TV se pokvario. Prvi šok i nevericu zamenjuje grozničavo traženje broja nekog tv mehaničara, ali iz drhtavih ruku ispadaju papirići, svega ima samo tog prokletog majstora nema! Na ivici nervnog sloma poziva svog potomka i gotovo plačnim glasom pokušava da objasni kakva ih je strašna nesreća zadesila. Potomak uskoro dolazi, zabrinut za zdravlje svog roditelja. Daje mu bensedine za svaki slučaj, a tv odnosi na popravku. Slede momenti iščekivanja i nade, u kome je svaki minut kao godina, gledanje u telefon i čekanje da pozvoni, kao sto to rade zaljubljene tinejdzerke. Kad konačno pozvoni, saznaje da ce tv biti popravljen tek sutra. Sutra! A Dnevnik..???
Veče dolazi, a život polako počinje da gubi smisao.. nedostaje mu Beogradska hronika, nedostaje mu Slagalica, žali za domaćim serijama.. na vesti ne sme ni da pomisli, vilica mu zadrhti i suza krene sama od sebe.
Tako utučen i bezvoljan, odlučuje da ranije ode na spavanje, ali ni tu ne nalazi mir. Spava isprekidano, ima košmarne snove u kojima se pojavljuje Aleksandar Tijanic lično i uz demosnki smeh mu govori da je ovo kazna sto nije platio poslednju pretplatu. Budi se okupan znojem i svečano obecava sebi da ce otici da uplati cim svane.
Novi dan sviće, penzioner ispunjava dato obećanje, ali mu to ne donosi očekivano olakšanje. Dan je sumoran kao i prethodni, i svakim satom nervoza je sve veća. Podne dolazi i prolazi, sati odmiču, i nervozu zamenjuje panika. Neće valjda još jedno veče bez...?? Ne, nemoguće.. te misli su isuviše strašne i tera ih od sebe. Zvono na vratima ga natera da gotovo potrči. Njegovim mukama je kraj! Nikad u životu se nije više obradovao sinu i bio ponosniji na njega, čak ni onda kad je sin dosao iz vojske.
TV je uključen, kanali namešteni, sreća ponovo pronadjena, ovaj svet više nije besmisleno mesto... Uz blaženi smešak na licu, zadremao je uz Dnevik..
Bard koji je već toliko dugo na ratnoj nozi sa ličnom higijenom, da je i zaboravio gde mu se nalaze bojler i tuš kabina. Smrdi kao uštavljeni jazavac i oko sebe širi nelordsku auru ljudskog bića koje uopšte i nije imalo potrebu da se rodi. Stvorenje lišeno smisla i svrhe.
- Sine.. sine moj. Zašto me teraš da izgledam kao Dart Vejder svaki put kada ti ulazim u sobu. Evo, doneću korito i okupati te, samo se odvoj od tog prokletog kompjutera.
- Evo, mama! Samo da završim svoj novi tekst za Tarzaniju! Čuj naslov- 76 načina da na 32 načina postaneš brutalno dobar žestoki jebač na baterije preko interneta! Jel ti se dopada, šta kažeš?!
- Kažem da bi trebalo da sastružeš tu skramu od skorelih naslaga sperme sa naočara, ako misliš da ti ne lekturišu tekst i odmah ga objave. A sad se skini, dok napunim korito. Kud te nisam pobacila svinjama u jedno..
Samo jedna u nizu žrtava naše tendencije da ni po koju cenu ne priznamo poraze, već tražimo nekog na koga bismo prebacili krivicu. Žrtvenih jaraca je uvek bilo i biće, a nesrećni Vuk se, eto, našao tu zgodan, pri ruci takoreći. Njegova jedina greška bila je u tome što je preživeo - ali, očigledno se ni to ne prašta.
Tamo negde posle boja na Kosovu, razgovor između Gavre, koji je učestvovao u boju, i Ždere, koji je za to vreme drndao jaja:
Šta bi, Gavro, na Kosovu ravnom?
Gadan pokolj zadesi nas tamo,
poginuće i pusta nesreća.Zar mi, Srbi, nebeski narode?
Istina je, zboriću ti sada:
Pogibao srpski knez Lazare
pogiboše mlađani Musići
poginuo Miloš Obiliću...A šta bješe sa gospodin Vukom?
Vuk nam, Ždero, bitku preživjeo
i junačku glavu sačuvao.Preživjeo? E nećemo tako,
sad će vidjet' crna izdajica... (khm, khm, sad kad složim... da vidim):
A što pitaš za prokletog Vuka,
proklet bio ko ga i rodio,
prokleto mu sjeme i koljeno,
on izdade cara na Kosovu... (u što dobro ovo, malo sredim aranžman, ima da ide k'o alva)
Cena zbog koje se svakom razumnom potrošaču diže kosa na glavi, i karakteristična je zbog toga što se obavezno završava na 99. U masovnoj upotrebi danas, kao jaka psihološka prevara, iz prostog razloga što ljudski mozak registruje prvu cifru u ceni i smatra da ako je nešto 4999 dinara, ono košta 4000, i samim tim, zaleteće se da to kupi, misleći da daje manje para za proizvod. 4000 je ipak manje od 5000, a tih 10 para/dinara/evra ne bi nas osiromašili, da smo samo hteli za nešto da damo hiljadu dinara više.
