Slobodni prevod Kiplingove pesme Ako.

To je lik koji sebi daje za slobodu da se poistoveti sa pravim fotografom i bez griže savesti ga nazove svojim kolegom

Izraz koji slikovito opisuje mučenog srpskog konobara, koji da bi došao do bakšiša mora dušu djavolu da proda.

Mučenik. Osoba koja poštuje sve moralne norme, pisane i nepisane. Svima naziva dobar dan. Kad nađe neke pare on rob vrati vlasniku. Pošten kukavac, neće da prevari. Obično završi neke više škole jer su svi rekli da bi tako trebalo. Poštuje roditelje i nikad im se ne suprotstavlja. Ne daj bože da puši ili neki porok da ima, u kladionicu da ide ju ju. Sa devojkama sve lepo, onako kako one kažu da bi volele, zato ga i ne šišaju 2 posto. Skroman, štedljiv, pare ne rasipa, retko izlazi a i kad izađe ne pije alkohol već sok i gleda da mu neko ne ubaci drogu u piće. Pomogne, pozajmi ko god traži. Nikog ne ponižava i ne izgovara ružne reči. Kad neko naiđe pa se lakta on se skloni, da se ne zamera.

Rafinirana zamka. Provera sagovornikove inteligencije određenim, često veoma kretenskim pitanjem koje svoju svrhu nema ni u jednom univerzumu, ali vi ste za shodno našli da ga iskoristite u ovom. Od zavisnosti sagovornikove inteligencije, njegovog ega, ali i toka razgovora, odgovor može dobrano varirati; od toga da će vaš slušalac pribeći svojim atavističkim nagonima, dati se u veliko razmišljanje poput Dostojevskog u bajbuku ili će vas lepo oterati u tri lepe pičke materine. Ipak, budite sigurni da nikada neće reći ''Ne znam''. Ta famozna negacija svoje bitisanje ne može pronaći u rečniku srpskog naroda, budući da otkad postojimo važimo za samouke stručnjake i sveznalice.

Floskulom iz naslova našeg kolegu kojem postavljamo pitanje stavljamo u rebus; trenutno mistifikujemo njegov um; Da li ga zaista držimo za vispernu intelektualnu individuu ili jednostavno želimo da mu dokažemo da je obični kreten čiji je glavni problem balističke prirode, a egzaltiranost njegovim bitisanjem na kugli zemaljskoj iskazujemo tako što se svaki put propisno ispovraćamo nakon što se upustimo u konverzaciju s njim?! Ego našeg zamorca je ovde krucijalan; od njegovih reakcija zavisi da li ćemo pogoditi u sridu ili će nam dosetka propasti. Istovremeno, ograđujemo se od potencijalnog transfera blama koje prizilazi iz našeg upita, jer smo, samim postavljanjem pitanja ozbiljnim tonom našem sagovorniku natovarili moralnu obavezu da nama, brojem sivih ćelija inferiornijim bićima pruži adekvatan odgovor.

Nakon ''Ti si pametan čovek'' uvoda od kojeg sagovornik prosto zablista jer ste mu dali kompliment ličnosti sledi bomba, enigma kojom ga želite dotući. Potom, sledi vaša kontemplacija, dok se mučenik trese k'o Banja Luka '69.

Fenomen kojem pribegava 100,1 % svih trgovaca kada vide da proizvod koji nude, ili ima paprenu cenu do mojega, ili je neka skart roba, pa kad su videli da su je zacenili, pribegavaju sistemu "daj sta das". Propratna radnja ove magicne recenice je pogled pravo u oci, i blagi osmeh, koji se graduativno povecava ako doticni masi ruku za dzep.

To je ono što ti kaže baba, deda ili bilo koja starija osoba kad pokušaš da im objasnis o kome im pričaš, vodeći se onim: iver ne pada daleko od klade..
Ili suprotno: Mani se njega, bitanga! Znam mu oca!

Univerzalno pitanje koje upucujemo nekom od starije generacije, ili nekom ko se vec raspitao.
Ovo cuveno skolsko pitanje ne odnosi se nikada na pedagoskoobrazovne kvalitete doticnog, vec iskljucivo na strogocu i kriterijum ocenjivanja, tj. da li je ladovina il je dzelat.

