Romkinje, od Boga obdarene za proricanje vaših sudbina. Priđu vam iznenada dok se sunčate na plaži, jedete sendvič u parku, ili jednostavno šetate gradom. Pokušavaju da vas ubede da nisu bezveze prišle baš vama, već vam vide u očima da ste nešto posebno i tako ste privukli njenu pažnju, a vi polaskani time treba da pristanete i saslušate šta ima da vam kaže. Pre nego što krene da vam gleda u dlan vi naravno slažete kako nemate ama baš ništa kod sebe ( mislim na novac), ali ona naglasi da je usluga besplatna i ne očekuje ništa za uzvrat.

Livade, šumarci, nadvožnjaci, podrumi, mračni prolazi, pusti parkovi. Uglavnom zabačena mesta gde retko ko prolazi. Iako sve ovo podseća na uvod u neki klasični horor film, nije reč o filmu, reč je o minskom polju. Dakle, to su mesta u univerzumu na koja ljudi dolaze da se olakšaju jer nisu u blizini neke klonje a ni viša sila nije više strpljiva kao nekad i nema čekanja. Iako je tabu tema, to mesto je poznato širokoj masi ljudi koja tu dolazi samo kada mora, jer ko bi voleo da se nađe bez razloga okružen govnima i smradom. Zanimljivo je to što je minsko polje po svrsi najsličnije klozetu, ipak ponašanje ljudi nije isto na ta dva mesta. Kada vršite nuždu u klozetu vi ne žurite nigde, ponašate se kao gospodar prostora i vremena i gustirate natenane. U minskom polju je slučaj drugačiji, tu dolazite sa ciljem da što pre istovarite teret i napustite dato mesto. A i ko još voli da se nalaži okružen svim tim smradom, nije to mesto za slabiće, o ne! Drugi naziv za minsko polje je bečki WC, vršiš nuždu, napinješ se i buljiš okolo da neko slučajno ne naiđe.

Nema tu šale, situacija je ozbiljna toliko da bi i mars pljucnuo kap vode kao dokaz samo da se smirimo. Obično toliko napeto i vanredno stanje u porodici da u takvim situacijama svi ćute a majka pere suđe koje odzvanja jedino u sobi. Ako je ljeto stvarno čuje se neka muva kako proleti i šuškanje kese za smeće prilikom bacanja slomljene muvalice. Biti muž čovjek, možda jeste teško, ali jebo te nemoš postat čovjek ako te otac dobro ne ugna u red, ako nekad ne zadrhtiš od njegovog pogleda, jebajga od tebe nikad ni čovjek ni muž vjeruj mi. Valjda se čovjek tako uči poštovanju, nešto kao u vojsci.

Ponekad se čini da pripadnice lepšeg pola održavaju takmičenje u određenim disciplinama pogotovu kada same idu ulicom. Takmičenje postoji vekovima unazad a izgleda da će se i nastaviti u budućnosti.

Najveća laž koju možete čuti na pitanje "Šta radiš?", a neposredan dokaz da upitani laže imaćete ako ga pitate pred majkom i onda primetite njen besan, izraz lica pun prezira, umesto očekivanog izraza punog ljubavi prema vrednom potomku.

Stanje u koje čovek dospeva posle teškog pijanstva.

Gladuješ. Nisi planirao da dozvoliš mislima da odlutaju u tom pravcu, ali nagon je veoma neprijatna i nametljiva činjenica. Skrećeš pogled sa mrtve tačke zida i tvoj apsentizam biva grubo narušen ćuškom koja pada na tvoj vrat i vraća te u život - makar i na čas. Burazer. Gladan je i nije trebalo da ga gledaš, prazan želudac ga čini nepodnošljivo razdražljivim. Medjutim nemaš snage ni da se braniš ni da se svadjaš. Mnogo vas je za jedan krov, čak i previše, teskoba vas primorava da se zbijeni prezirete. Oca nemaš niti si ga ikada upoznao, od svih ukućana koji su ti dosudjeni voliš jedino škrtu majku, u retkim trenucima kada nije odviše bezočna i gruba. Opet čarka : prasak šamara kida utrobu doma, no ovaj put nailazi na odmazdu. Opet tuča. Neki protestuju, neki jednostavno gledaju svoja posla i miruju. Pored tebe mladja sestra leži sklupčana i plače, u iščekivanju kakvog - takvog obroka. Mrziš je iz dna duše. Nisi siguran da li da joj prekratiš muke ili da je jednostavno pustiš da sama skapa od gladi.