Obično, na samoj kasi, kada dođe na red plaćanje, shvatimo da treba izvući još jednu crvenu, ali tada je vrag odeno šalu.
Ćoškaste cene koda nas su popularizovali Top-Shop i Kinder jaje.
Samo danas, ne ODMAH, kupite ovaj titanijumski nož koji seče krilo Boing-a bolje nego običan nož vruć maslac, a u isto vreme ga možete koristiti i za seckanje pečenog pileta kakvo u stvarnosti ne možete videti jer je naš video editing tim učinio da Vam od našeg pileta krenu bale na usta i da poželite da kupite ovaj nož samo zbog prokletog pilećeg krilca!
Pozovite 0900-neki-broj-koji-košta-boga-oca i kupite ovaj TITANIJUMSKI nož za SAMO 4999,99 dinara DANAS! Ako pozovete odmah, dobićete na POKLON još jedan titanijumski nož za još samo 3999,99 dinara! Pozovite ODMAH!
Uglavnom metalnog porekla sa pokojim plasticnim delom, stoji zakacena za cosak stola i sluzi za osvetljavanje prostora za pisanje. Nazalost, ja moju nisam upalio vise od tri puta za poslednjih 5 godina koliko je imam jer mi je uvek bio mobilni pri ruci da osvetlim problematicno podrucje.
Ulazi majka u sobu posle ponoci:
- Jao, opet zuris u taj ekran, ne odvajas se od njega a knjigu ni da taknes, kuku sta sam ja Bogu zgresila!? Ko me terao da uzimam kredit da ti kupim to govno, a jos sam morala i novi za refinansiranje da podignem da stari otplatim zbog prokletog kursa deviza! Pa bar upali svetlo pobogu dete, sta smo ti kupili tu lampu 'leba ti?
- Jes', pa da ocoravim od nje, smeta mi refleksija na monitoru, samo bih dzabe naprezao oci.
- More dacu ja tebi...
* Cangr! Zvajz! *
Prizor koji zaticete kada vreme ponovo pocne da postoji jeste da je stona lampa uspesno ugasila monitor i usputno vam izbila kvarnu 4-ku i plombu sa 6-ice.
Mitsko biće muških seksualnih fantazija. Ok. Jeste da Anđa ima usta, Skarlet Johanson sisu, Megan Foks dupe a Mirjana Joković sve to + ''jebi me'' pogled, ali taslačenje mlade profesorke klavira dok presamićena preko crnog Steinway-a vrišti visoko C od razdiranja sopstvene utrobe od strane vaše cenjene malenkosti...ipak prevazilazi uobičajeni stupanj vlage kada su ''one'' maštarije u pitanju.
Mistifikacija ovog bića počela je sredinom 19-og veka kada je standardna rutina u bogatijim kućama bila da se ženska deca muzički obrazuju a to je značilo podvrgavanje časovima pevanja, flaute i, naravno, klavira koji je, baj d vej, bio obavezan komad nameštaja u svim respektabilnijim kućama. Ti časovi ''muzike'' su ujedno predstavljali i prvi kontakt mladih devojaka sa muškim polnim organom zvanim 'kurac', čjii su vlasnici upravo bili mladi i talentovani muzičari/kompozitori, tu prisutni u svojstvu profesora/zabavljača. Kada su kasnije postali čuveni Mocarti, Betoveni i Bramsovi, časove su držali u svojim ličnim prostorijama. Naime, mrzeli su tate a i moglo im se.
Elem, kroz samo dva veka, ova edukativna praksa se bitno izmenila pa danas imamo gomilu muzičkih škola u kojima deca planski i sa velikom željom izučavaju muziku i uživaju u tome da vežbaju Černijevu Etidu op.455, no.12 u petak uveče jer u subotu imaju čas a u nedelju popodne nastup u koncertnim prostorijama ( najčešće podrumskim ) pomenutih ustanova.
I gde je tu seks, pitam ja vas? Kako se ideja o mladoj, prsatoj profesorki klavira sa dijagnozom letalne nimfomanije zadržala do današnjih dana iako nije ni najmanje, ali, ni najmanje tačna? U čitavoj priči, nije pomogao ni jebeni film ''Klavir'' koji je samo još više podgrejao nastrane priče muške uobrazilje. Žene su - ne znam kako – ostale potpune imune.
U realnosti, nažalost, stvari ni izbliza ne liče na jebeni film. Profesorke klavira su obično iskompleksirane matore babuskare sa kvrgavim prstima i pištavim glasom (moguće i staklenim okom ) koje vas neprestano maltretiraju da vežbate prokletog Baha, Černija i Kabalevskog ( Bog da im dušu prosti ) pa na kraju zamrzite i muziku i život i majke koje su vas u tu jebenu školu uopšte i upisale. Doduše - a to vam govorim iz ličnog iskustva - nešto ipak može da se pojebe. Ali to su balerine i nisu čiste. Pozdrav.
