Krvoproliće u susedstvu. Sankcije. Industrija utihnula. Obezvređena valuta. Plate zamenjene bonovima za hleb, džakom brašna i šećera, kartonom kokošjih jaja, kojom flašom zejtina i možda povremenim litrom mleka, ako se posreći. Kvarcovano tržište cveta. Snalažljivost, podmitljivost, dovitljivost, prepredenost, lukavstvo, vrline koje prerastaju u moral. Hvatanje odraslih za glavu je sve učestalije. Neko jednostavno nije prilagodljiv. Davno zapuštena seoska imanja predaka počinju da liče na spas. Put u nadi da je nešto ostalo. Ali Srbija... Tvoje prazne krošnje, tvoje puste njive, rumen obraz prvoga komšije. Tu se ne prolivaju suze, samo RTS1 i proklinjanje dojke ustaške. Stomak gradske pridošlice cvrči. Nedelom se uzima natrag oduzeto. Sa plodonosnih zaplanjskih padina ubiraju se, ko zna čijim znojem zalivene voćke i povrćke. Glad je zaobišla stid..
Roditelji se vraćaju. Dan je bio vreo. Ljube nas i govore - „Bili smo u kupovini!“ Prašnjavi su, dugo su hodali tragajući. Naivnost bi pomislila da nije ni čudo, samoposluge su prave pustinje. Baba im izlazi u susret. Uzima tri bele kese u svoje trošne ruke. Nešto je crveno u njima. Otac preko poda vuče dva praznjikava džaka u ostavu. Izgleda visok, možda zato što sam ja tako mali. Moje dve seste opominju da su gladne. Mati vadi brašno, uzima nekoliko jaja, lomi ih kao da su zlatna. Vruća pogača na stolu se puši. Gnezdo... Vrapčići razapinju kljunove, čekaju da im mati spusti crva u grlo.
Te godine došla je zima. Dnevnik objavljuje dinar = marka. Neki lakoverni slave. Meni su ruke promrzle od grudvanja. Pogodio sam sestru u glavu. Psovala me je. Utrčao sam unutra. Miris obgorelog drveta i toplina. Baba prvi put te zime vadi teglu slatkog od višanja. Otvara je drhtavim rukama i stavlja ispred mene. Tako sam zbunjen. Dugo nisam jeo čokoladu, a ovo je bolje. Baba mi daje kašičicu - "Kusni, pa zatvori teglicu, da ima za Sanju i Anu." – kako samo komično zvuči. Zahvatam kašičicom koliko god mogu. Radost! Višnje se tope u ustima, slatko je. Baba ostavlja teglu u zastakljenu vitrinu. Gledam u teglicu. Ne mogu da trepnem. U njoj ušećerene, ukradene višnje. Tako bih ih rado ukrao! Voda mi teče na ustima, suze mi teku iz očiju. Ne znam da li je to plač. Možda su mi oči osetljive od dima koji curi iz peći. Legao sam da spavam.
Kako sam samo bio mali. Poznavao sam samo snove. Sećanje me sada upoznaje sa prošlošću i njenom javom. Seljaci su se verovatno pitali ko im je ukrao višnje. Ja se pitam gde je nestalo moje detinjstvo? Ko ga je ukrao od mene?
Uzvik se ispušta kada te na basketu usere da izvedeš neku bolesno-unapređenu egzibiciju, bilo solo ili timski. Koristi se da bi se protivnicima uterao strah u kosti, jer moraju da shvate koliko ste zajeban igrač ili tim.
("NBA Today" je inače popularna emisija sa najzanimljivijim dnevnim isečcima iz NBA lige, koja je svoju popularnost zaradila na račun napržene montaže egzibicija još naprženijih asova američke košarkaške lige, na koje se naravno sva normalna klinčadija ložila od kako je sveta i veka).
(Basket koji je počeo kao rekreaciona zajebancija postaje ozbiljan i napet. Nikako da jedan tim položi svoj autoritet na igru. Odjednom, u trenutku nadahnuća, spazite otvor pored vašeg flastera. Probacujete sebi loptu kroz noge i driblate prema košu. Drugog igrača uradite na mošu simulacijom pokušaja dodavanja. Odjednom ste sami na ziceru. Šatro se spremate za šut, dok vam treći protivnik naskače bandžu. Šaljete ga po burek. Prvi se vraća da pomogne u odbrani, ali je već kasno. Šutirate sa zicera - prejako, na ogromnu radost i olakšanje protivničkog tima. Malčice previše prejako...
Prekasno shvataju da ste krajičkom oka spazili kako vaš ortak - mrcov od 2.11m sa kojim pičite basket od malih nogu i imate telepatsku komunikaciju, naleće u skoku raširenih ruku i nogu, hvata u letu vaš namerni odbitak od table i klembesi se o koš, što izaziva oscilacije cele konstrukcije za po 20 stepeni).-IJAOOO BRATEEEEE, EN-BI-EJ TUDEJ!!!! Overi!
(Ortaci iz drugog tima se ćutke gledaju, pogledima koji su mešavina "e sad više nema zajebancije" i "kako će ovi hibridi da nas oleše, ne zajebavali se mi ili da". Ribe kraj terena vas gledaju, smeškajući i došaptavajući se međusobno. Rastete).
Kurac, kao i ženski smisao za vožnju, logiku, vreme i odabir obuće koja je neće nažuljati. Naravno, tu dolazi do onog poznatog Dunning-Kruger efekta i većina žena smatra da su megacarevi u svim tim slučajevima, pogotovo ako im se muško usprotivi. Emancipacijo, jebem ti maiku. Ne do bog da je muško u pravu.
Na prašnjavoj seoskoj cesti se čuju zvuci puntića koji piči 70 na sat u drugoj i zvuči ko ranjeni orao. Parkira se ispred lokalnog granapa i skoro udara u nosivi stub, bog te jebo. Iz puntića izlazi Jovana Lemur-Popowsky, HR menadžer u IT firmi Bitbajt, obučena u kožni dopičnjak i štikle od 20 santima bez šešira, na radost i polzu ekipe na zidiću.
- Izvinite, khm gospodo, gde je ovde hotel Radison?
- Gospoja, da vi niste malo pogrešili? Ovo su Pičkovci Donji, od urbanizma imamo dve kuće ozidane ciglom i kafanu sleš granap sleš kladionicu koju ste skoro srušili tim vašim puntićem, koji budirečeno dimi dok vam mi gledamo u te nabrekle sise.
- Nemoguće, moj GPS kaže da je hotel Radison udaljen samo 10 minuta vožnje odavde te da trebam na idućem raskršću skrenuti levo.
- Gospoja, ako skrenete levo, imaćete čast upoznati Elvisa Bisljimija, cigana mečkara i njegovih 26 sinova. Tamo su se nastanili zimus, čekaju da zatopli pa da krenu na veliku jugoslavensku turneju.
- Bože, ja sam gora što se raspravljam sa ovim neukim paorima, a već kasnim na konferenciju. Duvajte ga paorčine, ja verujem svom nadmoćnom ženskom intelektu u kombinaciji s najnovijom tehnologijom.
- Tako treba, gospoja. Mi živimo ovde samo 50 godina, šta mi znamo.
Ako ne jedan od najlepših ili najčešćih, onda definitivno jedan od najspecifičnijih običaja u šarenolikom i svakako maštovitom folkloru naroda srpskog. Hronični ritual varirajućih razmera koji pre ili kasnije „zadesi“ maltene svaku familiju, porodicu ili krug prijatelja, bez obzira na brojčanost i „teritorijalnu rasprostranjenost“ istih. Što bi rekao moj diler, Mahmud: „događaj koji se dugo planira, ali ne tim povodom“.
