Jedini razlog zbog kog neko ne voli Cigane. Svi oni koji ih ne simpatišu uvek tvrde kako ih ne vole zbog toga jer su prljavi, smrde, neobrazovani su, kradu, prose, neće ništa da rade..
No to je samo izgovor. Postoje i oni koji su vredni pa šljakaju na gradjevini, kao i oni koji su završili neki faks (do duše retki) pa nastoje da u životu rade nešto normalno. Oni koji mrze ove prve, podjednako mrze i ove druge. I kad je doteran, čist, opeglan, obrazovan..Opet je nekako Cigan, zar ne?

Vozilo/naprava/sklepotina znana još i kao Dijana pepsara (po pepsi flaši od 2,5 litara u koju joj se toči gorivo) kojom uz zaglušijuću buku i dim koji kulja na sve strane od prednjeg dela naprave upravlja lice Romske nacionalnosti, alijas Ciganin, ili čak, nekad bolje reći - ciganče. Naime, mnogi mali Sandokani savladali su vozačke veštine na ovakvoj spravi u vreme kada ne mogu da polažu ni za trotinet po zakonu. Stvar je najčešće (u oko 90 posto slučajeva, acc. to Republički zavod za turšiju, transseksualnost, turbo-folk i statistiku) doista i bazirana na popularnoj Sitroenovoj Dijani, ili Cimos Dijani iz kopra, ali ih ima i od Wartburga, Lade, Spačeka, Renoa 4, Trabanta... Mahom imaju od starih bankina i putarskih oznaka, dasaka i raznih mreža oblikovan tovarni sanduk - važna odlika sanduka su odlivne rupe da se voda ne sakuplja kad se kvasi karton da dobije na težini... Isti sanduk često je ukrašen trouglom (u objašnjenju pod fusnotom stoji - Nema brate svetla, nećim da imam pare dakupim!!!) koji treba da zameni zadnju svetlosnu grupu... Iscrtani su raznim auto lakom nacrtanim muralima, plamenovima i wannabe zmajevima, ali i porukama u stilu Sakуpљам staro gVojже! Oni su prethodnica iz koje napredni prelaze u višu klasu - tamić sa megafonom za urlanje sličnih advertajzinga... Najbolje ih je oslikao Boris Mitić u filmu Pretty Diana, ali i bez toga svi znamo o kom se ovde autohtono balkanskom fenomenu radi...

Najčešće pisani komentari na Jutjubu, javljaju se čak i kada video apsolutno nema nikakve veze sa tim da li je neko Srbin, Hrvat, zvezdaš, partizanovac, vanzemaljac, mikrotalasna, lala ili paramecijum. Jutjub "komentator" jednostavno ima potrebu da to naglasi.

Verovatno jedan od najmizernijih oblika kurčenja koji postoji. U rangu internet kurčenja koje je veoma visoko kotirano na lestvici mizernosti.

Kurčenje pičkastog fudbalera se dešava samo na utakmici, gde se neki picopevac od fudbalera zaleće na protivničkog igrača, preti mu, psuje ga i unosi mu se u facu, zato što zna da su šanse da će ga ovaj prebiti k’o konja na sred utakmice veoma male, jer će dobiti zabranu igranja fudbala, a od toga živi i još plus kamere sve snimaju, pa će sigurno da fasuje i krivičnu prijavu, pa je picopevac zato siguran da mu neće biti ništa ako se zaleti, ni ne shvatajući kako smešno izgleda dok to radi i koliko se samo gadi svima kojima je jasno da bi ga fudbaler na kog se zaleteo pojeo za doručak.

Koliki je picopevac postaje jasno kada taj krupniji igrač više ne može da izdrži da mu se takav jadnik kurči i samo ga pipne glavom, a ovaj padne kao da je pokošen rafalima streljačkog voda i tako uspe da iskamči crveni karton, a dok ustaje, podlo se smeška i misli u sebi kako je ispao namazan, dok se čak i navijačima njegove ekipe prevrće želudac kolika je jajara ustvari.