Najusamljeniji čovek na svetu.

Rečenica koja se izgovara kad ama baš ništa ne možete da uradite da bi promenili situaciju,osim da pokušate da utešite sebe ili nekog drugog.

Nadam se da niko neće zameriti, ovo je posvećeno čoveku...
Ovo je više kao priča, poznavao sam jednog dobrog čoveka i kao što sa dobrim ljudima uglavnom biva, umro je. Dijagnostikovali su mu rak, kažu poodmakla faza, nemoj džabe da trošimo lekove na tebe. Imaš još oko godinu dana, mada kome je to bitno, ti nemaš porodicu, ili kao da je nemaš.
Bio je u pravu, nije umirao od raka, već skoro dvadeset godina čeka svoju ćerku, ili kako je on zvao, svoju malecku. Nije znao da je on za nju monstrum, čovek koji je klao, četnik. Nije znao šta joj je tašta pričala o njemu. Nije znao da nego može toliko da mrzi. A izgleda da može.
Pričao je o njoj često, voleo je svoju malecku. Ona nije znala da joj je majka umrla, od te iste bolesti, raka. Njoj je rečeno da je otac ubio. Da je tukao, mučio, maltretirao, a znam da nije.
I umirao je, dopao postelje. Da mi smo ga posećivali, ali ona nije došla, on je umro, ali ona nije došla.

Cest odgovor pijanog drustva na pitanje pojedinca: Da li da sedam za volan nakon ovoliko pica?

Početak svake rečenice koja za cilj ima da uveri u postojanje svetske zavere protiv našeg naroda, obično se javlja usled nekih ekscesnih, nama dobro poznatih situacija.

Obično ova složena konstatacija opisuje osobu ženskog pola lišenu estetskih kategorija lepog i prijatnog. Zapravo ona predstavlja eufemizam konstatacija "neopojano groblje", "kosturnica strašna", itd. Koristi se prilikom pokušaja da se slikovito opiše raskošno neprijatna pojava ženske jedinke trecem licu, najčešće muškog pola, koje nije upoznato sa estetskim kvalitetima dotične. Orah, kao sibol čvrstine ali i čistote ploda u ovom slučaju ne odoleva magiskom delovanju ružnog, i prema narodnom verovanju biva zagadjen.

To je onaj koji zavrsi osnovnu skolu, zavrsi srednju skolu, zavrsi faks i stekne svoju diplomu, a posle svog tog truda, za svo to vreme gde nikog nije zajebao, nije cesto varao po testovima i uvek bio dobrih ocena, neobavezno uzornog ponasanja takodje, dakle, nakon sto je stekao diplomu, moze samo da se ceska po glavi zasto nikako da nadje posao, iako komsija Marko ima 40 godina i diplomu od pre 3 meseca, koju je postenim radom stekao, jelte, sada radi u gradskoj administraciji.

Израз за оправдање нечијег непримереног понашања.