Elem, što zbog ratova, što zbog seoba, što opet zbog kojekakvih ratova, tek - Istorija je tako htela da kategorija PORODICE na ovim prostorima apgrejduje ( čitaj: „degradira“ ) u jedan pojam poprilično širokih razmera sagledavanja, kako u figurativnom, tako i u onom bukvalnom smislu. Onda se početkom 20-og veka pojavio i termin „ekonomska kriza“ i celu stvar, razume se, još dodatno skenjao. S tim u vezi a u potrazi za boljim životom ili čak najobičnijom korom hleba, naši ljudi su se zadesili i u najudaljenijim kutovima ove naše plave planete, ostavljajući iza sebe svoju otadžbinu, prijatelje, rodni grad, kuću, i u istoj babu, dedu, majku, oca – između ostalih. Neki su dogurali dalje, neki bliže, a neki su, bogami, „uspevali“ samo granicu ( il‘ dve ) da pređu i tu i ostanu, živeći k’o kojekakvi, nedobog, „neuspeli pokušaji imigranata“, prezreni od svojih domaćina i, uostalom, sebe samih.
Bilo kako bilo, i naročito glup čovek bi lako shvatio da se u svemu ovome najverovatnije i krije glavni razlog praktikovanja i, uopšte, POSTOJANJA tragi(komi)čne pojave iz naslova ( a koji je moj lerdi tako lucidno sažeo ) : realna i najčešće u kilometrima izražena UDALJENOST članova gorepomenutih socijalnih grupacija jednih od drugih, koja vremenom metamorfozira u udaljenost emotivne vrste, za koju, s druge strane, ne postoji dovoljno velika merna jedinica u paleti istih ( doduše, on ili ona to ne bi rekli u baš toliko reči; prim.prev.)
Želja je, razume se, itekako prisutna; velika, ogromna, nepodeljena, nezadrživa, neizdrživa, i – narafski – i više nego LAŽNA. Ponekad se okrene i neki telefon, obavi strastveni i neretko višeminutni razgovor u kojem se i po nekoliko puta izrazi potreba sa skorim viđanjem, okupljanjem, darivanjem međusobne novorođenčadi, zajedničkim pravljenjem torte/roštilja, vraćanjem onog starog, triput zaboravljenog duga/ašova/rezervnog točka/pičke materine...Oni nešto bezobraznije prirode usude se čak i da razdrmaju već vekovima „tradicionalno lenju omladinu“, ne bi li preko „tija nji’ovi fejsbuci i ostali kurci“ sa svojim generacijski, i isključivo „generacijski“, bliskim rođacima/kumovima/osobama s preke strane što efikasnije i - zašto da ne? - što JEFTINIJE organizovali skori radosni događaj. Naposletku se, „nažalost“, uvek nešto ispreči a razlozi variraju od prezauzetosti/zaposlenosti, gadnog šefa i bola u rendom delu tela ( da, dobro ste pretpostavili u „kom“ ) do kuće koja prokišnjava, pokvarenog auta i (pre)skupe karte za autobus, avion ili jebenu podmornicu.
Al‘ gle’te kurca...Kao što se kad Erik pojede bananu dešava neverovatna promena, tako se za 180 stepeni okrene i gorepomenuta situacija...kada neko umre. Da l‘ zbog straha od Svevišnjeg ili sopstvene savesti, tek - gotovo momentalno prestaju svi telesni i ostali bolovi, meteorološke prilike postaju k’o one u prokletoj Sahari, auto dobije jebena krila, karta se kupi za pola sata, a navodno se i šef otera u tri pičke materine. Na veliku radost pokojnika, svakako...
- Mom, why did we have to come here?! I don't like these people...
- Somebody died, son, that's why...
- Šta kaže mali Dejvid, sine?
- Kaže da mu se jako dopada sarma i da bi hteo još, mama...
- Pa, što odma' ne reče, pobogu! Saće baba Jelisaveta da sipa svom unuku još tri komada, k'o pravom Srbinu!---------------------------------------------------------------------------------------------------
- Dragane, skini te noge sa stola, bre, ljudi samo što ti nisu ušli u kuću!
- A i to me baš zabole, znaš! Nisu bili na našem venčanju, ni na jednom od tri krštenja naše dece a propustili su i svadbu jednog od njih. K'o da je Keln na Marsu, majkumu! I sad su došli samo zato što mi je umrla majk... :ding-dong: Joj, evo ih, ajd' ti brzo obriši ovaj sto a ja idem da presložim pečenje! Gde su sad ta deca kad ti trebaju...
Parče betona, trave ili utabane zemlje koje te o svetu, životu, hijerarhiji i samom sebi nauči daleko više nego kućno vaspitanje + osnovna i srednja škola. Najvažnije lekcije, najkorisnije veštine i najdublje traume čovek pokupi na malom fudbalu.
Za početak, najbitnije je da ne kasniš, jer ako si zakasnio ne igraš, a sedeti sa strane i neučestvovati je daleko teže nego učestvovati na bilo koji način, makar i kao golman kog napucavaju bubamarom.
Ako si već stigao na vreme, stičeš pravo na mogućnost da te izaberu, što je jako važno i škakljivo jer - naime, niko drugi te nikada i nije birao. Mama i tata te nisu birali, brat i sestra te nisu birali, nigde te nisu birali...Stojiš dakle sa strane i ćutiš, da ne bi dobio macolu ili zaušku; po pravilu, dvojica koji u hijerarhiji zauzimaju dva najviša mesta (jer su najstariji ili najbolji), od kojih ni jedan nisi ti, odigraju par - nepar, kako bi utvrdili ko će prvi da bira. Shvataš dakle da je biti jači i veći bolje nego biti mali gedža, jer ti ostavlja više mogućnosti. Shvatiš i da je najbolje da se uvek, ili kad god je moguće, nadješ u situaciji da ti biraš a ne da biraju tebe, ili za tebe. Moliš Boga da te ne uzmu poslednjeg, jer to i nije izbor, već si eto kusur koji je, sticajem okolnosti, nekome dopao. Biti "izabran" poslednji je već ozbiljna trauma i činjenica sa kojom si ostavljen da se nosiš kako znaš i umeš. Još je gore medjutim ako vas se skupio neparan broj, ili vas je previše, pa ostaneš u onom škartu od dva - tri dečaka koji sede i posmatraju, čekajući drugu decu da naprave treću ekipu.
Ako su te izabrali - dobro je, jer pre svega, nisu ti zauvek ubili samopouzdanje, a samopouzdanje će ti u životu dobro doći. Kreću radost i ushićenje, pao ti je teret sa srca...Ništa se ne pitaš, ali nema veze, igraš, a to je najvažnije, jer mada igra ume da boli, naučiš da sve što može da krvari može i da zaraste, nisi od gvoždja ali nisi ni od stakla. Naučiš odmah i da psuješ. Prvo psuješ loptu jer je nisi šutnuo kako si hteo i nije završila gde treba. Zatim psuješ drugog klinca koji te je "pokrljao", birajući najsočnije psovke koje si čuo od ćaleta kad se svadja sa komšijom, kako bi delovao što opasnije. Zatim učiš da nije baš jednostavno potući se sa nekim, već je bolje gurati se u grudi i vikati šta je šta oćeš. Naučiš i da se sa većom i krakatom decom ne isplati tući jer ćeš neizostavno dobiti batina, a to ne želiš. Naučiš i da ne psuješ ničiju majku, jer to je provokacija koja se ne prašta. Naučiš i da klinac čija je lopta mora da igra, makar ga birali pre nego tebe koji si hiljadu puta bolji - sediš dakle kraj linije i mrziš ga iz dna duše, mada si naučio i važnu lekciju da život nije uvek pravedan i da je bolje imati nego nemati. Naučio si doduše na teži način, no svejedno, svaka škola vredna učenja uči se na teži način. Ožiljke ćeš lečiti posle, u kafani.
Uzajamno bezecovanje mladenaca, vrlo neophodno u vreme kad se isti (bar zvanično) nisu preterano viđali pre braka, kako bi se adekvatno ogradio prostor i odjebali mogući padobranci. Danas je samo dobar povod za pomodno duvanje u domaćinluk, tradiciju i stare vrednosti kao i opijanje, ožderavanje i kvalifikacionu posetu zlatari po nešto malo skromnije od onog što se očekuje za glavni događaj.
- Dobar dan gospodine Pavlović.
- Vozdra sine, što si se stis'o tako ko da si došo u goste. Nego ti lepo odveži to oko vrata dok te nije zadavilo pa da zveknemo po jednu ko ljudi da se opustiš.
