A to je taj zastali jul kad ne znaš dal je juče deveti ili je sutra osmi, spljoštila vrućina nebo, zvijezde se opet iste vide, Velika Kola na isto putovanje zovu koje nikako da optočne, nikako da se završi, repriza rasporeda: u horoskopu sam opet Ferdinand pod drvetom, pališ televizor da gledaš Oko magazin, a ono repriza od prošle godine, i od pretprošle: Milan Rakić, emisija o našem ambasadoru, pesniku, fudbaleru, federeru i uzgajivaču gljiva:
još jedno leto: gde smo bili – nigde, šta smo radili - ništa ali, bili smo bre, pa ja imam račun, fisklani, dokaz ušićarenih ušećerenih uspeha napismeno: ali nešto te ne rade ti simboli, ta slova sada nerazgovetna ko etrursko pismo: ma šta je ovo, vratite mi patike koje su se odlepile: loš lepak života i očekivanja: svetleći đon je brzo ugasio: nisam skočio ko Džordan a ružan sam ko Fućka, evo me u istoj ulici repriziraju se reči, pokerti, papuče pred kućom FLIA komšije, komšiničin isti miris tuširanja, kruška je rodila, šljiva malo manje, pelin je gorak, breskva je slatka, Srba je malo, Turaka mnogo, ulica je urasla tek malo više nego prošle godine: broj umrlih porastao, mada se već naviklo, broj rođenih i ove godine pozitivna nula preporodili smo se u groznoj obnovi ulepljeni u onu sluz matriksovu pa smo sad progledali...

A sa radija onaj otežući glas: ovoga leta... ovoga leta ćemo pogledati iste filmove, pročitati iste knjige, još malo se ukopati u svoje smrdljve rovove ali ipak svoje, jebiga, ko će na vetrometini između da podiže kuću: znaš kolko je samo materijal, samo materijal ima da te košta brat bratu, pa da ti doteraju materijal, to je sad besplatno, pa majstori, pa ne mogu ja to barem dok ne umine leto, pustite Porodično blago sad kad se prvenstvo završilo, raspust je na vrhuncu ajmo na bazene, some otrezni se matori konju, dajte mi Gavrila Gavrilovića nesrećnog a pravednog časnog čoveka kojeg su čak i iz serije isterali dva južnjačka paprikara – implicitno suptilno pokazan nam je tu put za uspeh – progataj propalost srednje klase koja čita Tolstoja u zimsko veče i budi veseli parikar muljator lele lele lele do Gadžinog hana voziš kombi, grizeš đevrek i pevušiš Džeja: jedan, dva, jedan, dva, obori ih igra ta samo ti, samo ja igraliiii biiiii iznovaaa o ta jebena pesma, opet sam zasrao, opet se na isto vraćam, prizvao sam je ponovo:

Misao koja se javi na (Šaban Šaulić mode) rastaaaaaaankuuuu (break) zdragom.

Jasno da ti nisi Džoni, jer teško je biti Džoni, sve i da to želiš. Tvoja zadnja misao biće duža, plačnija, manje dostojanstvena, i ne bez patetike. I kao takva, znaš da je bolja nego neizrečena.

Jedini klub u gradu u kome se okuplja ženska čeljad sa sela, muškarci su uglavnom po seoskim kafanama, ovaj klub radi samo petkom i subotom kada se seoskoj ženskadiji ukaže prilika da napuste okrilje svoga doma, koji je udaljen od grada oko deset kilometara, a nekima se čak i posreći da veče provedu kod nekog gradskog mužijaka u stanu. Ovakvi mužijaci su veoma retki, tj. ovi klubovi su im poslednja opcija ukoliko ne pronadju svoj plen za veče.

Sitnica koju ljudska čula mogu registrovati a dovoljno je da pokrene lančanu reakciju u organizmu. Od ljubavi do mržnje... od suza do smeha...

Mnogi su u toj vatri i sagoreli.

Otvoren plamen se ne preporučuje srčanim bolesnicima, dijabetičarima i onima sklonim gasovima.

Fizioloska reakcija na razmisljanje o hrani.

