Mrzim Bijeljinu. Daleko je.

Miris borovine poprimio je slatkaste arome koje je odašiljala svojom pojavom. Sve je bilo lepše. Ni planinska magla nije više bila tako strašna. Pokretom svoga oka činila je da meni kao posmatraču prostruji krv ledena od studenog planinskog vetra. Mimika njenog lica odavala je mudrost njene duše. Delovala je krhka, ali hrabra i ponosna. Usudim se reći da je zaista takva.

Lepa je. Rumeni obrazi se ističu ispod blago neravnih pramenova koji joj prekrivaju svetlo čelo. Ruke su joj umetničke. Blage, a u isti mah i jake, sa osećajem, sa vrlinom dodira koji umiruje, prosvećuje, umiruje, prosvećuje i tako u nedogled do konačanog spokojstva još uvek vrlo žive duše. Pogled posmatraču pravi rezove na lokomotivi naizgled snažnog tela.

Postavljam sebi pitanje kako odoleti? Kako isključiti svoj prijemnik emocija kad je ona pokretni odašiljač talasa zaljubljivanja? Nemoguće je. Možda okrenuti pogled. Možda otići. A zar da pokleknem pred manom svog srca i da ne budem dostojanstven do kraja?! Možda, gledajući nju, dostojanstvo trebam da okačim na jedan od onih borova, koji nam telo i dušu hrane preko potrebnim kiseonikom, jer ja, pokušavajući to dostojanstvo da zadržim, polako ostajem bez tog istog kiseonika.

Ona zaista ostavlja bez daha.

Pitanje koje sam sebi postavis nakon sto cujes prijatelja/icu kako prepricava dogadja na kojem si i ti prisustvovao, ali ga doticna osoba uvelica te se zatices zbunjen i premotavas film.
Na kraju ubedis sebe da si umislio te prihvatas njenu verziju dogadjaja.

Sa neverovatnim porastom urbane i suburbane metroseksualne populacije, ambalaža postade najbitniji deo svake industrije, naročito kozmetičke. Nema tu ništa što je taj bogom dani kolagen koji rešava sve probleme: od podbratka i spalih obraza do otromboljenih sisa, toliko velik molekul, da ne može ni da prodre u tu kožu koju treba da ponovo učini elastičnom poput dvanaestogodišnje kineske gimnastičarke. Na kutiji piše kolagen plus, i to mora da se kupi. Naravno tu su i čitave studije o tome kako urbani i osvežavajući parfemi za muškarce treba uvek da se pakuju u širokim bočicama kao trokrilni ormar, krupnim kao i njihovi vlasnici koji su popili ceo periodni sistem, a ženske u nežnim i duguljastim, ili pak okruglim, za one koje se oporavljaju od viška kilograma posle porođaja, ili se teše kako su građene kao jabuka (nisi, debela si, macxko, cmok). Naravno, mudro je zapamtiti i da ako ubacite miris mente u vodu za ispiranje usta roze boje, da ćete biti streljani kao nemetroseksualna osoba, čije seme treba zatreti sa sve vašim roze mentolom. ZA ROZE BOJU JE CIMET! Sličan problem se izgleda pojavio i u drugim industrijama. Šta će ljudi, izgleda da će uvek pre da biraju lepo, nego korisno.

Građani, ti čisti i pedantni ljudi. Ah da, video sam ih jednom. Širio se miris kaldrme i betona od njih, tačno sam mogao da vidim tu udešenu garsonjeru na Čukarici o kojoj su toliko pričali.

Najaviše se Bogami sedam dana unapred, kad nastade tarapana. To se brale klalo na sve strane, pržile se šnicle, jaja se odvajala u posebne pregrade da im se prati posle. Koje poštovanje leptijebem.

I dođoše jedan dan. Uploviše spasatom u našu avliju a sva čeljad napolje da ih dočeka. Govorjahu nekim čudnim jezikom.

-"Pa gde ste kumovi sto godina vas pogledamo."
-"Š'a da ti kažem matore, problemi u trafiku ono, drži vino misim jeeee."