Naravno pičkasti zaletač zna da ima igrača koji nisu baš čisti i prebili bi ga na jedan, čak i po cenu zabrane igranja fudbala, pa se na njih ne zaleće, nego ako ga oni nešto potkače valja se po zemlji, jer zaletanje na recimo, Ria Ferdinanda, donelo bi mu jedan poduži odmor u urgentnom centru.

Uvek kada se desi takvo zaletanje, ljudi koji gledaju utakmicu se zgroze i iznerviraju, a onda špekulišu koliko bi sekundi trebalo da picopevac na nosilima izađe napolje posle par udaraca koje bi popio u glavu od nekoga ko je očigledno jači od njega ili razmišljaju o tome da li bi mogli da izdrže i ne odšrafe ga kao konja od batina da su oni na mestu ovog drugog.

Visoka cena krpica koja majkama tinejdžerki ledi krv u žilama.

(U ruralnim predelima poznatija kao fuj-to cena)

Osoba koja "radi" bicikle u inostranstvu,s ciljem preprodavanja po lokalnim pijacama u Srbiji.

Mrndža li mrndža. Slava, rođendan… njemu nebitno, važno da se ručka, još bolje ako je na tuđ račun. Jednom rukom sa ovala hranu prebacuje na tanjir, a drugom sa tanjira pravo u usta. Uglavnom u isto vreme. Kažu ljudi, lakše ga oblačiti nego hraniti.

Bilo kako bilo, tanjir ispred njega ne sme da je prazan. Čisto da se ne uvredi domaćica, kojoj s vremena na vreme uputi kompliment u vidu glasnog podriga.

Malo, malo pa ljudi bacaju pogled na pod iza njega, saksiju filadendrona ili šta god drugo da se tamo nalazi. Sve im se čini, brzina kojom guta je nerealna, isto tako bi mogla hrana da završava i u saksiji. Ali ne, klopa u dodiru sa fluoroantimonskom kiselinom u njegovom želucu samo kaže “puf” i nestane, ko i crvena u rukama tinejdžera.

Tipična izelica, šta ćes. Malo od ćevapčića, malo salata, pa predjelo koje nije dozvolio da se skloni, pa pečenje… i jagnjeće i praseće… ruska salatica, naravno… pljeke, pa ponovo čorbica… i sve tako u krug. Sa bojnog polja se on ne povlači. Ponekad onako, punih usta, promumla u znak odobravanja ljudima za stolom ili mahne rukom, da se zna da se ne slaže sa nečijom kontatacijom… i naravno i dalje guta.

Ne mešajte ga sa hedonistom, sladokuscem… nije on od te vrste. I da karton papir namažete lož uljem, jednako halapljivo i brzo bi to nestalo u toj jami bez dna, kod drugih ljudi poznatijoj kao ždrelo.

A kolači? Pa gde bez trista sorta, ne brukaju se ove naše domaćice. A svaki će on da proba, da bi na kraju, onako prstiju umazanih od čokolade, pitao gde je torta.

