Nakon crkavanja bele tehnike prvog dana po isteku garantnog roka, traženje rashodovanih stvari po tavanu i njihovo tegljenje u sumornu sadašnjost.
Kaldrma je pucala pod našim nogama dok smo se vukli ka mesnom trgu. U koloni tajac dok nas naslonjeni na kapije posmatraju meštani, srećni što se nalaze sa druge strane ulice. Sa suprotnih strana stojimo, oni u svetu živih, mi već u raki, neopojani i zaboravljeni. Pohvataše nas u njivama, ambarima, livadama, šumama. Odvedoše nas iz svojih toplih kreveta, pravo u hladnu grobnicu. Povedoše nas kao stado ovaca u klanicu, ne udostojiše nas poslednjeg pozdrava i majčinog zagrljaja.
Te je noći nebo gorelo. Desetine ljudi u crnim uniformama su trčale sa upaljenim bakljama po varoši provaljujući u svaku kuću. Kažu, traže neke bandite komunjarske. Uz njih su poput kerova trčali Nedićevci, ulizujući se novom gospodaru tukli su narod i pljuvali ih kako i sami ne bi osetili švapsku čizmu na svom licu. Isprevrtaše mi sve po kući, ali ne nađoše nikoga. A Boga ti, kao da bih ja čuvao neko mudo crveno... Otac mi je skončao negde u Prokletijama, poklekao u snegu. Životom je platio slobodu Srbinovu, što bih ja sad čuvao neku secikesu i probisveta, 'ajduka i revolucionara prokletog. Nije mi dosta što su njegovi dolazili kod mene sto puta da otmu kozu ili ovcu, sad treba i glavu zbog njega da izgubim. More, sve vas treba po kratkom postupku, uza zid. Sutradan saznadoh da je taj student, komunac, ubio dvojicu Nemaca kad su se pijani vraćali iz kafane. Kaže narod, veliko nam se zlo sprema. Švabo ne prašta, gori je od crnog Đavola. I od Turaka, i od suše i poplave. Kud prođe, seje smrt i strah. Pih, bekrije samo plaše ljude. Kad uhvate studenta, dobiće svoje. Šta ima nas da diraju, niti smo mu jataci nit saučesnici. U se i u svoje kljuse, pusti učene da vode politiku.
Znoj me oblivao dok sam tresao poslednju šljivu. Rodila, majku joj, kao u srećna vremena. Rosa je okupala, a ona miriše i plavi se kao mastilo, lepota Božja. Da dragi Bog da sreće pa da je u miru popijemo, slaveći slobodu. Misli mi prekinu crkveno zvono. Majku mu, danas nije neki bitan svetac. Možda je neki ratnik nastradao pa mu familija drži pomen. Ma ne bi Švabo dao to. Dotrča komšijin mali i reče da idemo svi do krčme da nam kažu nešto. I dete, gde me sad prekidaš u poslu. 'Aj ako se mora. Odosmo tamo i nešto nam se drao onaj načelnik, a ja samo na šljivu mislim i ništa ne zapamtih šta reče. Samo da dođem kući, uhvatiće me mrak pa od posla nema ništa. Iz misli me probudi jak udarac u stomak. Na ulici vika, kuknjava, zapomažu ljudi dok drugi psuju i udaraju ih kundacima i čizmama. Krv i poizbijani zubi po kaldrmi pomešani sa prašinom, ljudi se sapliću dok beže a švapski meci fijuču za njima. Poteraše nas kao stoku niz čaršiju, ono što je od nas ostalo. Jedva dišem i stenjem kao žena dok u redu idem na gubilište. Da skončam kao neka lopuža i jajara, uz zid i vezan kao ker.
Postrojiše nas pored zida izbušenog mecima, krvavog. Bol u stomaku prestade kad čuh komandu oficira. Narod ćuti i ne gleda nas, čekajući pucanj samo da odu kućama. Crveni se varošica, od krvi i Sunca koje se sakrilo iza brda, zapalilo poslednjim zracima nebo i moje lice. Opsovah majku švapsku i padoh na kaldrmu gledajući ka zapadu dok se Sunce ne ugasi. Šljive u travi leže okupane rosom.
Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola".
„..Ali dragi kolega, da bi vaš zahtev bio ispunjen vi morate napisati i predati nam molbu!“ – Iliti: „Uvuci mi se u bulju i počeši me po istoj!“
Da, dobro si pročitao. Molitva nije uslišena, ali je uvažena i možeš slobodno gurnuti tvoju malu ručicu u rektum predpostavljenog, a pri tom sa što više emocija očistiti fekalne materije koje se nalaze u istom.
