Svako leto je skup međusobno isprepletanih dana mrmota, začinjenih povremenim odstupanjima od svakodnevice (kao i ostatak godine, uostalom).

Šablon letnjeg raspusta (odmora) trpi minimalne promene u različitim životnim dobima. Sve se svodi na ubijanje vremena ili prikupljanje novca koji ćemo utrošiti na isto.

Branje malina. Kupanje na Adi. Rad na građevini. Pikanje Menadžera. Konobarisanje. Put na Zakintos. Spremanje ispita. Varenje u parku. Spremanje popravnog. Muvanje riba. Odlazak međ' familiju po harač. Skakanje u prašini Bir festa.

Raskalašna rodbinska svadba nije baš aktivnost koja će vam obeležiti leto i biti stvar po kojoj ćete pamtiti godinu, ali to nije ni maraton treševa ili filmova sa Van Damom. Ono prvo se, ipak, ne dešava na nedeljnom nivou.

Nekoliko sati vožnje izakanim Opelom je dobar predznak za torturu koja sledi pod okriljem ceremonije venčanja i bahanalijama koje slede. Ritualno pozdravljanje sa mnogobrojnim članovima šire porodice ume da pojede još nekih sat ili dva.

Onda sledi crkva, cika dece i vika brkatih žena po dvorištu iste, i još sijaset neprocenjivih trenutaka vrednih mesta u albumu sa slikama, dok konačno ne dođe momenat kada će mladi par prihvatiti uslove korišćenja.

Mali skok unapred i nalazimo se u velelepnoj sali obližnjeg hotela.

Dok sam sedeo, ispijao rakiju i bockao kupus, posmatrao sam mlade devojke sa mladine strane koje su energično đipale unaokolo. Pogledom sam preletao prostor, pitajući se da li su ovo stvarno moji koreni. Na stolici pored mene primetio sam daire na kojima je pisalo ''jebeš zemlju koja Guče nema!''.

''Uvek deli ženama komplimente'', prenu me iz razmišljanja jedan od deda-stričeva svojom mudrošću, ''ništa ne košta, a ne znaš kada će da valja''. Završio je svoje kratko izlaganje slistivši ko zna koji dupli viski i tutkajući mi crvenu u džep košulje.

Ugledao sam jednu, naizgled poremećenu (nadam se da je to politički korektan izraz) ženu, kako ustaje. Pratio sam njene pokušaje da shvati složenu mehaniku kola dok sam se borio da zadržim silne đakonije i rakiju unutra kiselom vodom.

Nebrojeno rakija, numera o ženidbi sina i evara koji su leteli na sve strane kasnije, opet sledi transportovanje pijanih guzica (istim, tragičnim, Opelom), ovaj put kući.

Već sutra sledi novi dan mrmota i krckanje preostalog vremena označenog kao letnji raspust.

Teško objašnjiva disciplina dvoje mladih i ushićenih ljubavnika.

Slatkojebivi američki filmić koji je lak i razumljiv, naravno, sa dobro nam znanim američkim motivima življenja. Naime, on opisuje životnu sreću, blagostanje, jebene porodice koje mrnđaju žitarice sa svojim očešljanim retriverima, klince koji kipe od odgovornosti te žele da se izvuku iz usranog geta, majke pune razumevanja, očeve koji su požrtvovani do daske, tinejdžere koji džogiraju, a ne jebu se, učitelje i profesore(kao inovatore) koji prave cirkus u učionici kako bi razbudili maštu i volju učenicima, decu koja su nadarena za sve i još hrpu toga. Likovi ,takoreći, ne pišaju urin, nego kolonjsku vodu...a ne seru govna, nego bisere!

Postoji nekoliko tipova američke limunade:

1. LJUBAVNA KOMEDIJA (Uglavnom:...tu su dvoje koji su usamljeni do jaja,..igrom slučaja potpuno slični, odlaze u isti kafić...bla, bla, bla...sudare se!!!njoj ispadne sve iz torbe, on to sve pokupi,...naveče su već na večeri, poslije toga tucanje i dalje znate...mala prepreka...oboje sami, tuguju(on se opija, a ona tuče kante sladoleda i gleda filomove gde se vole, HAH!)..pomire se!!!..opet se tucnu itd, ...Tu su i neke "komične scene": mažu se šlagom po licu, ganjaju po parku...ma da pukneš od smeha...)