I hvališe nas mnogo i često, a imaše i apetita da jedu fala Bogu milome. I čudno mi bejaše što nas hvaljahu toliko te ih preupitah -"Zar je mogućno da selo bjaše lepše od grada." A oni mi odgovarahu slatkim kaldrmskim narječjem -"Lepota ova dostojna bješe najvećih monumenata Stare Grčke matoreee." A ja ne znadoh šta mUOmenti bjahu, no ne smedoh pitati da glupog me ne nazovu.

I pušjahu nekakav čudan duvan od koga se čovek smjaše vasceli dan.

I bijahu, i odoše, suza mi iz oka krenu. Nek vam kola fino idu, pa da i mi vama dođemo nekad u posetu, velegrada da vidimo.

Ovaj neizostavni deo srpske kuhinje ili ti u narodu jos poznata kao salama dugmetara(zbog onih divnih masnih krugova po njoj) moze se videti na trpezi skoro svake srpske porodice. odlikuje se blago rozom bojom,nalik na najveci muski ponos,i sa nedefinisanim tragovima, uglavnom pilecih ili svinjskih kozura. takodje, jos jedna od glavnih odlika joj je miris, narocito kada odjekne iz necijih usta u vidu praseceg podriga.
sastav je raznolik. od svinjskih usiju,repova, njuski i naravno neizostavnih papaka, preko kokosijih nogica, kljunova, i naravno poneke kreste(samo one koje zadovoljavaju propisane standarde).

po marketima cete je prepoznati uglavnom pod pseudonimom "posebna" salama, i naravno po ceni koja ne prelazi 150 dinara za kilu. samim tim, predstavlja jedan ekonomicni obrok, gde se cela viseclana porodica(npr. snezana i 7 patuljaka) mogu najesti, a po svemu sudeci i uzivati...
narocito je zastupljena u svim pekarama, i prodavnicama brze hrane, gde je neizostavna iz djackih i indeks sendvica, kojima daje specijalan smek i aromu...narocito kada posle kupovine ovog sendvica sednete u djacki autobus, onda svi oko vas mogu da dobiju susenje malog mozga ili pandemiju svinjskog ili pileceg gripa, u zavisnosti od iste.
dekoracija ambalaze je uradjena u skladu sa evropskim standardima, i na njoj mozete videti nasmejano lice jednog prosecnog srpskog,domacom hranom podgojenog pileta, ili prase u plavom kombinezonu sa osmehom od uveta do uveta, naravno sa velikom satarom u ruci.
neizostavan detalj je i spomenuti njenu mladju sestru, ili ti pastetu, koja se dobija detaljnim odabirom i selekcijom onih derivata koji ne zadovoljavaju standarde salame podriguse.

Konstatacije do koje dolaziš u sebi kada ti nakon dva sata čekićanja u redu za biometrijski pasoš brkata dama na šalteru zatvori prozorčić i stavi karton sa natpisom "PAUZA" na njega.

Inicijalna kapisla koja iz malog mozga povuče neka davno zaboravljena i uredno uskladištena osećanja, mirise i slike.
Pokreću ga potpuno indirektne asocijacije, slučajni susreti i neočekivani događaji, a u stanju je da u momentu pokrene lavinu misli koje razbucaju telo, uskomešaju vihore i na površini duše naprave dar mar, pravolinijskom putanjom pustošeći prolaz po sred mozga i ako je sreće, ponovo neprimetno kako su stigle, šušnu, nestanu, i za sobom, kao magijom, zatvore načinjenu štetu.

Smrad prosječnog neandertalca od kog su dinosaurusi izumrli.

