Jer vise nije u modi da se fudbal igra na livadi sa golovim napravljenim od cetiri cigle ili na betonskom skolskom igralistu!

Kvalitetno i temeljno se najesti na veseljima, ispoštovati redom sve što se iznosi na astal, a sve to zalivati nekim vinom, rakijom ili drugim alkoholom.

Arhaičan izraz koji se danas koristi da bismo podigli moral nama dragim ljudima koji su u totalnom kurcu.

Kao klinac se pentraš svuda jer tražiš savršen pogled. Želiš da budeš toliko visok da tvoj pogled obuhvati ceo svet. Nameravaš da se jednog dana popneš na najvišu tačku na Zemlji, da ti ceo svet bude pod nogama, da ništa nije iznad tebe sem neba. Prvo se pentraš po drveću, ali to nije to jer u daljini vidiš brdo koje je više od tebe i kvari ti pogled. Kad malo odrasteš popneš se na to brdo koje ti izgleda kao krov sveta. Pogledaš i izbedačiš se kad vidiš da se iza njega prostire jedna planina, iza te planine još jedna i tako dalje. Penješ se na jednu, drugu, osvajaš vrh za vrhom sve dok ne osvojiš onaj najviši. Bole te ruke i noge, na izmaku si snage, sećaš se drugova koje je strašna planina progutala, već znaš da će silazak takođe biti težak iako te šerpasi teše da će sve biti u redu, nadaš se da će pogled sa vrha sveta biti vredan svega ovoga. Još samo jedan korak i na vrhu si. Pružaš nogu i konašno si na najvišoj tački planete. Držiš oči zatvorene i zamišljaš prizor. “Vidiš“ dole reke, jezera, šume livade i životinje, prelepi pejzaž koji je Božija ruka naslikala. Vreme je da otvoriš oči i da san postane java. Podižeš kapke, gledaš i ne veruješ. Trljaš oči ali ne pomaže. Sve ono o čemu si sanjao palo je u vodu, žao ti je što si uopšte otvarao oči, čini ti se da je bolje da si ih držao zauvek zatvorene. Jedino što vidiš sa krova sveta jeste gusta magla iz koje se dižu planinski vrhovi koji blokiraju pogled.

Najmlađe dete u porodici koje šaljete u prodavnicu kada vam gosti zatraže neko piće, koje, gle čuda, nemate u kući. Obavezna je imperativna rečenica: "Požuri!"

Sarkastično pitanje upućeno suprugu na njegove preterane zahteve.

Ono kroz šta prolazi otac novorođenčeta u toku prvih nekoliko dana od porođaja.

Hrana bilo koje vrste, većinom besplatna - slava, svadba, krštenje, useljenje, zbor, politički miting, poštenje kad se kupi nešto.

Pitanje koje vrrrlo lako može promeniti smisao prostom deobom reči.

Predstavlja zabranu unošenja hrane u organizam, odnosno gladovanje nakon koga sledi obilno mrndžanje. Ovaj proces se uglavnom može videti na narodnim veseljima, slavama, svadbama i tako.

Odgovor doktora/sudije/advokata/šalteruše/nastavnika/učiteljice na očigledan primer mita i korupcije u vidu novca, parfema, praseta, peškira i sl.

Simboličan opis muškog polnog organa.

Nostalgija je osećaj gladi za domaćom hranom kad se nalaziš 8.500 hiljada kilometara daleko od Srbije.

U zadnjoj kući, u ulici, iza trošne ograde i u vreži ladoleža i mahovine, prozora starih i ispalih iz svojih ležišta punih larvi, u dnevnoj sobi, bez jednog zida, sedi Đura Jakšić u starom kaputu iscepanom, poguren i taman. Sedi i lista nešto na telefonu, gleda na fejsu slike svoje propale kuće i cokne po neki put besno i opsuje gadno.
...
Nadežda je trenutno izašla, na ona gornja vrata, koja nisu stalno tu, ali kad su ovakvi oblačni dani sa onim prozuklim suncem, pojave se bledo i ona gledajući u to južno dvorište, gore, gde raste razno bilje i pesak ostao posle davne gradnje već urasao u detelinu i neke morske trave na suvom.
U pesku Nadežda pročeprka neku školjku koja je bila davno meze mezozoika, oblutak neolita ili zarđali ekser skorijih vremena; tako nešto joj uvek treba, pa se zatetura dalje da probere malo vrednog korovja, skoro nestalih, sa sitnim cvetovima.
Promrmlja, opsova nešto, pa nastavi dalje, podiže jednu trulu jabuku i ona nesta u njenoj ruci pre nego što je ušla u kuću sada, čini se, skroz obasjanu.

Nadežda je obična baba: ima neku svetlu kosu koja viri ispod marame, lice više neprijatno nego prijatno i niko joj pravu pripadnost još ne zna: neutral good chaotic neutral, neutral evil ali to se i ne može saznati, barem dok se ne završi do kraja.