2. TINEJDŽERSKI FILM
A. Može biti priča dvoje zaklepanih tinejdžera...On je najveća faca u školi, pomalo uobražen, ali potajno nežan...trenira bejzbol ili šta već...Ona je slatka, ali sjebana, nema love i niko je ne gotivi...Ona je žrtva stalnog provociranja školskih kurvi, a on je herojček-kuronja koji je štiti...Sladunjavo da ti srce ispari!...Uglavnom:završna scena-ljube se na stadionu ili tako nešto...

B. "Borbeni"- grupa neprihvaćene dečice sa SUPER TALENTOM! oni osnivaju plesne grupe, pevaju, glume i zajedno postaju "najbolji na svetu". Film po pravilu okončava njihovom zajedničkom izvedbom pred hrpom ljudi koji se veštački smeju ili pak plaču...Tu su najčešće i njihovi roditelji koji ih do tada nisu podržavali u njihovim životnim namerama...veselo aplaudiraju ...plaču, ...

3. Komi -akcija (ubedljivo najgori oblik američke limunade. Likovi su ili glupa mafija ili glupi policajci. Voze se u kabrioletu, jedu roze krofne i kao prebacuju neke fore, a mi im se "pišamo od smeha"...Najveći fazon je u tome što oni neprestano upadaju u neprilike, naravno otužno predvidive...i tako to...90 minuta, blago rečeno, mentalnog silovanja!)

Način na koji Bog saopštava popu da bi želeo da ga uzme u službu.

Aksiom ljudskog postojanja u kojem je promjena jedina konstantna, što se u konkretnom slučaju odnosi na ljudsku prirodu, a manje na postulat fizike. Baš poput medvjeda i čovjeku dosadi dugoročno obavljanje radnji na isti ili previše sličan način. Zbog toga se trudi pronaći bijeg od rutine, mijenjajući subjekte i objekte unutar svijeta u kojem egzistira, tražeći iluziju sreće ili makar privid zabave i uzbuđenja; te čari koje se vremenom provedenim u čauri monotonije istroše.

Iako žeđ za promjenom ima svoj korijen u evoluciji i nagonom čovjeka za poboljšanjem, zbog čega se civilizacija uzdigla do nivoa moćnog društva primata u odjelima, na ličnom planu je stvorila brojne probleme pojedincu koji vapi za drugačijim. Upravo zbog svoje pohlepne prirode i traženja "leba preko pogače", čovjek se dovede u situaciju da zbog nagona za mijenjanjem dobre prilike ispusti, samo kako bi jurio fatamorganu koja se često, baš poput oaze u pustinji, pokaže kao iluzija. Takvo ponašanje čovjeka može da odvede na prosjački štap jer repetitivan, ali solidno plaćen posao, iz puke dosade zamijeni karijerom DJ-a koja propadne brže od demokratskih reformi u Kini.

Još ćešće se dešava da prosječni ljudski specimen, vođen nagonima koje ne može kontrolisati, usljed nedovoljno izgrađenog sistema filozofskih vrijednosti ili religijskog straha od boga, svoje dobro, ali dosadno ženče sa kojom ima misionarski seks bez pušenja dva puta mjesečno, proba zamijeniti rasnom, jedva punoljetnom klinkom sa odličnim sisama. Kada se potreba za ubijanjem dosade ugasi usljed privremenog zadovoljenja hormona, neurotransmiteri se vraćaju u balans, ali tada često bude kasno, jer su ponašanja koja su dovela do tog zadovoljenja učinila tektonske poremećaje u redovnoj stvarnosti, što se manifestuje kroz nepovratni gubitak statusa kvo. Tada se kreće ispočetka, sve dok medvjed ne pronađe pećinu, prezimi u njoj nekoliko kalendarskih sezona i onda se, pod provalom hormona, opet počne vrtjeti na ringišpilu emocija, zaboravljajući prljavštinu jaruge u koju ga je luda glava već jednom bacila. Jer dokon um đavolja je rabota.

Uvod u traženje usluge. Početak razgovora sa nekadašnjim poznanikom koga nismo videli ni čuli još od vladavine Hamurabija, a ne priča se da je umro pa se i nadamo se da nam tako egzistirajuć može završiti neki posao. Naravno, zbog izgubljenog kontakta, uvod predstavlja most koji oživljava stare uspomene i navodnjava tlo za pitanje koje sledi. Često karrakterističan snishodljivim ljigama.