Postoje dva osnovna pokreta Steve Žigona koje je on verovatno pokupio negde po Rusiji il ko zna od nekog austrijskog grofa finoga gospodina u djetinjstvu svome gledajući iz prikrajka iza pletene one korpe za veš, od pruća.
Oba ova pokreta predstavljaju određeno nemirenje sa svetom, tihi sukob, oba pokreta odaljavaju lirskog subjekta od tog proždrljivog nesuptilnog ružnog sveta uz lagani zamah glavom pomalo nervozno trzanje i sklapanje očiju - odražavaju jedan blagosloveni umor - ah Svetlana... pa zar je to toliko bitno...

Prvi pokret je više ofanzivan, on se prosto izvodi jednim nestrpljivim ali nenametljivim i ipak pristojnim odmahivanjem rukom iz lakta pri čemu se šaka mrda i iz zgloba - lepota jednostavnosti ko Danilovićev šut. To je jedno suptilno ućutkivanje više celog sveta a manje samog sagovornika - ruka ide brzo na dole i brzo se vraća gore, njome se maše ispred svog lica kao da se raščićava vazduh zagađen od nametljivaca: u bukvalnom prevodu glasi: oh to su sve same gluposti ne želim da slušam a kamoli znam molim vas preče mi je još jednom izvaljati ukus ovih divnih shatoueta u kombinaciji sa natrulim kutnjakom dok ide jedan Šopenov nepravedno zanemaren preludij.

Drugi pokret je smireniji, kao mačka ušuškana koja je ipak na oprezu, ovaj pokret ujedinjuje predenje koje se preliva sa nekim ukotvljenim režanjem koje neće nikad ipak prerasti u lavež. Taj pokret obavlja se prelaskom dugih prstiju preko čela i slepoočnice i istovremeno je i glađenje tanke kože i blago češanje bora koje su ranice godina - to draškanje bola, jedno lizanje i neprestano nameštanje kose još jedanput i još jedanput i dosta je smiren sam za ovo prosijalo popodne sećanja kupanja u Dunavu s njom 1923. godine 23 kapljice na orošenoj dojci.
U prevodu: samo pričajte, samo vi sve lepo iznesite, slušam vas, smiren sam, strpljiv sam, tako sam odgojen ali u suštini i to su sve gluposti koje ću odmah čim izađem da zaboravim naravno pokazaću vam zbirku slika Pola Sezana i pozdraviću vašu porodicu, ali kad okrenem leđa zaboraviću sve ne želeći vam zlo - vi ste narosto pauk koj prelazi pokošenom livadom na kojoj sam jednom u sparno leto 1919 obgrlio Anastasiju Petrovnu. Ah bockanje pokošene trave i njen miris i mirs njen udahnuću još jednom... pa zatim dragovoljno propadanje u dremež i ljuljanje voza kroz stepu...

Gospodin Suvajdžić je došao.
Molim? Ko je gospodin Suvajdžić? Ah da, gospodin Suvajdžić. Ne, zaista ga ne poznajem. Neka uđe naravno, pa to je naš dragi gospodin Suvajdžić.

Izraz za pokazivanje apsolutne dominacije nad nekim, najčešće u sportu, društvenim igrama itd.
Često se može čuti "kao Panta bure" ili slične verzije, verovatno jer velika većina ljudi ne zna šta je pinter.

Krenuo si da sa drugarima, avanturistima, željnim uzbuđenja, adrenalina ili makar trenutka bekstva iz ralja urbane džungle, nazad u naručje prirode, napred u sokove matice. Možda ćete da hajkujete zlatiborskim visoravnima ili kampujete u zabitima Homolja. Možda ćete da splavarite Tarom ili se verete po Prokletijama. U svakom slučaju, jedva čekaš da otkriješ sve lepote svoje rodne grude, da udahneš miris šume, da čuješ zvuke divljine. Vlažan si od želje da upoznaš njene izvorne, čestite ljude, da sa njima podeliš pravu domaću prepečenicu i osetiš autentičan duh čoveka neukaljanog potrošačkim društvom.