Dakle... Radi se o jednom, ne tako beznačajnom papiru, koji običnog smrtnika čini većim. Nije sposoban da usliši molitve od kuće, kao neki, već traži pismeni izveštaj i dostavu na tu i tu adresu. A to, da li će vaš zahtev biti ispunjen ili ne, zavisi od vas, tojest od količine emocija i težnje za njegovom buljom koju ste izneli na papir.
Ili pak, može da posluži kao afirmacija u sledećim slučajevima:
a) Sprečiti jak protok fekalnih materija da završi na ćegama, tojest istim obrisati bulju.
b) Upotrebiti ga kao zanimaciju košarkaške lopte i potom ubaciti tricu u kantu za smeće kao Sale Đorđević devedes' i sedme.
v) Uvažiti ga kao Briselski sporazum i u tišini oslušnuti zvuk pocepanog papira.
U krajnjem slučaju, jednostavno ga zgužavati i baciti, i ujedno sprečiti sopstevno poniženje zarad tuđe koristi.
Definicija napisana za Mizantrophy.
Nije bilo loše. Standardno. Rad, red i disciplina. Jebeš ga, Japan je to.
Učitelj Oroki-San je opet insistirao na mojoj daljoj obuci. Nije lako biti samuraj. Kaže da treba da krenem na neko duhovno putovanje, a ja bih radije proveo svoje slobodno vrijeme sa gejšama, pijući sake što mi je Oroki-san dao kad sam maturirao na Akademiji. Elem, kako su svi ti planovi pali u vodu, spakovao sam katanu, rezervni kimono, nešto riže, ponio luk i par strijela i krenuo na južnu kapiju zidina Edoa.
Tamo sam se našao sa starim prijateljima. Midori-san, koja me je spasila iz mora onomad, kad sam kao putnik na engleskom brodu bio na svom prvom a za sada i posljednjem pomorskom putovanju. Nema tu mnogo šta da se kaže: standardna brodolomačka priča i sreća da je tu bila ona, inače... Dakle, pored nje, tu je bio i Joširo-san. Pomogao mi je da savladam japanski, jer je bio jedini druželjubivi Japanac. Mnogi od njih su me prezirali, ali on mi je pomogao oko svega. Da se smjestim, opismenim na japanskom, oko posla, hrane. Šta god je trebalo.
Krenusmo da lutamo planinama srednjeg Japana. Tražili smo neki hram, o kome je pričao Oroki-san. Lutali smo dugo, bar mjesec dana, dok ga nismo pronašli. Tamo su nas dočekali druželjubivi monasi. Nije bilo loše. Istina, zabole noge od jebene meditacije, ali mora se. Ne meditiraš minimum 2 sata, nema doručka, ručka ili večere. Midori-san i Joširo-san su se često žalili na bolove u leđima od fakirskih dušeka, ali meni je bilo ok. Mantalo mi se u glavi po čitav dan, vjerovatno od krvi koju sam izgubio spavajući.
Jedno veče, naišla je grupa bandita. Tražili su zlato u hramu. Našli su nas troje i preplašene monahe. Monasi su potrčali u svoje odaje ne bi li se zaštitili od njih, a nas troje smo izvukli katane i tako ih i dočekali. Još jedna borba. Hm, neće biti lako. Joširo je neiskusan, a Midori je tek završila Akademiju. Njihova prva borba. Biće teško.
Banditi nisu lako odustajali. Bilo ih je mnogo, ali smo se svojski borili. Jošira su proboli kopljem kroz stomak u drugom naletu. Gadna smrt. Midori je podlegla gadnim ranama. Ipak, nastavila je da se bori kao zmaj. Većinu smo ih skinuli strijelama. Da ih samo ponio više...
Desetak preostalih je krenulo na nas dvoje. Sjetio sam se svega što me je Učitelj Oroki naučio, primjenio to u praksi. Bilo je efektivno. Posljednji od njih pao je pod udarcem mača Midori-san, ali ju je uspio pogoditi otrovnim iglama. I ona se ubrzo pridružila Joširu. Što se monaha tiče, svi su bili pobijeni, a zlatne statue odnešene.
Prošao je tu i neki seljak, vidio me sa krvavom katanom i prijavio me lokalnim vlastima. Iako sam uporno dokazivao da nisam kriv, bacili su me u tamnicu i osudili na vješanje. Da, vješanje je sutra. Šteta. A taman sam htio da okusim gejše dok pijem sake...