Floskula ultramegagigatetra kul američkih detektiva i istražitelja, koji ne progovaraju ni reč osim u slučaju da će to podići nivo njihove kulosti u očima smrtnika. Obično izgovorena nakon što pomoćnik saopšti glavnom baji da su našli neosporiv dokaz koji stavlja tačku na slučaj, i često je propraćena fizičkim gestom.

Često postavljano retoričko pitanje u našoj zemlji. Da imamo more ili neke velike reke ne bilo ništa čudno da se prosečni šetač, pored plaže ili nekog keja, zapita gde se zaputila ta barka ali ovako, u ovoj našoj poprilično kopnenoj sredini, pomalo para uši. Pogotovo ako se uzme u obzir da ovo pitanje iznova postavlja neki čičica koji se zavaljen u fotelju svađa sa televizorom kada čuje na dnevniku da su mu opet smanjili penziju ili neki sredovečni gospodin dok lista aktuelna dešavanja u svetu. Izgleda da je taj brod baš odavno isplovio na pučinu ali nikako da uplovi u luku i spusti sidro...

Osoba koja ne zatvara usta, nešto slično kao alapača. Sredstvo lokalnog informisanja.

Beži od loših ljudi, pusti govna, ne dopusti da te oni uvuku u klošarski život, veruj mi, krv ćeš propišati.

Vredjanje reda I zakona vukajlije po bilo kojoj osnovi.

- Ne mogu da ti zapamte prezime kad treba da te pitaju da popravis ocenu, ili da ti opravdaju cas, a kad te vide pijanog u gradu subotom u 3 ujutru kad i sam zaboravis kako se zoves, odmah se sete i tebe, i tvog celog porodicnog stabla, i neopravdanih casova, losih ocena...

Objekat zaluđenosti i opsesije muškarca koji se zaljubio k’o tetreb. Ona postaje jedina u njegovom vidokrugu ograničenom k’o zaprežnom konju. Ona je svima ostalima samo prosečna devojka, a njemu otelotvorenje svega što mu savršeno odgovara i treba.

Mesecima, pa čak i godinama, on besomučno juri pticu trkačicu, postavljajući razne zamke i smicalice ne bi li mu konačno pala šaka, ali avaj, svaki plan se izjalovi protiv njega i završi u katastrofi pre i da je svestan toga, kao jadni Pera koji stoji u vazduhu izvan litice, još ne shvatajući da će uskoro početi da pada u svoju gorku i bolnu propast.

Ono u čemu pokušavaš da živiš dok te život ne išamara.

Ovo što ću vam ispričati je bio stvaran događaj, negde 1966. Prepričava se i danas.
Naime, šezdesetih su bile popularne reporterske priče novinara koje su prikupljali u seskim sredinama. Svi ti novinari su se takmičlili koji će objaviti što interesantniju priču!
Tako je jedan od tih reportera krenuo u selo Banatsko Karađorđevo u blizini Zrenjanina da piše o radu veterinara u tom selu. Selo je poznato po tome što u njemu žive kolonisti uglavnom iz Bosne, ratni veterani i heroji I i II sv.rata i da su svi žestoko opičeni! Ako u selu u toku dana ne padne bar jedna tuča, propade im dan.
U autobusu se naš reporter vozi sa jednim meštaninom i objašnjava mu kojim poslom je pošao u Karađorđevo i čovek mu govori:
" Đe ćeš pisati o veterinarima, bolje ti je da pišeš o ratnim herojima! Evo čim stignemo ja ću ti naći nekog od njih da ti ispriča neku ratnu priču!"
Čim su stigli, odu u prvu kafanu i nalete na Nikolu P. ratnog heroja iz II sv.rata koji je pretrčao u neprijateljski rov uzeo njihovo oružje i pobio gomilu neprijatelja i tako dobio gomilu ordenja za hrabrost. (Možete misliti kakva je taj luda bio!)
"Vi ste ratni heroj?" "Ja sam". "Možete mi ispričati neku ratnu priču?" " Čekaj ,bolan, ne ide to tako! Prvo moram da da odem kući, da nešto pojedem, da se okupam i da se presvučem, pa ćemo onda pričati!" I ode do kuće. Naš nesretni reporter, sedi u kafani, pije neke kisele vode, prolaze minuti, ovog još nema,sad već prolaze sati, ovog i dalje nema. Počeo je i mrak padati, otišao jedan autobus, pa još jedan...U neko doba evo ti Nikole na vratima kafane, obučen u svečano odelo, na grudima puno ordenja,seda za sto, sipa sebi rakiju i kreće da sipa reporteru. " Ne,hvala ne pijem" odgovara reporter. "Šta ne piješ?!" pita Nikola. "Pa ne pijem rakiju." "Ti mene zajebavaš...Stvarno ne piješ rakiju?" " Stvarno ne pijem rakiju,hvala!" Tek će Nikola: " E, onda ništa od priče! Ne razgovaram sa ljudima koji ne piju rakiju", ustade i ode iz kafane! Ostade naš repotrer i bez priče o veterinarima i bez ratne priče i bez autobusa. Sreća,bilo je letnje doba, pa je prespavao u parku!