- Vrlo rado, gospodine, ali danas ne mogu. Došao sam da i zvanično zatražim ruku Vaše kćeri u zaruci i ovom prilikom zaištem Vaš blagoslov kako bi nam zajednica cvala na zadovoljstvo naše i bližnjih nam.
- Au, baš lepo sine, ama baš si ti to lepo sročio, ko iz čitanku. Lepo, al realno kurac od ovce. Ako vam je do ženidbe samo napred, jer da ja imam nešto protiv još davno bi ti predskazivao promene vremena krupnom solju i sitnom sačmom duboko u debelom mesu.
- Ali gospodine, red je da se obeleži i taj važan korak i naša radost podeli s drugima...
- E baš to. Vidiš, znam da imaš roda ko kusih pasa a ni ja nemam manje. Svadbu će nekako i da preguramo al mi se već malo slabije diže kurac da dižem kredit za ove govnarije, a to i nije ništa drugo, njuškate se tu godinama pa bi zapišavanje vala mogli i da preskočite.
- A, pa to smo već probali gospodine, Milica je dušu ispovraćala posle, a iskreno i meni je bilo malo gadno.
Svako ima svoju. Ili par njih. Najsrećniji - čitav roj, Bog nek' im bude na pomoć!
Dejstvuje ljeti, SVAKO JEBENO JUTRO! A ponekad i preko dana, kad uzalud pokušavaš da nadoknadiš pijane, neprospavane noći (sa kojih se, baj d vej, ne sjećaš pola stvari, jer si upadao u takva sranja i stanja svijesti i promila u krvi, a za razliku od Hangover - ova, nemaš ni jednu fotku da bi se gore navedenih sR/Tanja podsjetio).
U pitanju je neka "insektoidna zavjera"! A evo i zašto:
Naime, počinje ljetni raspust, više te ne bude starci za školu, al' zato eto muve-budilnika, da te zajebava, dok ne ustaneš. Kad ni alarm sa telefona više ne djeluje (badava ga stavljaš na drugi kraj sobe, kako bi ujutru "morao da ustaneš" da ga ugasiš, kad ga kuliraš 'ladno i po sat vremena, dok ne probudi sve po kući, osim, naravno - tebe!), kad ne djeluje više ni iritirajući tititi-ti sa kineskog sranja, tu je uvijek JEBENA MUVA-BUDILNIK da te nepogrješivo probudi u 7h ujutru, usred jebenog raspusta! (Tačno bi trebalo nafatati tih dosada i prodavati k'o 100%-tne budilnike, a prethodna rečenica bi mogla da posluži k'o reklama na Tele Shop-u!)
Johnny, LA MUVA ESTA MUI LOCA - WHAT THE FUCK???!
AKCIJA: Zzzzzzzzz; LOKACIJA: Nos; REAKCIJA: Promeškoljiš malo nosem, ništa ne sluteći.
(nakon 3sec)
AKCIJA: Zzzzzzzzz; LOKACIJA: Nos; REAKCIJA: Počešeš se po nosu još uvijek ne sluteći napast, nastavljaš da spavaš (pa šta, maloprije te je zasvrbilo dupe, pa si se počešao i zbog toga nisi morao da ustaješ u jebenih 7h ujutru!);(1,7sec poslije)
AKCIJA: Zzzzzzzzz; LOKACIJA: Nos - ovaj put je potrefila identično jebeno mjesto, kao prije 1,7sekundi! REAKCIJA: San je već uveliko iskidan. Slutiš napast i počinješ blago da se kroz san nerviraš. Mlatneš rukom i govance prozuji pored uveta. Okreneš se na drugu stranu i nastaviš, no ne za dugo...(1sec poslije)
AKCIJA: Zzzzzzzzz; LOKACIJA: O, JEBEM TI SUNCE ZUJAVO, RAVNO U NOS! REAKCIJA: Pljuss po nosu. Napast je naravno odletila. Isfurano bacaš prekrivač sa sebe, jebeš - grebeš sve po spisku čačkajući nos gdje se dosada zavukla. Pogledaš na sat - jebenih 7 ujutru! I dok ideš u klonju na jutrenje, stara (koja još nije otišla na posao, jer radi od 8) ti u prolazu prigovara zbog tvog lošeg raspoloženja. Pošalješ je u PM (u sebi, naravno). Dočepaš se wc-šolje. Mmmmmmm - možda te može probuditi, ali radost prvog jutarnjeg pišanja ti nikad neće uzeti! IN YOUR FACE, BITCH MUVO!
Super heroj radničke klase, al' bogme i neradničke. Jednostavno, junak, veliki junak, ali samo za sebe.
Pomoći će bližnjem u nevolji, ali samo pod uslovom da mora da pomogne iz nekog razloga, dobra volja kod njega je razvijena kao šarm kod debelog prodavca prasića.
Za sve ostalo - mrš u kurac bre! Ako vidi pred kućom da se šibaju neki idioti, počešaće se po mudima, uzeće kokice i gledati. ZAŠTO? Zato jer jebeno nije njegov problem što se idioti mlate pred njegovom kućom, nek' sami rešavaju svoja govna.
U principu, Vatevrmen je vrlo inteligentna osoba sa urodjeno visokim nivoom sarkazma. Smiren i staložen, čeka svoj momenat da ga utrpa nesudjenoj žrtvi. Bilo verbalno, ili analno, zavisi od situacije.
Ne previše ambiciozan, zadovoljan onim što ima, mada smatra da bi uvek mogao bolje - samo da hoće. Ali dok mu egzistencija nije ugrožena do tačke kada mora da pomeri bulju, to se neće dogoditi. Kao snajperista, odlagaće pomeranje iz svoje super pozicije, sve dok ne skonta da će najebati ako ostane tu.
Zakopan u svoju rutinu kao vombat u pećini, nema nameru da iz nje izlazi, osim po hranu i pivo.
Jednostavno, Vatevrmen je heroj svakodnevnice. Neki bi rekli nakon svega, anti-heroj! NE! Heroj! On nije zao, samo ga boli kurac za zlobu koja na njega ima 0% uticaja.
Pošto volim da serem u poeziji više nego li u prozi, ja sam sastavio Rambovsku numeru na ovu temu da bih vam bolje dočarao ideju ove definicije. Ko će da mi zamera zbog toga - pogle' naslov.
Kad pitanje je posla,
tu sam vrlo postan,
biram samo najbolje,
jer nikada ga ne bude.
Štekam se na kauču,
furam jednu papuču,
nadrkan k'o Pikaču,
jer pukao sam kladžu.
Ja sam lord, ja nisam paor,
Sisam čaj i gutam meze,
gledam Srem i mrtvi Javor,
jer ukinuše nam Engleze.
Trebao sam fudbal drati,
al' mi nije dala mati,
sad stičem radne navike,
na poljima paprike.
Znam da ne bi trebalo,
da skirmišujem verbalno,
al' promili čine čuda,
jer naleveluju muda.
Jer ja sam Vatevrmen,
superheroj raspad klase,
vat ju kent du, aj vil en aj ken,
da prdnem u busu, ukradem ti prase.
Ja sam Vatevrmen,
smrdim jer odbijam pederske kreme,
ja sam Tupak, Ipče i Šejn!
I bole me djole za vaše probleme.
Devojku nemam jer me ne zanima,
umesto toga, sapunjam ga satima,
odbijam grad zbog fensera i smradina,
sisajte tuki, bre, ja budžim paladina.
TV mi jednu radost daje,
koju radim pritajen.
U skupštinske sate,
posmatram primate.Došlo je vreme,
da uvažim probleme,
da su deo mene,
i akcija da krene.
Posao da nadjem,
i meso malo mladje,
da ne sprdam kondome,
praveći balone.
Stiže signal mi od svesti,
propustio sam čitanku,
zemlja Srpska će me stresti,
k'o ciganče napolitanku.
Jer ja sam Vatevrmen,
loš za saradnju, priglup za šverc,
vat aj dont vont tu, aj em kaz aj'm lejm,
ambicija u brzini level: rikverc.