Sve je predivno, vreme vas je poslužilo, iskusni Peđa je spakovao ama baš sve što treba za muževno putovanje u delimično nepoznato. Pičite kroz rastinje, raspoloženje raste, svi zezate i prozivate dežmekastog Dimitrija, ne date mu otvarač za konzerve, dobacujete se njegovim termoforom, dobacujete mu „Skiči kao prase ako hoćeš da ti ga dam“. I on skiči, dok se vaš zvonki smeh ori kroz krošnje i odzvanja niz gudure a termofor se presijava belinom podnevnog sunca.

Kako zalazite dublje u krasote flore, pri svakom susretu sa malim čudima faune sve ste uvereniji da ste dobili baš ono što ste tražili. Nema ničega što bi vam moglo pokvariti ugođaj i osećaj da ste raspojasani istraživači, kročitelji i krčitelji, na korak od toga da budete ploditelji i pamprčitelji – sem ponekog čobanina koji vam iz daljine nešto maše, a vi njemu odmahnete i nastavljate dalje, dublje, dok najzad ne ne dođe veče. Podižete bivak, zimikate se ko će da deli šator sa Dimitrijem, Marko je već izvadio gitaru.

A onda, pucanj.

Ptice prhnu i odgrakću. Vi se ukipite. Peđa, kao i uvek najpribraniji među vama, prvi skoči na noge i zausti da nešto kaže, ali već je kasno jer njegov uzvik prekrije još jedan zaglušujući prasak – metak se zabija u kamen tik ispred tvojih nogu, ka-ćijung!

Iz žbunja se pomaljaju tri prilike, tri muškarca naoružana dugim cevima i obučena u zapuštene kombinezone prljave kao mašta Rođe Raičevića. Jedan je veći od ostalih, pakleni krmak sa glavom koja ne poštuje pravila Euklidove geometrije i koja mora da je uspešno zaustavila rad hidraulične prese makar jednom.

Krmak gleda okolo i pogled mu se zaustavi baš na tebi. Odsjaj bale mu sevne sa donje usne koja se krivi u osmeh, svrdla te čkiljavim pogledom pod koprenom graški znoja koje su mu se skupile na trepavicama, otkopčava svoj štrokavi šlic levom, dok desnom, u kojoj je pomalo zarđali ali i dalje jezivi kalašnjikov otet od mudžahedina devedeset treće, pokazuje da klekneš.

Krvoproliće u susedstvu. Sankcije. Industrija utihnula. Obezvređena valuta. Plate zamenjene bonovima za hleb, džakom brašna i šećera, kartonom kokošjih jaja, kojom flašom zejtina i možda povremenim litrom mleka, ako se posreći. Kvarcovano tržište cveta. Snalažljivost, podmitljivost, dovitljivost, prepredenost, lukavstvo, vrline koje prerastaju u moral. Hvatanje odraslih za glavu je sve učestalije. Neko jednostavno nije prilagodljiv. Davno zapuštena seoska imanja predaka počinju da liče na spas. Put u nadi da je nešto ostalo. Ali Srbija... Tvoje prazne krošnje, tvoje puste njive, rumen obraz prvoga komšije. Tu se ne prolivaju suze, samo RTS1 i proklinjanje dojke ustaške. Stomak gradske pridošlice cvrči. Nedelom se uzima natrag oduzeto. Sa plodonosnih zaplanjskih padina ubiraju se, ko zna čijim znojem zalivene voćke i povrćke. Glad je zaobišla stid..
Roditelji se vraćaju. Dan je bio vreo. Ljube nas i govore - „Bili smo u kupovini!“ Prašnjavi su, dugo su hodali tragajući. Naivnost bi pomislila da nije ni čudo, samoposluge su prave pustinje. Baba im izlazi u susret. Uzima tri bele kese u svoje trošne ruke. Nešto je crveno u njima. Otac preko poda vuče dva praznjikava džaka u ostavu. Izgleda visok, možda zato što sam ja tako mali. Moje dve seste opominju da su gladne. Mati vadi brašno, uzima nekoliko jaja, lomi ih kao da su zlatna. Vruća pogača na stolu se puši. Gnezdo... Vrapčići razapinju kljunove, čekaju da im mati spusti crva u grlo.
Te godine došla je zima. Dnevnik objavljuje dinar = marka. Neki lakoverni slave. Meni su ruke promrzle od grudvanja. Pogodio sam sestru u glavu. Psovala me je. Utrčao sam unutra. Miris obgorelog drveta i toplina. Baba prvi put te zime vadi teglu slatkog od višanja. Otvara je drhtavim rukama i stavlja ispred mene. Tako sam zbunjen. Dugo nisam jeo čokoladu, a ovo je bolje. Baba mi daje kašičicu - "Kusni, pa zatvori teglicu, da ima za Sanju i Anu." – kako samo komično zvuči. Zahvatam kašičicom koliko god mogu. Radost! Višnje se tope u ustima, slatko je. Baba ostavlja teglu u zastakljenu vitrinu. Gledam u teglicu. Ne mogu da trepnem. U njoj ušećerene, ukradene višnje. Tako bih ih rado ukrao! Voda mi teče na ustima, suze mi teku iz očiju. Ne znam da li je to plač. Možda su mi oči osetljive od dima koji curi iz peći. Legao sam da spavam.
Kako sam samo bio mali. Poznavao sam samo snove. Sećanje me sada upoznaje sa prošlošću i njenom javom. Seljaci su se verovatno pitali ko im je ukrao višnje. Ja se pitam gde je nestalo moje detinjstvo? Ko ga je ukrao od mene?

