Калдрма је пуцала под нашим ногама док смо се вукли ка месном тргу. У колони тајац док нас наслоњени на капије посматрају мештани, срећни што се налазе са друге стране улице. Са супротних страна стојимо, они у свету живих, ми већ у раки, неопојани и заборављени. Похваташе нас у њивама, амбарима, ливадама, шумама. Одведоше нас из својих топлих кревета, право у хладну гробницу. Поведоше нас као стадо оваца у кланицу, не удостојише нас последњег поздрава и мајчиног загрљаја.
     Те је ноћи небо горело. Десетине људи у црним униформама су трчале са упаљеним бакљама по вароши проваљујући у сваку кућу. Кажу, траже неке бандите комуњарске. Уз њих су попут керова трчали Недићевци, улизујући се новом господару тукли су народ и пљували их како и сами не би осетили швапску чизму на свом лицу. Испреврташе ми све по кући, али не нађоше никога. А Бога ти, као да бих ја чувао неко мудо црвено... Отац ми је скончао негде у Проклетијама, поклекао у снегу. Животом је платио слободу Србинову, што бих ја сад чувао неку сецикесу и пробисвета, 'ајдука и револуционара проклетог. Није ми доста што су његови долазили код мене сто пута да отму козу или овцу, сад треба и главу због њега да изгубим. Море, све вас треба по кратком поступку, уза зид. Сутрадан сазнадох да је тај студент, комунац, убио двојицу Немаца кад су се пијани враћали из кафане. Каже народ, велико нам се зло спрема. Швабо не прашта, гори је од црног Ђавола. И од Турака, и од суше и поплаве. Куд прође, сеје смрт и страх. Пих, бекрије само плаше људе. Кад ухвате студента, добиће своје. Шта има нас да дирају, нити смо му јатаци нит саучесници. У се и у своје кљусе, пусти учене да воде политику.
     Зној ме обливао док сам тресао последњу шљиву. Родила, мајку јој, као у срећна времена. Роса је окупала, а она мирише и плави се као мастило, лепота Божја. Да драги Бог да среће па да је у миру попијемо, славећи слободу. Мисли ми прекину црквено звоно. Мајку му, данас није неки битан светац. Можда је неки ратник настрадао па му фамилија држи помен. Ма не би Швабо дао то. Дотрча комшијин мали и рече да идемо сви до крчме да нам кажу нешто. И дете, где ме сад прекидаш у послу. 'Ај ако се мора. Одосмо тамо и нешто нам се драо онај начелник, а ја само на шљиву мислим и ништа не запамтих шта рече. Само да дођем кући, ухватиће ме мрак па од посла нема ништа. Из мисли ме пробуди јак ударац у стомак. На улици вика, кукњава, запомажу људи док други псују и ударају их кундацима и чизмама. Крв и поизбијани зуби по калдрми помешани са прашином, људи се саплићу док беже а швапски меци фијучу за њима. Потераше нас као стоку низ чаршију, оно што је од нас остало. Једва дишем и стењем као жена док у реду идем на губилиште. Да скончам као нека лопужа и јајара, уз зид и везан као кер.
     Постројише нас поред зида избушеног мецима, крвавог. Бол у стомаку престаде кад чух команду официра. Народ ћути и не гледа нас, чекајући пуцањ само да оду кућама. Црвени се варошица, од крви и Сунца које се сакрило иза брда, запалило последњим зрацима небо и моје лице. Опсовах мајку швапску и падох на калдрму гледајући ка западу док се Сунце не угаси. Шљиве у трави леже окупане росом.

„..Али драги колега, да би ваш захтев био испуњен ви морате написати и предати нам молбу!“ – Илити: „Увуци ми се у буљу и почеши ме по истој!“

Да, добро си прочитао. Молитва није услишена, али је уважена и можеш слободно гурнути твоју малу ручицу у ректум предпостављеног, а при том са што више емоција очистити фекалне материје које се налазе у истом.

Дакле... Ради се о једном, не тако безначајном папиру, који обичног смртника чини већим. Није способан да услиши молитве од куће, као неки, већ тражи писмени извештај и доставу на ту и ту адресу. А то, да ли ће ваш захтев бити испуњен или не, зависи од вас, тојест од количине емоција и тежње за његовом буљом коју сте изнели на папир.