Grad Edo, Japan, 1620. godine.
Definicija napisana za turnir Pačija Škola
Sjedimo mi 'vako, bila neka ekipica. Dobro se sjećam, i omladine, i životinjskog i biljnog svijeta je bilo. Već smo mi uveliko plutali drugim dimenzijama, kako je ko mog'o. Ja negdje iznad Estonije, kad kuca neko. Izađem ispod kamena i pravac prema vratima. Otvorim. Ovan Ivan, sa porodicom, sad kaže s njive. Sjeb ga puk'o nije čitav dan zapalio. Rek'o kasniš brate, mi zalihe potrošili, na nos mi tehace izlazi. Ne bi on to zbog sebe, nego mu djeca nervozna, krešte na sav glas. Ja već kreno, dopizdilo mi, da ga istjeram grob ga ćomanski, kad čuje se neko gore ispod mosta. Ima. Priđem mu, ima. E. R'eko haj srolaj, nek oni prvi kod tebe pa im asistiraj. Tako i bi.
Lola izvadi afganistanski šit iz prve ruke, smota ko onu sarmu u mene baba kad se đed iz vojske vraćo. Uze, povuće svoja dva dima, a realno bilo ih je petnes, jebo sulunar, i proslijedi dalje. Uze prvi ovan Ivan. Dva dima, pošten, i krenu da proslijedi dalje do svoje kreštave djece. Skontah ja situaciju i brže za winamp da ga upalim kad on već upaljen. Kliknem mjuzu, regestaj jah rastafaraj i upalim u kompu na šafl. Baš se vraćam kad Ivan predaje najstarijem. Dim po dim, dva dima po dva dima, masaža jamajčanskim zvucima i desi se čudo. Tad jaganjci utihnuše.
Tu su nekad bile sise.
Sad više ne, sise su sada znatno dostupnije svima, makar u digitalnom obliku, peta strana Blica je suvišna za tu svrhu.
Sada ne znam šta je na petoj strani Blica.
Nisam uzeo Blic, ni petu stranu Blica, u ruke dugo.
Možda pričam napamet, možda su i dalje sise na petoj strani Blica.
Možda sam samo ubeđen da je ovo vreme previše sivo i ozbiljno za sise na petoj strani Blica.
Ili je ovo vreme koje ne bi dozvolilo sise na petoj strani Blica, koliko god duhovit komentar bio vlasnice sisa.
Ili je možda svetu dosta sisa, pa i onih sa pete strane Blica.
Meni nikad neće biti dosta sisa.
I pete strane Blica.
Tu su nekad bile sise.
Ein Doppelgänger ist eine Person, die einer bestimmten anderen Person im Aussehen so stark ähnelt, dass es zu Verwechslungen ihrer Identität kommen kann. (izvor: Wikipedia)
E sad, ja ne znam baš tačno šta ovde piše pošto nikad nisam učio njemački i jedini dodir sa njim sam imao u doba satelitskih antena pre više od decenije i tako jedino naučio neke reči koje se konstantno ponavljaju u erotskim filmovima, kao što su šnel, ja itd. Sa pojmom dopelgenger, ili po srpski dvojnik sam se upoznao proučavajući germansku mitologiju. Dopelgenger je batica (ili duh) koji postoji negde u svetu i kad tad će ti se najebati mame, izgleda potpuno isto kao ti, samo što ima drugačiju ćud.
Dečja maštanja o mitskim bićima su se obistinila jednog dana kada me je ljubazna gospođa na ulici obavestila kako ličim na nekog dečka koji mnogo lepo peva i da je poslala sms glas za njega, odrićući se polučasovne nadoknade za rad u državnom preduzeću kako bi dotičnom pomogla da se vine do zvezda. Grandovih. I bi tako, momak je u finalu razvalio nekog ćelavog slepca i potvrdio da je moguć naslednik Boga muzike, Šabana. Kako to obično ide (osim ako ste Dušan Svilar), kad pobedite na tom prestižnom takmičenju, sva vrata su vam otvorena. I prednja i zadnja. Otvorena su vam vrata prestižnih beogradskih splavova i srednjeevropskih preprcanih diskoteka gde pivo od 0.25 kila košta kao pola kila janjetine u nekoj od renomiranih pečenjara na Ibarskoj magistrali. Dostupni su vam najbrži automobili, nenormalno velike količine narkotika i alkohola, mešanog mesa i brutalnih pički kakve kara samo dekan Megatrenda. Jedan život na kome vam mnogi zavide.