Stanje u kojem nismo svesni samih sebe. Kao da ne znamo gde se nalazimo. Java i san su nekako pomešani. Zato nikako ne možemo da kontrolišemo naše postupke.
Upravo u ovakvoj situaciji smo najprirodniji, jer izvršavamo namere koje su bile duboko zakopane u podsvesti.
Ovaj status psihe najčešće doživljavamo posle prespavanog pijanstva.

Eto, nakon devet i po meseci sedenja u oronulim učionicama, svakodnevnom viđanju istih osoba koje te svakim danom sve više i više nerviraju, nakon predavanja istih profesora koji su u stanju da ti jednim predavanjem ubiju želju za životom, nakon splačina koje nam serviraju u školskoj kuhinji pod nazivom hrana, došao je i taj dan.
Tog toplog junskog dana sam po poslednji put morao da se suočavam sa svim tim, i jedva sam čekao poslednji zvuk zvona kako bih bacio u vazduh sve te knjige koje su predstavljale simbol mog zatočeništva i da živim! To je verovatno bilo najiščekivanijih par meseci od kad znam za sebe.

Na samom početku raspusta, dok je miris olovke broj dva još strujao mojim telom, trebalo je da idem na more sa porodicom, po prvi put još od bogzna kad, kod naše braće Grka. Sve je bilo spremno, keva je pripremala sendviče za dug i naporan put, ja sam birao najboljih par majci koje ću nositi tamo, ali avaj! Baš to veče pred polazak je bio ogroman pljusak u mom zavičaju, a krov na kući u selu nedaleko od nas se urušio. Moj ćale je morao da ide kod njegove majke, starica je bila sama a nije bilo nikog da joj pomogne. Bio je tamo da postavi nov krov, a to je trajalo pitaj boga koliko. Put je bio otkazan.

Dobro, ja ionako ne volim more toliko, pa mi i nije bilo tol'ko krivo. Uostalom, bližio se vašar u mojoj varoši, a to je uvek centralni događaj leta. Idealna prilika za sve cigane iz okruga da zarade pare na nama prodavajući nam neke poluprodukte sa fensi etiketom, zavaravajući nas da je to original. Mene to i nije doticalo, ja sam ionako išao zbog ringišpila i autića na gurkanje, ali i za to je potrebno malo kinte. A ja je nisam imao. Sav moj džeparac je preusmeren u popravku već pomenutog krova, tako da sam samo mogao da idem i gledam kako se druga deca provode, a to bi me samo još više deprimiralo. I ovog puta sam izvisio. Jebiga.