- ‘De ćeš, brate…
- Ma, idem na jebeni čas klavira, pusti me u kurac…
- Opa, matori! Biće malo ''Za Elizu'', a? Pašće ''Turski Marš'' sa profankom, a? 'Oćeš da opleteš ''Odu Radosti'' po njenom...
- Vajduga, bre, debilu retardirani!
Iako smo u prethodnim delovima već bili duboko zagazili u područje običaja koje imamo zadovoljstvo da delimo i sa ostalim stanovnicima ove naše blagodarne planete, ipak ću vas zamoliti da se najmanje još jednom sastanemo unutar granica ove naše blagodarne države i proučimo jedan od najlepših, najduhovnijih i definitivno najređe praktikovanih rituala u čitavom folkloru naroda serbskog.
Elem, iako oficijelno “neobeležen” u crkvenom kalendaru i nezaveden čak ni pod tačkom “Razno” u pomalo izgriženoj ali svejedno dostatnoj dokumentaciji Etnografskog Muzeja u Beogradu, pomenuti ritual se ipak kako-tako dâ proglasiti postojećim, za šta postoje minimalni ali dovoljni dokazi. Oni se, naime, nalaze u svakom od nas, duboko pohranjeni u predelima podsvesti za koje nismo ni znali da postoje, sakriveni od okružujuće nas javnosti kao najveća tajna ikada čuvana. Treba samo malo džarnuti tu i tamo da bi izbledela sećanja ponovo dobila boju i sjaj vremêna u kojima su i nastala...
Sećate li se?
Ukoliko i ne uspevate u tome, trud je ono što se ceni. Uostalom, iako su reči iz naslova terminologija poznata svakom iole obaveštenom homo-sapiensu ( pa, čak i onom koji ne želi da upiše Filozofski Fakultet u Nišu; prim. prev. ), ko može da vas krivi što niste u poziciji da se setite jedne od ukupno tri ili manje večeri u 16-ogodišnjem državnom obrazovnom planu, u kojima ste sa jebenom školom otišli na neki od pomenutih hepeninga i na pljeskavicu/picu posle? Pre ćete se setiti te pljeske u Makedonskoj ( jebiga, zatvorili ih posle zbog opšteg trovanja mesa/mesom ) nego što ćete ponovo proživeti “akciju oplemenjivanja duha” kojoj ste isključivo telesno prisustvovali par minuta ranije. Ko ima obraza da vam uopšte zameri na tome što u državi koja je donedavno bila u kandžama Komunizma ( a, čini se, i dalje je ) nemate ili imate skoro NIKAKVU mogućnost da ukoliko imate pare za bacanje ( a trebalo bi da ih imate ) iste potrošite na vrhunska dela umetnosti, stvorena od strane vrhunskih umetnika radi vrhunskih dometa, a potom sve to namah zaboravite?I ko sme da se usudi da vam kaže da TA devojka nije bila vredna vaše žrtve i odlaska na “Labudovo Jezero” ili “Rigoleto” ( Đuzepe Verdija, ne “želudca” ), iako vam posle nije dala željeni organ?
Mislio sam na “srce”, baj d vej...
Bilo kako bilo, situacija nije alarmantna. Postoje i drugi vidovi prokletog zabavljanja duha, običaji koje možete izvoditi u sopstvenoj kući, pred sopstvenim ekranom sa određenim priključkom, bez i najmanje opasnosti da vam se pridrema ili da vas neko opomene ( da ne kažem, "prikenja" ) što blebećete telefonom usred jebenog Trećeg Stava Treće Simfonije nekog mrtvog Ješe. A i balerine nemaju sise, reala...
Za druge ne znam, ali za nas Beograđane, zgrada “Narodnog Pozorišta” će i dalje biti estetski prijatno zdanje u centru grada oko kojeg obigravamo k’o Đavo oko krsta, dok će se pojam “Kolarac” verovatno zauvek vezivati za piceriju u istoimenoj ulici, sada zatvorenu zbog trovanja hranom. Najvažnije da um nije zatrovan. Ne znam šta bismo onda radili, jebote...
Za sada pod radnim naslovom: Žali bože tragedije, čist primjer kako knjiga može da poaveta mladi lepi um
Iako bijaše iz imućne familije iz Vasojevića i od ranoga života mu bješe obaveza da trči za kravama i ostalom svakojakom marvom, od malena se viđelo da je momak visprenog uma i jasne vizije što mu je u životu činjet, najprije što želi i kako će do toga što prije doć'. Osnovnu i srednju završi u rodnome mjestu, đak pješak i te munje, ka' vukovac sve, ovo ono, i to bez po muke a pošto je ima dobro snadbjevenu porodicu, novčano, moralno i matrijalno, oni odlučiše da ga pošalju na najjači fakultet toga vremena Filozofski u Novi Sad. Nemojte se srditi što malo zbrzah ovaj uvod ali ovo što slijedi je kanda mnogo interesantnije od života u malom mjestu podno Sinjajevine.