Ako ste imali sreće da se rodite sa fizičkim osobinama Dušana Svilara, boli vas kurac. Nisu vas gurkali laktovima u rebra penzioneri i zagledali kroz debela stakla naočara, deljeći komplimente. Jer koga realno zabole kurac za Svilara mrtvog. Ako vas je život do te mere usrao da imate stomačinu i ružnu facu Darka Lazića, nije vam lako. Pre svega što niste dobili tako zajeban glas koji pravi pare i pičetinu. Glas koji odjekuje šatrom punom gastarbajtera sa velikim apoenima evropske valute. Glas koji tera ljude da drže vaš poster na gajbi i da polome pola kafanskog inventara. Glas kakav vaš nikad neće biti jer ne može svakoga da usere toliko, da pevajući Dva galeba bela sam sebi istera onu najtežu, mušku suzu. Onaj što vam stvori zavist i mržnju.
Sad sam shvatio da sam ja zli dopelgenger. Nije dečko ništa kriv, jebiga.
Ma ko mu jebe mater, crko dabogda peder.
Svi mi koji fala bogu nismo pičke studentske smo se proveli lepo za letnji raspust, pa tako i ja.
Počeo je skroz super. Dok su svi u razredu platili po 10 eura učiteljici za piće i grickalice, za proslavu povodom raspusta, moj najbolji drugar na svetu Azim i ja smo se talili za džidžu a i ostalo nam je para za po kebab i paklu cigara. Posle smo otišli na Dunav da gađamo labudove kamenjem. Neću da lažem, prilikom pozdravljanja, Azim je pustio koju suzicu, ali mislim da je bilo zbog one šamarčine koju mu je samo par minuta ranije opalio komšija Žovhar zbog neslaganja sa istim da je Čečenija nezavisna republika. Onda sam otišo kući i najeo se kao svinja. Onda je mama rekla da se spakujemo jer idemo kod bake na selo. Onda sam se spakovao. Onda sam otišao kod bake na selo. Tamo je bilo super. Video sam kozu i ovcu i tele i koku, a baka je zaklala petla koji me je jurio i opet sam se najeo ko svinja. Da, video sam i svinju. Onda je deda stavio kravama nešto oko vrata i zakačio prikolicu pa smo otišli u drva. Tu sam mu ukrao paklu cigara i on je posle razbio babu ko pičku jer je mislio da mu ona krade. Onda me je deda to veče pipkao. Nije mi se svidelo. Onda smo u nedelju otišli u crkvu i ništa nisam razumeo šta je pop pevao. Onda me je posle crkve pop pipkao. Sa dedom. Onda sam otišao u plastenik i video da sade konoplju. Nisam puno okolišao i par sati kasnije je došao predsednik Dačić sa policijom i uhapsio dedu. I tu smo se slikali. Onda sam sutradan gledao kako baba kolje jagnje i smejao sam se jer me je njegovo dečje vrištanje podsetilo na Srebrenicu. Onda je došao tata i prebio me je kao pičku jer sam izdao dedu.
Eto tako sam ja proveo letnji raspust i bio sam tužan što moram da se vratim, ali obećao sam babi da ću se vratiti krajem oktobra da idemo da čekamo Šešelja u Surčinu.
Definicija je napisana za takmičenje Pačija Škola
Leto ko leto. Poneki sunčan dan između naleta grada i snegova. Pradeda odavno umesto „dobro jutro“ govori „jebem ti ozonski omotač“. Tata kaže da su vanzemaljci izbušili ozonski omotač da bi mogli da dođu na Zemlju, a mama tvrdi da je to od dezodoransa koji smrde na sprej za muve. Ne volim vanzemaljce. Izvukao sam se jedva da ne padnem na popravni iz Vanzemaljologije. Učiteljica je tvrdila da sam izgubljen slučaj, dok jednog dana pradeda nije otišao u školu. Od tada me gleda sažaljivo i ponavlja da sam dobro ispao kako sam mogao.
Moj letnji raspust je prošao na Sifggtseaeaji, tu je kažu, nekad bila Sirija. Nakon što se pročulo da se jedan čovek pretvorio u leptira od posledica supstanci koje se tamo nalaze, sav smeštaj je džaba. Mom tati se to sviđa. Mama kaže da bi on pare dao samo na kurve. Ja ne znam šta je to, ali je verovatno nešto ukusno, pošto je tata debeo. Zamolio sam ih da povedem mog najboljeg druga. Dopustili su mi. To je Borko. Tata ga zove Metalno sranje. Meni se to ime ne sviđa, pa ga zovem i dalje Borko. On je robotić. Lepo se slažemo. Sin tatinog kuma kaže da je Borko glup k'o čovek, ali ja se ne slažem.
