Rečenica koja, na žalost, nije često u upotrebi, a mnogo bi nam pomogla. Treba je postaviti i sebi i sagovorniku pre donošenja konačnog suda o nečemu i dobićemo više boja, nijansi i smanjiti mogućnost greške...
jedna taoistička priča
U nekoj (kineskoj) nedodjiji živeo starac sa sinom u kolibi. Imali su samo jednog konja koji jednog dana pobeže u divljinu. Dodjoše komšije da oplakuju tu nesreću i tako ublaže bol ocu i sinu ali matori ih isprati kući govorivši da niko od njih ne zna da li je to što se desilo za plač ili radost.
Posle nekog vremena njihov konj se sprijatelji sa krdom divljih konja i dovede ih kući. Sad svi seljaci dodju da slave ali ih starina ponovo vrati uz isti komentar.
Sin krene da pripitomljava konje i jedan ga zbaci sa sebe i ovaj slomi nogu. I, eto ih opet da ga teše a starac ih ponovo vrati istrajan da se ne zna da li mu se desila nesreća ili sreća.
Konačno, posle nekog vremena se zarati i sva muška deca odu u rat i izginu... sem sina sa slomljenom nogom...
Fantazmagorična utvara slobodne misli, krvavi dragulj domaće filmske umetnosti koji svojim svetlom obasjava tihe i nevidljive hodnike vremena. Na samom početku ovog, mogu slobodno reći epohalnog, dela vidimo pijacu koja se, poput sfinge, pomalja iz sivih i nihilističkih blokova monstruoznog novog svetskog poretka.
Tu, kao dva feniksa koji lete sa Afroditinih nedara, vidimo dva brata, dva titana britke misli, dva nadčovečanska boga ovenčana silom i vatrom. Oni, poput starih Feničana, prodaju prasiće koji bez svake sumnje predstavljaju ljudsku samoću i depresiju u neoliberalnom ludilu ovog manijakalnog sveta.
Jedan od braće, poput samog Hada, hoće da nekim izgubljenim dušama utrapi svoje grozomorne prasiće, dok drugi, koji poput Apolona predstavlja svetlo i nadu, smo voli igru, pesmu i radost bivstvovanja.
Ali tu se, poput posrnulog Prometeja, pojavljuje i treći nadčovek koji nesumnjivo budi u nama sliku Ničeovog poslednjeg čoveka i koji poput lukavog Lokija priča o odsustvu drveća sa planina naše srebrnom krunom ovenčane zemlje. To u nama stvara misao da je on ekološki svestan i prefinjen čovek, ali da li je stvarno tako. On je zapravo samo puka fatamorgana naše stvarnosti, svojevrsni demijurg šizofrenog bezumlja ovog grozničavog ludila.
I dok scene ovog vizijama nadahnutog filma lete pred našim očima kao drevni Sumerski bogovi mi za trenutak vidimo vlasnika kafane koji, kao neobuzdani Eros, priča sa tmurnim pijancem koji predstavlja postmoderni nihilizam i patologiju. Poput Renesansnog slikara lake ruke, vlasnik kafane zlatnim rečim predočava ovom modernom varvarinu smisao postanja, pritom bacajući bisere bogova pred svinje paklom protkanog sveta.
Ali ta scena brzo nestaje i naše oči ubrzo posmatraju klimaks ovog post civilizacijskog epa. Mi vidimo jednog od braće kako se, kao Oziris, kupa u vodi koja, poput Nila, predstavlja procišćenje i novo stvaranje. Ali tu idilu, poput sablasnih kosača, narušavaju mafijaši koji imaju nameru da ubiju naše heroje koji samo nemo čekaju Godoa.
I tako naši junaci odlaze, ali gde? U neki novi i lepši svet! Kao Isus oni lete ka nebu radosti gde caruju misli davno zaboravljenih pesnika...
Mitološka ptica za koju se veruje da donosi sreću. Veoma je retka - smatra se da jezdi nebom od postanka Sveta i da će, sa suzom u oku, doleteti najplemenitijem od nas kada sedam anđela zasvira u sedam truba da najavi dolazak Sudnjeg dana.
Kako izgleda? To niko ne zna. Neke proste i zlonamerne duše tvrde da ima kljun kao u tukana i krešti poput drekavca. Od takvih hulja i vuče poreklo ona stara: ''Od Kagana sto kajgana''. Uprkos tome, većina (doduše podjednako nepouzdanih izvora) se slaže da je izuzetno vešt i brz letač, a da su joj repna pera duga dovoljno da obmotaju svet tri puta. Jedan alhemičar muslimanskog sveta tvrdio je da je video pticu Kagan u snu, i da je imala boju pera kakva ne postoji na ovome svetu. Videvši potpuno novu boju, nepoznatu ljudskome oku, probudio se slep i do kraja svog kratkog života tvrdio da je u slepilu sreća.
Opšte je poznato da se Kagan javlja vrednim i radnim, upornim ljudima. Majke su uspavljivale svoju nejač rečima: Doletela ti ptica Kagan / donela ti radost, sreću / život tvoj nek' ima smisla / ima l' majka želju veću?
Takođe, poznato je i to da onaj ko vidi ovu pticu mora ćutati o njenom postojanju, inače ništa od sreće. Iz toga se zaključuje da su autori svih prethodno navedenih izvora ili bezočni lažovi ili veoma nesrećni ljudi.
Popularna je u slovenskim narodnim pesmama i mitovima, naročito kod Rusa.
Nekadašnji teoretičari zavere (danas svirači kurca, prim.aut.) tvrde kako Dostojevski svom uspehu u svetu pisane reči može da zahvali Kaganu. On kroz svoja dela u više navrata indirektno provlači motiv ove volšebne ptice; na taj način joj odaje počast ali ne i njeno postojanje. Pa ipak, ova i slična trabunjanja rezidenata ustanove László Lazarev ne mogu se uzeti za ozbiljno.
Mali kuriozitet - Hazarski vladari su nosili titulu Kagan, možda nazvanoj upravo po ovoj ptici. Kakva veza postoji između njih, nije znano. Verovatno je sujeverje: pokušaj da se nazivom podstakne sreća i prosperitetna vladavina.
Bilo kako bilo, Kagan doleće samo onima čista srca, koji su se klonili đavola na raskršću i čijim proplancima duše galopira ljubav. Može se zaključiti: sreća se zaslužuje a ne dobija. Ko živi da je nađe umire ne našavši je; ko je ne traži, sama mu doleti.