Или пак, може да послужи као афирмација у следећим случајевима:

а) Спречити јак проток фекалних материја да заврши на ћегама, тојест истим обрисати буљу.
б) Употребити га као занимацију кошаркашке лопте и потом убацити трицу у канту за смеће као Сале Ђорђевић деведес' и седме.
в) Уважити га као Бриселски споразум и у тишини ослушнути звук поцепаног папира.

У крајњем случају, једноставно га згужавати и бацити, и уједно спречити сопстевно понижење зарад туђе користи.

Није било лоше. Стандардно. Рад, ред и дисциплина. Јебеш га, Јапан је то.

Учитељ Ороки-Сан је опет инсистирао на мојој даљој обуци. Није лако бити самурај. Каже да треба да кренем на неко духовно путовање, а ја бих радије провео своје слободно вријеме са гејшама, пијући саке што ми је Ороки-сан дао кад сам матурирао на Академији. Елем, како су сви ти планови пали у воду, спаковао сам катану, резервни кимоно, нешто риже, понио лук и пар стријела и кренуо на јужну капију зидина Едоа.

Тамо сам се нашао са старим пријатељима. Мидори-сан, која ме је спасила из мора ономад, кад сам као путник на енглеском броду био на свом првом а за сада и посљедњем поморском путовању. Нема ту много шта да се каже: стандардна бродоломачка прича и срећа да је ту била она, иначе... Дакле, поред ње, ту је био и Јоширо-сан. Помогао ми је да савладам јапански, јер је био једини дружељубиви Јапанац. Многи од њих су ме презирали, али он ми је помогао око свега. Да се смјестим, описменим на јапанском, око посла, хране. Шта год је требало.

Кренусмо да лутамо планинама средњег Јапана. Тражили смо неки храм, о коме је причао Ороки-сан. Лутали смо дуго, бар мјесец дана, док га нисмо пронашли. Тамо су нас дочекали дружељубиви монаси. Није било лоше. Истина, заболе ноге од јебене медитације, али мора се. Не медитираш минимум 2 сата, нема доручка, ручка или вечере. Мидори-сан и Јоширо-сан су се често жалили на болове у леђима од факирских душека, али мени је било ок. Мантало ми се у глави по читав дан, вјероватно од крви коју сам изгубио спавајући.

Једно вече, наишла је група бандита. Тражили су злато у храму. Нашли су нас троје и преплашене монахе. Монаси су потрчали у своје одаје не би ли се заштитили од њих, а нас троје смо извукли катане и тако их и дочекали. Још једна борба. Хм, неће бити лако. Јоширо је неискусан, а Мидори је тек завршила Академију. Њихова прва борба. Биће тешко.

Бандити нису лако одустајали. Било их је много, али смо се својски борили. Јошира су проболи копљем кроз стомак у другом налету. Гадна смрт. Мидори је подлегла гадним ранама. Ипак, наставила је да се бори као змај. Већину смо их скинули стријелама. Да их само понио више...

Десетак преосталих је кренуло на нас двоје. Сјетио сам се свега што ме је Учитељ Ороки научио, примјенио то у пракси. Било је ефективно. Посљедњи од њих пао је под ударцем мача Мидори-сан, али ју је успио погодити отровним иглама. И она се убрзо придружила Јоширу. Што се монаха тиче, сви су били побијени, а златне статуе однешене.

Прошао је ту и неки сељак, видио ме са крвавом катаном и пријавио ме локалним властима. Иако сам упорно доказивао да нисам крив, бацили су ме у тамницу и осудили на вјешање. Да, вјешање је сутра. Штета. А таман сам хтио да окусим гејше док пијем саке...

Град Едо, Јапан, 1620. године.

Kad svi stavljaju trende na bašču,kafić..