A onda ponovo tišina, teška i lepljiva, neprobojna..Tišina iščekivanja. Četiri zida izbeglištva, da su makar malo dalja, svakodnevica bi možda bila nešto podnošljivija. Razmišljaš o njihovoj strukturi i neprobojnosti, zagonetnom i nepristupačnom svetu iza njih - a možda su oni ipak odbrana? Oslonac i štit od nepoznatog koje čuči tamo spolja i vreba, ophrvano očajem i gladju koja sažeže i goni sve nas podjednako? Možda bi jednog dana i sam mogao postati plen nečijeg opstanka i gladi? Ko zna..I opet glad..I ponovo - ŠLjAS! - Peče te na sam zvuk ranjene kože, trpiš zloslutni prizvuk i sklanjaš se u stranu, sukob poprima šire razmere i gladno razračunavanje se širi sobom poput razvratnog ludila. Shvataš - tuku se da zaborave na glad. I sve je opet drugačije i živo, na jedan tren, a onda ponovo turobna tišina zatrovana rečju jezivom i strašnom, strašnom poput reči genocid, nerotkinja, besudbinstvo..........Glad.

Vrata razjapljuju svoje preteće čeljusti i unutra stupa krupna prilika, zaslepljene oči naslućuju samo obrise ali erupcija prostorije obećava privremeni spas : majka. Umorna je i teška, besna, mada nikada milija. Breme tereta napornog dana lebdi joj u zagaslim zenicama i ona se stropoštava, prosipajući na pod večeru koju je sa sobom kući donela. Ispred sebe buljiš u nepreglednu padinu brega, sa koje se beru dvanaest rumenih pupoljaka, dvanaest sisa poput dvanaest apostola, dvanaest izvora spasa i života; trčiš nesvestan sebe i svega oko sebe, rebra ti bije razularena gomila bez razuma, stoglava aždaja bez milosti i skrupula. Trinaest vas je i odavno si shvatio svu težinu prokletstva tog broja, ne želiš da zaspiš pod žigom njegovog ciničnog milosrdja, učinićeš neophodno po cenu svakog kajanja, dočekaćeš novi dan, i još jedan, i još jedan..

Grabiš se za spas i grčevito otimaš nektar, gubica se steže u grčeviti stisak i sisaš, rešen da nikada ne popustiš - ni za šta na svetu. Krik. Ustalasano brektanje, kanon vrisaka i mučnina. Sisaš. Ujedi, plač i pobuna. Sisaš. Jedno od tvoje braće će umreti, ovog ili narednih dana. Sisaš. Kajaćeš se i moliti, punijeg stomaka, zajedno sa drugima. Sisaš. Neko je uvek trinaesti. Neko uvek podlegne. Neko mora da umre, ali ovaj put to nećeš biti ti. Sisaš...

Pored značajnog broja standardnih ortodoksnih institucija kao što su Slava, lomljenje česnice ili odlaženje kod tazbine na nedeljni ručak, takođe postoje i brojni drugi rituali koji nisu toliko koncentrisani na prostor unutar granica naše zanimljive zemlje već idu i izvan iste, zahvatajući time mnoge druge narode i narodnosti evropske provinijencije. Jedan od običaja koji povezuju ove dve kategorije jeste i ovaj iz naslova a njegovo drevno poreklo datira još iz slavnih dana srpskog seljakanja u potrazi za hlebom nasušnim i, eventualno, nečim uz. Doduše, niko nije mogao da zna da će se to seljakanje nastaviti i do današnjih dana - a vrlo verovatno i zauvek – ali u namere Svevišnjeg ne treba sumnjati...pa, bar previše.

Elem, kako su se pomenute seobe najčešće kretale u pravcu SEVERA, gde se, je l’ tako, i nalazila ta toliko “obećana zemlja” ( što je svakako još jedan od dokaza večitog srpskog kontriranja konvencionalnom načinu razmišljanja; u ovom slučaju, u pogledu “južnijih, toplijih krajeva” ), susreti sa komšijskom ali i vazda neprijateljski nastrojenom nacijom Šandora, Juliški, Čardaša i Gulaša predstavljali su neminovnost koja je kod predstavnika nebeskog naroda izazivala onu pozitivnu tremu koju, na primer, ima gospodin Aca Lukas pred svoj koncert u dupke punoj Beogradskoj…pardon, “Kombank” Areni. Uostalom, kakvu drugu reakciju i očekivati na tom pragu one “prave” od dveju Evropa, pred tim prvim a ujedno i poslednjim zidom odbrane NJIH od NAS, fantomskoj liniji koja razdvaja “korisnike života” i “korištene od života”, dverima dolce vite koju nudi ta nova Atlantida, zvučnog imena Evropska Unija?