Kada se naše postojanje ne bude merilo otkucajima već dobrotom srca,
Kada otvorimo oči u svetu koji spava,
Kada krv bude kolala venama a ne tekla u potocima,
I Smrt ne bude predvodila sablasni danse Macabre - tada, i samo tada će doleteti ptica Kagan...- Definicija napisana Kaganovim perom za takmičenje Fanstastično biće -
Pojam koji je nekakvom greskom doveden u vezu sa luksuzom
Mnogi romantikom pogresno smatraju finu veceru uz skupo vino i svece u luksuznom restoranu, gde moras dobro da pazis u kojoj ruci drzis viljusku i noz i ne mozes onako slasno da pomackas hlebom ostatak hrane iz tanjira. Uz to, naravno, dobijes i cvece. Ali, draga moja, to cvece uvene, kao sto i ta "romantika" traje samo jedno vece. Sutradan te, uglavnom, ta ista budala koja se za taj jedan 8. mart ili tvoj rodjendan setila da ti pruzi romanticno vece, probudi sa recima "Dizaj se, gladan sam!" i brzo se vratis u turobnu svakodnevicu.
Romantika ne traje jedan dan. Romanticno je ono divno svakodnevno gledanje Tv-a uz cips i pivo sa nekim sa kim se dobro smejes, i ono, kada imas snage da po cici zimi sa nekim pravis andjele u snegu i Sneska Belica u zrelim godinama. Osecaj da volis da se sa posla vratis kuci, da se radujes trenutku budjenja, koji nije u tako uskoj vezi sa przenjem jaja. I po neki maslacak, onaj dozreli, da, kao dete, oduvas penu sa njega i zamislis zelju... I onaj trenutak kada te, u najgoroj mogucoj bezizlaznoj situaciji nasmeje do suza... Ona tako mala, a opet neizrecivo velika, radost zivljenja!
Otprilike oko kilometar ipo.
Čudo jedno. Gde god da se nalazim u trenutku kada mi se prisere, poslednji metri pred sranje se pretvaraju u ludački sprint sa stisnutim čmarom i rukom na dupetu.
Bez obzira da li mi se prisere dok ležim na trosedu, sedim za kompjuterom, pričam sa ortacima ispred zgrade ili sam u autu na autoputu otprilike negde između Velike Plane i Lapova, osećaj nadolazećeg govneta linearno raste doživljavajući svoj vrhunac u poslednjim metrima pred sranje. Uvek mi se čini da neću uspeti i da ću negde pred kraj garantovano da se userem, ali to se srećom još uvek nije desilo. Mada je svaki put bilo, baš za dlaku.
Lagana vožnja autoputem. Čini mi se da mi se kenja. Opušteno. Stižem.
Mada, možda, ipak. Dodajem gas. Idemo.
Naplatna rampa. Dobro je. Nema problema.
Ulazim u grad. Uh ala pritiska.
Jebem ti semafore! Sad ste našli da mi crvenite. Ekspres lonac pod pritiskom.
Aha, parking. Ma preparkiraću ga posle. Sada ću samo da ga ubodem ovde. Kreće.
Izlećem iz kola. Nisam ga zaključao, ali niko neće da ga dira. Proviruje.
Trčim kao sumanut. Ulećem u zgradu. Stižem. A ono kreće.
Lift je izgleda na jedanaestom. Kao da ide iz Bukurešta. Da l' da trčim na osmi?
Ma evo ga stiže. Ulećem u lift. Kako sporo ide gore. Raskopčavam se u liftu.
Tu sam. A i govno je tu.
Otključavam nekako stan jednom rukom. A drugu naravno držim na dupetu.
Valjda sam zatvorio vrata. Ulećem u kupatilo.
Pantalone i gaće spadaju sa mene a govno izleće.
Govno upada u WC šolju, a pola sekunde kasnije moje dupe dodiruje dasku.
Kakva radost jebote.
Pitanje koje u principu ne zahteva odgovor, jer se postavlja radi reda, ali je obavezan neodobravajući i tugaljiv izraz lica kada se upućuje sagovorniku.
Primer 1.
Osoba A posećuje osobu B kod kuće.
Osoba B sluša šta priča nezanimljiva osoba A, klima glavom i smeška se, dok unutra kipti od nestrpljenja da osoba A ustane i krene kući.
Kada osoba A to učini, onda osobi B bude malo neprijatno da pokaže radost zbog njenog odlaska, pa šatro je (već stojeći na vratima) zadržava (moleći Boga da se to ne desi).Osoba A: Ej, moram da idem kući, mnogo sam se zadržao/la.
Osoba B: A što tako? Ostani još malo.Primer 2.
Druga situacija, druge osobe. Opet A i B.
Mesto: recimo, kafić.
Osoba A plaća osobi B piće.
Osoba B nema novca da plati, ili pak iz nekih naročitih razloga smatra da i jeste red da osoba A plati piće.Konobar dolazi, A i B se (kao) hvataju u istom trenutku za novčanik, osoba A neće ni da čuje da osoba B plati, pokazuje joj rukom da vrati novčanik (što osobi A ne pada teško), i kaže: ''Ja ću da platim!'', na šta osoba B složi izraz lica i pita (začuđeno): ''A što tako?''
Pitanje komplikovanije (a svakako i starije) i od čuvenog ''Ko je ubio Loru Palmer?''
Ovde neće biti reči o našim roditeljima, često prvim (ali ne i pravim) ''ubicama'' Deda Mraza, koji su jedne godine naprasno odlučili da smo postali matori konji i rešili da poštede jadnog dedu kinđurenja u crveno i štimovanja veštačke brade. Pre ili kasnije, osim ako nismo umno uskraćeni, shvatamo da je rumeni ho-ho-ho bradonja prevara.
Ako uzmemo dobrog starog Đedu kao metaforu za praznični duh i vedro raspoloženje, može se zaključiti da neka vrsta vere i dalje tinja u nama, uprkos tome što smo raskrinkali debelog.
Kako se kraj godine bliži, tako nam se vraćaju i vrcava praznična sećanja iz detinjstva. Jebena snežina postaje manje nesnosna kada zamislimo sebe kao Hana Solo-a kako se lomata po smetovima planete Hoth, koga smo uz mnoge druge junake popularnih ''novogodišnjih'' saga voleli da gledamo godinama. Davljenje u slatkišima i sokovima zamenilo je uživanje u grloparajućoj žestini diskutabilnog kvaliteta i dugim cimovima suvih tompusa. Nekadašnja detinja radost zbog provođenja vremena sa najmilijima vremenom je prerasla u dosadu jer se ova dvojica majmuna opet nisu setila da nabave skaniju, a vops je dokurčio više.
A onda jedne godine - ni to. Snega nema, i čuješ komšinicu iz stana pored kako detetu glasno peva ''Padajte, padajte, snežnije i belje'' i smeješ se ironiji situacije; devojku ko za kurac nemaš jer si čovek od letnjih šema a prijateljima počinje da se fućka za celu tu pompu oko proslave, ionako im je svaki dan kao novogodišnje veče - hektolitri alkohola i isprazni razgovori.