Sjedimo mi 'vako, bila neka ekipica. Dobro se sjećam, i omladine, i životinjskog i biljnog svijeta je bilo. Već smo mi uveliko plutali drugim dimenzijama, kako je ko mog'o. Ja negdje iznad Estonije, kad kuca neko. Izađem ispod kamena i pravac prema vratima. Otvorim. Ovan Ivan, sa porodicom, sad kaže s njive. Sjeb ga puk'o nije čitav dan zapalio. Rek'o kasniš brate, mi zalihe potrošili, na nos mi tehace izlazi. Ne bi on to zbog sebe, nego mu djeca nervozna, krešte na sav glas. Ja već kreno, dopizdilo mi, da ga istjeram grob ga ćomanski, kad čuje se neko gore ispod mosta. Ima. Priđem mu, ima. E. R'eko haj srolaj, nek oni prvi kod tebe pa im asistiraj. Tako i bi.
Lola izvadi afganistanski šit iz prve ruke, smota ko onu sarmu u mene baba kad se đed iz vojske vraćo. Uze, povuće svoja dva dima, a realno bilo ih je petnes, jebo sulunar, i proslijedi dalje. Uze prvi ovan Ivan. Dva dima, pošten, i krenu da proslijedi dalje do svoje kreštave djece. Skontah ja situaciju i brže za winamp da ga upalim kad on već upaljen. Kliknem mjuzu, regestaj jah rastafaraj i upalim u kompu na šafl. Baš se vraćam kad Ivan predaje najstarijem. Dim po dim, dva dima po dva dima, masaža jamajčanskim zvucima i desi se čudo. Tad jaganjci utihnuše.

Tu su nekad bile sise.

Sad više ne, sise su sada znatno dostupnije svima, makar u digitalnom obliku, peta strana Blica je suvišna za tu svrhu.

Sada ne znam šta je na petoj strani Blica.

Nisam uzeo Blic, ni petu stranu Blica, u ruke dugo.

Možda pričam napamet, možda su i dalje sise na petoj strani Blica.

Možda sam samo ubeđen da je ovo vreme previše sivo i ozbiljno za sise na petoj strani Blica.

Ili je ovo vreme koje ne bi dozvolilo sise na petoj strani Blica, koliko god duhovit komentar bio vlasnice sisa.

Ili je možda svetu dosta sisa, pa i onih sa pete strane Blica.

Meni nikad neće biti dosta sisa.

I pete strane Blica.

Tu su nekad bile sise.

Ein Doppelgänger ist eine Person, die einer bestimmten anderen Person im Aussehen so stark ähnelt, dass es zu Verwechslungen ihrer Identität kommen kann. (извор: Wikipedia)

Е сад, ја не знам баш тачно шта овде пише пошто никад нисам учио њемачки и једини додир са њим сам имао у доба сателитских антена пре више од деценије и тако једино научио неке речи које се константно понављају у еротским филмовима, као што су шнел, ја итд. Са појмом допелгенгер, или по српски двојник сам се упознао проучавајући германску митологију. Допелгенгер је батица (или дух) који постоји негде у свету и кад тад ће ти се најебати маме, изгледа потпуно исто као ти, само што има другачију ћуд.

Дечја маштања о митским бићима су се обистинила једног дана када ме је љубазна госпођа на улици обавестила како личим на неког дечка који много лепо пева и да је послала смс глас за њега, одрићући се получасовне надокнаде за рад у државном предузећу како би дотичном помогла да се вине до звезда. Грандових. И би тако, момак је у финалу развалио неког ћелавог слепца и потврдио да је могућ наследник Бога музике, Шабана. Како то обично иде (осим ако сте Душан Свилар), кад победите на том престижном такмичењу, сва врата су вам отворена. И предња и задња. Отворена су вам врата престижних београдских сплавова и средњеевропских препрцаних дискотека где пиво од 0.25 кила кошта као пола кила јањетине у некој од реномираних печењара на Ибарској магистрали. Доступни су вам најбржи аутомобили, ненормално велике количине наркотика и алкохола, мешаног меса и бруталних пички какве кара само декан Мегатренда. Један живот на коме вам многи завиде.