Krajnji stav naroda prema državi. Nema dalje. Gotovo. Svi smo ispižđeni do maksimuma!
Oni transparenti, "Dole vlada", "Oćemo fabrike", "Dinkiću, daj nam hleba", "Vratite pare koje ste pokrali", to više ne pije vodu a kamoli špricer. Dok narod ne pređe na jasne reči, i ne nazove stvari svojim imenom, nema od toga leba. A još i pride govnjiva motka i poneka petarda, pa udri.
Jer ovo što se radi nije ni prevara, nije ni pljačka, nije bre ni demagogija, ni varanje naroda. Svako radi šta hoće i pošten čovek ne može više da živi. A i ko da ga zaštiti? KO?
Bukvalno ali bukvalno, gaće spadaju, milom ili silom nije bitno, ali i nema šanse da te neko ne otkeca. Nema. Ili bar zavuče cajper.
Pridruži nam se. Promenimo zajedno Srbiju - precednik Srpske Demokratske Narodne Partije, Miodrag Ž. Vučković
... dokazni materijal, 2145-8, traskript, u slučaju UBISTVO POD ZVEZDAMA...
Dragan: Halo? H...
Astro Zenit Vam želi, dobar dan. Uskoro će prvi slobodan operater da se javi...
Dragan: Jebo te operater. Zar i ovo mora dima neku melod...
... molimo ne pizdite, Jasminka Holclajtner je na liniji 7...
Jasminka: Vaš datum rođenja, godina, mesto.
Dragan: Dvadeseti...
Jasminka: April?
Dragan: Da?
Jasminka: Znam, znam, ostalo mi je u programu a i prepoznala sam ti glas. Hihihi.
Dragan: Pa zovem ja tako često, šta ćete. Život je nekome majka nekome... Dobro, nije ni bitno. Da ne gubimo vreme, šta mi predstoji u narednom periodu...
Jasminka: Opusti se mali. Jako ti je sladak glas. Znaš, tvoj Mars je u opozitu sa Venerom a to je tako hot. Mm, još si i bik. Ja volim bikove, oni su tako...
Dragan: Hvala na lepim rečima. Recite mi da li se vidi uskoro neka devojka i da li ću zadržati posao?
Jasminka: Polako maleni, gde žuriš, tek smo počeli. Tranzit Plutona preko sedme kuće doneće ti radost i sreću.
Dragan: Aha, aha, dalje...
Jasminka: Mm, Strelac ti prelazi preko Device, zanimljiva komba, a zvuči i seksi, grrrr. Nemirni Merkur ti u jedanaestoj kući podbrckuje Mesec, to nije zajebancija, oprez u seksu. M, kolki ti je kad se digne?
Dragan: MOLIM?
Jasminka: KURAC TI OSOLIM!
Dragan: Halo? A?
Sanja Colja: JACO MAĐIJOOOOOOO, HAHAHAHAAHAHHA!!!
Vidoviti Branko: PIŠAJ PO SIROTINJ, HEHEHEHAHAHA!!!
Dragan: Čekaj bre, vi mene svo vreme zajebavate??? Još mi i pare uzimate?
Sanja Colja: Ma jooooook, hahahahahahaha. Prošli put smo hteli dumremo kad smo ti rekli da će bivša da ti se vrati.
Vidoviti Branko: Coooolja breee, stvarno si kučka.
tu tuu, tu tuu
Ako je uopšte i bio lud - u šta pomalo sumnjam - bio je lud otkad ga pamtim. Ne znam šta je tačno uzelo danak razumu, služba ili pak sam život, no u svakom slučaju Braca je prilično mlad završio kao penzionisani policajac. Nikada nisam mogao da ga zamislim u uniformi, iz prostog razloga što je, onako dugačak, delovao krajnje smotano i bio vrlo dobrodušan; takav čovek jednostavno nije bio u stanju da bilo kome naudi. Ljudi su ga, s obzirom na to da je bio "lud" doživljavali kao jurodivu budalu i mahom izbegavali. Deci je njegova pojava pričinjavala neobičnu radost, jer su mogla da ga ispituju i zajebavaju do mile volje, uživajući u njegovim iščašenim odgovorima. Bilo kako bilo, s obzirom na to da je živeo sam i mimo sveta, Braca je imao vremena na pretek za svoje neobične hobije i sitne obesti. Neretko se mogao videti kako pred trafikom, sedeći na travi sa drugim klošarima sličnim njemu, ispija pivo i dresira dvatri guščeta ili morke koji su večito išli za njim. Nisam siguran šta je tačno pokušavao da ih nauči, no sećam se da su ga sledile u stopu, jedna za drugom, kao nekakva groteskna, minijaturna jedinica.
Ali bivalo je i drugih stvari. Noću, pri povratku kući, ljudi bi ga zaticali gde sa dve grane, po jednoj u svakoj ruci, stoji i odmenjuje stablo koje se osušilo ili slomilo, i čiji je nedostatak remetio sklad drvoreda. Postoji u tome čak nešto simbolično. No daleko čuvenije od svega bile su njegove provale, jer Braca bi, u povremenim naletima nadahnuća, umeo da provali u radnju i napravi nekakav ispad koji bi se danima posle prepričavao. Inače uvek pristojno odeven, u sakou i košulji, jednom je prilikom provalio u robnu kuću kako bi uzeo plastični češalj i, pošto se očešljao, kako bi delovao što lepše, legao na prugu da ga pregazi voz. Ljudi su ga relativno lako odgovorili od ludosti. Drugi put ispala je sveopšta frka, jer je iz radnje pokupio nekakvu socijalnu salamu kojoj je rok trajanja istekao pre dva meseca a vlasnik je, ne znajući ko je u pitanju, osedeo pri pomisli da bi se neko mogao otrovati. Braca ju je ubacio kod sebe u frižider i jednostavno zaboravio na nju.
No - najupečatljiviji dogadjaj koji pamtim zbio se dok sam čekao bus za školu - spustila se rampa i saobraćaj je čekao da voz udje u stanicu, tridesetak metara udaljenu. Sa druge strane pruge čekala je starica na biciklu; naidje Braca, vide spuštenu rampu i, sa izrazom podsmešljive nadmoći koji imaju ljudi koji vole da podjebavaju (a koji njemu nije bio stran), ozareno dobaci - He he, sad će voz da stane i pusti ženu da prodje. Kakva suluda ideja. Tridesetak ljudi koji su čekali bus na stanici jedva da su i obratili pažnju na budalu; no zaista, nakon desetak sekundi, naidje voz i zakoči pred rampom kako bi žena mogla da nastavi put. Zbunjena i u čudu, ova nekako pregura bicikl preko šina i voz nastavi put stanice koja je ležala tik malo niže. Automobili su za to vreme uredno čekali. Gomila se osvrte i pogleda Bracu, bez reči, no ovaj je delovao dalek i odsutan, kao da se ništa naročito nije dogodilo.
Razgovor sa bezobraznim i razmaženim šestogodišnjim klincem, komšijom :
- Braco gde ti je mama?
- Spava.
- A gde ti je tata?
- Spava.
- A...A gde ti je tetka?
- E tetka bunca! (pobednički izraz, kao posle retko dobre fore koja je legla u pravom trenutku).
Paralelni univerzum
Sećam se osnovne škole. Sedeo sam u klupi sa devojčicom, koja je bila fina, lepa i vaspitana, dok sam ja manje više uvek bio prost i neotesan, lep svakako nisam bio, do duše muško sam i nije moje da budem lep. Ali nije to sve...
Sećam se i njenih roditelja, uglađeni, fini, školovani i imućni. Kada dodju na roditeljski ili na "otvorena vrata", sve pršti od snobizma i intelektualnosti. Dok su moji bili radnička klasa, koja je na roditeljski dolazila kada ugrabi vremena i za tu priliku obuče se u skladu sa svojim mogućnostima. Bili su moji strogi prema meni, nije da nisu ali nisam morao da plačem kada dobijem četvorku, kao moja drugarica iz klupe. Od nje su se uvek očekivale sve petice a ja kada dobijem četvorku, pa to je radost u kući bila neopisiva. Sve me je to zbunjivalo po malo. Njene sveske su bile uvijene u najskuplje uvijače, pernice i olovke uvek nove, dok sam ja zavijao sveske čime sam stigao, pernicu nisam ni imao a olovke oštrio dokle je moglo. Moji su bili srednji stalež ali sam uvek imao lovu za užinu i to poprilično za ono vreme, mogao sam glat još jedno druga da nosim na grbači što se tiče užine a opet sa druge strane moja drugarica iz klupe, je uvek od kuće donosila sendviče, pažljivo zamotane u foliju ili sa brižljivo odabranom salvetom.