Sledeće što znaš je da te je ponoćni vatromet probudio, a ti sebi postavljaš pitanje iz naslova. Srž tog pitanja dere ti svest poput metka koji je presudio Bambijevoj mami. Zašto je sve krenulo nizbrdo i kako je uopšte došlo do toga?
Proces odrastanja. Postaješ čovek. Već dogodine nećeš prespavati novaka jer ćeš biti u frci oko posla, a one tamo ćeš, Bože zdravlja, učestvovati u velikoj ''Deda Mraz prevari'' kao tvoj otac i deda.
Jebiga, možda je Deda Mrazu i suđeno da umre.
E ovaj je stvarno kralj! Ne samo zbog titule. Čovek je jednostavno kralj u svakom smislu i značenju. Msuati već skoro 30 godina vlada malom južnoafričkom monarhijom po imenu Svazilend. Ako ste za nju ikad čuli van časova geosa u sedmom osnovne, to je svakako njegova zasluga. Svazilendom inače haraju glad, nemaština, sida, ebola, lavovi i hijene, prosečan životni vek je nešto preko 30 godina, ali Msuati nikada nije dozvolio da ga tangiraju takve trivijalnosti. To, je li, i čini jednog vladara velikim. Dok se u prosečnoj svazilendskoj porodici svako veče vuku šibice čija će noga ili ruka to veče poslužiti da pasulj ne bude klot, kralj opušteno i nonšalantno troši državni budžet na limuzine, rolekse i skupa odela. Jebiga, jedan kralj mora da izgleda reprezentativno.
Pre desetak godina naredio je da se za njega i svaku od njegovih jedanaest žena izgrade nove palate, na šta je vlada morala bez pogovora pristati i potrošiti na to zadovoljstvo 15 miliona dolara ko iz pičke.
Ono što ga posebno čini tarzanom je običaj po kome kralj s vremena na vreme ima pravo da sebi izabere novu suprugu. Tada svaka porodica koja ima nevino žensko čedo starije od 14 godina mora da to isto čedo pošalje na defile gde nelegalna pičetina iz svih krajeva zemlje paradira pred kraljem kao od majke rođena, a on gladi bradu i bira koja će mu u narednom periodu blajvati pitona i rađati naslednike. Kako se ovo smatra blagom zloupotrebom vlasti, Msuati je dužan da kao kaznu da jednu kravu, što njemu sigurno ne pada teško. Ceremonije venčanja su zapravo raskošne gozbe na kojima se probrani gosti časte zebrinim pečenjem i šampanjcem, a izgladneli narod to mora da gleda, jer kralj voli da deli radost sa podanicima.
Pored kraljevske, nosilac je nekoliko titula izmišljenih specijalno za njega, od kojih je najjača “Veliki majstor kraljevskog reda Velike slonice”. A, kako do jaja? U vezi sa njegovim ženidbama Amnesti internešnal je pre izvesnog vremena dao izjavu da: “Kralj i njegovi saradnici krše međunarodno priznata ljudska prava žena i devojaka, uključujući i pravo da ne budu nasilno naterane da sklope brak.” Šta mislite koliko ga boli kurac za ovo, na skali od jedan do Remzi Bolton?
Ono što doživljavate dok "živite i radite daleko od rodnog kraja"(izraz radio Beograda, iz emisije za gastarbajtere).
Te halucinacije se javljaju kao reakcija organizma na stresne situacije doživljene preko dana, u tuđini, a u cilju lakšeg prevazilaženja tih trenutnih muka i to konstatovanjem da za neko vreme idete u Srbiju na odmor i da će vam tamo najzad biti bajno, kako to SAMO u Srbiji zna da bude.
Prisećate se svih lepih situacija koje ste imali u Srbiji, naravno zaboravljajući pritom da su vam se sve one zajedno desile tokom par decenija, a ne tokom par dana života u Srbiji.
Najzad dođe dan kada polazite prema Obećanoj zemlji!
Vozite 1700 km bez prestanka, kako bi stigli što pre do granice Srbije, jedine, najlepše, najbolje zemlje na svetu gde vas čekaju sve lepe stvari na svetu. Nećete da spavate u nekom usputnom motelu, da ne gubite vreme...
Po autoputevima zemalja kroz koje manijački vozite do Srbije, trkate se sa primercima sličnim vama u polovnim Mercedesima, samo poreklom iz Anadolije, Pirinske Makedonije i sličnih takvih obećanih zemalja.Da bi izdržali taj samoubilački ritam vožnje, neprekidno se nalivate "Red Bulom", "Red Devilom", petostrukim kafama iz već pripremljenog termosa.
Na kraju, kroz Mađarsku imate prolazno vreme dostojno Montoje.
Iznenađujete se šta vaš auto može da izvede pod tolikim teretom(pokloni za familiju).
U duševnom stanju višestruko silovanog zombija, stižete na Horgoš! Na ćirilici piše "Dobrodošli u Republiku Srbiju"!!!
Leđa i dupe su zalepljeni za sedište, pa posle laganih par sati čekanja na ulaz,(po vrućini od 40 C), uspevate da najzad uđete u najlepšu zemlju na svetu.
Parkirate se odmah posle ulaza, da pišate, pošto ste zadnji put pišali negde kod Regensburg-a. Miris WC-a vas trenutno budi iz stonda u kome se nalazite, a baba-sera vam to zadovoljstvo naplati 100 dinara, oko 3 puta više nego u EU(valjda zbog te aroma-terapije koju tamo nemaju). Zatim spavate u prvom SPSKOM motelu. U sobi ništa ne radi, osim praznog frižidera koji prazan drnda i ne može da se isključi.
Budite se oko podne, zaključujete da vam je neko ukrao antenu sa kola, ali palite auto i počnete da dodajete na onih 1700 km, još oko 500, koliko imate do kuće. Usput platite putarinu onoliko koliko je platite za godinu na mrskom zapadu...
Najzad, stižete kući, ljubljenje, radost... Posle tri minuta primetite da više niko ne gleda u vas, nego u poklone. Ležete da spavate.
Ujutru zatičete ogromnu ogrebotinu na kolima koju je ekserom napravio vaš komšija, iz ljubomore. Na putu do auto-limara, delite mito policajcima. Zatim stanete da kupite nešto u samoposluzi i zaključite da je sve skuplje nego na mrskom zapadu.
-
Uhvatite sebe kako krišom gledate na kalendar da vidite još koliko treba da budete na "odmoru" i kada se vraćate nazad...
Narodsko poređenje ultimativne negativne konotacije. Ustvari, sumnjam da bih nešto mnogo pogrešio ako bih izraz iz naslova turio i na pijedestal svih negativnih poređenja jer, reala, 'de ćeš gore od Sotone lično, jebem mu majku stvarno.