Išli smo teleportom. Tamo smo bili mi i još par porodica. Upoznao sam jednog Dina, on tvrdi da ima škrge. Ne znam šta je to, ali mu verujem. On meni veruje da je Borko pametan.
Na Sifggtseaeaji nije bilo dosadno, išli smo i na pecanje. Upecao sam malu sirenu. Bila je mnogo ružna, pa sam je vratio nazad.
Kući smo se vratili pred sam kraj raspusta. Prvi dan škole je na moj šesti rođendan. Mama mi je za polazak kupila novu tablet-torbu i paket virtuelnih cigara. Njih sva deca vole. Mada im jedva izgovorim ime. Nekada se u prvi razred tek kretalo mnogo kasnije. Kažu da su se tad deca međusobno bolje družila. Na stepeništu su se dve seke tapkale solarnim punjačima. Meni je ostalo još samo tri, pa ne bih i njih da izgubim.
Još jedna školska godina počinje. Čuo sam da se ovakvi sastavi završavaju sa jedva čekam sledeće leto.
U Crnogradu, 2198. godine
Teška jebada, brale. Nije to jeza ko svaka druga. Ova je nekako zagonetnija i zajebanija. Opali te direkt iznad dupeta, pa nastavi uz kičmu i cepa sve do maloga, a boga mi i velikog mozga. Da se razumemo neće ona da se penje od 'ladnoće ili straha ma kavi. Ona ide od bolesti, a nije bolest sve što boli, brale moj...
Sad ti čitaš ove gluposti i misliš "Pa dobro 100% ova budala misli na pedere, ubice i takve glave" je l' tako? Dobro, nisu ni oni cvećke al' teško da će oni da ti izazovu jezu koja nosi isti atribut kao lik kog Voja Brajović glumi u "Otpisanima". U stvari, siguran sam da neće, decxo. Ovaj nelagodni osećaj će pre izazvati npr. prizor cigana koji iskaču iz smećarskog kamiona sa ovalima punim onih govana što služe po slavama od mimoza, valjda se tako kaže jebem mu mater. Šta je ovde tako jezivo pitaš se ti, je l' da? Kamion još u pokretu, jebo te bog!
Okej, ima ljudi koji su videli svašta pa im ovo sa ciganima i nije nešto. Realno, nemaju ljudi šta da jedu pa se snalaze. Al' ajde zatekni ti, brale, komšiju krajišnika od dva metra kog su pre dvajes' i kusur godina na traktoru oterali sa ognjišta obučenog u tri iks el "Helou kiti" korsetu kako gura nešto što liči na klatno u rč i recituje "Hasanaginicu" pa probaj da se ne naježiš. A bio je to kul lik, radio u nekom eksportimport preduzeću za dobre pare. Posle otišo u kurac...
''Proveli smo leto, zajedno smo bili, šetali kraj mora i sanjali snove, al' more k'o more, nemirno i plavo, kao kosa tvoja, kao oči tvoje...''
Bio je to dan kada sam se vraćao iz škole, poslednji, najbolji dan. Išao sam ulicom uzbuđen što ću naredna dva i po meseca provesti sa prijateljima i porodicom. Mirisalo je cveće i sve je bilo kao u raju. Gledao sam leptire kako veselo lete i zabavljaju se u poslednjem danu svog kratkog života. Pčele su letele sa cveta na cvet, baš kao moja drugarica Vera. Moj put do kuće izgledao je kao u snu, sve dok nisam došao do pešačkog prelaza. Čuo sam sirenu, ali nisam mogao ništa da učinim. Veselog dečaka udarila su kola.
Sledećeg dana probudio sam se kraj dve bake i osobe koja mi je promenila raspust. Zavijena u zavoje, izgledala je predivno, što govori o tome kakva se lepota krila iza tog belog prekrivača. Bila je to žena mog života!
Iako smo bili u bolnici, dalo se za primetiti da se rađa jedna velika ljubav. Naši pogledi sudarali su se kao ja sa kolima onoga dana. Osmesi su nam se prelamali kao moja rebra i noga onoga dana. Sve je bilo tako božanstveno!
Nije mogla da priča, nisam znao zašto. Kasnije sam čuo da nas je zadesila ista nezgoda. Bilo nam je suđeno!