Kada sam sve to sagledao tada, rekoh sebi- to je život... od nje će sigurno biti nešto, njeni imaju love, ona uči preozbiljno- sve petice! Nastavnici na čelu sa razrednom su joj predviđali vrtoglav životni uspon. A ja, od mene neće biti ništa, ja sam na nekoj drugoj planeti izgleda. Ni u čemu joj nisam ni blizu. Te sam se i pomirio sa tim, da te vrednosti koja ona poseduje ja nikada neću imati. Verovatno ću razočarati roditelje kroz život. Jednostavno nisam njen nivo, iako sedimo u istoj klupi, mi smo dva različita sveta.
A onda je došla ekskurzija u 7. razredu, Kopaonik čini mi se. Svi smo se radovali naravno, tamo se vrhunski proveli i vratili se puni utisaka. Međutim, moja druagrica je ovu ekskurziju odabrala za onu na kojoj će izgubiti nevinost. Što u prvi mah i nije ništa strašno. Strašno je, što je iste večeri nakon izgubljene nevinosti sa drugom iz našeg razreda, rešila da još malo "proširi" vidike, pa je opštila i sa dečakom iz drugog odeljenja i sve to u rasponu od par sati!? Nagađalo se kasnije, da je to bila njena uobičajena zanimacija tokom celog boravka na Kopaoniku ali to me nije zanimalo kasnije. Naravno, razredna je ubrzo saznala, drugarica joj je sve priznala, roditelji su obavešteni i svi njeni fanovi su bili razočarani. Neki među nama su se radovali što je tako izblamirana a meni je nje bilo iskreno žao. Dugo je plakala zbog sramote kojoj je bila izložena.
Roditelji su dočekali naš autobus, svako je od nas dece potrčao svojima u zagrljaj. Njeni su je dočekali hladno, sa prekoromi sa pogledom koji je značio - pričaćemo kada dođemo kući. Ja sam potrčao kevi u zagrljaj koja je bila sama (ćale je imao neka preča posla nego da čeka sina sa ekskurzije) i uvek suznih očiju kada me je dočekivala. Njeni su uzeli njenu torbu, ja svoju nisam želeo da dam kevi nego sam je sam nosio i krenusmo kućama. Pogledao sam na njih još jednom, na taj drugi svet i sa nekim olakšanjem shvatio, da... jebeš ga, ipak nisam ni ja najgori.
Nije ovo klasična definicija "paralelnog univerzuma" ali došlo mi nešto da na ovaj način to predstavim. U slučaju negativnog skora neću plakati ali moja drugarica bi danas, i u ovom slučaju, siguran sam opet zaplakala... već na prvi minus.
kad naivno veruješ da ćeš položiti sve ispite u jednom roku na državnom fakultetu a nisi ni predavanja odslušao kako vajla
Mlad, svež, zanesen, tu i tamo poneka bubuljica, još uvek ne shvata da su samo redovan i sistemski rad na sebi sigurna investicija u bolju budućnost. Bio je vrlo dobar gimnazijalac, prosek 4.12, njemu više nego dovoljno a familiji super jer nedajbože mogao je i drogu da proba. Ponos bakin i dekin kojima svakog leta donese radost u kuću i da povod za čast, simbolično, u vidu novčanice od 1000 din koju je baka od milošte nazivala crvenka.
I dok su kolege pratile predavanja, podvlačile bitno markerima raznih boja, razmenjivale beleške, on je razmišljao da li će upisivati i doktorske, pokušavao da prokljuvi sistem koji će mu donositi sigurne prihode u kladionici i zavšavao preostale side questove u omiljenom mu RPG-u.
A onda se približio ispitni rok. Naivan prijavljuje sve ispite misleći kako je jedna i po nedelja do roka i još dve u samom roku više nego dovoljno da se položi 7 ispita. Možda ne sve sa 9 ili 10 ali jedna dve sedmice nisu kraj sveta. Poništiće on to u februarskom ako mu baš treba za prosek. Kako ćemo - lako ćemo, učimo iz profesorove prezentacije, 118 slajdova, šta ne bude jasno -> knjiga, onda malo pitanja sa prošlih rokova i to je to. 3 dana bruto po istpitu, 3x7 = 21 << 25 dana.Nije položio ni jedan ali je naučio da je broj besplatnih prijava ograničen
Odlazak na svadbe, krštenja, veridbe, (u zadnje vreme jako retko) ispraćaje, (ne dao Bog) sahrane i druge svetkovine kako bi se familija i poznanici osećali dužnim da jednoga dana uzvrate posetom i proporcionalno se isprse. Trulo je organizovati nešto, a da nema gostiju (jebeš utakmicu bez publike). Naravno da je pažnja najbitnija i ono "uveličati svetkovinu svojim prisustvom", poklon je nebitan (svako u skladu sa svojim mogućnostima) te se i ne gleda (taman posla!) ko je šta doneo, niti se beleži u svesci. Ali se ipak pothrani negde u memoriji, pa obostrano važi.
- E, stigla pozivnica od Branka i Ljilje, ženo.
- Da nije nešto ne daj Bože?
- Čim je pozivnica, znači da jeste. Žene sina. Neće se provučemo samo sa po nekom črvenom na buvljaku.
- Kuku! Da l' da idemo?
- Moraćemo, ženo. Zadužbinu da vratimo. Bili nama na svadbi, uplatili nam svadbeno putovanje. Dobro, bila tad srećnija vremena, al' opet... 'Ajde i na sve sa'rane što nam dolazili. Pa ovu dečurliju kad dobismo, prvi došli za svako. Ne sećam se šta doneli, navodno sam bio pod dejstvom alkohola tada, ali se nisu brukali. Pa kad udavasmo ćerku doneli veš mašinu Kendi. I onoj našoj pizdi što još džonja u svojoj sobi kad smo pravili ispraćaj iako civilno služio vojni rok tutnuli kovertu. Nisam brojao, ali bilo 300 evra. Možda trebali poklone obrnuto...
- Dobro, sad i ti... Nikako to da prežališ.
- Ja išao godinu dana i šta mi falilo? Prošetao državom, upoznao narod, rokao iz Kalaša, pa doživljaji tipa mapu čitaj, seljaka pitaj...
- A i oni mogli malo škrtiji da budu. Šta ćemo sad?
- Ništa, zadužbina je zadužbina, mora da se vrati! Da vidim da nekako izvedemo neku finansijsku akrobaciju, da l' može šurnaesto refinansiranje, pa da potpišem vlastitom krvlju, tamo i na veliku radost đavola...
Termin pretežno sportske provinijencije za igrača koji se ponajviše trudi na terenu. Pomenuti ne mora obavezno biti i MVP, ali je od strane objektivnih posmatrača van prostora za igru u datom kontekstu gotovo jednoglasno označen kao MTP, da ne kažem "most TRYING player", hehe.
ON jebeno trči, skače, čuva, uklizava, preuzima, "kvari" jebenu igru protivnika, popunjava eventualne rupe u odbrani i, uostalom, na svaki drugi način entuzijazmom nadomešćuje to što sa sportom u bíti blage veze nema. Dobro, možda je "blage veze" pomalo i preoštra kategorizacija, ali se jedna radilica u svakom slučaju ne da pohvaliti nekom specijalnom tehnikom i(li) vizijom u svojoj igri. Treba ipak napomenuti da narečenu laskavu funkciju ima najmanje jedan član svake sportske momćadi, ako ne i njen gro...osim, razume se, golmana koji je i tradicionalno najveća lenčugetina.
Ko je radilica u tvojoj reprezentaciji?