Uglavnom korišćena pri opisivanju širokog dijapazona fenomena, senzacija i opažanja koje jedan ljudski primerak može doživeti u domenu praktično-empirijskog iskustva (ja se izvinjavam), naslovna kategorizacija svoju neprejebivost međ’ sličnim ili prividno sličnim floskulama iste primene bazira upravo na svojoj rečci sâm, koja tu stoji, nagađam, kao nedvosmislena potvrda jednog jedinstvenog identiteta Antihrista, a obzirom na činjenicu da pomenuti samo na TV Pink ima oko dvadesetak avatara, uopšte da ne pominjemo koliko poražavajući je broj istih u moderatorskom timu, ovde na Vukajliji.
Princip žigosanja pojava i ljudi etiketom Sâm Đavo®, razume se, varira od jedinke do jedinke, ali pretežno su to realno-opravdane situacije, možda i iz liste onih koje su nam bile usađene u glavu onda kada i nismo bili svesni svoga postanja, da ne kažem, po difoltu. Zdrava logika pod tim svakako nameće i određeni afteršejv straha, kao, uostalom, sasvim prirodne reakcije naroda kojem je Princ Tame kriv za sve&svja.
Bilo kako bilo, i nemojte rimovati na to, srdačan.
Neazbučna i neredosledna lista “đavola” prema piscu ovih redova:
Smrdi k’o sâm Đavo – nužnik WC tipa (kenjara) pri srednjim vratima busa za…pa, nije ni tako bitno; pokisle patike, ostavljene u predsoblju 5 dana na radost izabranice mog srca; Pančevo, u danima bez vetra…
Puši k’o sâm Đavo - JA, u očima moje dominantne polovine, ONA u očima men…evo, evo, stavljam kafu, šta se odma’ dereš?!
Ružna k’o sâm Đavo – jedna violinistkinja u ansamblu mome, Japanka, ne smem da je pogledam, zove se Soto (‘nači, nevera!); Ruška Jakić
Ružan k’o Ruška Jakić – Đavo (ovde pročitati sve sponzorisane članke)
Slano/gorko/kiselo/slatko k’o sâm Đavo – baklava/grejpfrut/mleko, prokislo/ona druga baklava
Boli k’o sâm Đavo – vađenje krajnika, mamu mu jebem, i to bez anestezije, dan-danas kad ga se setim imam trip da ne mogu da gutam (vickasti komentari dozvoljeni; prim.aut.)
Glupo k’o sâm Đavo – eh, ko sad ima vremena za to?
Nažalost, drevna ali uvek važeća mudrost naših predaka.
Izreka "Vuk dlaku menja, ali ćud nikada" primenjena na neverne žene.
Za neupućene: ako te je prevarila jednom, prevariće te opet.
Mi smo našu vezu započeli kada smo oboje bili u vezi. I njena i moja veza su očigledno bile pri kraju. Dok je još sve bilo na čisto platonskom nivou, ja sam svoju prethodnu vezu prekinuo. Kada smo se prvi put poljubili ja sam bio slobodan, a od tog trenutka ona je bila moja jedina. Ona nažalost svoju vezu nije prekinula. Još dugo, dugo. Njega je varala sa mnom, a živela je u njegovoj kući. Prema njemu se ponašala kao kurva, a meni je bila najveća radost u životu.
Sada kada živimo zajedno, sve je idealno.
Samo što znam, da kako je varala njega sa mnom, tako će varati i mene sa nekim.
Jer kao što rekoh, jednom kurva, uvek kurva.
Ma neka je ona meni živa i zdrava.
Neka traje koliko traje, svejedno, divno je.
Meni jedino ostaje da se nadam da ova mudrost nije tačna.
Imao sam nekih 6 godina, pikao zabavište i boleo me smoki, samo sam se sprdao u dvorištu sa ostalim mini djilkošima i vukao klinke za kosu. Bio zanimljiv život tada, moram priznati. Verovatno jer to sada ne mogu da radim. Jedno letnje popodne me keva pustila iz kućnog obora da vidim kako ulica izgleda i sa te druge strane kapije, da malo proširim vidike, jedno 20 metara fore do ćoška, uz pretnju da će da me odere kao banka neiskusnog žiranta ako joj nestanem iz vidika.
Naravno da sam nestao u roku od par minuta. Otišao Bojan malo do pruge, iako nije znao šta je pruga, ali bilo je novo, jebiga.
Razgledam ti tako ja okolinu, nigde žive duše, smetlište sa obe strane pruge koja ide preko tog mosta ispod kojeg je nabacano samo smeće i ostala sranja koje ljudi tu kulturno ostave u noćnoj smeni, jer im je mrsko da budu ljudi.
Nakon par minuta razgledanja i divljenja nepoznatom pejzažu, kvrcnulo mi je u tintari da sam ga ugasio k'o Švabo četr'es' pete, jer sam prvi put uključio kurcobolja mod na kevinu naredbu. Al' tad je još uvek mogla da me premlati, tako da je ona bila gazda. Krenuo sam godinu dana ranije u zabavište, pa sam zato imao dve godine fore tamo da levelujem.
Lepo beše bogme, sram me bilo ako ikad budem kenjao za taj period, stvarno je lepo bilo. Štaviše, odatle život dobija jedna od najlepših priča koje imam da ispričam.
Vraćao sam se te druge godine iz zabavišta, možda koji mesec tek išao, i provalim da me prati ker.
Hm, nije ker. To je džukac. Ker je malo prefinjeniji. Ovo je džukac klasik verzija, crni, kusastog repa, sa žutim deonicama iznad očiju, okolo njuške i šapa.
Al' imala je najtužnije oči koje sam ikada video do dan danas, koliko god to pičkoplačljivo zvučalo. Jes' da sam bio klinac i to baš klinčuga koja tek treba da provali šta su lična mišljenja i predrasude, ali to je ono.. Po difoltu, urodjena emocija. Počela je da me prati. Dodjoh ja sa njom do kapije, gde me je čekala keva i, ne streljala, nego, gadjala hidrogenkom. Ja se napravim Šejn i pitam što je ljuta. Sreća pa sam bio sa druge strane kapije kad sam skontao koliko je to glupo. Al' smirila se majka brzo kad je skontala da sam još ipak živ, da me nisu odneli cigani čergari ili haremski čuvari.
- Vidi mama, kuca! Pratila me je do ovde!
- Jaoj bože, samo mi još jedan džukac fali. Oteraj ga i ajde ulazi dok te nisam polomila za ovo.
- A mamaaaa.. Pa pogledaj je! Vidi kako gleda!
- Ma neć.. Jooooj, Bojane. Ajde, ajde, uvedi je, samo nemoj posle da mi kukaš kad ti kažem da joj daš da jede.
- Hvala mama! Ajde kuco!