Ако сте имали среће да се родите са физичким особинама Душана Свилара, боли вас курац. Нису вас гуркали лактовима у ребра пензионери и загледали кроз дебела стакла наочара, дељећи комплименте. Јер кога реално заболе курац за Свилара мртвог. Ако вас је живот до те мере усрао да имате стомачину и ружну фацу Дарка Лазића, није вам лако. Пре свега што нисте добили тако зајебан глас који прави паре и пичетину. Глас који одјекује шатром пуном гастарбајтера са великим апоенима европске валуте. Глас који тера људе да држе ваш постер на гајби и да поломе пола кафанског инвентара. Глас какав ваш никад неће бити јер не може свакога да усере толико, да певајући Два галеба бела сам себи истера ону најтежу, мушку сузу. Онај што вам створи завист и мржњу.

Сад сам схватио да сам ја зли допелгенгер. Није дечко ништа крив, јебига.

Posledica skidanja tri lopate šminke.

Сви ми који фала богу нисмо пичке студентске смо се провели лепо за летњи распуст, па тако и ја.

Почео је скроз супер. Док су сви у разреду платили по 10 еура учитељици за пиће и грицкалице, за прославу поводом распуста, мој најбољи другар на свету Азим и ја смо се талили за џиџу а и остало нам је пара за по кебаб и паклу цигара. После смо отишли на Дунав да гађамо лабудове камењем. Нећу да лажем, приликом поздрављања, Азим је пустио коју сузицу, али мислим да је било због оне шамарчине коју му је само пар минута раније опалио комшија Жовхар због неслагања са истим да је Чеченија независна република. Онда сам отишо кући и најео се као свиња. Онда је мама рекла да се спакујемо јер идемо код баке на село. Онда сам се спаковао. Онда сам отишао код баке на село. Тамо је било супер. Видео сам козу и овцу и теле и коку, а бака је заклала петла који ме је јурио и опет сам се најео ко свиња. Да, видео сам и свињу. Онда је деда ставио кравама нешто око врата и закачио приколицу па смо отишли у дрва. Ту сам му украо паклу цигара и он је после разбио бабу ко пичку јер је мислио да му она краде. Онда ме је деда то вече пипкао. Није ми се свидело. Онда смо у недељу отишли у цркву и ништа нисам разумео шта је поп певао. Онда ме је после цркве поп пипкао. Са дедом. Онда сам отишао у пластеник и видео да саде конопљу. Нисам пуно околишао и пар сати касније је дошао председник Дачић са полицијом и ухапсио деду. И ту смо се сликали. Онда сам сутрадан гледао како баба коље јагње и смејао сам се јер ме је његово дечје вриштање подсетило на Сребреницу. Онда је дошао тата и пребио ме је као пичку јер сам издао деду.

Ето тако сам ја провео летњи распуст и био сам тужан што морам да се вратим, али обећао сам баби да ћу се вратити крајем октобра да идемо да чекамо Шешеља у Сурчину.

Оно што ти зидар исприча о свом послу након ладног зидарског.

Лето ко лето. Понеки сунчан дан између налета града и снегова. Прадеда одавно уместо „добро јутро“ говори „јебем ти озонски омотач“. Тата каже да су ванземаљци избушили озонски омотач да би могли да дођу на Земљу, а мама тврди да је то од дезодоранса који смрде на спреј за муве. Не волим ванземаљце. Извукао сам се једва да не паднем на поправни из Ванземаљологије. Учитељица је тврдила да сам изгубљен случај, док једног дана прадеда није отишао у школу. Од тада ме гледа сажаљиво и понавља да сам добро испао како сам могао.

Мој летњи распуст је прошао на Сифггтсеаеаји, ту је кажу, некад била Сирија. Након што се прочуло да се један човек претворио у лептира од последица супстанци које се тамо налазе, сав смештај је џаба. Мом тати се то свиђа. Мама каже да би он паре дао само на курве. Ја не знам шта је то, али је вероватно нешто укусно, пошто је тата дебео. Замолио сам их да поведем мог најбољег друга. Допустили су ми. То је Борко. Тата га зове Метално срање. Мени се то име не свиђа, па га зовем и даље Борко. Он је роботић. Лепо се слажемо. Син татиног кума каже да је Борко глуп к'о човек, али ја се не слажем.

Ишли смо телепортом. Тамо смо били ми и још пар породица. Упознао сам једног Дина, он тврди да има шкрге. Не знам шта је то, али му верујем. Он мени верује да је Борко паметан.
На Сифггтсеаеаји није било досадно, ишли смо и на пецање. Упецао сам малу сирену. Била је много ружна, па сам је вратио назад.