Aca Lokner-Loki: ...a onda je nastupio 28.minut i velika radost nekih 20-ak najvernijih navijača ćićevačke "Lokomotive" koji su u privatnoj režiji doputovali da bodre svoje ljubimce: loptu je na sredini terena oduzela radilica gostujuće ekipe, legendarni Dušan Knežević Baki, prosledio je k'o na tacni sjajnom napadaču Krsti Mišanoviću a ovaj se kao furija stuštio ka golu do tada nesavladivog Mladena Gajića i veštim udarcem poslao loptu u donji desni ugao mreže. 1:0 za "Lokomotivu", igrao se 28.minut, loptu je sa centra na znak autoritativnog sudije Tujundžića izveo Almani Sise, omaleni Nigerijac u redovima Big Bula iz Bačinaca i, neki kažu, brat od tetke čuvenog Đibrila Sisea koji svoj fudbalski hleb trenutno zarađuje u Bastiji, Francuska...
---------------------------------------------------------------
- Pa, do jaja je tebi ovde, brate, reala. 'Nači, imaš platu u fulu, kancelariju, vrhunski komp, kolege sve okej likovi - mislim, koliko sam ja mog'o dizvalim...Ono, jedini rebus je, ustvari, šta ćeš im TI, koji kurac, hehe?
- Brate...Ovo je ozbiljna internacionalna firma, ljudi 'oće da stvore diverzitet mišljenja koji će opet da stvori kreativnu ili kreativniju radnu sredinu, kapiraš? Ščuo ti nekad za brejnstorming?
- Jesam, brate, i obzirom da te znam čitav život i dalje ne kapiram gde se ti tu uklapaš...
- Ja mislim, tebra. I svaku ideju koju dobijem tim procesom ja predstavim na sastanku i onda polemišemo o tome...
- Aha, znači ipak treba nešto da pišeš, crtaš grafikone, istražuješ podatke i to?
- Ma, jok, bre, imamo dve radilice u firmi, Kinezi neki, e pa oni...Kad smo već kod toga - 'si za kafu neku, sokić, slatko-kiselo-ljutu supu...?
Promjena oblika nekog izraza kojeg si uveo u svoj svakodnevni rečnik.
U principu se radi o nekoj rečenici koja u početku mora biti izgovarana u cijelom svom obliku, da bi se ljudi upoznali sa njom i prihvatili je, a kasnije već možeš polako da je skraćuješ i oblikuješ kako želiš.
Izraz, odnosno rečenica koja će evoluirati kroz sledeća 3 primjera se koristi u sjebanim situacijama.
Situacija No.1
Snimaš neku curu već neko vrijeme, ali nikako da ti se poklopi situacija da joj priđeš. Ona je ta, ona jednostavno mora biti ta. Samo nju zamišljaš kako nasloni glavu na tvoje rame dok je voziš kući uz neku odvratnu muziku koju je sama odabrala.Konačno ti se otvara situacija da joj priđeš u nekom sumnjivom pabu. Malo si popio, malo je ona popila, drugarica joj priča sa nekim hipi blavorom, a uz sve to si pročitao da ti je Jupiter u 5. kući. Stavljaš žvaku u usta i kreće magija...
Par minuta kasnije se vraćeš, društvo te gleda toplim, razumljivim pogledom, a tebi je samo ostalo da izgovoriš svoju rečenicu:
- Odoh da izvedem lastu sa balkona.
Situacija No.2
Uspio si ! Uz malo lobiranja kod drugarica i mnogo sreće cura je pristala da se vidite. Živi van grada i želiš da je kako dolikuje odvezeš doma poslije sastanka. Za to ti je potrebno auto tvog starog, koje usput voli više nego tebe. To ide dotle da prije uzimanja ključeva potpisuješ ugovor na sledeća 3-4 sata u kojem ne smiješ da prelaziš preko ležećih čak ni drugom i kad ti se prdi da se uredno skloniš sa puta, izađeš, pustiš otrov u divljinu i vratiš se u vozilo.Poslije uspješnog sastanka odvezao si curu i srećno si se zaputio doma. Voziš kroz sumnjivi dio predgrađa bez osvjetljenja i u jednom trenutku ti iskače pas pred vozilo. Refleksno cimaš volan i završavaš u neku drvenu ogradu. Šteta nije velika, ali dovolja da jedna osoba zbog tebe izmisli novi krug pakla. Ulaziš u kuću i pričaš bratu šta se desilo, pošto stari spava.
Brat: Jbg, šta ćeš sad...
Ti: Odoh da vidim nešto na balkon.Situacija No.3
Jedan kružić. Drugi, treći...sedmi. Zadovoljno gledaš u svoje remek djelo od tiketa. 8 parova, 7 prošlo. Čekaš poslednji u koji si najsigurniji za sumu koja je dovoljna da stari opravi auto i za neke tvoje sitne potrebe. Društvo te zove da zajedno gledate meč. Pozajmljuješ od stare deset u papiru jer ćeš joj sjutra vratiti duplo, ne postoji šansa da tako ne bude. Nosiš drugovima gajbu piva i spreman si za eskalaciju sreće koja će nastupiti par sati kasnije.Tvoj tim je sjajno odradio prvo poluvrijeme, uvalio gol u 13. minutu i dominirao. U drugom je nastavio da napada, ali nikako da uvali još jedan. Sudija je produžio 3 minuta i u isteku drugog tvoj tim je konačno otvorio odbranu i napadač afričkog porijekla kojeg psuješ svo vrijeme cijepa mrežu. Dok skačeš i uz pristojnu količinu decibela izražavaš radost čuješ komentatora koji govori da je ipak bio ofsajd. Naglo se okrećeš i gledaš kako drugi tim brzo izvodi prekid, šalje se duga lopta prema jeftinom brzonogom špicu južnoameričkog porijekla, koji lako pretrčava sporog štopera i oči u oči sa golmanom pokazuje egzekucijalne vještine dostojne jednog FalkaA. A u Londonu muk.
Društvo se okreće prema tebi dok se beživotno spuštaš na stolicu. Kroz maglu gledaš radost ekipe, vrijeme koje polako ističe i u nevjeri tužno izgovaraš najkraću i najnebulozniju do sad verziju svoje rečenice:
- Neki balkon, nešto...
A u pozadini se čuje uzbuđeni glas komentatora: "Nevjerovatno, pa ko se ovome nadao..."
misao koja nas navodi da zadajemo sebi cilj(eve)...da idemo ka njima i da ih osvajamo..neki ciljevi ne proizilaze samo iz naših želja...već su "posledica" realnih potreba
nije mi namera da vas smorim primerom... on je rezultat moje potrebe da to nekome ispričam...kao pismo..napisano nikome...ali će stići tamo gde sve reči stignu...kad-tad
treba mi stan... prostor...da od njega sebi napravim dom....treba mi sobica i kupatilce i kuhinjica...sve je namerni deminutiv...da se ne moram baviti brojkama...zamislila sam da je moj dom u sklopu stare kuće ili zgrade...sa nekoliko stepenika koji vode do ulaza...volim stare kapije koje su obrasle puzavicom...i sve što sam zamislila prilično je rustično, ali moj dom..srce mog doma je potpuno drugačije...volim boje....volim da izmišljam koješta...da spajam nespojivo i u tome pronalazim sebe...volela bih da nekim starim stvarima posvetim pažnju...mislim na komade nameštaja..da sama obojim zidove...mada znam da nisam rođeni moler, volim da prođem "molerovom ulicom"...da se okružim svim svojim sitnicama ...da pesme, meni dragih bića...pesme "mojih" pesnika ispisane mojom rukom stavim na zid..pored kreveta, baš u visini očiju i tako ih iščitavam po ko zna koji put..dok ležim...volela bih da kroz prozor mogu da vidim nebo i da sunce ponekad proviri u moju sobu...ali su mi dragi i oni tmurni..kišni dani...stvoreni za dokolicu...leškarenje...poželim dom pun prijatelja..kojima je prijatno kada su kod mene...koji sami sebi kuvaju kafu..čaj ću ja pripremiti i dodaću mu malo ruma..čisto da podgrejemo dan, jer tako volim...ali obično takvim danima budem sama
volela bih da me moji prijatelji iznenade..dođu nenajavljeni...da pripremamo neka nova jela od svega zatečenog u frižideru...da pijemo vino...da bude radost...
volela bih...rekoh
Kupatilo sastavljeno od lavaboa na koji se nadovezuje tus i vc solje. Citav prostor kupatila sluzi kao tus kabina.