I Apo rado krenu. Kad stiže imade ga što dočekat', on koji je sve uvjek učio, on koji se borio za ocjene svoje viđe što čine 300 eura u džep, 2 kese kafe i bombonjera. Pored toga, dade mu tajo jedno 30 brojeva telefona da ih vazda može okrenut u trenucima kada mi je teško, no Apo ka' Apo, odluči da će on polagat ispite na pošten način. I poče tako, uzimaju se knjige iz biblioteke, plaćaju se privatni časovi, ali ipak viđe Apo da je snaga pare jača, đavo da je nosi i ko je izmisli.
I, iznerviran jednog dana, udaraše glavom o obližnje drvo kad mu uleće drug i pobratim Paško i zapodjenu se sledeća rasprava:
- Vidim da ti loše ide to učenje imam ovamo baš stvar za tebe brate mooj! - i izvadi Paško tu na svesku par linija koks-a.
- Kakvo ti je ovo brašno? Tip-400? - pitaše Apo, nevin i neiskvaren svijetlima velegrada.
- A ne budalo što ti je ovo ti je koks znači našibaj par linija i naučit ćeš šta želiš za tren oka brate mooj!
Apo sav srećan uopšte ne primijeti svoga druga prokletog i njegovu facu te uze i našiba se e kuku majci, kuku ocu, i poče da daje ispite, tu su se uzimale knjige i knjižice, tu su pucale desetke i Apo sav srećan ne može da biliv koliko mu koks pomaže riješi da pojača još više i da se šiba iz najjače i da vidi koliko knjiga može na dan da iščita. Ali, ka' što to obično biva tu počinju problemi, poče da tripuje mlađani Apo da nastavnici oće da ga ubiju i veli on sebi "gadovi oće da mi oči iskopaju ljubomorni su na mene što sam ovoliko prejak!"
Kraj znate, svakome se barem jednom u životu desilo ovo isto što se desilo i njemu, nije moga više da spava kako valja, tu do 3 sata na dan maksimalno, ovo sve ostalo su mu knjige obuzimale. I zaključa se u stan i poče da živi na koks i knjige i 3 dana poslije okide ga srčka.
Narodna izreka koja na najslikovitiji način objašnjava naizgled komplikovani mentalni proces koji se odvija u dve različite glave i zbog kojeg dolazi do transfera blama. Pomenuta pojava je prisutna u skoro svim segmentima društva sa izuzetkom filmske industrije za odrasle, iz očiglednog razloga prirode posla u istoj.
Los Angeles, USA, privatna kuća Rona Džeremija
- ...Ne, ne i ne! Šta vi mislite k'o sam ja?! Neka budala ?!
- Ovaj,...ne, gospodine Džeremi. Mi smo mislili da će se Vama baš dopasti ova uloga koju smo namenili za Vas...
- Uloga?! Vi OVO nazivate jebenom ulogom (čita): '...sredovečni profesor engleskog jezika koji jebe sve živo u školi, od maloletnih učenica, preko razvratnih tetkica do debele direktorke'?! Znate li s kime razgovarate, bre?! Ja sam jebeni RON DŽEREMI! Imam kitu od pola jebenog metra! Mogu njome jebeni zid da srušim! U svojoj karijeri sam jeb'o podjednako i žene i muškarce a nekoliko puta su pred mene izveli i krdo krava. I pogodite - SVE SAM IH JEBENO OPLODIO!!! Stavljao sam svoj moćni palamar tamo gde današnji picolizci ne bi ni govnjivu motku a ono što sam ja lizao i olizao i najgora džukela sa ulica L.A.-a bi zaobišla u širokom krugu!!! Heeej, čoveče! Pa razgovaraš, majku mu, sa jedinim tipom na svetu koji je uspeo sam sebi da popuši kurac i ti si njemu naš'o da nudiš ulogu nekog prokletog pedera u odelu...??!!Jesi li ti jebeno normalan???!!!
- Šta kažete na dodatnih 100000 dolara...?
- Kažem : jeste li za piće, možda...?
Ako ste se u poslednje vreme eventualno pitali zašto je spisak stvari koje vam neopisivo idu na ganglije toliko dugačak al' opet nekako nekompletan, onda se pred vama nalazi tekst koji će konačno odgovoriti na to, nikako retoričko, pitanje.