Кући смо се вратили пред сам крај распуста. Први дан школе је на мој шести рођендан. Мама ми је за полазак купила нову таблет-торбу и пакет виртуелних цигара. Њих сва деца воле. Мада им једва изговорим име. Некада се у први разред тек кретало много касније. Кажу да су се тад деца међусобно боље дружила. На степеништу су се две секе тапкале соларним пуњачима. Мени је остало још само три, па не бих и њих да изгубим.

Још једна школска година почиње. Чуо сам да се овакви састави завршавају са једва чекам следеће лето.

У Црнограду, 2198. године

Teška jebada, brale. Nije to jeza ko svaka druga. Ova je nekako zagonetnija i zajebanija. Opali te direkt iznad dupeta, pa nastavi uz kičmu i cepa sve do maloga, a boga mi i velikog mozga. Da se razumemo neće ona da se penje od 'ladnoće ili straha ma kavi. Ona ide od bolesti, a nije bolest sve što boli, brale moj...

Sad ti čitaš ove gluposti i misliš "Pa dobro 100% ova budala misli na pedere, ubice i takve glave" je l' tako? Dobro, nisu ni oni cvećke al' teško da će oni da ti izazovu jezu koja nosi isti atribut kao lik kog Voja Brajović glumi u "Otpisanima". U stvari, siguran sam da neće, decxo. Ovaj nelagodni osećaj će pre izazvati npr. prizor cigana koji iskaču iz smećarskog kamiona sa ovalima punim onih govana što služe po slavama od mimoza, valjda se tako kaže jebem mu mater. Šta je ovde tako jezivo pitaš se ti, je l' da? Kamion još u pokretu, jebo te bog!

Okej, ima ljudi koji su videli svašta pa im ovo sa ciganima i nije nešto. Realno, nemaju ljudi šta da jedu pa se snalaze. Al' ajde zatekni ti, brale, komšiju krajišnika od dva metra kog su pre dvajes' i kusur godina na traktoru oterali sa ognjišta obučenog u tri iks el "Helou kiti" korsetu kako gura nešto što liči na klatno u rč i recituje "Hasanaginicu" pa probaj da se ne naježiš. A bio je to kul lik, radio u nekom eksportimport preduzeću za dobre pare. Posle otišo u kurac...

''Провели смо лето, заједно смо били, шетали крај мора и сањали снове, ал' море к'о море, немирно и плаво, као коса твоја, као очи твоје...''

Био је то дан када сам се враћао из школе, последњи, најбољи дан. Ишао сам улицом узбуђен што ћу наредна два и по месеца провести са пријатељима и породицом. Мирисало је цвеће и све је било као у рају. Гледао сам лептире како весело лете и забављају се у последњем дану свог кратког живота. Пчеле су летеле са цвета на цвет, баш као моја другарица Вера. Мој пут до куће изгледао је као у сну, све док нисам дошао до пешачког прелаза. Чуо сам сирену, али нисам могао ништа да учиним. Веселог дечака ударила су кола.

Следећег дана пробудио сам се крај две баке и особе која ми је променила распуст. Завијена у завоје, изгледала је предивно, што говори о томе каква се лепота крила иза тог белог прекривача. Била је то жена мог живота!
Иако смо били у болници, дало се за приметити да се рађа једна велика љубав. Наши погледи сударали су се као ја са колима онога дана. Осмеси су нам се преламали као моја ребра и нога онога дана. Све је било тако божанствено!
Није могла да прича, нисам знао зашто. Касније сам чуо да нас је задесила иста незгода. Било нам је суђено!
Делили смо банане и сокове које су доносили посетиоци. Зезали се са инфузијом и правили лажне узбуне све док једнога дана није преминула бакица поред нас јер сестре нису стигле на време. Баш као у оној причи са дрвосечом и вуком, који га наводно напада.

Пре мене се опоравила. Од тада нисам чуо за њу. Преселила се у иностранство и сада има односе са пребогатим Французом. Покушао сам да је заборавим, али мало теже је ишло... Мој распуст био је предиван за мене, испуњен с љубављу као и прелепим тренутцима проведеним у соби број 37.