Doduše, to MOŽDA ima neke veze i sa tim što su naši ljudi onako redovno natovareni svim onim što su u datom trenutku posedovali - uz, razume se, nezanemarljivu količinu tegli ajvara, kiselih krastavaca i ljutenice ( bez koje se, realno, nigde i ne ide ) ali i senima predaka zbudženim negde u gepeku ili u krmači ( liberalno lociranoj “između/preko dece” ) - isto tako redovno nailazili i na opšte nerazumevanje strogih pograničnih zakona glede pomenutog sadržaja i konfiskovanje istog od strane brkatih mađarskih carinika brzinom kojom samo još jedan profesor trogodišnje škole može namirisati i apcigovati flašu žestine od ( preglasnog ) društvanceta iz zadnjeg dela autobusa za jebenu Budimpeštu, Prag ili - u slučaju siromašnijih zanata – prokletu Soko-Banju. Ipak, ekskurzija je ekskurzija, ma kud god da se ide. Bilo kako bilo, to „oduzimanje robe“ je Srbima strašno išlo na nerve, pogotovo zbog toga što je najčešće bilo ispraćeno i ponekom kaznom od tri i više nula a to se, uz sav optimizam zbog budućeg gasterbajterskog života, nikako nije moglo prihvatiti mirne duše. Šverc je, naravno, uvek bio primamljiva opcija ali su se Mađari po tom pitanju pokazali kao izvanredno dosetljiva gamad, krv im kolaboracionističku jebem, valjda zbog toga što su i sami nekada bili primorani na isti, ko im kriv što nemaju more. A i znali su s kim imaju posla, realno.

Ipak, Čovek je na kraju krajeva SAMO LJUDSKO BIĆE, pa makar on bio i mađarske nacionalnosti: tek, za samo par planetarno cenjenih nemačkih maraka, cenjena stranka je preko granice mogla da prenese i deset cisterni domaće rakije, sâm Bog zna ( ali i inkriminisani carinik ) koliko šlepera duvana, a cenim da bi propuštena bila i jedna omanja vojna invazija, ukoliko bi to nekome palo na pamet. I - kako to hepiend obično nalaže – od tada pa do danas međ‘ dva komšijska naroda cveta ljubav k‘o livada u proleće, sa slabim izgledima da će ikada uvenuti. Istorija će, ipak, imati poslednju reč; jer, ako su nekada Srbi bili ti koji su branili južne granice izumrle Habzburške monarhije od eventualnih osmanlijskih napada a danas iste prelaze od bujice imigranata čuvaju Mađari, ostaje nam da se nadamo da će, barem za naših života, sličnom logikom izumreti i ta prokleta EU, pa da se konačno okrenemo ka istoku, gde nam srce odistinski i pripada. Valuta će, doduše, biti nešto drugačija. Tamo ćemo ‘mesto markama i evrima plaćati u državnim firmama...

Stari srpski običaj praktikovan u zapadnoj Srbiji koji se najduže održao upravo tamo gde je i nastao,na obroncima Zlatibora..Svoju ekspanziju je doziveo tokom zlatnih 70-ih i 80-ih da bi polako nestao potpuno iz seoskih sredina krajem 90-ih mada pojedini etnolozi amateri tvrde da se još uvek u zaseocima Golova,Braneškog polja i Gostilja moze naici na taj obred...Retki srećnici koji su prisustvovali takvim dogadjajima(a jos su zivi) kazu da uzbudljivije stvari na svadbama nikada vise neće biti i da se video zapisi istog na starim VHS kasetama mogu naci jos samo u zavičajnom muzeju u Čajetini...

Floskula koja se više se koristi u pismenoj nego u verbalnoj komunikaciji i znači mnogo mi je zapelo, u teškom sam sranju, najeb'o sam k'o Francuz I Nemac po ruskoj zimi.

FAZA1: Imaš 3 godine, tata te prvi put izvodi u park, izvaljujete da je ljuljaška polomljena, krater ispod klackalice ko od kašikare, pa te tata pušta da se igraš čupanja trave dok on sa klupe posmatra tete koje doje svoje mališane.

FAZA2: Ovaj put te izvodi baka, imaš novi bicikl, fensi korpicu napred i original mačje oko na točku. Postao si glavni šmeker među "ekipom". Svi će da ti traže "krug", koji će da traje od 15min do sat i po, a ako nekom odbiješ da daš da se provoza, plačući će da te tuži mami, i pride će to da zapamti za ceo život!