Na prvi pogled ništa posebno. Imaju izgled parčeta kartona dimenzija oko 20x5cm, otprilike takvu i debljinu, sa mestimično razbacanim semenkama lana i susama. Na prvi zalogaj, takođe ništa posebno. Jes' da nikad nisam jeo karton, ali kontam da mu je sličan ukus. Što bi rek'o ćale jednog mog drugara: "K'o da jedeš strnjiku". Takav je bio i moj utisak nakon degustacije. Međutim, daljim konzumiranjem gore pomenutih pločica, zaključio sam da jedan od njihovih glavnih sastojaka mora biti nikotin, heroin ili bar morfijum, jer stvaraju neverovatnu zavisnost. Kad krenem da krckam ne mogu da prestanem dok ne iz'edem celu količinu prisutnu u kući. Još ako se kombinuju sa jogurtom... kuku majko, dok se okrenem nema ni njih ni jogurta, a ja i dalje gladan, k'o pubertetlija u 3 ujutro. Moja pretpostavka je da su ih na domaće tržište ubacile strane obaveštajne službe, sa ciljem da izvrše dodatni udar na džep našeg, i tako siromašnog, stanovništva, jer cena ovog proizvoda nije ni malo naivna. Može se izjednačiti sa cenom kilograma najkvalitetnijeg mesa, što je stvarno mnogo kada se u obzir uzme njihov sastav u koji ulazi: smeša raznih tipova brašna: pšeničnog ( ne belog ), heljdinog, ražanog, ovsenog itd., semenke lana i susama, i izvesna količina maslinovog ulja.
Šalu na stranu, lanene pločice su jako zdrav proizvod, jer snabdevaju organizam složenim ugljenim-hidratima, biljnim vlaknima, kompleksom vitamina B i E, mineralima, te ubrzavaju metabolizam i utiču na poboljšanje stanja organizma, a time i na popravku raspoloženja. Iako su prilično kalorične, te kalorije potiču iz složenih, a ne iz prostih šećera, tako da ne odlaze na ona mesta kojih se žene najviše plaše.
Jedino me brine ovaj heroin koji im se dodaje...

Ova, na svu srecu, marginalna grupa vezana je za vece gradove. Verovatno ih ima i umanjim ali su isto tako verovatno omrznute od strane lokalne zajednice. Naime glavni moto ovih riba je "urbano i samo urbano". One su drugacije od svih. Totalno. imamo 2 vrste
1) ribe koje misle da su cool, oblace se malo cudno, slusaju neku eksperimentalnu muziku, koja na youtube-u nema vise od 100,000 view-a, stalno su u nekom nafuranom fazonu jer su one emancipovane, nisu kao vecina drugih i ne daju se tako lako frajerima. Vecinu cine gaborke.
2) Fensi ribe, koje imaju dan od 300 sati. Za to vreme one uspeju da idu na razne modne revije, liftinge, pilinge, usklade stajlinge, odu kod frizera, na jogu, wellness i fitness i da dzogiraju u lokalnom parku. One uvek prate modne trendove i takoreci napamet znaju svaki broj Cosmpoliten-a i slicnih magazina za zene koje vecina cita samo dok ceka red u frizerskom salonu. Ako neki nesrecni predstavnik muskog pola ima sastanak sa doticnom - nacekace se jer ona mora da uradi sve gore-pomenute stavke, kako bi zadovoljila samu sebe, nemajuci obzira ka mladom i cesto napaljenom muzjaku koji je ceka. Ovakve ribe imaju uzor mnogih "trendi voditeljki" na raznim TV stanicama. Svoje nezadovoljstvo ovom grupom ljudi je fino iskazao i Sergej Trifunovic u filmu "Kad porastem bicu kegnur".

Romi ili ti cigani su narod poreklom iz Indije, a pošto Indija nema veze sa Kama Sutra nju ćemo odmah preskočiti. Ciganski Kama Sutra predstavlja nepisanu zbirku seksualnih poza u romskim zajednicama.