Провели смо лето, заједно смо били, лежали у креветима и сањали море, ал' снови к'о снови, нестварни су били, као коса твоја као очи твоје...

      Не постоји човек без душе. Временом нечија утихне и остане да помало трепери у црнилу, а нечија се потпуно стопи са тамом и постане још црња. Понека остане да бљешти као звезда, терајући демоне и ужасе мрака све док се не споји са светлошћу Раја где остаје довека. Нико душу није добио на поклон да ради шта са њом хоће, да је арчи и расипа на овоземаљска блага, већ му је позајмљена на један врло кратак период који се зове живот, да је паметно искористи.
      Сунце је пржило ливаде док сам испод крошње крушке седео и љуштио њен слатки плод. Присетих се лепих година мира и исте такве хладовине испред куће где сам заједно са Маријом и малим ручао у ове лепе летње дане. Крушке су биле слађе од шећера, сочније од првог пољупца, њихови сокови су ми се сливали низ зараслу браду, ко зна кад последњи пут подшишану. Убацих перорез у џеп и пођох тамо где сам се и упутио пре сат времена. Била је то хрватска кућа, одавно напуштена. Потпуно очувана, без иједне рупе од метка, нити гаравог зида стајала је мирно на врху брега. А у њеном подруму пар буради вина. Једно пресушило, друго прети да га сустигне. Наша јединица одавно није видела рата. Може се рећи да смо се мало олењили и још више опустили, по цео дан пијемо и не размишљамо више о пушци. Наточих две стаклене флаше од киселе воде и полако, звиждућући неку мелодију Бијелог Дугмета спустих се низ брег до логора док се за мном котрљао шљунак којим је пут био посут. Црвене се брда од залазећег сунца, црвенија су од вина у флашама које носим, од крви давно сахрањених ратних другова.
      Прође ноћ, људи се ужелеше вина, а ја слатких крушки које растоше испод куће. Брзо набацих пушку на леђа и дограбих испражњене флаше. За час избих до крушке поред пута и почастих се једном. Флаше су звецкале у торби са сваким мојим кораком уз стрму џаду. Кућа је чекала на мој повратак отворених врата. Мајку му, синоћ сам их затворио. Или сам излудео, Бога питај... Са првим кораком унутра осетих јак мирис јефтиног дувана, војничког. Нешто заигра у мени и натера ме да се спустим трошним степеницама у подрум. А тамо, попут ситог мачка који спава уз топлу пећ, поред бурета се извалио човек у црној униформи. Поред њега пушка, закочена. Преко лица капа са црвено-белим квадратићима, задовољно хрче. Зној ме обливао, осећао сам да ћу се удавити у њему и не смедох да му приђем. Да ли звати остале? Дотад може побећи и звати своје. Нечујним, мачјим корацима приђох и узех његову пушку. Немачка, са оптиком. За сваког војника најстрашнија, може га одвести у смрт брзо и изненада, да то и не осети, не пруживши му шансу да се бори за живот. Био је довољан најслабији ударац ногом у ребра да се пробуди. Збуњен и престрављен у исто време, гледао је у цев моје Заставе. Очију крвавих од вина ишчекивао је олово. Гледали смо. Ја у њега, он у цев, ко зна колико дуго. Као џелат стајао сам над својом жртвом, чекајући да изговори последње речи. Замуцкивајући и заплићући језиком, рече:
"Ето нас, пријатељу..."
"Нисам ја теби пријатељ. Да ли бисмо били пријатељи да си ти са ове стране цеви?"
"Били смо. Доста пута. Само што ја тебе нисам гледао тако звјерски."
"Шта причаш бре ти, 'оћеш да ти сад зубе проспем овим кундаком? Говно усташко."
"Ти си онај што воли крушке? Да. Свако поподне сједиш доле и љуштиш их тим перорезом у левом џепу. Знаш ли ти колико сам те само пута држа на нишану?! И ето те сада ту, с друге стране цјеви чекаш да ме код Господа пошаљеш."
      Гледао сам га немо. Како ја могу бити џелат некоме ко је мени сто пута био... И увек ме оставио у животу, иако је могао да ми просвира лобању кад је хтео. Џелат као Шваба оцу моме и хладни ветрови Албаније деди? Не. Само још једна кукавица, тешка на обарачу. Човек, као и ми остали са бар мало душе у грудима, чекао је очима упртим у цев да своју врати назад Богу. Са испруженом руком, држао ју је спреман да отвори длан и пусти је да узлети ка небесима.
      Вратих пушку на раме и празних флаша се вратих у село. Кажем нема више, пресушило буре. Више ме стара крушка не виде. Њени сочни плодови опадаше и лежаше у трави окупани росом.