Jedno od pet čula koja su nam podarena, i bez kojih nam život ne bi bio isti. Medjutim, i pored toga što je korisno, i što nam služi da nas oraspoloži nekim mirisima koji nam prijaju (miris pržene kafe, svežeg hleba iz pekare, ruža, pomorandži), ovo je čulo koje često stavljamo na muke. Već smo naučili da ne treba da jedemo previše ljutu ili gorku hranu, i onu koja nam se ne dopada. Možda nekad muziku slušamo i preglasno, ali ipak se trudimo da uši ne trujemo onim što nas zaglupljuje i što nam smeta. Ne diramo ukljušenu ringlu kako se ne bismo opekli, ne gledamo u sunce i sijalice..Ali čulo mirisa je često ipak na mukama : ne zvuči ni malo higijenski ni prijatno, ali velik broj muškaraca pomiriše čarape kada ih skine (da provere da li smrde, iako ih nose već treći dan). Isto je i sa hranom koja stoji nekoliko dana, neminovno se pokvarila, ali mora da se proveri. Odlazak u kupatilo posle ćaletove velike nužde je posebna priča, iako je moglo da se sačeka par minuta dok ne prodje vazdušna ofanziva. Utisak upotpunjuje i situacija kada cimer u frižideru pronadje zaboravljenu posudu u frižideru, u kojoj su uginule dve sarme. Otklopi je da vidi šta ima, i oduševljeno vikne - Jao, sarme od pr dve nedelje! Vidi kakve su boje! A tek što su se usmrdele, dodji da vidiš!

Osećaj koji, bar po meni, malo šta može da prevazidje. Naročito ako se gore pomenuti ritual obavlja vikendom u ranim jutarnjim časovima. Hodate ka kući, srećni što ste napokon došli na red u pekari od silnih penzionera koji logoruju ispred pekare od 5-6 ujutru, da bi razgrabili najjeftiniji hleb. I dok razmišljate o tome kako ste oduzeli red komšiji iz zgrade preko puta, osetite kako iz kese dopire miris vrućeg, taze hleba, što je moj deda govorio. I ko može da vam zameri ako vam padne na pamet: "Ej, štrpnjuću malo sa oba kraja". Kada uz one hrskave zvuke odlomite vruće "dupiće" od hleba, pa ih okusite, to je nešto najbliže raju, u to doba dana. Dok onako lagano, zatvorenih očiju žvaćete, zaboravite na sve probleme. Zaboravite na školu, besparicu, to što vas je devojka ostavila. Zaboravite i da ćete da dobijete prekor od ćaleta zato što ste mu pojeli omiljeno parče hleba, okrajke, pa sad ne može da maže domaći sir i čvarke na nji'. A nekako vam se i čini da dok grickate hleb na putu do kuće, mnogo brže stignete kući, nego što vam je trebalo do pekare da dodjete. Tako da, možemo reći, da za ovaj ritual možemo da upotrebimo moto iz reklame za "Milka" čokoladu, malo izmenjen, naravno. "Jedan štrp, i kući ste".

Naravoučenije mladog devca nakon prvog vizuelno-oralnog kontakta sa tunelom koji život znači.

Ljubav, ta toliko uzdizana i forsirana pojava nije ništa drugo do jedan energetski miks, koji u sebi sadrži mnoštvo osećanja. Na prvom mestu zadovoljenje primarnih tj. životinjskih nagona. Da biste nekog uopšte počeli da volite, mora da vam prija oku. Zatim, redom, da vam njegov prirodan miris ne smeta, da uživate u dodiru jezicima, da vam ne smeta njegova boja glasa. Kada partner ispuni sve te uslove, seme je u plodnom tlu. Od tog trenutka počinje negovanje, koje je neophodno da bi se ova biljka razvila u NEŠTO. To nešto, u zavisnosti od kvaliteta nege koju sad čini ono što nas razlikuje od životinja, može da izraste u svašta. Ako tu mladu biljku odmah počnemo da hranimo sumnjom, neaktivnom komunikacjom, parazitskim ponašanjem, kao i foliranjima u smislu igranja sa osećanjim partnera, ona će neminovno izrasti u mesožderku koja na kraju proždire sve ono što je do tada bilo dobro. Međutim, mnogi ljudi ne shvate na vreme, prateći ono životinjsko u sebi, da iz onog semena niče mesožderka i misleći da su sve brojniji nesporazumi prolazni, otputuju zajedno sa partnerom u životnu pustinju iz koje je jako teško izaći. Pošto nepregledna pustinja obično ne pruža nikakvu nadu partnerima, oni postaju dva obična kaktusa. Dva kaktusa koja mnogo ne traže, a gotovo ništa i ne daju.

Odgovor za sve ono što ne znaš i što ti je nepoznato, poučen saznanjem i iskustvom iz detinjstva slušajući mudre reči nindža kornjače pod imenom Donatelo.