Elem, iako je naslovna kategorija u našoj zemlji i dalje u povoju, odnosno tek poprima svoj zastrašujući oblik i kritičnu masu debogenih poklonika, mora se istaći da njeni počeci obećavaju maglovitu budućnost životu na koji smo navikli na ovim prostorima, a možda i samom SRPSTVU kao takvom. Naime, kako potencijal jednog naroda leži isključivo u njegovom naraštaju tj. deci, a kako smo i vi i ja nekad bili deca pa znamo kako je to, siguran sam da možemo da se složimo oko toga da je pored ljubavi, pažnje, porodičnog okruženja, igre, igrica, rođendana u Mek-u i kićenja jebene jelke za Novu Godinu, za jedno zdravo odrastanje i stasavanje u zrelu ljudsku osobu potrebna i ZDRAVA ISHRANA, što u srećnom slučaju ovih meridijana znači konkretna i(li) obilina konzumacija MESA i proizvoda nastalih od istog. Znam da klimate glavama i u redu je. Jer ono na šta sam uvek mogao da računam od svojih balkanskih, rudimentarnih i ne-evrointegrisanih roditelja - a pored šljaga, šamara, izvučenih ušiju i ostalih delotvornih vaspitnih metoda - jeste redovna, možda ne i svakodnevna, ali svakako redovna porcija mesišta, bre, jebem mu majku stvarno. Na tome sam odrastao i odrastao u ovakvog konja kakav sam sad - zdrav, prav i lud, kao i svi mi što smo. I na tome sam, zajebavanja bez, do jaja zahvalan svojim matorcima. Kevi, pre svih.
Ali...zapitajmo se na trenutak gde bih i kakav bih ja danas bio da mi je majka bila Dr.Feelgood psihopata, ženski imbecil zatrovan idejom da je "samo zeleno zdravo", "soja nezamenljiva" a "bezglutenska dijeta apsolutno kru-ci-ja-lna za intelekt deteta"?! Kakvim bih čovekom posato da mi je pravila šnicle od tofua, salatu od nori-algi, kolač od susama i pirinčanog mleka?! Sasvim je sigurno da bih mutirao u prokletog žutaća, o seksualnoj orijentaciji uopšte i da ne govorimo.
Elem, naravno da su nakaze iz naslova još jedan talas zapadno-evropske pomame za besmrtnošću, ovoga puta bazirane na veganskoj kuhinji, redovnom čišćenju jetre uljem od crnih školjki i svakodnevnom meditacijom od po 12 sati, baš ekstra što ne postoji posao i računi za struju. Mislim, kada bi se ta ravnogruda hipi-rebra barem za jedan trenutak zapitala zašto im jebena deca imaju jebenu intoleranciju na laktozu, alergiju na grinje i ostale STRRRAAAAŠNE boleštine, došla bi do saznanja da je to upravo zato što ih kljukaju mlekom od kokosa, 'mesto svojim, i što ih 'mesto jednom nedeljno u kafanu svaki dan odvode u lokalno-sektašku bio-radnju kako bi im kupila namaz od bundeve i bezglutenski hleb sa ekstraktom ulja aloe jebene vere! Ako nisu, fazon, alergična i na to, nedobog.
Imajući sve ovo u vidu i znajući da se budući očevi u tome ništa neće pitati, apelujem na buduće mlade srpske majke da ne budu idioti k'o ove evropske i da odgajaju svoje klince onako kako su njih odgajale njihove mame a ne kako kaže neka lezbača u knjizi ili ćelavi majmun u siledžiki. Triput pogađajte zašto.
Srdačan.
- Jaooo, gospodine svekre, jesam vam stoput rekla da ne dajete malom tu vašu...slaninu, pa znate da je INTOLERANTAN NA SVINJSKE PROTEINSKE LANCE?!
- Pa, kad mu nisi davala sisu, snajo, nije siroto dete krivo, hehe...
- To uopšte nije vaša stvar! JA sam njegova majka a ne vi...Uostalom, mogli biste malo da smanjite i sa tim sirom, znate li vi koliko adrenalina krava pusti u mleko kad je muzu?!
- Ne znam i ne zanima me. Znam samo da je onaj moj klipan treb'o odaaavno tebi da pusti krv pa da ne sikćeš k'o zmija otrovnica, ščula!
Najcesce se odvija na relaciji:
Zabrinuti roditelji - njihov deran.
Kada gorepomenuto celjade napravi neki sitan nestasluk, savesni otac i mater odlucuju da odmah preuzmu stvar u svoje ruke, jer ko po narodnoj 'Dete mnogo milovano - nikad dobro vaspitano'.
Medjutim sam naslov ovog teksta je kontradiktoran jer tu nikakvog razgovora nema.
Postoji iskljucivo monolog jednog ili oba roditelja, koji nastupaju vrlo vesto i utrenirano, gde se svaki pokusaj replike optuzenog klipana smatra bezobrazlukom i nevaspitanoscu.
Obicno se mangup posadi na neku tvrdu stolicu na sredini sobe kako bi se psiholoski pritisak na prestupnika jos vise pojacao.
Elem svaki ozbiljan razgovor pocinje tako sto jedan od roditelja (glasnik) ode po derana koji gleda TV ili igra igrice, i pozove ga na ozbiljan razgovor u dnevnu sobu...
I onda, pocinje rafalna paljba...
(primer jednog kraceg razgovora)
- klipan :Al' sto moram da sednem tu na stolicu, koja je razlika ako sednem tu ili na fot..
- otac: ZATO STO SAM TI JA REKO DA SEDNES TU! I OD DANAS NEMA VISE
PITANJA KAD JA NESTO KAZEM, RAZUMES?!?!- majka: Miroslave, polako pusti mene.