Par dana je tu živela kao anonimus, bez imena. Onda ćale jedan dan dodje na ideju da joj da ime Lujza, jer je voleo Telmu i Luiz, pa mu bio neki ćeif da ošine tako. I tako i ostade do kraja. Taman što joj dade ime, razvod braka, šta je bilo, bilo je i ostalo, nebitno.
Par godina prodje tu, odraste ona bogme u prepucanu životinju, fizički besprekornu, nikad ne bi rekao odakle je došla. Mada je bilo još bitnije ono psihičko.
Nigde ništa nije učena, trenirana, ništa od toga. Bila je jednostavno inteligentno biće.
Piče godine kad se zabavljaš, zar ne, Lu?
Pitao sam je to par puta dok smo sedeli na obali kanala, gde sam ja pecao a ona čekala potencijalnu klopu. Jebote, morao sam da se ubijam na biciklu da bih držao brzinu sa njom, koliko je samo mogla da trči, to je bilo nerealno. Sećam se jednom da je komšijski pas režao na mene nešto kao jer je valjda mislio da je prejak. Došla Lujza do njega, za vrat pa tri put' o zemlju i putuj igumane. Od tad se prešaltao samo na rekreativno mahanje repom kad me vidi.
Celu osnovnu školu sam je vodio na pecanja, vožnje i slično, uvek bih našao vremena, ipak je to bilo neko bezbrižno doba, što mentalno, što fizički. A onda je došla srednja škola i neka pravila su se promenila.
Lažem.. Sve što se promenilo je bilo to što sam ja više vremena posvećivao tome da budem neki tuki u školi, kao i svi drugi, to je valjda difolt tog uzrasta. Samo to se promenilo. Lopov vremena sam postao sam sebi, ne videći to.
Ona bi me uvek čekala na ivici terase kad dolazim, i potrčala ka meni čim bih otvorio kapiju. Kad razmislim, to je uvek bila ista, čista, iskrena radost u njenim očima, iako je samo jedan, za nas, ljude, uobičajeni akt koji se samo ponavlja.
Ono što razara moje srce su finalne godine njenog života. Šta je gore, znati vreme nečijeg kraja, ili ga ne znati? Loše pitanje, valjda.
Bilo je leto 2010. godine, znam da sam tako nasumično dobio želju da odem do mesta gde sam kao klinac dane provodio sa kanticom i pecaljkom. Seo sam na biciklo, došao do kapije, i zaledio se. Iza sebe sam čuo poznato, umilno cviljenje koje me moli da je povedem. Bilo me je sramota što sam na prvom mestu i zaboravio da je zovnem da krene sa mnom u oldskul avanturu.
Krenuli smo polako. Nismo se vozili, ima par godina sigurno. Al' primetio sam nešto što me je poprilično ruiniralo. Nisam više ja bio taj koji se trudio da drži korak. Još tužnije je bilo to što sam video da se ona opet i dalje ne predaje, hoće volja, ali te, sad već, stare šape ne slušaju kao pre 6-7 godina. Nema veze, Lu, šetaću i ja, imamo svo vreme ovog sveta.. Makar danas.
To je bilo poslednje putovanje nje i mene, nisam želeo da joj priredjujem to ponovo jer sam video sa kolikom mukom ide, iako uvek želi. Tužne moje oči, umorne i iscrpljene, a opet tako vedre i srećne kad god bi me videle.
Sve to mi je razaralo srce, ali poslednja stvar, koja ga je i razorila, je bio njen kraj. Ne zbog toga što je bio samo kraj, već zbog toga što nije bilo fer. Nije bilo fer. Nikad neće biti fer. Nije fer da se, na jedan moj veliki i značajan dan, samo tako ugasi i nestane nešto što volim van svakog rečnika, razuma i objašnjenja. Takvo nešto ne bi smelo da postoji. Takvo nešto je mene, krajnje apatičnog i mentalno neverovatno izdržljivog, polomilo kao graničicu. Direktno u srce, kroz svaki štit i gard koji sam ikada imao.
Koja god da je vrsta i za koga god da je, ljubav je kada nekome daš svo oružje i snagu da te uništi, i nadaš se da neće.
Ona nikada i nije. Zato toliko razara..
Van zaborava je, za čudo svakoga kome sam rekao, posvećena nekome ko nije čovek. Moj najveći prijatelj ikada je pas. Moja Lujza. Lu. Pas kojeg sam sa 6 godina doveo kući jer me je pratila dok sam išao iz zabavišta. Pas koji je prošao sito i rešeto, i bio sa mnom 15 najlepših i najbezbrižnijih godina, bez da je ikada napravila bilo kakvu štetu. Sve što bi najdresiraniji pas znao, ona je znala bolje, samo nikad nije bila dresirana. Hej, ko je još video da ostaviš tacnu sa hranom pored psa i kažeš mu da čuva, posle se vraćaš i skontaš da pas ne da komarcu da sleti na sto, a ne na tacnu, a kamoli da razmišlja da pojede meso sa tanjira. Jednostavno se nekad rodi takvo neko čudo koje jednostavno razume. Što kaže baka, samo joj je falilo da govori i to je to. Svaki prijatelj kojeg imam je nekad uprljao naš odnos na neki način, niko nije ostao skroz čist u mojim očima. Ali taj pas je bio tu, majku mu, bio je tu kad su se moji razveli, kad je umro deda, kad su bila razna sranja, bombardovanje, sva ta sranja je bila pored mene. Čak šta više, ja sam njoj par puta naneo zlo, ali nikad joj na pamet nije palo da uzvrati, samo bi istrpela i stavila glavu na moje koleno i tužno me pogledala. U momentu bih shvatio koliko sam jebeno djubre, i izvinjavao joj se. I dan danas zaplačem ako uzmem da sviram tu pesmu, kad mi dodje.
Sviram je suviše retko,
shvatam je smrtno ozbiljno,
a volim je beskonačno.
Relativno popularan šablon za nenasilno odbijanje pažnje nekoga za čije bivstvo ne haješ mnogo.
Naivnu jednostranost shvatanja nenasilnosti utvrdićemo.
Kao detence, ponovo...već na tome, zahvalan sam. Mogao bih početi da nižem njeno ime niz papir, naprosto. I to je interakcija, u svojim okvirima... A pomislim tako, uz čaj, i mačku pod rukom, kako se ponešto naučiti i da. Ne ja.
Sve svoje korake - izmislio sam; mrzelo me je da učim. Iz sebe, materijalom koji sam savesno, kataloški imenovao, definišući sebe sâm, učio sam. Koračao onuda, kuda će "sutra" nicati. I evo, sutra je, ima tome već... I nedostaju mi, mom ustrojstvu sopstvenom, fale učenja tuđa. Progone me stepenici, preskočio sam ih.