Situacija koja je izuzetno retka, ali isto tako i fatalna. Naime, može se desiti u bilo koje doba godine, a najčešće leti, zavisno od toga na šta je ko alergičan. Nastalo od reči "slina" i "raskinuti". Ovo se desi kada kreneš da poljubiš svoju dragu, ali taman kad vam se usne približe, ti kineš i sline se razliju po njenoj faci što prouzrukuje momentalan raskid.

Ili se može nazvati pokušaj spavanja. Šatro spavanje. Radnja koja je u 99,9% slučajeva neuspešna i na kraju završi neobavljena. Al jebiga brale, sam si kriv što nisi učio škole i zaposlio se u gradskoj čitoći.

Dolaziš kući, 7 sati ujutru. Žena na poslu, deca otišla u školu. Jedva ulaziš u stan. Em si umoran ko pas, em pijan jer si malo navratio do kafane na povratku kući. Nekako uspevaš da se dovučeš do kreveta i nadaš se odmoru. Zasluženom odmoru. Ali... Uvek to „ALI“ mora sve da usere. Nećeš se naspavati druže.

Zuuuuuuuuu! Zuuuuuuu! Zuuuuuuuu! Skačeš iz kreveta na koji si legao pre 2 minuta i krećeš u lov na komarce. A njih ko za inat nigde. Tražiš ih 20 minuta, lupaš peškirima po zidovima, ali kurac, nema ih. Jebeš im mamu i sve redom ali ih ne pronalaziš. Jebeš i sebi sve redom zato što nisi kupio mrežice za prozore da ta gamad ne ulazi. Al ipak nekako batališ komarce i odlaziš u krevet jer si sad još umorniji.

Ahhhhhh konačno mir. U vidi Lisa Ann pored bazena i to gola. Blago meni. Saću da te karam Lisa! DING DONGGGGGGGGG!!!!! Kurac ustaješ iz sna u koji si upao pre 5 minuta jer neki majmun zvoni u pola 9 ujutru na vrata. Otvaraš, a ono tvoji "najbolji prijatelji" Jehovini Svedoci. Kulturno im se najebeš mile majke i zalupiš im vrata. Misliš u sebi „konačno mir i mogu da spavam“. Ležeš.

Posle 15 minuta osetiš nešto smrdi. To te digne iz kreveta. Osećaš da nešto gori, miris nekog dima, neke paljevine. ID’ BRE ŽENO U TRI LEPE, NISI ISKLJUČILA ŠPORET!!! Nekako ugasiš tu vatru sam jer ti bilo glupo da za to malo zoveš vatrogasce. I sad još umorniji od svog tog trčanja levo-desno padaš u krevet.

Ležiš tako al kurac.......... sad ne možeš da zaspiš. I taman krenu oči da ti se sklapaju kad ono napolju čuješ neki udes. Kola se skucala u banderu. Sirene policijskih i kola hitne pomoći na sve strane. TINU-NINU! JEBEM LI TI MATER SAD SI NAŠO DA SE SKUCAŠ, I TO BAŠ PRED MOJOM ZGRADOM!- psuješ ga sa terase. I odeš da spavaš. Sad ti je već jasno da nećeš ni spavati jer je već 12 sati. Krećeš u poslednji pokušaj.

Ležeš i kroz glavu ti prolaze sve slike ovih jutarnjih dešavanja. Psuješ ih sve redom. Al odjednom ih više ne vidiš. Zasp’o si. Bum! Otvaraju se vrata i deca banjavaju u stan, kao lopovi u banku u holivudskim filmovima. Gotova škola tata!!! Sav nervozan lupaš se u glavu jer nećeš da se dereš na decu i ustaješ iz kreveta. Ništa od spavanja, sad je definitivno.

Deca odlaze u svoju sobu da rade domaći i igraju kompjuter, a ti izlaziš na terasu i urlikom Tarzana progovaraš: JEBEM TI TREĆU SMENU!!!