FAZA3: Ideš u prvi razred, učiteljica te je smorila sa uspravnim i kosim crtama, pa ti taj izlet koji je toliko dugo najvaljivala i hvalila, a Bogme i uzela novac od roditelja, dođe kao savršen odmor. Raspoloženje pada pri saznanju da se izlet svodi na izlazak u park, i igranje "Između 2 vatre", gde uporno gađaš jednu malu u belim helankama, a da nisi svestan zašto.

FAZA4: Sada već samostalno izlaziš u park sa drugarima, dok čekaš da se pomoćni teren oslobodi, oko bacaš na glavni teren, i sanjaš da češ jednog dana biti popularan kao lokalni klošari koji su stavili po 100 dinara uloga na svoju pobedu. Ako si poneo loptu, u to u trenutku kada je jedina u parku, dobijaš privremenu titulu "cara parka", i dozvoljeno ti je, ma koliko da su ti obe noge leve a dioptrija jeziva, da biraš ko igra, ko sedi, ko je odbrana, ko je golman. U tom trenutku osećaš moć vlasti u rukama. Pri povratku kući vidiš sedog penzionera kako hrani golubove, šutaš loptu pravo među njih, smejući se, dok deda maše štapom i nerazgovetno gunđa.

FAZA5: Imaš 12 godina, krišom si pozajmio parfem od starijeg brata i našpricao se, a Bogme ni na gelu nisi štedeo. Uveče izlaziš sa par hrabrih vršnjaka na pomfrit, a onda u park na klupicu, gde čekate da prođu nešto starije jedinke vaginalnog usmerenja, po mogućstvu bez muške pratnje, koje ćete kao komarci, iz zaleta, i na blic, da "dovatite" rukom za guzu. Tu ćete se naravno razbežati, a na kraju večeri sublimirati "recke" - ko je više, ko je bolju, a pobednik je, naravno, onaj ko izusti da je napipao "nešto mokro".

FAZA6: Imaš 15 godina, pitaš klinku iz sedmog dva da "pođete", ni sam ne znajući šta to znači i podrazumeva. Šetate parkom, nemaš pojma o čemu da pričaš, šta da je pitaš... samo ćutite, šetate, onda sednete na klupu gde ti padne na pamet da joj uvališ jezik, a i po savetu starijeg brata uvatiš za sisu, što činiš, ali suviše grubo i neiskusno, tako da posle njenog vriska dobijaš svoj prvi šamar. Park ti se smuči na neko vreme, a i devojčice.

FAZA7: Imaš 18 godina, čuo si da društvo, po sistemu "no age limit" iz kraja igra lozinke u parku, pa si odlučio da im se pridružiš. U gustom šipražju na brzaka gubiš nevinost sa par godina starijom ribom. Osećaš se orgazmično.

FAZA8: Novu devojku izvodiš u park, sedate poprečno na klupu, mazite se, vatate, žvalavite, dok dokone penzionerke ljubomorno dobacuju "fuj", "šta im ono znači", "ja sam u njenim godinama hleb mesila, a ona samo što se na naše oči ne..." Jedan plavi klinac dotrčava do vas, i pokazujući prstom se dere "a ta je ono, ta oni vade mama", na šta će teta pritrčati brzinom furije, prekriti mu oči, i reći "Ne to, to je kaka!"

FAZA9: Sa 35 godina, izvodiš svog klinca da se igra, al izvaljuješ da je ljuljaška polomljena, krater ispod klackalice ko od kašikare, pa ga puštaš da se igra čupanja trave dok ti sa klupe, onako šmekerski, odmeravaš rasne tete koje doje svoje mališane, sa sisama čvršćim nego kod tvoje žene.

FAZA10: Imaš 65 godina, budiš se u pola 4 ujutru, pola sata tražiš štap, još pola nazuvaš cipele, već u 7 stižeš u park. Hraniš golubove, oni su ti malobrojni prijatelji, već si im i imena dao, al neki klinja šuta loptu u tvom pravcu, i rasteruje ih. Pretiš mu štapom, iako znaš da ne vredi. Jedinu radost ti predstavlja popodnevna šahovska partija sa Milunom, ali te njegova čitulja u novinama kupljenim na lokalnom kiosku lišava tog zadovoljstva.
I dalje voliš park.

Ožiljak, masnaja, hematom, ogrebotina ili neki drugi vid "transparentne povrede" na ljudskom telu, zarađen pod specifičnim okolnostima i(li) na specifičan način u određenom trenutku u životu jednog rendom subjekta. Ozleda koja iza sebe obično krije neko manje-više zanimljivo svedočanstvo o sebi a koje kroz godine pričanja i prepričavanja od strane svog autora najčešće preraste u nešto krajnje veze bez sa onim što se i odistinski desilo u tom krucijalnom momentu i na tom bazenu.