Međutim ima tu i jedna zvrčka, jedan končić koji može da krene, i da pokrene.

Osim što predstavlja idalni prilog uz meze na slavama, ova salata koja se jede svuda samo ne u Rusiji (tako obimno kao kod nas) takodje predstavlja jezgro Novogodišnjeg duha u domaćinskim kućama. Na hiljade dece u Srbiji se ponajviše osim paketićima Deda Mraza raduje i ruskoj salati, koju njihova mama najbolje sprema. Kako odrastamo odlazimo kod drugova, i na žurke gde se ovaj metod malo manje primenjuje, ono što zapravo biva duh tradicije istočnjačkih, slovenskih naroda biva zamenjeno znamenostima grickalica, koka kole, pice i drugih zapadnjačkih običaja.

Naravno kao i većina pubertetlija i ja sam podlegao ovom neretkom metodu slavlja Nove Godine, zaboravivši čar slavlja Nove sa roditeljima i sestrom. U ruskoj salati najčešće možete naći grašak, šargarepu, šunku, krompir, kisele krastavčiće i kilo majoneza. Nekad se desi da se dodaju pavljaka, kukuruz, tunjevina čak, jaja, pa i boranija. Pored majoneza i silni prelivi poreklom iz Nemačke, Grčke ili odakle već. Mast čista, ali s obzirom da ćete se samo za vreme Novogodišnjih praznika najesti kao nikada u 365/6 dana u godini onda vam je sasvim svejedno. Dokle god je vašoj duši milo, neće vam biti bitno koliko ćete ostati u teretani kada je otvore drugog ili trećeg Januara, ili da li će vaša nova digitalna vaga (koja verovatno "laže" svaki put kada pojedete nešto obimnije) totalno pući, eksplodirati, jer znate da vam nije žao ukusa ruske salate.

Skup lezilebovića i dokonjaka, još za vreme prethodnog ledenog doba skontali su da je led do jaja a sneg tek nešto malo manje, te su se prateći njegovo povlačenje i sami strateški povukli u predele oko polarne kape.

Gradskom življu njihovo rezonovanje će možda da izgleda čudno, međutim seoski će da nasluti u čemu je caka, jer, svako ko je odrastao na selu zna da zimi nemaš da radiš ništa pod milijem bogom. Oćeš da oreš? Prc, zemlja smrznuta, ne može. Oćeš da napasaš stoku? Oćeš kurac, pašnjaci pod snegom. Tako da ti ništa drugo ne preostaje nego da sazidaš sebi kućicu od leda i karaš naizmenično ženu i svastiku po čitav bogovetni dan dok ne posustaneš i kreneš da pevaš neke zarazne pesme udarajući im ritam po golim dupetima pod romantičnim sjajem polarne svetlosti.

Ipak, koliko god takav život bio opuštajuće boemski, ume da bude monoton, zato svaki eskim jedva čeka priliku da grubo namagarči putopisca namernika ili polarnog istraživača... koji su inače i sami jedna dokona žgadija što nema pametnija posla nego da luftira guzicu kojekude dok im komšija kući razonađa ženu i ćerku, jeste nevezano za Eskime ali valja da se napomene.

Kompilacija koja ima potpuno istu ulogu kao i čuvena kafa sikteruša, tj. da stavi do znanja gostima da su se već dovoljno (previše) zadržali. Za razliku od sikteruše, kojom se to diskretno i na finjaka sugeriše, sikter-disk je brutalnija varijanta. Ona poteže kada suptilnije metode nemaju efekta ili kada se ispostavi da su gosti naročito neprijatni.
Sadržaj sikter-diskova varira od osobe do osobe. Retko kad su to namenski pravljene kompilacije, obično je u pitanju neki neuspeli muzički eksperiment vlasnika ili bar tip muzike neslušljiv za bilo kakvu širu publiku. Najčešće se na sikter-diskovima nalazi fri džez, napornija klasika (Stravinjski, Rahmanjinov, Vagnerove opere...), trve blek metal, bilo kakva avangardna, eksperimentalna ili konkretna muzika, japanski grajnd kor, guslari, hitovi sa šoder liste... Izbor sikter-diska uglavnom je i stvar improvizacije, trik je ubosti muziku koja nikako ne odgovara afinitetima i ukusu nepoželjnog gosta.

Ultimativni pokazatelj da je slava više nego uspešna.

Piti Koka-Kolu uz slanu pršutu. Radi ublaživanja slanog ukusa i izazivanja ugodnog osjećaja specifičnog karaktera, koji samo izazivaju slana pršuta i Koka-Kola.

Obično mekan,svež i primamljiv, obično biva pojeden pre nego što glavno jelo uopšte i stigne i obično se onda glavno jelo uopšte ne pojede.