Gledao je u tamu, sada već iz navike. Odjednom je spazio svjetlost. Ne običnu sunčevu svjetlost na koju je oguglao, bilo je to nešto snažnije, nešto božansko. Iako ga je vid već dugi niz godina polako izdavao, sada je vidio savršeno jasno. Visoka žena, u crnoj haljini i duge prelijepe ravne crne kose. Njena ramena i obrazi bili su bijeli i mekani kao pamuk a oči čarobno zelene. Odmah se zaljubio. Stare, izborane ruke zadrhtaše, a u grlu mu zastade krik oduševljenja. Konačno i njemu to da se desi posle toliko vremena. Toliko je prošlo da se čak ni ne sjeća kako su izgledale njegove najveće ljubavi. Sjeća se imena, po neke osobine i par uspomena, ali lik ne pamti. Zaslužio je i on malo sreće. Nikad nije kukao, nije se žalio, ali u dubini duše je znao da zaslužuje više i bolje. Sjećanja su ga grizla iznutra, toliko toga je propustio, svakim danom se osjećao sve gore. Sad je svemu tome kraj. Ona je tu. Njene ruke su utočište, sakriće ga od bola i nesreće. Njene usne su melem, zaliječiće duboke rane na tijelu i duši. Njen miris je opijum koji ga opušta i baca u zemlju snova.

Prišla je lagano, kao da lebdi, svjetlost joj je bila sijenka, a u očima joj je spavao mjesec. Osmjehnula se. Osmjehnuo se i on. Još prvog trenutka ju je prepoznao i zato je bio srećan. Ona je smrt i došla je da ga oslobodi.

Kad bi se šalili i nemoguće, ali dobro za nadahnjujući popodnevni razgovor uz ceđenu pomorandžu ili pivo u zavisnosti od potrebne količine onog hormona sreće.

Prosečna pripadnica svog pola može da ima neoborivu sigurnost snagom svog znanja u strukturu antirid kreme od borovnice, u zanosni miris L' eau de toilette od cimeta za jesenje dane ili u performanse ljubičastih dvanaestica od satena sa čipkom pozadi, jer to u svakom pojedinačnom slučaju uvek jeste "kao stvoreno za nju" ali ne i u pristajanje onog muškog stvora uz njen karakter, potrebe i stajling da se ne izrodi sumnja ni jednog trena. Uostalom, bez sumnje nije zanimljivo, i nema potrebne (pre)doziranosti za ono bar nepogrešivo verovanje u njegov osećaj za romantiku. Jer, Taj Čuveni (uvek u nekom periodu i dobro čuvani) Gospodin On, sve zna. On baš sve zna, bitanga, tako uznemirujuće bude blizu i može mnogo da popije, priča o svojim podvizima, sopstvenom penjanju liftom ili stepenicama uspeha i o ortacima sa kojima deli mišljenje da se žene lože na njih i smeje se, a oči mu budu prelepe; govori o nekom zajedničkom horizontu, da ona i on budu još srećniji gde god se nalazili jer su zajedno, reči su lepe, podrazumeva se da su zajedno. Seks? Odličan. I sličan i različit bude za nju, a njegovo odsustvo onda ona dopiše na onoj belini između redova usmenih saopštenja sećanjem na njegov parfem, srculencem, ili još jednim cipelama.

Priča "o nama" je ispunila svoju svrhu.

Doslovno se nalaziti u njemu i čekati početak trke u kojoj ako budeš bio prvi dobijaš posebnu nagradu. Konkurencija je velika i svi žele isto, da budu prvi i jedini.
Trka počinje, kap znoja na čelu označila je početak uz škripanje zuba i uzdah čirlidersice. Svi jure, mlate svojim repovima nabijajući glave napred kako bi pri udaru u ćelisku membranu materice presekli vrpcu i označili kraj igre.
Guranje, uski putevi, čudan miris i komešanje mase čine trku još težom. Ubrzavaš, izbijaš na čelo kolone, još samo malo i cilj je ispred tebe. Savijaš glavu, svojim repom odupireš se od zemlji i bljas. Unutra si. Ti si taj! Ti si pobednik! Al' nagrada te sleduje tek za devet meseci, taman da se odmoriš od ove naporne trke i sačekaš izlazak na postolje kao pravi šampion.
Prolaze meseci, deveti je već i vreme je da primiš nagradu koju si pošteno zalužio. Čuješ vrištanje i dranje mase, osećaš hladnoću i u jednom trenutku gubiš dah, velika svetla, ljudi oko tebe koji žele da te pozdrave, njakanje, prebacivanje iz ruke u ruku. Osećaš strah, krupnim očima počinješ da gledaš da to o čemu si maštao proteklih devet meseci nije to. Krećeš da vrištiš i plačeš, sada shvataš da si se negde zajebao i da si sada stvarno u kurcu. Nema nagrade, sada razumeš da su ono bile samo kvalifikacije i da prava trka tek predstoji.