Elem - pozdrav, deda, gde god da si, i da znaš da si me do jaja tripovao sa onom tvojom pričom o Nemcima i tvom kolenu kad sam bio mali. Tja, valjda ih zbog toga danas i tol'ko mrzim...

Kad jebeš ciganku sve ti krene, padaju zlatnici sa neba, koka ti nosi četvorke, a krava sere mocart kugle. Al kad jebeš sirotu, griješiš dušu kralju, pa ti misliš ako nema brata i oca možeš da špricaš njeno nevino lice?! Ne jebaće ti bog mater za to, iskijaće ti to, puno si se druže uznio, alo zajebavaš li se to molim te?!!

Kako to obično kod nas ide, ko će na koga ako ne svoj na svoga, srpski vožd Ivica je krenuo u ‚‚Boj na izbore" protiv Aleksandra Velikog (našeg, pravog, ne onog pedera Makedonskog) rešivši da sad ili nikad uzme ono što njemu pripada.

I tako su hrabri SPS-ovci lepili plakate i pevali onu: - Ko bi reko čuda da se dese, da Dragica sve pare odnese - čuli su nečije uvlačenje povelike sline. Kad ono, ni tamo ni vamo, eto ti njega. Sunce mu obasjalo naočare, te mu se oči ne mogu videti. A iza njega vojska parade ponosa, sa ministrom Gašićem na čelu.
U tom trenutku neki neiskusni mladi SPS-ovac pocepa plakat Aleksandra Velikog, što je njega sa naočarima izuzetno iznerviralo, te je istresao nos i povikao: - PALI!
BUM! TRAS! BUM! BAS...tišina, dim u vazduhu, u kome lete nezalepljeni plakati vožda Ivice. On, što uvlači sline, posla mladog vojnika da proveri da li su svi SPS-ovci poginuli.
- Generale Nešo, ala ste opravili, svaka vam čast. Zarobili smo 2 izborna profitera. Šta da radimo sa njima?
- Profitere...po kratkom postupku, učlanite ih u našu stranku.
- Razumem generale Nešo.

Kad pojavi se Voja Šešelj, i priđe generalu Neši.
- Pvotestujem vadikale.
- I ja protestujem naprednjače.
- Nisam ja napvednjak vadikale.
- Nisam ni ja radikal, naprednjače.
- Ko ste vi? Ustaša, musliman, ili neki dvugi izdajnik?
- Ja sam Nebojša Stefanović...Slina.
- Ima li neko iznad tebe Slino?
- Ima, moj Vučić, jebaće ti mater radikalsku.
Na taj komentar vojvoda Šešelj popizdi, izvuče kalaš iz sakoa pa reče: - Sej helou tu maj vašn(rašn) fvend! - i izrešeta generala Nešu.
Ministar Gašić se usrao još kad je vojvoda izvukao kalaš, zajedno sa ostalom vojskom, te je nakon Nešinog oklizavanja nad bananom, ljubazno zamolio Šešelja da mu se pridruži.
- Vojvodo nad vojvodama, dopuštate li da ja i ova vojska lepimo vaše plakate...Pls?
- Av ju toking tu mi?
Kad neki crveni zrak pogodi ministra Gašića u glavu. Ostavivši ga bez pola glave i na mestu mrtvog.
I Šešelj i vojnici ponosa pogledašu u pravcu iz kojeg je crveni zrak došao. A to je bilo sa najviše zgrade. Kad nešto sa te zgrade poče da leti ka njima. To nešto je imalo srveni plašt i crvene gaće(znači bio je komunista).
Šešelj stavi naočave i primeti da mu je faca tog stvorenja, tačnije čoveka jako poznata.
- Izgleda da je bvži od metka.
- I snažniji od lokomotive - neki vojnik dodade.
- Ma nek sam pvoklet , mali Aca u plavoj pidžami, cvvenim jovgovanom omotanim oko vvata, u cvvenim gaćama. Koji je ovo kuvac bve?
- Tišina ta...