Duso, ti znas koliko tebe mama i tata vole. Sve smo ti pruzili - i ljubavi i paznje, i dobar telefon i dobre patike i dobre trenerke, i da pojedes i popijes, sve imas i ti nam tako vracas? Zasto si sine zalepio zvaku na zvonce deda Gavrilu? Jel ti znas da je on star, da je mogao da padne, da mu stane srce, da se uplasi?klipan: Znam, ali sutra cu da se izv...
Otac : EJ! Ja radim KO KONJ! Ceo dan na poslu, ubijam se, radim ko crnac, ZA KOGA!!! ZA KOGA!!??
klipan : Za sefa?
otac : ZA TEBE BRE BUDALO, ZA KUCU, ZA NAS!! A TI TAKO VRACAS! SUTRA CE DA SE PRICA PO KOMSILUKU KAKO NE UMEMO DA VASPITAMO JEDINO DETE A MI STA SMO SVE ULOZILI U TEBE! PA VODIM TE I NA UTAKMICE, NA FUDBAL, NA MORE, NA ZLATIBOR, GDE GOD POZELIS TE VODIM A TI??
klipan : (suzne oci)
Majka : Moras da se uozbiljis definitivno. Ovako vise ne moze. Sramota je kako se ponasas, ne samo za tebe, sramota je za sve nas, za nasu porodicu. Sta mislis da sutra tvojoj baki i deki neko stavi zvaku na zvonce? Jel bi ti bilo drago ili krivo?
Ajde idi u svoju sobu i razmisli malo o svemu, za tvoje dobro.Otac : (pobednicki) Sutra sam mislio da odemo da pogledamo jednog psa, ali znas kad ces da dobijes kera posle ovog danas??! NIKAD , A MOZDA NI TAD!
klipan : trkom odlazi gore sa suzama u ocima, psujuci kao kocijas u sebi.
Konacno je naucio lekciju.Sve ovo je zbog prokletog deda Gavrila!
...Zub mučne svakodnevice pratio ih je do ulaza u mračne čeljusti iz kojih je dopirao dah prohladne vlage i teške memle. Mešao se sa kiselkastim smradom mokraće i nedaća, nepogrešivog znaka da se poneko ipak zadržavao u tamnom medjuprostoru, tom neljudskom i zastrašujućem limbu koji se možda i nije morao proći po svaku cenu....Negde napred u tromoj gomili jektičavo dete je kašljucalo i prigušeno šištalo; činilo se da broji poslednje časove u naručju pogurenog starca koji mu je mogao biti deda ili prevremeno ostarei otac. Gegao se, jedva podnoseći i težinu samog svog prokletog tela koje ga je još uvek čvrstom sponom nagonskog pokreta vezivalo za ovu vlažnu i pomalo natopljenu zemlju po kojoj je nešto zloslutno gamizalo. Jecao je. Slutnja skorog skončanja, mirisi, tvrda izvesnost trenutnog ništavila i nepodnošljiva nesigurnost onoga u šta se bezglavo srljalo činilo je situaciju turobnom i krajnje rastužujućom. No - egzodus je bio neopoziv; reka kostiju i ono malo mesa što je sa njih visilo u naborima nastavljala je da teče dalje. Selo je pošlo na svoj konačni put.
U gotovo potpunoj tami koja je utrobu tunela svela na beskonačnu prazninu koja ne obećava ništa dobro ljudi su se ćutke gurkali i sudarali. Trajalo je satima; neobičan glas kepeca (tako sam ga bar u prvi mah zamislio, ko zna zbog čega) koji je, činilo se, dopirao negde sa daleke tavanice, ili iz jednog od zida, a možda i odasvud...Sugerisao je podsmešljivo i otrovno na povratak ili kolektivno samoubistvo, što se u suštini svodilo na isto. Promicali smo dalje. Negde u prostoru i vremenu koje je možda već i prestalo da postoji neko je nazreo spas, a uskoro se oduševljenje probilo kroz celu gomilu - svetlo - bledo i neugledno ali ipak zasigurno je bilo svetlo. Nikada mu se nisam tako obradovao, za nas, ono je bilo uže za čoveka u moru, kopno na vidiku za izgladnelu i beznadežnu posadu ubijenog kapetana. Svetlo! Uskomešana masa je pohitala, koliko god je to bilo moguće. U jednom trenutku delovalo je kao da smo se zaputili u samo središte zemlje, sada je bilo sigurno da tunel ipak ima kraj, i on se nalazio negde na čistini.
Uzbudjenje otkrića preseče jedno drugo, nejasno jer - naime, prvi redovi sudariše se sa čovekom. Pa još jednim. Pa sa još nekoliko njih...Drugi ljudi, nama jezivo slični nadirali su iz suprotnog pravca, zarobljeni u mukloj tišini. Migoljili su se izmedju nas nastavljajući svojim putem, hladni i nepristupačni. Kretosmo dalje. Nečija nespretna, improvizovana štaka gadno me je lupila u koleno, bez pomisli na izvinjenje. Nad ljude se ponovo nadvila teška i neprobojna magla ćutnje i surevnjivosti, tišina je bujala, nagrizala i gušila. Medju hladnim zidovima odzvanjao je jedino gnjecavi bat koraka. Grabili smo ka izlazu.