Delili smo banane i sokove koje su donosili posetioci. Zezali se sa infuzijom i pravili lažne uzbune sve dok jednoga dana nije preminula bakica pored nas jer sestre nisu stigle na vreme. Baš kao u onoj priči sa drvosečom i vukom, koji ga navodno napada.
Pre mene se oporavila. Od tada nisam čuo za nju. Preselila se u inostranstvo i sada ima odnose sa prebogatim Francuzom. Pokušao sam da je zaboravim, ali malo teže je išlo... Moj raspust bio je predivan za mene, ispunjen s ljubavlju kao i prelepim trenutcima provedenim u sobi broj 37.
Proveli smo leto, zajedno smo bili, ležali u krevetima i sanjali more, al' snovi k'o snovi, nestvarni su bili, kao kosa tvoja kao oči tvoje...
Definicija je napisana za takmičenje ''Pačija škola''
Ne postoji čovek bez duše. Vremenom nečija utihne i ostane da pomalo treperi u crnilu, a nečija se potpuno stopi sa tamom i postane još crnja. Poneka ostane da blješti kao zvezda, terajući demone i užase mraka sve dok se ne spoji sa svetlošću Raja gde ostaje doveka. Niko dušu nije dobio na poklon da radi šta sa njom hoće, da je arči i rasipa na ovozemaljska blaga, već mu je pozajmljena na jedan vrlo kratak period koji se zove život, da je pametno iskoristi.
Sunce je pržilo livade dok sam ispod krošnje kruške sedeo i ljuštio njen slatki plod. Prisetih se lepih godina mira i iste takve hladovine ispred kuće gde sam zajedno sa Marijom i malim ručao u ove lepe letnje dane. Kruške su bile slađe od šećera, sočnije od prvog poljupca, njihovi sokovi su mi se slivali niz zaraslu bradu, ko zna kad poslednji put podšišanu. Ubacih perorez u džep i pođoh tamo gde sam se i uputio pre sat vremena. Bila je to hrvatska kuća, odavno napuštena. Potpuno očuvana, bez ijedne rupe od metka, niti garavog zida stajala je mirno na vrhu brega. A u njenom podrumu par buradi vina. Jedno presušilo, drugo preti da ga sustigne. Naša jedinica odavno nije videla rata. Može se reći da smo se malo olenjili i još više opustili, po ceo dan pijemo i ne razmišljamo više o pušci. Natočih dve staklene flaše od kisele vode i polako, zviždućući neku melodiju Bijelog Dugmeta spustih se niz breg do logora dok se za mnom kotrljao šljunak kojim je put bio posut. Crvene se brda od zalazećeg sunca, crvenija su od vina u flašama koje nosim, od krvi davno sahranjenih ratnih drugova.
Prođe noć, ljudi se uželeše vina, a ja slatkih kruški koje rastoše ispod kuće. Brzo nabacih pušku na leđa i dograbih ispražnjene flaše. Za čas izbih do kruške pored puta i počastih se jednom. Flaše su zveckale u torbi sa svakim mojim korakom uz strmu džadu. Kuća je čekala na moj povratak otvorenih vrata. Majku mu, sinoć sam ih zatvorio. Ili sam izludeo, Boga pitaj... Sa prvim korakom unutra osetih jak miris jeftinog duvana, vojničkog. Nešto zaigra u meni i natera me da se spustim trošnim stepenicama u podrum. A tamo, poput sitog mačka koji spava uz toplu peć, pored bureta se izvalio čovek u crnoj uniformi. Pored njega puška, zakočena. Preko lica kapa sa crveno-belim kvadratićima, zadovoljno hrče. Znoj me oblivao, osećao sam da ću se udaviti u njemu i ne smedoh da mu priđem. Da li zvati ostale? Dotad može pobeći i zvati svoje. Nečujnim, mačjim koracima priđoh i uzeh njegovu pušku. Nemačka, sa optikom. Za svakog vojnika najstrašnija, može ga odvesti u smrt brzo i iznenada, da to i ne oseti, ne pruživši mu šansu da se bori za život. Bio je dovoljan najslabiji udarac nogom u rebra da se probudi. Zbunjen i prestravljen u isto vreme, gledao je u cev moje Zastave. Očiju krvavih od vina iščekivao je olovo. Gledali smo. Ja u njega, on u cev, ko zna koliko dugo. Kao dželat stajao sam nad svojom žrtvom, čekajući da izgovori poslednje reči. Zamuckivajući i zaplićući jezikom, reče:
"Eto nas, prijatelju..."
"Nisam ja tebi prijatelj. Da li bismo bili prijatelji da si ti sa ove strane cevi?"