Najinteresantnija vrsta zajebavanja bližnjih jer se uvijek poslije možete praviti ludi i izvlačiti na to kako vi ne možete biti krivi za nečiju nečistu savjest i potrebu da se brani iako 'nije' napadnut.

Mitsko biće, pas koga smo jako voleli a koga više nema. Prisećajući se njegovih vrlina priča vrlo često dostiže mitske razmere.

Parafraza kultne replike koju u filmu "Mi nismo anđeli" izgovara Zoran Cvijanović.
Obično se upotrebljava kao kontra na sagovornikovo pitanje o tvom odsustvu sa, po tebi, nekog nebitnog događaja.

Vidiš, Maestro, opet grešiš. Jako grešiš. Ajde što mene gađaš govnima, nego što misliš da znaš kako ovaj sajt funkcioniše, a ja sam dovoljno dugo ovde aktivan da znam kako će se sve izdešavati. Maestrovi tigrovi ne postoje, postoje samo Kajzenove hijene, a one samo čekaju najlakši plen. Malo sam melodramatičan i patetičan, ali izgleda da je to onaj bosanski deo mene. Jebiga, genetika.

Zamislimo sledeću situaciju. Lepa devojka džogira po parku nekoliko dana nakon njenog 18. rođendana. Puna je elana, uživa u svojoj još uvek ranoj ženstvenosti. Obula je Asiks patike za trčanje. Kosu je vezala u konjski rep. Nosi uske helanke i majicu sa V-izrezom. Telo joj je zrelo, dojke su joj ko mali psići, što bi rekao veliki Pero Zubac. Posle nekog vremena džogiranja, ona zakorači u deo parka koji nije ispunjen šetačima, misleći da je sigurna. Trči i trči. Odjednom, noga joj se duboko zaglibi. Ona padne. Jako joj je teško da izađe iz tog gliba. Koprcajući se da izađe, helanke joj se poderu u predelu između dva gluteusa. Iz blata ne može da izađe. Što se više koprca, to joj se ta rupa na helankama sve više širi. Međutim, ona smatra da ta rupa na njenim helankama ne predstavlja nikakad problem. Odjednom, gotovo niotkuda, pojavljuje se grupa golih crnaca sa nabreklim kitama (?!). Ne znaš kom od njih je veći. Naravno, svako ko ima bogato iskustvo u gledanju pornića može da zaključi kako će ova priča da se dalje odvija. Crnci, držeći se za svoja splovila, prilaze curi s ciljem brutalne osvete belcima zbog njihove viševekovne hegemonije nad crnačkim življem. Svi očekujemo isto, naravno. Međutim, neverovatnim spletom okolnosti, jednom crncu moralni aparat nadvlada ovaj strašni nagon i kaže ovim drugim crncima: Ljudi, pobogu, devojka je u blatu, pomozimo joj! Drugi crnci se u početku bune, ali s neverovatnom lakoćom se u njima probudi neka humanost za koju nisu ni znali da postoji. Crnci s nabreklim kitama vade curu iz blata, dok je jedan čak i opomene da su joj se helanke iskidale i da pripazi na to.

Svi mi koji pišamo stojećki smo imali ovih problema.Ako ste od 1. do 4. razreda, a normalno muško, sigurno vam je bio problem da pozovete neku drugaricu da je pitate šta ima za domaći, iako u školi najnormalnije komunicirate s njom.Pozivanje devojčice se izbegava više nego kupanje radnim danima, a pre bi imali dobru konverzaciju sa Borisom Tadićem o Angusu Jangu, nego što biste uspeli da pitate neku Jovanu šta imate za domaći, ili od koliko sutra idete u školu.Ako ipak nemate drugog izbora nego da je pozovete, srce vam lupa dok se ne javi, a razgovor se završi za najviše pet sekundi.Posle toga dišete kao da su vas jurili Radovci, a rekli ste da navijate za Partizan ili Zvezdu.