Ali početkom avgusta, konačno stigoše srećne vesti. Kum nas je zvao da odemo kod njega u Italiju, u Peruđu da budem precizan, a popravka krova se bližila kraju, tako da sam ipak mogao malo da se provedem za ovaj raspust. Trebalo je da odemo tamo pred sam kraj raspusta i da poslednje dane istog provedemo u inostranstvu. Bio sam u ekstazi, znao sam da nema šanse da ponovo izvisim, mislio sam to je to, napokon ću izaći iz moje sumorne i male varoši i okusiti sve čari života u Italiji, hehe malo morgen. Moj kum je inače vozač kamiona, i u tom periodu kada je trebalo da svratimo, on je dobio informaciju da treba da prevozi neki kurac u Rusiju, a setili su se da ga obaveste kada smo mi već sredili sve papire i spakovali sve kofere, samo je trebalo da odemo na aerodrom i da krenemo. Au brate, i treća velika ispala ovog leta, ali sada nisam imao vremena da odem negde na brzaka, škola počinje za koji dan bato! Moram da čekam još devet i po meseci za popravni, a znam da od ovoga gore ne može.

Šteta, a tako je malo falilo.

Ponekad im prisustvujemo i prepustimo zaboravu. Neke nam se urežu u sećanje.

Evo nekih stvari ili osobina kod žena, prema kojim imamo odbojnost:

ŽENE KOJE ODBIJAJU KUNILINGUS

Zabluda je da su muškarci sebični i da misle samo o svom zadovoljstvu. Istina je da muškarac koji voli ženu želi da joj pruži potpuno zadovoljstvo - čak ga to uzbuđuje. Za mnoge muškarce oralni sex je intimniji akt nego sam odnos. To je način da pokažemo koliko žene obožavamo. Ponekad, pomislimo u sebi da nas voli dovoljno ako imamo odnos, ali nedovoljno da budemo potpuno intimni. Zašto žene ovo rade? Ima nekoliko razloga: žene misle da je kunilingus prljav, brinu o tome kako "mirišu", imaju loše iskustvo sa oralnim seksom zbog grubosti partnera, misle da je fizičko osećanje previše intezivno, misle da je osećanje previše intimno tj. "akt predaje". Jedino rešenje je: razgovor sa partnerom. Žene bi trebale da dobiju odgovor zašto to muškarci vole. To će ih opustiti i shvatiće da to nije samo seksualni čin već i naš izraz ljubavi. Ako je fizičko uzbuđenje previše jako, žene moraju vežbati da ga "primaju u malim dozama."

ŽENE KOJE NE VOLE SVOJE TELO

Muškarce uzbuđuje samopouzdanje. Kada je žena stidljiva ili preskromna prema svom telu, muškarac pomisli da njegova partnerka smatra sex prljavim. Zašto žene ovo rade? Celog života bombarduju nas sa malih ekrana i stranica revijalne štampe slike savršenih žena: vitkih, mladih, besprekornog tena, čvrstog preplanulog tela. Kada se žena "veže" za muškarca strah od modela sa naslovnih strana će se povećati. Ali da li je njen partner savršen? Mnoge manekenke i lepotice nalaze zamerke svom telu.

ŽENE KOJE NOSE RUŽAN DONJI VEŠ

Spisak izgleda ovako: špicasti grudnjaci, donji veš do pupka, preveliki ili premali grudnjaci, pocepane ili zarozane čarape. Zašto žene ovo rade? Možda su previše lenje, ili ne žele da daju pare na ono što se ne vidi, ili misle da muškarci to nikada ne primećuju, ili možda ne očekuju da će imati priliku za ljubavnu avanturu.

ŽENE KOJE SE PONAŠAJU KAO DA NE VOLE SEX

Ako žena ne voli sex, muškarac se oseća povređenim i lošim. Jer da je "pravi" muškarac, on bi uspeo da uzbudi svoju partnerku. Zašto neke žene ne vole sex? Prvo, mnogim devojkama se usađuje uverenje da je sex nešto prljavo, da muškarci ne poštuju žene koje pokazuju da vole sex. Svi emotivno zdravi muškarci žele ženu koja voli sex. To nas uzbuđuje i daje mogućnost da i sami bez kompleksa iskažemo svoju seksualnost.

ŽENE KOJE SU NEVEŠTE SA MUŠKIM TELOM

Muškarce ovo odbija, jer se osećamo kao seksualni objekti. Ako žena zaista ne uživa u svom partneru, pokušaće da ga što pre zadovolji, kako bi završila sa tom obavezom. Često, ženama je neprijatno da pitaju partnera šta mu godi, pa su zato nevešte.