Aleksandar Vučić otvara oči, znoj ga obliva, pogleda u kalendar...godina 2003.
- Ako me pitate da li je ovo san, neću vam dati odgovor. Ako me pitate da li je ovo košmar, neću vam da ti odgovor.
- Alo bre Aco, ko ti je kurac? - upita ga Toma - donesi još jednu gajbu, za mene i mog kuma.
- Evo, evo, nego što sam sanjao čudan san...
- Mali, mvš po to pivo, movam da ispevem ovu Tomovaču...nije baš neka kume. - nezadovljno pogleda Tomu.
- Ma keve mi, ne znam koji joj je kurac, izgleda da Dragica prska voće...u jebote moram ja na faks, polažem ispit danas.
- E jebem ti ko sve danas studiva, Aco kad će to pivo
- Odmah dođe vojvodo.

Skup obaveštenja koja variraju od smešnog do tužnog i žalosnog. Što je najgore, većinom su istinita...

Generalizacija je jedna jako opasna stvar. Ume da izda svog korisnika brže nego što ovaj stigne da izgovori "Sva su jaja ist...", pružajući mu isto toliko izuzetaka od pravila koliko ima i potvrda istih. No, naši su moderi očito veoma neustrašivi oblici života te nam zadaše temu koja nas prosto tera da etiketiramo, stereotipujemo i, na sve ostale načine, subjektivno kategorizujemo nesluteća rebra diljem ove naše sluteće planete. Hoću da kažem - do jaja.

Elem, ima takvih pojava međ' ženskom čeljadi koje će na različite načine, pozitivno ili negativno, suštinski ili prolazno, fizički ili metafizički, uticati na nas muške više nego bilo šta drugo u našim životima, tu uključujući i lake&teške droge, vizije Isusa kako drži Sveti Gral i naše sirote majke, ne obavezno tim redosledom. Jedan će zbog određene ili više žena spoznati šta je to ljubav, strast, ljubomora, mržnja, drugi će upisati faks, treći ga završiti (četvrti, pak, završiti u zatvoru)...peti će konačno raširiti krila i odleteti iz toplog roditeljskog doma, šesti će razjebati onaj sopstveni, sedmi će se skinuti sa rendom poroka, osmi će zapatiti sve redom...a neki tamo 69-ti će korepetirati u jebenoj baletskoj školi "Lujo Davičo" za 300 dindži po satu i jedan osmeh koji mu je tada značio više od svih para na svetu. Doduše - umela je i graciozno da podigne nogu, noga, dakle, u množini akuzativa.

Ali ja nisam želeo da pišem ni o njoj, ni o njenoj nozi, niti o njenoj branši liberalnih erotskih shvatanja i poza...iako bih sa neobičnim zadovoljstvom rado evocirao uspomene sa pomenutih i vazda naelektrisanih, proba. Ne. Ja želim da pišem o jednoj drugoj kategoriji, onoj koja je pomalo i moj posao, i moj hobi, i moja strast, i moj krst i u kojoj sam dosad imao (i imam) daleko više uspeha u karijeri...ili barem što se tih, jelte, nogu tiče. E sad, mnogi od vas će sigurno reći "Vidi lika, 'oće tu nešto da kenja o operskim pevačicama a meni ortakinja/sestra od tetke uči solo-pevanje u "Manojloviću", 'nači, znam sve o tome!". E pa, ja ne govorim o njima, brate...a ne govorim ni o onoj tvojoj bigotskoj predstavi o jednoj operskoj pevaljci kao debelo-sisatoj krmači koja na sceni urla visoko Ce dok ti jebeno "zaječarsko" ne eksplodira u ruci kojom drkaš. Mada si delimično i u pravu, da znaš.

Ja, elem, moju opersku pevačicu viđam skoro svaki dan, još od svoje 16 godine. Jebiga - tako mi se zalomilo. Navukao sam se na njih u Srednjoj, šmrčem ih i dan-danas. Jednu sam i oženio, da imam za svaki dan. Možda sam išao linijom manjeg otpora, šaznam. Tek - vazda su bile starije od mene i, da budem sasvim iskren, daleko zanimljivije od devojaka mojih godina te su moje klinačke fore kroz interakciju sa njima sazrevale k'o zelen paradajz na julskom Suncu, a kroz njih i ja, mali zeleni u tom nepoznatom svetu rajskih stvorenja. Razume se da ja tada ni najmanje pažnje nisam poklanjao njihovom pevanju, tehnici, interpretaciji i ostalim dosadnim stvarima koje se tiču muzičke umetnosti (phahahaha "muzičke umetnosti", phahaha), već sam se uz smešno udaranje razloženih akorada u klavirskoj pratnji nepodeljeno divio njihovoj ženstvenosti, besprekornom izgledu i jedrosti, inače Svetom Trojstvu jebozovnosti kod kvlt rebara.