"Bili smo. Dosta puta. Samo što ja tebe nisam gledao tako zvjerski."
"Šta pričaš bre ti, 'oćeš da ti sad zube prospem ovim kundakom? Govno ustaško."
"Ti si onaj što voli kruške? Da. Svako popodne sjediš dole i ljuštiš ih tim perorezom u levom džepu. Znaš li ti koliko sam te samo puta drža na nišanu?! I eto te sada tu, s druge strane cjevi čekaš da me kod Gospoda pošalješ."
Gledao sam ga nemo. Kako ja mogu biti dželat nekome ko je meni sto puta bio... I uvek me ostavio u životu, iako je mogao da mi prosvira lobanju kad je hteo. Dželat kao Švaba ocu mome i hladni vetrovi Albanije dedi? Ne. Samo još jedna kukavica, teška na obaraču. Čovek, kao i mi ostali sa bar malo duše u grudima, čekao je očima uprtim u cev da svoju vrati nazad Bogu. Sa ispruženom rukom, držao ju je spreman da otvori dlan i pusti je da uzleti ka nebesima.
Vratih pušku na rame i praznih flaša se vratih u selo. Kažem nema više, presušilo bure. Više me stara kruška ne vide. Njeni sočni plodovi opadaše i ležaše u travi okupani rosom.
Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola".
Anti-bebi pilula...Ubije ga pre nego se i rodi.
Definicija je rođena spontano...videti post:
...Svi su mi govorili da si kurva, a ja im nisam verov'o! Ko me jebe kad sam papuča. Bolje da me pokojni Bogdan tupim kuhinjskim nožem zaklao, n'o što sam mu ćerku oženio. Neka mu je laka crna zemlja, govno jedno crveno!
Da si bar bila neka domaćica, pa da ti i oprostim. Kad napraviš kolač ko mahovinu da jedem, Bože sačuvaj. Ručak il' ga nema il' zagoreo... Pasulj bez slanine, supa bez bibera, sarma bez mesa, đuveč bez paprike. Onomad si mi zaljutila kafu. Mesec dana se borio sa hemoroidima, litre vazelina sam potrošio. O vojmia oca i sina...
A švaler iz telefona. Antun Pletikosa. Da si mi rekla da je latinski naziv za otrovnu pečurku, pre bih poverov'o nego u priču da ti je rođak o kojem ne pričate često jer je zaostao u razvoju. I da je provalio lepak sa trin.. pardon: TLINAES' godina... ''Bok dećki, kaj se zbiva? 'Ajmo puhat ljepilo pa igrat' nogomet!'' Ma daj...
E, skini taj lančić, stavi omču i da se razilazimo.. Aupičkumaterinu!
„Ej, komšo, si čuo novosti ? U novi serijal „Farme“ ulazi onaj Zmaj od Šipova ...“
„Šipuga ...“
„A neee, nije Šipuga, nego Šipova. Ti bi kanda trebao da ispereš uši, a ?“
„Izvini komšo, ja sam ti malo nagluv od devedes’devete, puk’o mi tenk pored uveta, jebiga ...“
„Aaaaa ...“
Jooooj, batali komšija. Mrzi me da ti objašnjavam da svojom tobožnjom nagluvošću vešto prikrivam averziju prema armiji takvih kao ti, uhvaćenih u plišana gvožđa modernih mekorukih satrapa, trgovaca ljudskim dušama, koji pod svojim čudesnim plaštom demokratije kriju hiljade šarenih laža. Vade ih vešto kao mađioničari zečeve iz šešira, često i po nekoliko istovremeno, i vrte ih pred vašim zatupastim nosevima, dok vam se zenice šire u naletu adrenalina, a donje vilice su u silaznoj putanji ka podu uz obilnu produkciju pljuvačke.
Spin.
Jeste, šašava tuđica je (opet) „zalutala“ u srpski iz engleskog. Spinovati – vrteti. Ma šta vrteti ? Svrdlati, burgijati, štemovati i klamfati. Koga ili šta ? Pa naravno – lobanje krajnjih korisnika, samo ovaj put nema onoga „End user licence agreement“. Dobro, za prodaju magle i nije potreban.
Ne volim spinovanje bilo koje vrste, osim možda kad komšinica preko puta spinuje guzicom prostirući veš obučena samo u tunikicu. Ne želim da znam šta je gospodin XY rekao svojoj gospođi XX prilikom brakorazvodne parnice. Mi bolji jaja (što bi rekao jedan Šiptar s kojim sam služio JNA) da li gospodin YY dobro ili loše „meće“ izvesnoj starleti, kao i da li su izvesnoj gospođici prilikom operacije "slepog creva" odstranili i kurac. Čibe, bre !!!