Redovna i, nažalost, neiskorenjiva pojava među pripadnicama lepšeg pola - kategorizacija muških jedinki na osnovu predrasuda i svrstavanje istih po principu ''svi u isti koš'' u jedinstveni skup gadova, smradova, prostaka, pijandura, siledžija, impotentnih i Bog samo zna čega još, u narodu poznatiji pod jednostavnim i odomaćenim nazivom – MUŠKI. Poznato, zar ne? Izmešanih osećanja, u afektu i pomirene sa sudbinom, žene su stavile večnu anatemu na sve što ima bradu, skrotum i voli fudbal, iako svesne nepobitne činjenice da bi život bez opisanih ''nakaza'' bio nemoguć, u najmanju ruku NEINTERESANTAN. I već ih čujem kako naoružane zaraznim refrenom ''Svi muškarci su isti'' i nadajući se životnoj mudrosti u jednoj od dužih epizoda 'Sex&City-a', po ko zna koji put grakću jednu te istu pljuvačku ariju: ''ONI lažu!'', ''ONI piju!'', ''ONI varaju!'' i tako u nedogled, kao perpetum mobile. U čitavoj stvari, međutim, najviše boli to što zbog zanemarljivo malog broja tih ''muških'' koji svojim sramotnim ponašanjem ruše još od vremena Adama građen ugled muškog roda i koji su jedini odgovorni za fenomen iz naslova, trpimo MI - pametni, lepi, vrli ( objasnih, složićete se ), verni i požrtvovani muškarci koji ne podriguju, ne prde i ne traže analno. Ipak, da ne preterujemo. Mi muškarci smo rudimentarna bića, lovci, vojnici, prehranjivači porodica i od nas se ne može očekivati poetičnost, suptilnost i oduševljenost ponudom cvetnih bruseva prilikom šopinga kod Kineza. Za to služi najbolja drugarica ili eventualni gej prijatelj. Bilo kako bilo, ovakvo stanje stvari se nikada neće promeniti. Bar ne dok postoje žene sa jedne a muškarci sa druge strane. Hajde, umuknite već jednom...

Pre nego što je izgrađen “Delta City” Jugosloveni su kupovali stvari u Trstu. Trst je bio most koji je spajao Jugoslaviju sa zapadom, tj. prva stanica sirotih Jugoslovena ka zapadu. Grad Trst nikad nije pripadao nama i pored parola “Život dam, Trst ne dam” i “Trst je naš”, nikad nije bio naš (ovo malo potseća na parolu “Kosovo je Srbija”). Trst sedamdesetih godina je bio naš u nekom drugom smislu, kao grad u koji je ceo narod odlazilo pazariti komad neke Italijanske odeće ili obuće jer je kod nas vladalo sivilo socijalističkog dizajna. Te sedamdesete su bile zlatne godine šverca. Fenomen šverca iz Trsta je došao do izražaja zato što je roba bila jeftinija nego u centru Beograda a i izbor je bio znatno veći. Švercovalo se sve sto u SFRJ nije bilo dostupno, ali najviše farmerice. Farmerice su za socijalističke zemlje predstavljale simbol slobode (Česi, Slovaci, Mađari su jedva čekali naše švercere sa farmericama, i plaćali su ih ko suvo zlato). Farmerice koje su se najviše švercovale su bile marke “Lee”, “Super Rifle”, “Madres”, “Wrangler” i “Levis 501”. Titovi pioniri su se delili na one koji nose ove ili one marke. Najveći šmekeri u to vreme su iscepali svoje zvoncare. Pored famoznih farmerica iz Trsta stizale su i prve “Starke”, onda jakne tankerice i vijetnamke, šuškavac, najlon košulje, cipele, majice sa velikim natpisom ADIDAS… ali nije samo odeća i obuća bila zanimljiva jugošima, kupovali se i satovi, žvake, cigare, viski, kafa, prašak za pranje, kišobrani, tranzistori, ploče, Zippo upaljači i PORNO časopisi. U Trst su jugoši nosili Gavrilovićevu zimsku salamu, Rubinov viljak i Napoleon.
Danas Ponte Roso je pust ko Vranje, zatvorene su prodavnice u kojima se moglo plaćati u dinarima, sa raspadom Jugoslavije raspao se i jedan grad u Italiji.

Čovek je prvo hodao na četiri noge, pa se njegovo pražnjenje fekalija nije mnogo razlikovalo od životinjskog. Stane uz neko drvo, digne malo nogu i obavi nuždu. Kako je vreme prolazilo i kako su prednji udovi postali ruke, morao je to da radi u drugom položaju. Pošto je već stajao na dve noge, vukli su ga životinjski koreni, pa je morao da čučne kad kenja. Malo se tresne i nastavi dalje. Počeo je da pravi alate, postajao je inteligentno biće. Bio je red i da brisanje dupeta dovede na viši nivo. Pražnjenje se i dalje izvodilo u čučećem položaju, ali je sada uveo brisanje listovima biljaka koje su ga okruživale. Posle toga su nastale i neke primitivne gaće jer je higijena bila podignuta na viši nivo. Ovo je trajalo milenijumima, do izuma toalet papira. Prvi primerci su bili hrapavi, al šta je tu je, kad se svi brišu, brisao se i on. Onda se i taj papir razvijao, prvo bio reciklirani, rozi, a danas je brisanje dupeta na nivou koji će se teško dostići. Imamo čast da se brišemo papirima od celuloze, stopostotne. Dok ne izumeju nekog robota koji će ovu rabotu vršiti umesto nas.