Ta jebozovnost je, između ostalog, i jedna od generalnih karakteristika svih profesionalnih "operačica", da se pozovem na prvi pasus ovog, svakako, traktata. Drugi stereotip je - a kako se Svevišnji često voli šaliti sa takvim stvarima - ogromna kontra-teža narečenoj jebozovnosti i često nerešiva sila gravitacije za tvoj polni ud. Sujeta. OP su jezivo sujetni oblici života i, uz bolesnu ambiciju kao Stereotip no.3, spremne su da zamrze, ubiju i šarmiraju sveže oženjenog mladog komšu da iseče i zakopa mrtvo telo onoga ko im se nađe tj. našao na putu ka zacrtanom cilju. Mene je jedna, primerice, gađala štiklom kada sam joj napomenuo da je promašila tonalitet u ariji, a druga mi je slala preteće poruke kada sam joj rekao da je "bolje da rodi bebu nego da abortira tonove" (prevod sa nemačkog). Tu, zapravo, dolazimo i do još jednog fun fact momenta u celoj ovoj studiji; naime, na pitanje "Da li želite da imate decu?", na uzorku od 100 operskih pevaljki, svih 100 će vam reći "Možda, jednom...nekad...meni je, znate, karijera na prvom mestu!", a potom će vam se na vašu primedbu da trudnoća čini glas lepšim i bogatijim tako slatko ismejati...da ćete ih sledeći put videti sa stomačinom, zuba do. Bogu hvala da ova moja već ima takav glas da bi eventualna beba od nje učinila jednog solidnog baritona...

Jednačina sa jednom nepoznatom sa kojom zaljubljeni par i budući mladenci izglasavaju budžet za predstojeći najradosniji događaj u svih Srba. Algoritamska formula sa kojom bi i NASA-in lansirni panel u Hjustonu imao poteškoća...ali ne i pronicljivi roditelji trudnih mladenaca. I bakuta, naravno. Ustvari, od mladinih i mladoženjinih roditelja umnogome i zavisi da li će finansijska konstrukcija predstojećeg hepeninga izdržati teret ambicije i sujete koji joj je nametnut ili će se pod istim urušiti k'o onomad one dve straćare u Njujorku, pa za malo dana jopet.

Međutim, ako ste pod ovim prethodnim zamislili da su entiteti roditelja ti koji su odgovorni displjunu pare za čitavu operaciju zvanu “Svadba našeg Nikole/naše Ivane sa tamo nekom/nekim” – bojim se da su ta lepa vremena u nas Srba odavno prošla. Uhvatila, bre, kriza pa nikako da pusti (bismo mi nju al’ neće ona nas), zavladala insuficijencija na svim poljima, više ni kredit nije tako lako dobiti, gledaju ljudi kako će kraj sa krajem da sastave a ne sto sa stolom…uglavnom – kome je još do svadbe na ovu nemaštinu? Ali, eto, desilo se, deca se volu i to (snajka je u trećem mesecu;prim.prev.), pa je red da tu euforiju i ozvaniče pred zakonom, prijateljima i ljudima koje do tada nikada u životu nisu videli. Doduše, da je do nas dece, mi bismo verovatno napravili neku žurku za nas mlađe drugove & drugarice, ono, ništa fensi, neki ok prostor, lajv zika, previše alkohola i nešto za zobanje s nogu, pa ujutru na Kališ i gledanje izlaska Sunca uz burek od “Trpkovića” i jogurt iz čaše. Ili tako nekako. Avaj, ali, to su samo pusti i neostvarivi snovi poslednjih generacija stare Jugoslavije jerbo se danas svadbe redom prave zbog rodbine i tih gorepomenutih ljudi koje do tada nikada u životu nismo registrovali…što najčešće ume da bude jedno te isto, al’ ajde.

Bilo kako bilo, uz narečene elemente finansijske skljokanosti i dijametralno suprotnog broja gostiju na predstojećem radosnom događaju (čiji smo većinski profil svakako utvrdili u prethodnom pasusu), u čitavu stvar treba uračunati i poslovičnu predusretljivost nasumičnog ugostitelja po izboru a za čiji se šator budući bračni par opredelio da bude poprište centralnog slavlja (ždranje, oblokavanje, drpanje, trpanje i slične aktivnosti). Jer on je human čova koji veruje u pravu ljubav i vazda želi da joj izađe u susret…iako ta ista najčešće nema para da mu unapred plati za svoju kmetovsku promociju, jelte. “Platite posle svadbe” parola je kojom se vodi samo ne on već i gomila savremenih pružaoca svadbarsko-propratnih usluga a motivisana takođe savremenim običajem uručivanja koverti mladencima ‘mesto prevaziđenih i najčešće tripliranih escajga, tanjira, svećnjaka, miksera, sokovnika, pegli, usisivača, palmi, “umetničkih” slika, otirača, bade mantila, peškira, zidnih satova, bugarskog zlata i inih poklonoidnih kategorija iz doba mezozoika. To praktično znači da su u savremenom poimanju stvari svatovi nedvosmisleno ti koji će u najčešćem broju slučajeva iz ličnog džepa platiti za boravak i provod na manifestaciji na koju su pozvani svečanom crnom pozivnicom sa roze mašnom...koju su, ispostaviće se, opet oni sami sponzorisali. Kovertom.