U britanskoj seriji "Mućke", u jednoj od epizoda Del Boju je došla ideja da proizvodi čistu izvorsku vodu iz Pekama (kraj u Londonu u kome Troterovi žive). Najžešće od svega je što je to bila najobičnija česmovača, koja se nekim čudom prodavala kao luda a imala je tu osobinu da u mraku svetli u zelenoj boji. Razlog tome je bilo izlivanje hemijsko ili tokšične materije u Londonsku kanalizaciju i vodovodnu mrežu, pa je tako i "Pekamska izvorska" bila zagađena jer se, jel'te, punila sa česme u kuhinji Troterovih.

Ovaj uvod služi kao objašnjenje izraza "Pekamska izvorska" u svakodnevnom razgovoru. Naime, time se objašnjava "posebnost" i "ultra-kvalitet" svake negazirane minarlne vode u plastičnoj ambalaži. Što veća plastična boca to više kvalitetne vode. Malo morgen! Jes' da na primer Voda Voda voda ne svetli zeleno u mraku, ali se dužim stajanjem u plastičnoj ambalaži (za koju se tvrdi da je kancerogena) njen sastav i uticaj na organizam donekle menja. I to ne na bolje.

Takođe, izraz "Pekamska izvorska" se može koristiti za neki najgori bućkuriš od soka, nastao u nekoj fabrici sokova iz Gornjeg Dobrog Donjeg, u nekoj šumi u kojoj se sigurno kriju i neki veoma traženi ljudi. Tavih sokova je bilo najviše za vreme sankcija devedestih godina prošlog veka, onda u kesicama Step soka i u nekim kao sirupima iz (najverovatnije) Molvanije koji su imali neku toksičnu boju, miris a i ukus.

Ovo je kao ono "s konja na magarca", samo sa još jednim nivoom pada. Jedna od poslednjih faza rušenja snova mladog ženskog filologa iz urbane sredine.

Prema urbanoj legendi, veoma atraktivna Beograđanka koja je, usled nedostatka veze, volje, novca, pameti ili čega već, zaglavila u zabiti u nekom midnorth vojvođanskom ili harcore šumadijskom selu u blizini Ibarske magistrale. U takvim okolnostima dolazi do bliskih susreta dva različita sveta, običaja i normi.

Mlada žena pokušava pokazati značajnu dozu entuzijazma, no ubrzo otkriva da je sve to za nju samo borba sa vetrenjačama. Svaki pokušaj nalaženja zajedničkog jezika dovodi do situacije apsurda u kojima se najviše uočavaju razlike.

Škola se uglavnom zove po nekom lokalnom komunističkom baji ili lokalnoj hajdučkoj legendi, tipa Petra Dobrnjca i ostale kurate eskadrile. Jedini miris blizak onom urbanom je dim iz auspuha đuture dvadeset godina starog traktora, koji dimi koliko i deset prosečnih benzinaca. Direktor škole je u dva mandata bio domar, te je kao osoba sa iskustvom postavljen na direktorsko mesto promenom vladajuće strukture.

A škola k'o škola, jebeš ga, čučavci k'o duša, sapuna ima pred raspust i tako to. A deca, nisu ni ona loša, pravi mali štiglići. Odvede ih jednom godišnje profesorka muzičkog na "Madam baterflaj" u Narodno pozorište i njima se jebe, odu kod "Tome" na sendviče i kolače, useru se od slatko što se ono kaže.

A profesorka Beograđanka putuje svako jutro mečki na rupu.