Zove se tako. Tako se stalno zove, gotovo naporno postaje... Jer nastavlja. Ali menja se kontekst, naraštaj se uzbuđuje. I želim je, kao što sam da letim želeo. Pamtim, cikličnu pobudu, to nije nešto što ovekovečiš u rezimeu, to se meškolji, i guta te u naletima nesvesnog širenja sopstva. Zaista ti je potrebno da letiš. I onda moraš, nema ti druge. A žrtva je pero koje prevagne u beskorist skoka. Ona nosi lentu, po njoj se sezona zove, i možda...možda ovom svečanošću zaista i upriličimo da...da, želim; da saberem smrtnost svoju u periferno pregledan privid, da je ne puštam da sivi, osvetljena danima čoveka. Da nju držim i padnem... Neka joj je radost, ako se radost uokviriti ume.
Prema nezaobilaznoj podeli, ili si od onih koji radije adresiraju bol na sebe, ili si radiji naneti ga. Problem je međuprostor. Moram da trpim da bih brojao. Da bih osetio vreme. Tiho ubija, vreme kada ćuti. Ne znaš da si se rodio. Vilinog konjica mišlju obuhvatiti...sroditi se. Najsnažnije što možeš, o Veličanstvo Tebe. Snažno mi daj da uronim u tvoja mesa. Nejač moja integrirana sa slabinama tebe. A onda odgledajmo film, na laptopu. Pretvarajmo se da ga ja razumem dublje. Neka lađarim neopipljivošću tvojih slabosti. Tek zabave radi... Ha. Ha.
Zar ne?
Dobar bio film. Nisam sproveo ljubav nad tobom. Ne umem... Moraću se praviti da si ti kriva, uskratiti mi jedno razumevanje. I odskakutati po lokvanjima, ustanovljenim. Naći različitije udove, mirisati ih kao da sam ih takvim zamišljao. Čekati dok ne počne da boli, ponovo. Pa ako ne epifonija, zaustaviće me već starost. Želeo sam da me papir spase, a guta me, vapim za interakcijom... Za nasušnim ograničenjem, rekvizitima; za scenariom. U kakvom bi ti razumela...pa ma kako ti to odgonetala.
Neka boli, bre, ženo! Ali od tebe neka boli, iz tvog bića neka boli, ne iz sindroma. A ja ću se već sviknuti na tvoj lik; okoriću ga iscrpljivanjem, noćima ću ga piti. Dok iz pehara ne sklizne gorko tvoje jezgro. I onda ću ti se ophoditi. I do kraja te već više neću ni mrzeti, a ti ćeš u drugačije verovati...
Zato ti sada obećavam, da bismo se isprečili odustajanju od skoka - tebe sam izabrao.
Verujem ti, da ti mene ne posmatraš tako.
Fraza koja suptilno prikriva intenzitet nekog složenog činjeničnog stanja.
Služi kao "pozitivan" uvod u određen vid "negativne" tvrdnje i sama sankcija koju ona nosi zavisi isključivo od drugog lica. Analogno tome, ukoliko drugo lice poželi da ne ispolji bilo kakve emocije/misli pretočene u reči, neće biti ni potrebe za negativnom stranom koju učinjeno delo povlači sa sobom.
-Kupio si mi cveće? Posle deset godina braka?
-Zato što si moja mala bresk...
-Hoćeš nešto da mi kažeš?
-Ovaaaaj... Ja sam te na neki način prevario.
-Molim? Odlazi odavde.
-Jebiga, izvini, bio sam pijan. Ali, samo smo se ljubili.
-Napolje, kad kažem.
_________________________
-Gospodine, kako komentarišete to što je vaša ekipa San Marina poražena na domaćem terenu od reprezentacije Austrije sa čak 14:1?
-Pa kako. Čujte. Nikom nije lako posle takvog poraza, ali bilo je i gore. Međutim, mi smo i pobedili na neki način.
-Kako to?
-Lako. Dali smo gol posle tri godine. A i došlo je čak pedeset naših navijača.
-Jel znate Vi da ima više ljudi na meču ČSK Čelarevo : Banat?
-Ne uništavaj nam ovu radost, molim te.
________________________
Komentari na definiciju
X: Brate, dao sam plus. Ali ti je defka na neki način go kurac.
Y: Da ti jebem ja mamu na neki način, a? Koji god ona izabere.
Mod: Y banovan na 10 dana zbog toga što je na neki način prekršio pravila sajta pominjanjem majke drugog člana.
Neki muškarci prosto uživaju u društvu devojaka sa nižim koeficijentom inteligencije i manjkom obrazovanja. Daleko od toga da su i sami takvi – jednostavno, stvar izbora.
Džoni: Ooo, evo ga stiže naš brat Spale, koji je ovog puta prevazišao samog sebe u izboru žena! Elem, svi smo smatrali da ne postoji gluplja od Lole, ali nas je on sinoć razuverio, kada nam je ukazao čast upoznavši nas sa novom zvezdom koja će krasiti njegovo stado. Pozdravimo našeg pastira Spaleta prigodnom pesmom:
Svi: ČOBAN TERA OOOOVČICE, LAKOJ LANE, DIRI DIRI DANE, ČOBAN TERA OOOVČICE, LAGANOOO …
Spale: Samo vi zajebavajte, meni je ovako odlično. Bez mnogo priče, pitanja, objašnjavanja i rasprava o smislu života i pravcu u kome ide “naša veza”. Treba da nađem neku kao što je tvoja Sanja, koja svakog dana odradi puno radno vreme planirajući tvoje kulturno vozdizanje? Neka, brate, ja na tome radim sam, a više volim da to radno vreme ode na vozdizanje nečega drugog, ako me razumeš. Kad odlučim da se ženim, onda ću tražiti srodnu dušu. Do tada - moje stado, moja radost. Pa kaže:
ČOBAN TERA OOOVČICE, LAKOJ LANE …
Ako se rodiš u mestu pod imenom Slavičino u čemernoj Čehoslovačkoj, jasno ti je otkako progledaš da konvencionalnim metodama nećeš mnogo postići u životu. A ako si pride psihopata, malo toga ti ostaje - metalurški kombinati ili sport. Naš junak se odlučio za ovo drugo, na opštu radost vaskolikog plebsa sa poštovanjem za kotrljanje bubamare.
Tvrđi od lokalnog čelika, sa manično ludačkim karakterom koji ga prati od rođenja, brzo je skrenuo pažnju na sebe. Legenda kaže da je imao svoju sobu na praškoj ortopediji gde je redovno smeštao protivničke napadače. Njegov marketinški potencijal Sparta nije mogla da ispusti i postao je njihov fudbaler.