Da, koverta. To zapljuvano parče papira koje u sebi krije još papira, samo od vrednosti. Ali koliko tačno vrednosti? E, tu dolazimo do jednačine iz naslova i više nego komplikovanog procesa prognoziranja sadržaja koverte svakog gosta ponaosob, u paru ili porodično, a kroz analizu njegovog porekla, karaktera, stanja zaposlenosti i rodbinske linije, preko marke kola koju vozi i destinacije na kojoj letuje/je zimovao, do toga kojim stilom se oblači, hrani i vara ženu sa neimenovanom studentkinjom 2. godine turskog jezika. Jer od toga zavisi hoće li naši Nikola i Ivana imati švecki sto ili 6-delni meni, hoće li torta biti od dva ili tri sprata, hoće li bend biti kršten ili nekršten i, konačno, hoće li prvi ples otplesati uz ono govno što istovremeno ispušta dim i mehuriće od sapunice ili će “FIRST” hi-fi linija žešće da baguje dok sa zvučnika bude zavijao “Moj svijet” od Sergeja Ćetkovića, jebem mu majku da mu jebem stvarno.

Dođe neko vreme u životu kada si već debelo mator i/ili bolestan čovek i kada ti razni klasični afrodizijaci uopšte ne pomažu. Ipak moraš zadovoljiti svoju ženu, jer jebiga, u braku ste, a brak bez seksa je samo napredno prijateljstvo. Klasična medicina te izneverila, ali domaća nikad. Zato pokreneš brauzer na računaru ili mobitelu i glumiš neko mudo na jednom forumu ili nečemu sličnom gde imaš neke moderatorske moći, što ti dođe kao afrodizijak, bezbedan iza monitora, jer znaš da ti niko ne može zviznuti šamarčinu, oči da ispadnu, kada se kreneš kurčiti. Nakon što se pokažeš, možeš krenuti u vrelu akciju sa svojom (idealno) partnerkom.

Nekada privilegija, koja je bila dostupna samo imućnima i onim najistaknutijim pojedincima, koji su bili potpomognuti od strane opštine, države, bogatih rođaka.
Danas, sasvim normalna pojava, kako za odlikaše, tako i za one koji su u konobarskoj srednjoj školi bili na popravnom 2+ puta. Istovremeno i prilika da se bar godinu dana vide svetla velikoga grada, lumpuje, huliganiše po stadionima i na Fejsu kače slike sa istih, ali i idealna šansa da se roditeljski budžet maksimalno iscedi. Vrhunac je za one koji odu iz provincije promena na Fejsu u "lives in Belgrade" uz masu lajkova onih koji su to učinili u isto vreme.

Pokaži stručnost novinare mladi! Pa nije bre Lazanjski valjda uzalud tolike godine edukovao narod da je istina samo ono sto on kaze, i kakvo je to zamaranje sa nepotrebnim tehnikalijama, samo napravis ozbiljnu facu i kazes " Za obračun su koriscene I DUGE CEVI", i pogledas u zemlju. Domaćice u kućnim haljinama sa viklerima na glavi vrte istim u neverici, Oh pa samo to ne, dokle vise to nasilje, DUGE CEVI su koristili zamislite...
Ili CEV kao naziv za komad oružja uopšte. Ko se toga setio, treba mu turiti istu u dupe kao nagradu. Šta ćemo onda sa vlasnicima dvocevki kojih nije mali broj? A triling? I onih pet Virlinga što ima u zemlji? Bisbokovi i razne kombinirke? Jeste, ali to bi zahtevalo da se o tome je li, nešto zna, a da bi bio novinar treba da si pismen, pijanac, i da si naučio da svuda ubacuješ reči "potrošač", "mališan", "obrok" i ostale rezervisane samo za upotrebu u novinama, I DA koristiš ekstra kul kovanice velikih majstora kao što su, "žestoki momci", "usijani asfalt" i "duge cevi".