Komentar iskusnog travaroša svežem početniku u poslu uzgajanja konoplje.

Specijalni gosti u sportskim emisijama čija je uloga da u toku pauze između dva poluvremena i po završetku utakmice ukažu gledaocima na taktički bitne momente koje je nemoguće uočiti bez njihovog širokog znanja. Njihovo profesionalno proseravanje bitno utiče na utisak o utakmici.

Cega je tu sve bilo...

Sestra mi je stanovala kod hotela Jugoslavija, pa kad god sam dolazio da prenocim kod nje, imao sam obicaj da idem na buvljak. To mi jedan od omiljenih rituala. Nije bio bitan dan, ni kakvo je vreme, cak i po kisi je bilo onih koji su imali svoje zasticene "baze". Jedna gospodja na samom ulazu u isti (sa leve strane) imala je stalnu postavku i rekao sam joj (a to sam i mislio) da je to Knez Mihailova buvljaka.

I kako sam voleo kada vidim i oko ograde ljude sa obe strane trotoara sa svom i svakojakom robom, pa onda omiljeno mi cenkanje... I uvek sam se vracao kod sestre sa kesetinom ili vise njih, sa stvarima i stvarcicama koje nigde ili retko gde mozete da nadjete, ali NIGDE po takvim cenama i da ih kupite na TAJ nacin.

Naravno, veliki problem, ali i jedini ( i ne neresivi ) je odlaganje silnog otpada koji se nagomilavao. Sve je to moglo da se regulise, da se napravi ulaz i da na svakih nekoliko dana da se cisti.

No, resili Srbi da budu Jevropejci! Pa, Bec, Madrid, Pariz, svi veliki i veci gradovi imaju svoje buvljake sa tradicijom dugom koja se meri i decenijama, ali... Uvek to "ali" !

Ja sam za to da se obezbedi mesto ljudima koji su se bavili tim stvarima. Pazite: nadjete neku stvar koju niste videli 300 godina. Kupite je za smesne pare, usrecite sebe, samim tim usrecite i tog prodavca, kao i onog ko se otarasio toga, a ukoliko ste uzeli nesto za nekog drugog, onda se u lanac dodaje jos jedan cinilac.

Necu tezge, hocu najlon! Necu fiskalne kase, hocu cenkanje! Necu Delta City, hocu buvljak!

Nadam se da ima jos pristalica buvljaka u danasnje vreme. A ja sam spreman i da krenemo sa peticijom, pa kud puklo... :)

Jedan od pokazatelja da je tražnja za nekim proizvodom otišla u nebesa, najčešće jer se to daje za džabe.
Često "cigani" ne mora da označava pripadnike te manjine.

Nema potrebe da pričaš dalje, znam na šta misliš. Čitam te ko bukvar. U situacijama kada znamo šta sagovornik smera ovaj izraz leže ko melem na čukalj. Još ako ga prati i blago klimanje glavom ceo postupak dobija još šmekerskiju notu.

Ovim izrazom se određena osoba ubeđuje u nešto što onaj koji izgovara želi po svaku cenu. Ima vremena na pretek, sasvim dovoljno samopouzdanja i što je najbitnije nema šta da izgubi.
Osoba koja koristi ovaj izraz u potpunosti kontroliše određenu situaciju i koristiće sve moguće načine da bi ispunila svoj cilj.

Kriminalno ponašanje trenera i igrača na utakmicama, za koje je svaki aut, aut za njihovu ekipu.