Anti-bebi pilula...Ubije ga pre nego se i rodi.

...Сви су ми говорили да си курва, а ја им нисам веров'о! Ко ме јебе кад сам папуча. Боље да ме покојни Богдан тупим кухињским ножем заклао, н'о што сам му ћерку оженио. Нека му је лака црна земља, говно једно црвено!

Да си бар била нека домаћица, па да ти и опростим. Кад направиш колач ко маховину да једем, Боже сачувај. Ручак ил' га нема ил' загорео... Пасуљ без сланине, супа без бибера, сарма без меса, ђувеч без паприке. Ономад си ми заљутила кафу. Месец дана се борио са хемороидима, литре вазелина сам потрошио. О војмиа оца и сина...

А швалер из телефона. Антун Плетикоса. Да си ми рекла да је латински назив за отровну печурку, пре бих поверов'о него у причу да ти је рођак о којем не причате често јер је заостао у развоју. И да је провалио лепак са трин.. пардон: ТЛИНАЕС' година... ''Бок дећки, кај се збива? 'Ајмо пухат љепило па играт' ногомет!'' Ма дај...

Е, скини тај ланчић, стави омчу и да се разилазимо.. Аупичкуматерину!

„Ej, komšo, si čuo novosti ? U novi serijal „Farme“ ulazi onaj Zmaj od Šipova ...“
„Šipuga ...“
„A neee, nije Šipuga, nego Šipova. Ti bi kanda trebao da ispereš uši, a ?“
„Izvini komšo, ja sam ti malo nagluv od devedes’devete, puk’o mi tenk pored uveta, jebiga ...“
„Aaaaa ...“

Jooooj, batali komšija. Mrzi me da ti objašnjavam da svojom tobožnjom nagluvošću vešto prikrivam averziju prema armiji takvih kao ti, uhvaćenih u plišana gvožđa modernih mekorukih satrapa, trgovaca ljudskim dušama, koji pod svojim čudesnim plaštom demokratije kriju hiljade šarenih laža. Vade ih vešto kao mađioničari zečeve iz šešira, često i po nekoliko istovremeno, i vrte ih pred vašim zatupastim nosevima, dok vam se zenice šire u naletu adrenalina, a donje vilice su u silaznoj putanji ka podu uz obilnu produkciju pljuvačke.

Spin.

Jeste, šašava tuđica je (opet) „zalutala“ u srpski iz engleskog. Spinovati – vrteti. Ma šta vrteti ? Svrdlati, burgijati, štemovati i klamfati. Koga ili šta ? Pa naravno – lobanje krajnjih korisnika, samo ovaj put nema onoga „End user licence agreement“. Dobro, za prodaju magle i nije potreban.
Ne volim spinovanje bilo koje vrste, osim možda kad komšinica preko puta spinuje guzicom prostirući veš obučena samo u tunikicu. Ne želim da znam šta je gospodin XY rekao svojoj gospođi XX prilikom brakorazvodne parnice. Mi bolji jaja (što bi rekao jedan Šiptar s kojim sam služio JNA) da li gospodin YY dobro ili loše „meće“ izvesnoj starleti, kao i da li su izvesnoj gospođici prilikom operacije "slepog creva" odstranili i kurac. Čibe, bre !!!