Verovatno bi bio napisan zakon koji mu zabranjuje prelaženje granice da nije bilo najpičkastijeg tima u istoriji Serije A, Fiorentine sa kraja 20 veka sa flafičastim Batistutom, Toldom i Rui Koštom. Kako im je ozbiljno pretilo premeštanje u žensku ligu Apenina, gazdama kluba je bila potrebna protivteža, nešto sa mudima i testosteronom da opegla i donese balans na licenciranju. Ne postoje zvanični podaci koliko su ga platili Sparti, velika je verovatnoća da su Česi ovima platili samo da ga odvedu, svakako je to bilo manje para od uobičajenih kazni za kartone i bolnička lečenja rivala.
Repkin učinak na čizmi je bio spektakularan, 6 protivničkih igrača poslatih u bolnicu uz isto toliko direktnih crvenih kartona. Gol nije dao, fudbal ga kao takav nije baš ni zanimao. Kap koja je prelila čašu je bila utakmica protiv Parme, kad je u direktnom prenosu krenuo da zadavi Kolinu.
Bilo je svima jasno da će teško naći klub za njega. Ipak, kako to sudbina namesti, gazda čekićara iz Londona je slučajno gledao njegovu utakmicu dok je oštrio masat i zaljubio se na prvi pogled.
Nema se šta mnogo reći o Repkinom učinku u Vest Hemu. Gol nije dao ako to neko misli, ali je dao nezaboravne uspomene nekolicini protivničkih igrača i ostavio pozamašan trag u registru crvenih kartona Premijer Lige. Posle nekog vremena su nekako uspeli da ga evakuišu kući u Češku gde je nestao iz javnog života.
Za njega se ponovo čulo kad je osuđen da dve zatvorske kazne. Prvi put kad mu žena nije spremila zemičke po želji, okačio je njene slike i telefon na sajtove za prostituciju. Drugi put za ozbiljnija krivična dela, ali o tome drugi put.
Svima je jasno da ga čeka ludačka košulja kad-tad.
Faking ledžend.
Sintagma koja opisuje kategoriju visoko obrazovanih, mahom mladih ljudi, koji u svrhu stručnog osposobljavanja stiču praktična znanja radi kasnijeg samostalnog obavljanja poslova za koje su formalno obrazovani.
Malo sutra.
Pripravnik-volonter kao grupacija stvorena zakonskim prazninama i mahinacijama ljudi na pozicijama, u praksi služi za obavljanje širokog dijapazona poslova: od kuvanja i nošenja kafe i bureka, pa do teglenja arhivskih spisa sa šestog sprata u podrum pješke, sa eventualnim čekanjem u redu pošte da se plati račun za telefon šefove ljubavnice. Budući da se radi o kategoriji ljudi kojima je pripravnički rad određen kao volonterski (što obilato zloupotrebljava i privatni i državni sektor), a koji je neophodan uslov za polaganje stručnog ispita nakon određenog vremenskog perioda (poput državnog ili pravosudnog), njihova pozicija se nalazi na tromeđi između profesionalnog čistača govana, lica koje se pokušava stručno usavršiti i pojedinca koji čini ekstremne psihičke napore da se ne oda alkoholu i opijatima usljed poslovnog pritiska.
Od pripravnika volontera se očekuje rad kao da je plaćen po koeficijentu na osnovu kojeg se određuje profesorska plata, iako za svoj krvavi rad ne prima ni dinar. U isto vrijeme se od njega očekuje da obavlja i druge poslove, koji nemaju veze sa njegovim stručnim osposobljavanjem, jer ipak je riječ o mladom čovjeku koji je pun elana, a pri tome nema nikakvog izbora jer su svi dobro svjesni da je volonter jezička konstrukcija korištena kao eufemizam za ''moderan rob''.
Na društvenoj hijerarhijskoj ljestvici nalazi se između smetlara i otčepljivača kanalizacije, a u medicinskim klasifikacijama ga određuju kao najbližeg srodnika morona, jer ko normalan nakon visokog obrazovanja pristaje da ima sve obaveze koje ima radnik, a da pri tome nema nikakve benefite koje isti uživa?! Od okoline ne dobiva pozdrav i ohrabrenje jer je konačno ušao ''u svijet odraslih'' već pokoji podsmjeh i čuvenu rečenicu ''A jel vas baš ništa ne plaćaju tamo?!'' Često je žrtva iživljavanja pretpostavljenih jer zakonski nije nimalo zaštićen, a na pripravnički rad se često prima ''usmeno'' bez ugovora. Žene na ovu kategoriju muškaraca gledaju sa sažaljenjem. Ne sažaljenjem koje imaju prema napuštenom štenetu, već sažaljenjem samih sebe jer se nalaze u prisustvu ovakve kategorije neuspješnih beskičmenjaka čija je vrijednost na seksualnom tržištu nepostojeća.
Pripravnik-volonter je potrošna roba čija upotrebna vrijednost ističe onoga trenutka kada ispuni uslov za polaganje stručnog ispita, jer tada u kolo ulazi neki novi srećnik koji zauzima njegovu poziciju, šireći krug bijede u nedogled, na radost onih koji besplatni rad volonterskih mučenika obilato koriste.
- Đole, jesi ti ono našao posao?
- Ma goni me u kurac. Jesam. Mislim nije posao, pripravnički.
- A čekaj, jel to plaćeno?
- Pa nije ništa, to je pripravnički-volonterski.
- Jel vas baš ništa ne plaćaju tamo?
- Ne.
- U jebote. A ček, jel ti ono voliš automobile?
- Pa volim, jebeš ga...
- A koliko ti je volonterskih plata potrebno da kupiš neku novu Bembaru? Hehe
:vena na čelu kreće da pulsira, stiska šake i zube simultano:
- E slušaj, sa'ću ti se najebem majke pa će vidiš kol'ko plata treba da platiš bolničko, mamu ti u pičku jebem baš!
Ne, nije to bilo koja. To je ona žena. Najčešće prva (i prava!) ljubav, ali ne nužno. Ona koja od tebe, tarzana zadriglog, napravi čoveka, sposobnog da misli, oseća, stvara. Da uzmeš olovku u te uljem umazane, grube muške ruke i crno na belo, nespretno preneseš svoje viđenje ljubavi. Sposobna da ubije Bukovskog u tebi. Ona dama iz legende, koja kroti jednoroga.
Za tebe je posebna. Rara avis. Posle nje misliš da nećeš voleti nijednu.
Ipak, i te druge, ''bilo koje'', nekome su one žene. Da bar možeš da se setiš setnog majčinog pogleda upućenog ocu, kada si ga kao klinac pitao šta znače ona slova, inicijali na njegovoj mišici... Eh, da si samo svestan koliko je tvoj otac insistirao da ti se sestra zove drugačije, ali majka je bila neumoljiva.
Eh, ona moja. Znamo se, na sve moguće načine. Razgovori postaju dosadni, jer završavamo jedno drugom rečenice. Hoće da bude kurac u vezi, jer sam ja kurac u krevetu. Valjda je tako fer.
