren. Na lice mesta je iz Beograda došla delegacija sastavljena od vojnih i civilnih lica. Prema zvaničnom izveštaju komisije, od svih prisutnih pribranost je zadržao jedino stari grobar. Raskopao je raku, ćuskijom otvorio sanduk od čamovine i na opšte iznenađenje ukazalo se pokojnikovo telo, podnadulo i rumeno, sa naraslom kosom i noktima i pomodrelim usnama musavim od sveže krvi.
- Alaj si se ti, moj Pero, noćas lepo gostio. Što nisi ubrisao ta usta, crni ti? rekao je grobar i zgađen pljunuo.
Pred ovakvim dokazima da je reč o vampiru nisu imali izbora, mrtvо tеlо su probili kocem. Očevici su tvrdili je neraspadnuto truplo dok ga probijali ječalo i bljivalo krv. Pokojni Pera je potom spaljen.
Metodični Austrijanci su tom prilikom saznali da su stanovnicima Kisiljeva slučajevi vampirizma bili poznati još od ranije, iz turskih vremena. Jedan od najpoznatijih vampira bila je Vlajna Ruža koja nije bila krvoločna kao Petar, već je samo imala običaj da prepada meštane koje bi uhvatio mrak u blizini groblja.
Krene neko kući po padini pored groblja kad mu se, niotkuda, prikaže pokojna Ruža, Bog da joj dušu prosti, i alapača kakva je bila priupita:
- Gde si bio u ovo vreme, crni ti? U štetu ideš, đavo te odneo, a žena te, mučenica, čeka kod kuće.
Posebno je volela da noću razbija testije i lonce zaboravljene na dvorištu, da čangrlja lancima od kofe na bunaru i da poštenom narodu drmusa krevete. Seljaci bi je viđali kako da hoda po površini Dunava. Kada bi s vode ugledala nekog komšiju, Ruža bi ga pozvala po imenu:
- Radojeeee, dođi sa zaigramo! - sve u nameri da ga navadi da se udavi. I pošto niko nije bio lud da joj se odazove, ona bi sve življe cupkala po površini vode. Igrala je, zadizala suknje i pokazivala bele drusne butine i pravo je čudo da se nijedan muškarac nije polakomio i krenuo da i on igra na Dunavu.
Ružina rodbina je htela da presvisne od sramote. Kada bi se Ruža pojavljivala na vodi, silazili bi do reke pa bi je sa obale prizivali i moljakali da ih, onako mrtva, ne bruka pred svetom. A ništa joj nisu mogli jer joj se nije znalo groba, udavila se bila nesrećnica u mutnom Dunavu. Na kraju im se smilovala i smirila se, da se više nikome ne prikaže. I baš zbog nje su posle, u nameri da spreče mrtvake da hodaju naokolo, u selu ljude sahranjivali bez opanaka. (Zato je Pera i sa'ranjen bos.) Ipak, nesrećna Vlajna Ruža nije bila zao vampir; nikada nije izazvala pomor, niti je ikoga od živih zarazila svojim zlom.
Još 1725. bečki čаsоpis Volkische Zeitung objavio je članak Vampir von Kisilevo o slučaju Petera Plogojowitza. Od tada su vesti o vampirima u Srbiji krenule da se prenose iz časopisa u časopis, iz zemlje u zemlju, izazvavši pravu pomamu u zapadnoj Evropi. Saznalo se da ova zla bića ponekad haraju svim balkanskim krajevima. Svedočanstva su prevođena s nemačkog na engleski, na francuski, na italijanski, a jedina neprevedena reč bila je ona koje u tim jezicima nije bilo – vampir. I raspalila se mašta bogatih Evropljana pa su izmislili čitav jedan luksuzni svet vamprira u kome su zvezde grofovi bledih lica, zagrnuti crnim pelerinama koji imaju zamkove s kulama pod oblake, kamene nedgrobne ploče s elegantnim epitafima i pohađuju balove po dvoranama s viskoim svodovima. Niko se više ne seća onih iskonskih, narodskih vampira u opancima. Život su proveli radeći zemlju, čuvajući stoku, spavali su na slamaricama, grejali se uz ognjište, muzli krave, sahranjeni su u žutom blatu pod drvenom krstačom bez belega (nit je ko umeo da napiše, nit ko da pročita), a ipak su nas proslavili.