-Jebote, kako su nas zajebali na ekskurziji brate...
-Kako bre, pa rece da ce to biti neponovljiva prilika da pijete i drogirate se po vasceli dan, a mozda i da ga metite u glupave klinke sto se slikaju kraj krivog tornja i dudlaju Davidova muda, ukazujuci na seksualnu zaostalost renesansnih vajara komentarima tipa, ju kako mu je mali.
-E, mojne i ti da me jebes... Bilo je sve po jusu brate, provod, ribe, mada znas da neki nisu jebali niti ce to uspeti, pa sve da im dovedes izgladnelu moldavsku kurvu, placenu jednim ketom i nakljukanoj spanskom musicom.
-Pa sta je onda?
-Ma odrali su nas bre ko mlade pavijane, platili smo ekskurziju 500 jura, a dobili tri u jedan kupatilo, koje nisam smeo dotvorim jerbo sam tripovao da ce iz njega diskoci neki crnac na kreku, azilant iz banje koviljace.
-Pa gde ste sorali?
-Ma kod somija u sobi, on nema te paranoja tripove.
-Jebote, ja bi za pe'sto jevreja trazio i dve japanke da me masiraju nage i namazane mirisljavim uljima dok im ne spicim Berija Vajta do mraka dukata.
-Ma u pravu si ti, nego mene i dalje tripuje onaj crnac iz kupatila...
-Pa je l' si ulazio ili nisi?
-Ne secam se brate, mnogo je opijata tu bilo u vazduhu.
-Au crni djole...
-E, ne moj sad i ti da me tripujes, dosta su me jebali, no pruzi to vamo, veci si kamper od Minje Subote u decijem kampu radost evrope.
Pocetak : otac,keva,sin,cerka,baba,deda,stric i strina ocekuju pocetak tekme.Za tu priliku keva je spremila bogatu trpezu-prasetina,jagnjetina,sarma,a cale kupio 4 gajbe piva -zlu ne trebalo,mozda i produzetci budu,ko zna... Igraju po recima strica '' srpska mladost,Dudini junaci,sinovi majke Srbije'' protiv onih ''Slovenackih pedera,picki i izdajnika'' ... Boze pravde pocinje...Deda sa unukom,koji je nasao neke stare tempere i izbojio lice u bojama nase trobojke, ustaje i pocinje da peva himnu..Videvsi Macvana i Velickovica sa 3 prsta na grudima svi kao po definiciji to isto rade...Ovaj spontani ritual se zavrsava,a u porodici pomesane emocije...Baba i strina placu,naislo im nesto kako kazu,porodica nikad sloznija,emocije proradile i te fore.Ccerka place jer ne moze da gleda ''Farmu'' na pinku , a stric se smeje na sav glas prognozirajuci pobedu od 30 razlike za nas,pri tom se prisecajuci se kako je bio na vojnoj sluzbi u Mariboru i stalno tukao ''one Slovenacke pickice'' .. Deda jos ne moze da prezali sto ne igramo sa Hrvatima..Kaze-da mi je da dozivim da jos jednom pobedimo ''ustase'' ( al' trojkom u zadnjoj sekundi,nikako drugacije ) pa odma' da umrem ako treba ... Jebi ga.sta je tu je - sto kaze cale ''Hrvati,Slovenci - ista su to govna''..Isto sranje samo drugo pakovanje dodaje keva iz kuhinje...Tekma pocinje...
I poluvreme : ocajna igra nasih...Tuga i neverica..Sad vise nisu ni junaci ni sinovi Srbije nego retardi koji ne mogu kos da pogode...Stric se priseca Saleta Djordjevica,Paspalja, Bodiroge sa setom...Kaze : ''eh da nam je sad jedan Danilovic da zakuca preko ovog Lorbeka,da mu se najebe milosne majke..Al nema ..Ova deca nemaju muda bre..'' Muski ukucani se nerviraju...Babu i strinu apsolutno boli kurac za sve sta se desava na tekmi,pocele su da tracare o Mici komsinici i njenom novom svaleru i za njih je ovaj mec zavrsen,potpuno su u svom svetu...Deda i dalje ne moze da prezali sto ne igramo sa Hrvatima u polufinalu,i moli unuka da mu opet pusti ''trojku Djordjevica iz Barselone '97.da mu srce bude puno...Otac jedini veruje u preokret i ubedjen je da Srbija dobija..U poluveremenu su ukucani imali prilike da slusaju o svalerskim poduhvatima strica iz Kranja,Gorice,Velenja i Ljubljane...I dalje ne moze da veruje kako taj ''kukavicki narod koji nikad basket nije znao da igra'' vodi protiv ''nebeske nacije''..
II POLUVREME : potpuni preokret...Nasi vode.. Svi se zahvaljuju Bogorodici Trojerucici,krste se i mole da sve bude u redu i da pobedimo...Pivo ide ko nenormalno...Otac daje sinu 5 000 dinara novcanicu ,koju ovaj u zivotu nije video, da ode do prodavnice po jos piva,al uz pretnju DA ako uzme ono Lasko sto je doneo prosli put da ce mu usi izvuci...Blizi se kraj tekme...Sarenca vise niko i ne slusa,stric uglavnom komentarise...Teodosic preuzima odgovornost,a on sa uzasnom dozom starha i neverice u glasu pita''Sta je umislio ovaj mali bradati,da je Djordjevic,a?''.. Posle nekoliko sekundi,trojka za izjednacenje...tooooooooooo,zabi ga opeet mali...Rokaj Teodosicuuuu,srpska junacinooo...Bravo Milose ljubi te brat...Teodosicuuu legendoooo... „Sada treba da odigraš polako, da ne forsiraš!... ČEKAJ, STANI!!!... Taaako… Taaako…Odlicno..Vi ste ponos Srbije...Majka vec masta,zamislja svoju cerku kako govori Teodosicu sudbonosno DA u sabornoj crkvi..Ali da Novica Velickovic bude kum, Ana Ivanovic kuma,a stari svat Duda Ivkovic...“Pljuste epiteti,hiperbole,metafore,slovenske antiteze na sve strane... Nasi odjednom postaju idoli narodnih masa,miljenici nacije... U produzetku Srbija dolazi do pobede...Opste veselje,haos u kuci...Otac sav misteriozan izlazi i dolazi posle par minutasa sa pistoljem u ruci...osmeh od uva do uva,ljubi se sa bratom 3 puta..odlazi do prozora i ispaljuje 3 hica u vazduh uz kriiik : ''ovooo je Srbija breeee'' ..Svi srecni,osim dede koji iako zadovoljan pobedom bi ipak vise voleo da smo dobili Hrvate,a u finalu po mogucstvu Turke...
Radost je potrajala nekih 10tak minuta...U tom trenutku poceo je BINGO nA RTS-u...Svi vade svoje listice,niko nista ne dobija...Opet tuga i neverica u porodici..Al' dobro,sta je tu je...Ceka se sutra finale sa Spanijom...Bice jos radosti...
Hteo - ne hteo, svako u nekom periodu dođe u situaciju ozbiljne nejebice prouzrokovane brojnim internim i/ili eksternim faktorima. Takva nejebica dovodi do stanja u kom standardne priče ne prolaze, samopouzdanje je srozano, a sve radnje s pozitivnom istorijom bivaju devalvirane. Elem, u svakom vidu života, samopatetika nekad može poslužiti kao sredstvo izlaza iz određene nelagodne situacije.