ŽENE KOJE SAMO MUŠKARCA SMATRAJU ODGOVORNIM ZA SVOJ ORGAZAM

Žene često ne veruju da je i muškarcima zaista stalo da i one dožive orgazam. Ali, sa druge strane, ne žele da ih krivimo ako se to ne dogodi. Zašto? Većina žena je nepodnošljivo zbunjena kada treba da nam kažu šta im prija. Radije će ostati nezadovoljne nego da progovore.

ŽENE KOJE NE VODE RAČUNA O SEBI

Najčešće zamerke su: neobrijane noge i pazuh, loš dah, brkovi, izrastao koren kose, aljkavo oblačenje u kući, oguljen lak na noktima, grickanje noktiju, neprijatan vaginalan miris, mlitavo držanje, loš ten pokriven gomilom šminke.

ŽENE KOJE SU OPSEDNUTE SVOJIM IZGLEDOM

Zašto žene moraju da stave na sebe sav svoj nakit odjednom? Neke čak i na bazen dolaze sa karminom na usnama. Da li bi ženama prijalo da muškarac dođe na sastanak u otrovno roze avijatičarskom kombinezonu i sa kravatom dezena škotski karo?

Kad neko radi nešto što i ti voliš

Supermenova govornica savremenog čoveka. Mesto gde se nedefinisana antropomorfna masa pretvara u funkcionalnog člana ljudske zajednice.

Jedno od pitanja koja Hašim Tači postavlja svom računovođi dok zaključuju kasu i sumiraju utiske na kraju napornog radnog dana.

Mala zemlja seljaka na brdovitom Balkanu, bujne istorije ispisane krvlju naših predaka. Našla se na raskršću sveta, zbog čega se na njenim teritorija često vodio rat koji je uzrok njenog kaskanja za ostatkom Evrope. No, bez obzira na to, krase je ljudi koji sebe nazivaju „Nebeskim narodom“ i koji znaju kako se slavi i proslavlja. U svetu poznata po svojim brendovima:

Sarma. Savršen spoj mlevenog mesa i kiselog kupusa. Nirvana za sva čula. Nezaobilazno jelo na svim slavama i porodičnim, nedeljnim ručkovima u zimskim mesecima kada je potrebna jača hrana. Naizgled priprema je veoma jednostavna, ali potrebno je mnogo vežbe da se sarma uvije i takva ostane tokom kuvanja. Ta umetnost tradicionalno se prenosi sa majke na ćerku, a devojka koja ovlada tom veštinom, spremna je za udaju.

Rakija. Što je za Ruse votka, Čehe i Nemce pivo, Engleze čaj, to je za Srbina rakija. Najbolja je od šljive i loze, ali bilo koje voće se može koristiti za njeno spravljenje. Nakon „pečenja“ rakije, ostavlja se u drvenim buradima da odleži, a njen kvalitet raste sa njenom starošću, suprotno ženi u tridesetim godinama. Konzumira se pred obrok za bolji apetit, a neizostavni je deo zdravice i slavlja. Žene ga koriste kao lek i dezinfikaciono sredstvo, ali samo kada nema muškarca da vidi to svetogrđe.

Burek. Jebač među pitama. Savršen način da se počne naporan radni dan. Nema većeg užitka od toplog bureka, koji se jede prstima uz obaveznu čašu ’ladnog jogurta. Prvo vas omađija mirisom, a zatim svakim zalogajem daje odećaj zadovoljstva. Toliko je mastan da osećate kako vam se holesterol lepi po zidovima krvinh sudova dok ga jedete. Ali ko ga jednom proba, uvek mu se vraća, pa čak nutricionisti i fitnes treneri, ali krišom, da mi, debeli, to ne znamo. Odličan za „povratak u život“ posle lude noći i žestoke pijanke.

Inat. Karakterna osobina koja Srbina ume da košta glave. Inadžija među inadžijama. Radije će govno pojesti, nego imalo popustiti. „Rekao sam svoje, pa će tako i biti“. Prenosi se sa kolena na koleno, zbog čega izbijaju gadne svađe između najbližih, zbog čega često godinama, pa i do kraja života, ne progovore.