Izvor svetla se, ispostavilo se, nalazio tek na pola puta šepave agonije a ne na njenom kraju. Delovalo je poražavajuće : najobičnija jeftina neonska reklama, bez mnogo komercijalnog smisla. Nije zračila slovima niti porukom - na njoj se nalazio jedino crvenim linijama oivičen pravouglii trougao, mašući iz svoje sredine malenim zrnom graška koje je neodoljivo podsećalo na neko tudjinsko oko. No činilo se da ne gleda u našem pravcu već negde u daljinu, van domašaja naših tupih pogleda. Stadosmo, ukopani. Činilo se kao da čekamo neki znak, možda da nam namigne, ili se preobrati u neki poznatiji i bliži oblik - ali nije nas udostojilo nikakvog pokreta i tabla je ostala mrtva i isprazna. Iz suprotnog pravca, slabašno osvetljene prilike koje su nekada mora biti bila ljudska bića bauljale su ka mestu odakle smo prvobitno krenuli. Najhrabriji medju nama, osmelio se najzad da proviri ka poledjini čudne reklame. Sa njegovih umornih usana koje su se jedva pokrenule sletelo je tiho i neobično razgovetno - Isto.
Zurili smo u mrtvi mrak koji se pred nama protezao u nedogled, izmučeni i neodlučni. Podjosmo dalje.
Napisano za ono takmičenje.
Ovaj termin je najbolji pokazatelj lošeg kvaliteta nekog prehrambenog proizvoda. Pošto je opšte poznata činjenica da bi svinja svarila i vrata od Lade Rive da je primorana na taj očajnički potez, odatle se izvlači zaključak da, ako postoji jelo koje ova plemenita životinja ne bi smazala, to mora da znači da ono ne sadrži baš nikakvu nutritivnu vrednost, i da je ukus dovoljno odvratan da natera na povraćanje čak i diplomiranog govnojeda.
2021. godina, Srbija, Beograd.
Prosečan mladić se vraća kući nakon volontiranja (primoran da radi za džabe, pošto su zbog mera štednje plate ukinute pre dve godine. Al' jebi ga, daju besplatan obrok. Bolje išta nego ništa).
-Kevo, šta ima za večeru? Crko' gladan. Ceo dan smo orali, zaboleše me ramena od onog prokletog jarma.
-Pa zar opet, sine? Zar nije trebalo da vas prebace na reciklažu nuklearnog otpada od onog bombardovanja iz 2015-te? Danas na vestima rekoše da zbog onog zakona za zaštitu životne sredine, koji je propisala Evropska unija, taj otpad mora da se preradi. Mrka reče da će sve pare od reciklaže da ulože u završetak izgradnje koridora 10, a biće i za ponovnu izgradnju Avalskog tornja. Ako sve prođe kako treba, i ako za vreme prerade pola Srbije ne odleti u vazduh, Krkobabić obećava da će opet da nam odobri penzije, u suprotnom ukinuće nam pijaću vodu.
-E mogu da mi se sagnu! Šta nas boli kurac kad imamo bunar. Nego, gde je jebeš mi mater?
-Eee, da bar jebe! Otkad udariše PDV na seks, k'o da nema ženu. Bojim se sinko da ne zastrani, spominj'o nešto onu peder paradu. Otiš'o s Milojkom da love miševe.
-O jebem ti život, pa zar opet?! Moram da obijem trafiku i da mu maznem jedan Plejboj, valjda će mu biti dosta. Nego daj da se hasa, ako ima šta.
-Evo golube moj, ovo ti je ulovio ćale juče. Punjeni pacov u sosu od gloginja. Juče sam to videla na Pinku u ''Kuvajte sa Karleušom'', kaže baš pogodno jelo za nas siromahe.
-Ma daj kevo, to ni svinja neće da jede, nego daj ti meni one reciklirane pljeskavice od juče, to bar znam da mogu da progutam, a ovo ponudi komšiji Azemu, obradovaće mu se dečurlija, pomisliće da je zečetina.
Duševni bol, seta i jad, pojačani stepen patnje; čemer koji se širi do paroksizma, kulminira i nemilosrdno baca čoveka u čeljusti očaja i taštine, izlažući ga destruktivnoj snazi depresije i samoprezira. Iz takvog emotivnog stanja osoba ili izlazi poražena, potištena, umorna i prazna, nesposobna da nastavi sa egzistencijom ili izlazi osnažena, preporođena, sa novim životom koji teče krvlju, sposobnija da se pobedonosnije rve sa nedaćama i izazovima života.
Budim se noću vrišteći. Misao o tome koliki sam gubitnik budi me iz sna i ne dâ mi mira. Svi moji porazi, kojih ima pregršt, koji su ogromni kao planina i koji me ničemu nisu naučili, pojavljuju se; izloženi u svojoj ogoljenosti bez sjaja i ružnoći. I kreću da me obuzimaju demoni nemira, okrutno zarivajući svoje zube u moje turobno srce. Moj krevet se pretvara u vatreni okean bola. Uplakan, nesrećan i kukavan hodam po sobi, nespokojan, patetičan i usamljen. Zgrčen u uglu prostorije, čekam da se smiri pakao osećanja u meni, koji peče stomak, pluća, grlo i oči..