Žensko pištanje muda.

Jebi ga, takvo vreme došlo. Bolje da imaš nego da nemaš. Zato gledaj da na svaki mogući način ućariš svaki dinar. Ciganiši se maksimalno za šaku jada koja će ti pomoći da malo lakše preživiš, ali ipak sačuvaj obraz. Kad daš reč, budi čovek i ispoštuj je. Jer ako ispuniš obećanje, ma kakvo ono bilo, smatraće te velikim čovekom, u suprotnom ćeš uvek u očima sveta biti samo još jedan cigan.

As. Otac i majka. Bog i batina. Nije bitno da li je u pitanju hor mesne zajednice ili Akademskog kulturno-umetničkog društva, on je taj koji je glavni, uspešan, zaslužan i u svakom pogledu iziskuje da bude u centru pažnje. Njegova ličnost kombinuje sposobnosti fudbalskog menadžera (za organizaciju turneja) i Lučana Pavarotija (ali ne za pevanje, već za izdiranje na članove ansambla).
I baš svaki horovođa je, po sopstvenim rečima, onaj najnaj, malo kome priznaje da mi je makar i nalik.
Kad stigne neke godine u kojima se podvlači crta, uglavnom počinje da sere o svojim dostignućima, i tada brblja bez kraja i konca.

Mršenje muda od strane Jovanke Holchahafhaffber, Milje Vujanović Regulus i ostale kompanije. Ljudi koji čitaju dnevni horoskop I tumače njegove savete kroz svoj život su isti tip ljudi veruju u HAARP projekat. Elem, da se razumemo - pisac ovih redova ne veruje u dnevni horoskop, ali veruje u astrologiju.

To je jedan od poznanika koji vam neretko odgovara na pitanje bukvalno i vrlo opširno.

Seljačka kafa. Kafa koja kad se naruči, pretvara Beograd u Kišinjev ili Čeljabinsk. Ili čak Magadan.
Jedna jedina reč koja obuhvata sve selindžere na ovim prostorima. Prepoznatljiv trejdmark za selindžere možda više i od ženskih imena sa tri slova. Ako se tragikomedija na Balkanu može sabrati u jednu reč, ta reč bi bila "makijato"
Makijato je taj ontološki dijakrisis između Radašina i Milisave sa jedne strane, i Une, Lee i ostale pičke materine sa druge.
Ako Bosanci imaju kaahvu u džezvi, pečenu na vrućem pesku, i ponose se njome, mi imamo taj jebeni makijato koji ne postoji. U stvari postoji, ali samo u paralelnoj realnosti betonskih pripizdina urbane snobarije. Prema zapažanju pisca ovih redova, u Srbiji i Makedoniji, a nije isključeno da ga ima i drugde na Balkanu. U Crnoj Gori možda, ne znam zasigurno. Simbol kulture poraza, i pogrešno shvaćene civilizacije.
Uglavnom se pod taj pojam podrazumeva najobičniji kapučino, samo lošijeg kvaliteta.

Makijato kao što smo rekli ne postoji. Neko nekad u Italiji je hteo običnu kafu sa nekoliko kapljicama mleka, pa je objasnio da hoće samo malčice "isprljanu" kafu. I pošto se mrlja ili fleka zove macchia na italijanskom, čovek je naručio "caffe macchiato". Izmrljana ili isprljana kafa u prevodu.
Naravno, takvih "tipova" kafa u Italiji se stalno izmišljaju, ima ih na hiljade, i veoma retko ulaze u rečnik prosečnog italijana. 99% njih nikad nisu čuli za taj jebeni makijato. To za italijane ne postoji. Nije deo tradicije, i ne možeš ga naći nigde na menijima gde god se služi kafa. Kako je došlo ovde ostaje mistika. U drugim zemljama Evrope isto nemaju pojma o postojanju te balkanske demarkacione linije između normalne bleje i proseravanja.
Kapučino je stvar, Espresso takođe, ristretto možda, ali taj makijato, to je rezervisano isključivo za selindžere zapadnog Balkana.