Dugo me je pripremala za to putovanje, ali ja nisam primećivao, nisam želeo. Iako je to krajnje logičan, maltene filmski rasplet. Jer dođe trenutak kada ulaganje u sebe postane preče i od prve (ili bilo koje) ljubavi. Sada je sa druge strane lopte. Osam sati razlike. Prva mi čestita rođendan, po njihovom vremenu. Prva vidi rađanje sunca. Katkad pomislim da sam jedini Srbin ikada koji je zaista želeo da je Srbija do Tokija. Uz Piksija, naravno. Čujemo se, s vremena na vreme. Šalje mi slike nebodera, hramova i ramen supe. Uskoro će obići Kjoto. Opominjem je, ''donesi mi neku mangu ali sa dobrim crtežom, jer ionako ne znam da čitam te tvoje hijeroglife'', a sve što zaista želim je... da mi donese sebe.
I tako, prolaze dani... Ljudi me pitaju za nju. Na kućnim sedeljkama i proslavama, uvek puste ''Nije život jedna žena''; svi pogledi ovoga sveta stopljeni u jedan, uprti u moju dušu. Rođa moj, sprdač teški, pevuši ''Moja draga sad je u Japanu'' ...Ali rođo, prošlo je vreme pisama, sad je to mnogo lakše, znaš i sam. I, za kraj, da završim sa Đokom, u stilu:
Sprava za upravljanje kompjuterskim/sony igricama, ali zbog svoje sličnosti u nazivu sa 'spravom' za varenje, često je u glavama tvojih ukućana okarakterisana kao marihuana feat. rizla, zbog čega za njih postaješ "jedan od oni' narkomana, što sedu na 'ladan beton i pušu one džojstike!"
...Očekuje se početak planiranog duela u PES-u, kod tebe na gajbi...ali, utakmica se sve više i više odlaže...besniš...
-A u kurac, gde mi je drugi džojstik?! -dereš se da te čuje i komšija Drago, koji je gluv još od rata u Bosni.
...u susednoj sobi, keva, ćale, baba i đed osluškuju tvoje 'bludne' radnje:
Ćale: Gle, gle, opet te džojstike mota...pu, mater mu narkomansku! Koga sam ja rodio...
Đed: Ti da ćutiš! Ti si poč'o sa trinaes' da piješ k'o smuk! Ti si bio pomahnit'o...
...prekidaš raspravu na pomolu uzvikom, koji je sadržao sreće u sebi, kao da si u najmanju ruku povalio Limu i Džolijevu u isto vreme:
-OPAAA, EVO GA ISPOD KREVETA. Aj da igramo...
ali radost se prekida kao veza između udova i mozga kod hendikepirane osobe:
-Šta!?!? Gde mi je cd PES?!?!?
...susedna soba:
Mama: Gle, gle, eno PES neki konzumira... ako je probao PES, probaće i LSD i DOP iii...
Baba: Unuka mi ne dirajte...i odo' da štrikam, ne mogu više da vas slušam...
...a u stvari te jedino baba i razume, jer "štrikanje" podrazumeva i po koju lajnu...
Matori balegar beše već godinama unazad u stabilnoj vezi sa zunzarom, takođe dosta odrtavelom ali po letačkim kriterijumima i dalje držećom, sa tim nekim iskonskim šmekom za lov, te veštim manevrom eskivacije tepalice. Deliše isti plen, istu muku i radost, sve na ravne časti. Živeše ne baš u izobilju, ali krotko i domaćinski, bar uvek kol'ko se za valjano najesti i poslužiti gosta.
Međutim, jednog dana, zunzara ponešena pričama svojih vršnjakinja i nezadovoljna skromnim životom sa balegarom, reši da ode u beli svet, da potraži bolje mesto i sreću, lepše i obilnije obroke. U svet, gde postoje pravda, red i rad, gde se svaki preleteni krug broji, gde se proporcionalno radu dobija obrok. Gde se zarad napretka ne mora javno opštiti sa raznim bumbarima i stršljenima, gde postoji i mogućnost mutacija po želji, naravno ako voleš. Eto, jedino začkoljica ta prostorna ograničenost i nostalgija. Ali zar je to sad važno, pored svih blagodeti? Hmm?!
- Zar da me napustiš sada kada sam taman našao solidnu domaćinsku štalu sa dve simentalke? Pa znaš li ti koliko tu ima materije, kotrljaću godinama ubuduće, i decu ću čak tu uposliti, a i svi iz tvoje familije su dobrodošli. Uvek, na gozbu naravno, ništa ne moraju da rade.
- Neka hvala! Dosta je bilo! Odoh ja, sita sam tvoga doma!
I tako ode zunzara, a balegar osta skrhan, dade se u očaj i prestade da kotrlja, prestade i da jede i bilo šta da radi, povremeno bi samo popio kakav kvalitetan proliv i očajavao. Sve više je shvatao suštinu Džonijeve: Balegari ne veruju sreći! A onda čvrsto reši da sve zaboravi i krene iz početka.
Ali kao što to obično biva, eto nazad jednog dana prezasićene zunzare. Očajna sa suzama u očima i razočaranjem u veliki svet, složi priču da je pogrešila, da ipak tuđe govno ne miriše lepše. Zatraži milost i oprost od balegara pozivajući se na ondašnju slabost, gladne oči, te na kraju i na svoju čast, pa i na samu uzvišenost i zapise Svetog Fekalija. Balegar, nemaše kud, onako glup i musav, zagoreo pride... sve joj oprosti i jadno ali opet s prikrivenom radošću prihvati njen zagrljaj. Proguta govno još jednom. Jer tako je najbolje, tako je ljudski, tako je balegarski.
Vuk: Evo kažem vam, ako vi ne verujete sebi, ne verujte onda ni meni, ali opet, znam da verujete meni bar malo, što znači da verujete i sebi. A ja vam garantujem i uveravam vas da uz jaku veru možemo izdržati glad još koji mesec, biće novih pašnjaka i livada, biće soli i krme za sve, još cirka dve godine i na konju smo!
Ovce: Beeeeeee!!! Beeeee!!!
Konj: Kako mudro zbori ovaj vuk. Samo mi ovo na kraju nije jasno, što na meni?
Lisac: Ma šta se primaš matori, nemoj da si i ti balegar, kapiraš valjda da spikom loži ovce?!
Konj: A šta fali balegarima?
Lisac: Ček, ček... Ne čivtaj se odmah. Ne kapiramo se, mislio sam samo figurativno... Šta im fali? Pa svi kenjaju i pišaju po njima, bilo iz moći, gušta, pohlepe a opet pod oklopom činjenja navodno dobrog dela! A oni ništa, dobrice. Tako da,''što se većim balegarom predstaviš to ćeš više govana morati i pojesti!'' Kapiraš?
Konj: Prrfff! Ihahahaaaaa! Ta ti je dobra!
Lisac: Kapiraš ti moj kurac!