„Khm, khm ... Nego, komšo, si čuo da Srbija dobija od Rusije MIG-ove ?“
„Čuo sam, komšo, samo se nadam da te neće zvati da ih opereš ...“
„Ma ’de ja, ja sam bio pešadinac ...“
„Aaaaa ... Dobro, komšo, piši onda kući po odelce ...“
„A ?“
„Palim ja, izvini ...“
Definicija je pisana za Mizantrophy.
Da ispoštujem primarnu viziju, i da ovo takmičenje ne ispadne baronisanje o jebačkim dogodovštinama, pričaću vam nešto drugo...
Napomenuo bih, jebačinu sam upoznao vrlo rano, (jebu me roditelji od kad znam za sebe, ja sam redovno jebo učiteljicu i nastavnike, posle me 2 decenije karala policija, a ni ja im nisam ostajao dužan) tako da mi je seks rano dosadio, te sam se zato fokusirao na sport kojim se bave nejebači, pecanje.
Nisam se nešto preterano trudio da upecam ribu, nit sam imao nekih iskustava ranije, i pecaljku sam uglavnom koristio da tučem komšijsku decu i kerove, kad mi svojom larmom ne daju da spavam, al jedan događaj je vredan priče.
Beše to pre 2 godine... Krenuo sam u solo akciju na pecanje, jer sam imao moje mesto, za koje malo ljudi zna. Redovno sam tamo hranio ribu, i ljubomorno ga čuvao od ostalih pecaroša.
Inače, mesto je u blizini jednog mosta, a čuo sam da ispod mosta leže somovi grdosije. Želeo sam jednog.
Naoružan dobrim priborom i mamcima, a i strpljenjem, krenuo sam rano ujutro. Ladu Nivu sam sakrio malo dalje, manje zbog lopova, više zbog ribočuvara.
Prvi trzaj sam imao čim sam zabacio, i znao sam, tačno sam znao, zver njuška mamac i razmišlja dal da otvori golema usta i posluži se.
CAP! Opasno i trenutno potapanje plovka govori mi da je zagrizao, ču zagrizao, progutao mamac bre, i ludačkom brzinom hvatam štap, povlačim se dalje od obale (da me monstrum ne povuče u vodu) i počinje bitka. Čovek protiv zveri, a zver polako postajem i ja. Adrenalin kola kroz vene, umor ne osećam, pete su mi ukopane u vlažnu banatsku zemlju i polako skraćujem najlon. Po pola kruga na Šekspirovoj mašinici, na svakih pola sata, i zver je sve bliže površini.
Nešto debelo kao moja ruka se praćaknu na vodi i ja pomislih da je jegulja na udici, ali kad spazih oko, veličine traktorske felne, svatih da to nije jegulja već jedan brk somovskog kralja.
On postaje sve bešnji, ja sve umorniji, te mi pade na pamet spasonosna misao. Štap obmotam oko obližnje stare vrbe i odjurim po Nivu. Lajka ima napred čekrk i tako ću ga izvući na suvo.
Dok sam se vratio nazad, jebena vrba je još samo korenom virila iz vode. (Ne kažu džabe stari ljudi da džigerica nije meso, vrba nije drvo, a zet nije čovek)
Hvatam kuku od čekrka i skačem u vodu. U par zamaha stižem do drveta i obmotavam sajlu oko debla. Monstrum malo popušta pritisak, skuplja snagu za ''grand finale'' a ja ulećem u Ladu i startujem čekrk. Sve ti ne jebem, kad je osetio da ga povlačim napolje, pa kad je poludio, krene da mi vuče auto u vodu, a ja ubacim u rikverc, uključim reduktor na sva 4 točka i dam mu ga po gasu...
Na svoj užas skapiram da Lada ore zemlju, ali i dalje ide prema vodi, i da ću završiti na dnu Tise ako ne iskočim.
Zgrabim samo novčanik iz kasete i izletim iz vozila. Snagom očajnika, uhvatim se za zadnji branik, i pružim poslednji otpor, ali mi od Lade osta samo tablica u rukama, a monstrum je odvuče u mutnu Tisu. Ostadoh ja tako i bez soma i bez auta, i ovo prvi put iznosim u javnost, jer znam da je teško za poverovati.
Tablica baš i nije neki dokaz, tragove guma je vreme izbrisalo, a dugo se videlo ulegnuće na vodi, tamo gde je monstrum ležao.