U redu, mnogi će reći da svaka žena za sebe želi dobrog, jelte, jebača i da ne želi trošiti vreme na nekog metiljavog balavca. Ima smisla, ali amatersko frojdovanje može dovesti i do drugih zaključaka. Zamislimo, na primer, nekog krezavog seljaka Miku Glavonju iz Kličevca kod Požarevca, koji je prvi skinuo mrak tada nearifmisane cakane Rade Manojlović. Verovatno je sad već pijan, nema pola zuba, ali je bio na pravom mestu u pravo vreme kad je maloj Radi uneo novu notu u život. Istom analogijom možemo zamisliti neku raspalu droljetinu iz Oklahome na kojoj je Bred Pit arčio pre holivudske karijere. Ko zna ima li zdravu nogu, ili kuk, ali ona ima šta da priča svojoj deci i unukama, ako me razumete. Ovi primeri su esencijalni za razumevanje mehanizma na koji se ovaj metod oslanja, a to je buđenje Mice Trofrtaljke u ženskoj osobi od koje želiš dobiti jebačinu iz sažaljenja. Mica Trofrtaljka, kao metafora, predstavlja ženu koja daje, al' onako prijateljski i s poštovanjem, da nekome nešto lepo učini i unese na bilo koji način radost u nečiji život.
Elem, da pređemo na praktični deo. Ključna stvar - identifikovanje tipa žena. Po modernm životnom obrascu, ljudi su izopačena i sebična bića, što znači da se ne može od svakog očekivati da učini lični napor samo da bi trećem licu ulepšao život. S toga, ciljna grupa su žene 25-35 godina starosti, koje uglavnom sede same, ili u društvu nekom, ali kao pojava deluju tužne i povučene. To je tip žene koja je imala dve ozbiljne veze, koje su zamalo dovele do braka, ali je u zadnji čas bila šutnuta ili prevarena s dobrom drugaricom. Ona je duboko povređena, ali se neće sad potpuno pustiti u promet i 'vatati prvog na kog naleti, već će se nadati da postoji neko ko je razume, a takav se jedini u trenutnom emotivnu statusu dotične može nadati pogotku.
Akcija može početi. Prilaziš hladnokrvno, jer nemaš šta da izgubiš, u suštini - nejebicu ti niko neće oduzeti. Naravno, ovaj metod podrazumeva da si do sad nešto, jelte, opalio, ali se standardne metode već neko vreme ne pokazuju efikasnim. Elem, trudi se da započneš kakav-takav razgovor, tek toliko da se priča razvije. Gutaj knedlu i postavljaj joj šablonska pitanja tipa "Šta slušaš?", "Šta studiraš?" i slično. Nikako nemoj reći da si nevin, već je pametno navodi da sama uvidi da joj se "otvaraš". Opcija "nevin" je u ovoj situaciji mnogo bolja od situacije "i ja sam prevaren", jer se uspostavlja u startu veći nivo otvorenosti i podele intime. Na njene žalopojke pravi neku Odri Tatu facu sa blago telećim pogledom, ne bi li pokazao kako je razumeš i kako ti je žao. Svoje žalopojke moraš ozbiljno maskirati. Nemoj direktno govoriti da si u kurcu, već joj ostavi prostora da ona to baš tako protumači, jebi ga, ipak si ti muško. U određenom momentu, kad se seti kako ju je prethodni šutnuo, plakaće ti na ramenu i tu je kraj. Ako je zadovoljena referentna doza patetike, ovo je zicer. Odvedi je gajbi na čaj (ne kafu!) i teši je kako je sve u redu. Spontanost će učiniti preostalo.
Ako ti ni ova ne da, onda stvarno imaš ozbiljan problem!
Prema istraživanju naučnika sa univerziteta u Masačusetsu došlo se do frapantnih rezultata! Naime, zaposleni prestižne ustanove su nakon predugih i iscrpljujućuh istraživanja došli do zaključka da čak 98,4387% stvari, osoba ili pojava koje mrzimo dosta govore o nama samima, našim večitim težnjama, strahovima i neostavrenim željama. Daklem mrzimo ono što nismo a želimo biti. Zanimljivo.
I ja sam hteo kao i većina vas da napiskaram koji tom o tom' kako ja mrzim ovo ili ono, bum bum, truć truć... Al neš! Pa nisam ja glup!
Neću da vam kažem ništa o sebi! Marš! Neću! Jok! Noup! C! Ne, ne!
Ipak hej, glavu gore drugari, družimo se još. Vi ste meni rekli, pričajmo o tome.Ha? Pa, da, naravno, hajde. Otvorite se, biće zanimljivo.
Desetobojac- Agilni:
Agi pa gde si druže. Šta kažeš desetobojac ne valja ni za kurac?! Pa jebem li ga, ne razumem se. Nego si ti ono beše trenirao atletiku? Jesi. Pa da tako sam i mislio. I šta kažeš bio si prosečan sprinter, pa jebiga matori, ne može svako da bude Bolt, glavu gore! Nego reče mi Džoni da si jarko želeo da budeš desetobojac. Istina? Ne?
Pa šta te jebe matori? Da nije visina za skok? Da nisi slabašan za bacanja? Prepone? hehe
Moje:- Paninaro
Citiraću: Druže koga boli kurac?!
Mašina za govnanje- Smarko:
Smarko tvoje poreklo savim dovoljno govori o tvojim željama, defka je bila apsolutno nepotrebna. Znamo, znamo...
Žena od karijere- pseto88:
Pseto, drugar, razumem te. Jebi ga, ljubav je to al jednostavno moraš dalje!
Šta nije ljubav?!
Pa kak...? Šta ti se samo ložiš na njih? Nikad te nisu pogledale? Ti si želeo a drugar koji je konsalting menjadžer jebao? Ma iskuliraj buraz. Klasična gargija, ne'aš ti tu šta...
Megalomanka - taedium_vitae
Maćo da nisi ti psetov dupli? Ne? Izvini, pričinilo mi se. Nekako ste slično jadni. Mitze.:*
A da vas dvoje...? Ne a? Ma veruuuj mi! Znam čoveka samo ga pitaj! Pristaće!
Dobro došao u klub- DBSK 97
Severina a? Pa dobro, ono, kapiram nove generacije, masovni mediji nameću... Ma ok skroz.
Nego slab džeparac a? Nema se za mekić i pljugicu? Ma jebeš to ionako nije zdravo! Batali to, uči čkole! Čuo sam da je matiš u osmom razredu težak u pm! Ozbiljno...
Nova srpska pop rok scena- Klinklilnsejn:
Ma realno si u pravu! Bljuv! Nego sretoh tvoju kevu juče u maksiju kaže dobro ide violina. Priča osnovao si bend sa drugaricama i spremate se za proboj na veliku scenu. Jebe te ''ponos''? Kakav ponos buraz? Parada? Ma ne razumem te ja ič a i mrzi me da te slušam, nisam pri volji ovih dana. Aj otišo sam dalje.
Minus- Aleks Andros:
-
ups s telefona sam.
Top 100 Vukajlija- 6Burazer6:
Pročitati prvi pasus, naučnici sa Masačusetsa su već objasnili ovaj fenomen.
E da pročitajte i dotičnog autora, vama to neće puno značiti al njemu hoće, verujte.
Smešak- ogmagaj infufiipd:
:)
Morisi- Ludi Čak:
Bravo Čeče! Ispljuva čoveka carski! Pluj bre po svim tim kvazi-intelektualcima, klišeizmu, vegetarijancima i ostalim govnima! Đubrad uspešna!
Nego kako bend?
Društvo za zaštitu miokarda- dekY_aod:
Dejane za miokard si me ujeo! Zaboravi onaj plan treninga za skidanje masnoće koji sam ti obećao, zaboravi musli, proso, ovas, heljdu! Ne'š ništa dobiti! Pričaš mi priču o tome kaoko želiš da smršaš, o tome kako ti se ne diže, o zadahu prouzrokovanim lošom ishranom i ja se iscimam da ti pomognem... Jel mi ovo hvala?!
Kim Kardašijan i porodica- turska kafa:
Šta je prsla kablovska? Nema više ''E'' ol dej ol najt! Pa jebi ga snajke! Uvlači se u najlepsu crnu malu haljinu na štikle i pravac hepening! Odma!
Ljubav, sreća, radost e to je za mene parada ponosa. Hare krišna!
Definicija je napisana za Mizantrophy.