„Khm, khm ... Nego, komšo, si čuo da Srbija dobija od Rusije MIG-ove ?“
„Čuo sam, komšo, samo se nadam da te neće zvati da ih opereš ...“
„Ma ’de ja, ja sam bio pešadinac ...“
„Aaaaa ... Dobro, komšo, piši onda kući po odelce ...“
„A ?“
„Palim ja, izvini ...“

Da ispoštujem primarnu viziju, i da ovo takmičenje ne ispadne baronisanje o jebačkim dogodovštinama, pričaću vam nešto drugo...
Napomenuo bih, jebačinu sam upoznao vrlo rano, (jebu me roditelji od kad znam za sebe, ja sam redovno jebo učiteljicu i nastavnike, posle me 2 decenije karala policija, a ni ja im nisam ostajao dužan) tako da mi je seks rano dosadio, te sam se zato fokusirao na sport kojim se bave nejebači, pecanje.
Nisam se nešto preterano trudio da upecam ribu, nit sam imao nekih iskustava ranije, i pecaljku sam uglavnom koristio da tučem komšijsku decu i kerove, kad mi svojom larmom ne daju da spavam, al jedan događaj je vredan priče.
Beše to pre 2 godine... Krenuo sam u solo akciju na pecanje, jer sam imao moje mesto, za koje malo ljudi zna. Redovno sam tamo hranio ribu, i ljubomorno ga čuvao od ostalih pecaroša.
Inače, mesto je u blizini jednog mosta, a čuo sam da ispod mosta leže somovi grdosije. Želeo sam jednog.
Naoružan dobrim priborom i mamcima, a i strpljenjem, krenuo sam rano ujutro. Ladu Nivu sam sakrio malo dalje, manje zbog lopova, više zbog ribočuvara.
Prvi trzaj sam imao čim sam zabacio, i znao sam, tačno sam znao, zver njuška mamac i razmišlja dal da otvori golema usta i posluži se.
CAP! Opasno i trenutno potapanje plovka govori mi da je zagrizao, ču zagrizao, progutao mamac bre, i ludačkom brzinom hvatam štap, povlačim se dalje od obale (da me monstrum ne povuče u vodu) i počinje bitka. Čovek protiv zveri, a zver polako postajem i ja. Adrenalin kola kroz vene, umor ne osećam, pete su mi ukopane u vlažnu banatsku zemlju i polako skraćujem najlon. Po pola kruga na Šekspirovoj mašinici, na svakih pola sata, i zver je sve bliže površini.
Nešto debelo kao moja ruka se praćaknu na vodi i ja pomislih da je jegulja na udici, ali kad spazih oko, veličine traktorske felne, svatih da to nije jegulja već jedan brk somovskog kralja.
On postaje sve bešnji, ja sve umorniji, te mi pade na pamet spasonosna misao. Štap obmotam oko obližnje stare vrbe i odjurim po Nivu. Lajka ima napred čekrk i tako ću ga izvući na suvo.
Dok sam se vratio nazad, jebena vrba je još samo korenom virila iz vode. (Ne kažu džabe stari ljudi da džigerica nije meso, vrba nije drvo, a zet nije čovek)
Hvatam kuku od čekrka i skačem u vodu. U par zamaha stižem do drveta i obmotavam sajlu oko debla. Monstrum malo popušta pritisak, skuplja snagu za ''grand finale'' a ja ulećem u Ladu i startujem čekrk. Sve ti ne jebem, kad je osetio da ga povlačim napolje, pa kad je poludio, krene da mi vuče auto u vodu, a ja ubacim u rikverc, uključim reduktor na sva 4 točka i dam mu ga po gasu...
Na svoj užas skapiram da Lada ore zemlju, ali i dalje ide prema vodi, i da ću završiti na dnu Tise ako ne iskočim.
Zgrabim samo novčanik iz kasete i izletim iz vozila. Snagom očajnika, uhvatim se za zadnji branik, i pružim poslednji otpor, ali mi od Lade osta samo tablica u rukama, a monstrum je odvuče u mutnu Tisu. Ostadoh ja tako i bez soma i bez auta, i ovo prvi put iznosim u javnost, jer znam da je teško za poverovati.
Tablica baš i nije neki dokaz, tragove guma je vreme izbrisalo, a dugo se videlo ulegnuće na vodi, tamo gde je monstrum ležao.

Кад гласно прднеш па кажеш "пардон"

╔══════╗
║               O
║
║
║
╨       __ U R A C