Jugo. Tačnije YUGO. Zastavina mašina iz Kragujevca koja predstavlja simbol srpske snage i izdržljivosti. Isti onaj Jugić koji je „išao na vazduh“, kad je tokom sankcija bila nestašica benzina; isti Jugo kome motor prokuva nekoliko puta kad se išlo na more; onaj Jugo koji su komšije gurale do prve nizbrdice... Ma prošao sito i rešeto, ali nikad izdao. Uglavnom prvi, a često i poslednji automobil koji Srbin sebi uspe da prijušti.

Ajvar. Bakina magija iz tegle. Nutella na srpski način. U jesen ulicom se širi opojan miris pečenih paprika, koje se potom melju i kuvaju zajedno sa paradajzom, da bi završile kao zimnica. Znači, i zdravo i ukusno – pa to nigde nema! Preukusan kao namaz ili dodatak nekom jelu, neizostavni je deo kuhinje svih srpskih porodica.

Užasno naporno jutro puno zanimljivih događaja.

I pri tom mislim, naročito na benzinske pumpe uz auto-put.

I tako kreneš negde kolima, na more u Tursku, Grčku, hrvatsku ili Crnu Goru (u stvari više niko normalan ne ide u Crnu Goru, zaboravite da sam je pomenuo). Kreneš rano ujutro ili po mraku da ne bi išao u gužvi, pa posle proveo više vremena na graničnom prelazu, nego na putu.

Dug je put pred tobom i neminovno ćeš biti umoran. Nema veze, tu su benziske pumpe na svakih 40 i kusur kilometara. Staneš da se odmoriš i pošto si kofeinski zavisnik, ali i zato što ti se umalo prispavalo, pa je tvoj panični suprug/a morao da te ćušne u pleksus da bi te trgnuo dok su njemu/njoj oči na federe (jer jebiga ima veliki strah od vožnje, ali nema poverenja u tebe).

Stao si kod OMV pumpe. Diskutabilan izbor pumpe, ali jebiga šta je tu je, tvoj "significant other" je insistirao da stanete. Nema veze što ona ciganka prosi od kola do kola sa detetom kojeg je pre toga ukokala sa vodkom u mleku da ne bi vrištalo dok ga ova vucara po parkiralištu, dok njen brat i muž merkaju malo skupocenija kola.

Seo si u kafić, do prozora, naravno, da ti kola budu na vidiku, za svaki slučaj. Naručuješ običnu/crnu/tursku kafu, kako god je nazivaš.

Posle par eona, dolazi ti porudžbina. Šolja veličine laboratorijskog tigla, do pola napunjenog kafom... ili da li se to uopšte može nazvati kafom. Crno-braon jeste i miris se oseća na kafu, mada ne na ono što si ti navikao, kad ustaneš, napuniš džezvu do kraja, potom šukneš dve pune kašičice kafe, mašiš se za šoljicu, baciš šoljicu i dohvatiš nešto većeg volumena - šoljetinu da možeš da ostaneš pod efektom do preksutra ujutro. Ne, na pumpi ti nikako neće dati to, nego će ti dati ovu mikronsku šoljicu, čisto da osetiš ukus kafe. Ne ostaje čak ni talog posle nje, tako da nema ni gatanja.

Postoji i mogućnost dobijanja kafe za poneti, gde, pak, dobijaš veći volumen tečnosti, ali je koncentracija kafe u vodi skoro ista kao ona koju bi dobio u šoljici i daće ti lažan osećaj sigurnosti da nećeš zaspati za volanom. Ili možeš da uzmeš espreso, koji će te držati budnim dok ne dohvatiš kvaku od kola pri povratku u ista, pred nastavak puta.

Uz kafu će ti dati dve kesice šećera, čisto tako iz zajebancije, jer ti je realno dovoljno i pola kesice na tu količinu kafe. A ponekad će ti dati i ratluk, koji je verovatno toliko star, da nećeš biti siguran da li je onaj šećer u prahu na njemu stvarno šećer ili neka posebna kolonija plesni.

Kada završiš na životnoj margini i osetiš da ti je svaki mogući potez u tom trenutku pogrešan, doteran do mat pozicije iz koje te ni najveće nebeske sile ne mogu spasiti. A to ni ne žele da učine. Gde sam išao? A zašto sam se vratio?