Autobus je stao na peron. Jebote, pa ja imam sedamsto dinara u džepu?! Ok, dovoljno za dve pljeskavice. Ili ne? Ješću prvo u pekari, pa ću večeras pljeskavicu. Hm, jebem ti sirotinju. Neće ovo više ići ovako. Došao sam na ovo takmičenje da pokažem koliko sam vredan, koliko mogu i znam. Od pete godine me je otac učio da sviram i pevam, neće biti boljih. Možda neko, ali ne i većina. Moraću nekoga da pitam kojim busem da odem do tamo. U onom mrtvom selu nisam imao internet, kako sam mogao da pronađem uopšte raspored autobusa? Ma, veliki je ovo grad. Znaće neko i biće voljan da mi kaže.
Evo ih, velika vrata mog novog života, uveren sam u svoju moć i talenat. Evo i tetkice. Kako je samo oronula ova žena... pogledaj ta leđa i te šake... pomoći ću joj da ponese ove kofe, toliko mogu i imam vremena. Da li je gladna? Sigurno jeste. Jebote, pa naravno da jeste. Treba hraniti decu sa platom jedne spremačice.
-Gospođo, je l' mogu ja da vam ponesem te kofe? Vidim da ste već umorni, a ja imam vremena. Neće takmičenje još početi...
-Sine moj... toliko ličiš na mog sina, a i po godinama ste tu negde, rekla bih... hvala ti. Danas nas je gazda od ranog jutra naterao da sve blista... ne mogu ni ja više, stigle godine, a i bolest ova odmogla. Hvala ti, zlato moje.
-Nema na čemu. Mogu misliti kako vam je...
-Ne možeš, sine moj... od kada mi je muž umro, sve je na mojim leđima...
-Gospođo, je l' mogu da vas pozovem na doručak? Ne volim da doručkujem sam, a i ne znam gde bih mogao... nisam odavde.
-Taman je i meni pauza za pola sata, pa ćemo otići.
Jebote, pa ova žena je i gladna... tako je, čuva pare za svoju decu, pa mučenica i ne jede. Neka, neću pojesti pljeskavicu danas, prolazim sigurno u sledeći krug, pa ću imati hotel i klopu. Sve će se ovo vratiti. Znam!

Danas sam poznat. Jebote, pre samo dve godine sam došao u ovaj isti grad onim bednim autobusom, sa sedamsto dinara. He, sedamsto dinara? Čoveče, pa toliko sad plaćam pljuge. Odakle li samo nađoh sedamsto dinara? Pa, da. Mutava Marija mi dala, to joj je bila dnevnica u onom kafiću. Kako li sam se samo mogao zabavljati sa takvim skotom? Nije znala da se ljubi, nije bila ni neka riba... iz siromašne kuće, roditelji joj non-stop bili bolesni, a ja hteo da je oženim... ma, mentol. Nema drugog opravdanja. Elena je deset puta bolja. Zgodna je, ceo grad je želi, a i voli me. Dokazala mi je to kad je išla sa mnom na gostovanje u Cirihu. Čak je prihvatila i moj prsten... a i platio sam ga dobro, kako da ne prihvati... hehehehe, što ispada da je sponzoruša... e, baš sam seljak. Ona je moja, to je ljubav. Naravno da je ljubav, bilmezu. Ne Marija. Ona je bila sa mnom samo zato što ni ja ni ona nismo imali para.
'Ajd kad sam već ovde, da svratim do gazde... onaj jebeni ugovor da potpišem... dosadi mi čovek više... jebote, vidi ova vrata. Vrata mog novog života. Parkiraću se ispred njih. Jebote, sad je moj auto najvredniji na parkingu. Ha, a došao sam sa sedamsto dinara...
-Sine, nisam te videla toliko dugo. Kako si mi? Hoćemo opet na doručak? Sin mi je diplomirao, sad ja tebe častim...
-Ženo, da li si ti normalna? Pipaš me mokrim gumenim rukavicama po Pradinoj jakni... da prodaš tog sina sa sve diplomom ne možeš je platiti... i baš si sad našla da čistiš... zato nam i jeste ovako...
-Gde je nestao onaj dečko od pre dve godine?
-Taj dečko je postao čovek, nije više ono glupo dete. Jeste, ja sam čovek, u punom sjaju svoje ličnosti.

Klasična laž pojedinih pripadnica ženskog roda,kada ne žele priznati okolini (a često ni sebi) da su sponzoruše,iako im je svaki dečko/verenik/muž,bio nafatiran lovom kao Miroslav Mišković a svaki student,radnik ili neki drugi jadnik koji se usudio da joj pridje,mogao je da popriča jedino sa rukom.

Izgovor za neke svoje slabosti, kada ih pokažete pred drugima vadite se da niste supermen već ste kao i svi ostali ljudi

Dokaz da su otvorenije osobe puno lakše za bilo kakav vid saradnje. Ljudi koji isteravaju sve na čistinu, ništa ne krije, sve kaže u lice i u svakom tenutku znaš na čemu si. Od mulaca koji su zatvoreni u sebe beži glavom bez obzira, njima noga nozi ne misli dobro, vazda nešto mute i skloni su prevari bilo koje vrste.