Moja soba se pretvara u grobnicu ambicija, nada i želja; oduvek sam znao samo za poraz, za gorki neuspeh i promašaj. Oduvek sam bio neostvaren, pogrešan i mizeran.
Možda je to najbolje, rastočiti se u suzama i nestati zauvek sa ovog prokletog mesta. Nešto se miče u mojoj utrobi, nešto hoće napolje. Evo ga, izašao je i stoji preda mnom. Krvav, nakazan i ogavan. Prezrivo mi se kezi njegovim krvoločnim osmehom. Približava mi se i tiho mi šapće na uho kako je moja svest ograničena, kako sam bezvredan i ništavan, kako ne zaslužujem da živim. Daje mi oštricu da sebi prerežem grkljan i da završim s tim. Uzimam je i polako je prislanjam na grlo.
Ali ne! Ja nisam slab, bedan i nemoćan, u meni još ima snage i života, ljubavi i lepote, plemenitosti i htenja. Neću da odustanem od sebe. Hvatam ga za gušu i kasapim njegovu trulu utrobu. Ostaje da leži u lokvi krvi, isprekidanog daha, polako skapavajući. A ja ležem u krevet, blažen i srećan, regenerisan, spreman da ujutru nastavim sa svojim životom, svestan da sam konačno ubio karasevdah. On neće više opsedati moju dušu.
Prvi put su se upoznali u jaslicama, ona se rogovima sapela od lanac te izložila pozamašno vime njegovom telećem pogledu. Od tog trenutka za njega je postojala samo ona. Iako je sam bio crno-beli zavoleo je i crveno-belu zbog nje. Rumenka. Rumenka. RUUUUUUMenka. Često je u zvezdano nebo mukao njeno ime.
Sudbina ih je zajebala, tako da su se posle jedne robnonovčane razmene našli sa dve strane komšijske ograde. Retko su se viđali. Zime je provodio u čežnji za toplim prolećnim danima kad bi ga izveli na livadu. Tada je mogao uživati u njenom hodu po zelenom tepihu kao po mesečini, njihanju njenog velikog vimena koje ga je poput klatna hipnotisalo tako da bi po ceo dan njegov pogled bio fiksiran na nju zbog čega bi gladan uveče pošao na počinak. Ali, zime su duge i dosadne, pa je želju za Rumenkom ubijao povremenim tarenjem o postelju od slame, uz krike ispuštajući tople telesne sokove, za koje bi deca pomislila da je mleko, a da je Rudonja u stvari Šarulja, te bi u nedostatku starije osobe koja bi ih upozorila probala da izmuzu još malo.
Zima je prošla. Krenula je ispaša. Jedva je čekao da je vidi dok njeno lice umiva rosna trava, a njeno vime podapiru listovi deteline. Došao je dan! Ugledao ju je! Osmeh s lica mu je naprasno pao! Bio je tužan, besan, tužan, besan, tužan, besan i tako u nedogled dok mu se gorčina skupljala od kopita do rogova, od nozdrva do repa - BILA JE STEONA! Gledao ju je dugo dok mu se kalcijum topio u rogovima, dok je silovina iz njegovih mošnji išečezavala u vrtlogu patnje i tuge za voljenom kurvom. Da li je veterinar pitao se! Ne, sigurno je neki Ferdinand jebem mu sunce krvavo, probošču ga, mislio je! Bio je slomljen! Pomišljao je na samoprobadanje!
Prilazio ju je pokušavajući da dođe sebi. Želio je znati ko je otac njenog nerođenog teleta. Ko je taj čije dijete ona sada nosi? Ko?!
Nije morao da je pita. Sama mu je odmukala njegovo ime... To jedino ime koje nije želio čuti - Ratko Nesalomivi.
"Ratko?! Onaj Ratko što lani odgrize kurčinu biku Milisavu kad ga zateče ispred tora?" progovori drhtavim glasom na kratko zaboravivši na svoju prijeđašnju muku... ova je bila veća.
Ona je potvrdnu klimnula glavom i okrenula se a zatim odlučno ali ipak sa nekim prizvukom tuge muknula: "Da. Nemoj da ga tražiš. Nemoj pokušavati da se osvetiš. Na tom putu te čeka samo smrt."
U tom trenutku vidio je kako jedna krupna suza pada iz njenog oka na travu. Tu suzu je primjetio prije njenih bujnih vima iako su se tako lijepo presijavale na proljećnom suncu. Toliko ju je volio heroj ove priče.
I jednako koliko ju je volio, mrzio je prokletog Ratka. Mrzio ga je iz dna slijepog crijeva. Mrzio ga je toliko da ga je cijelo tijelo bolilo od grča. Želio je pobjeći od tog bola na neki način iako je znao da je jedini osveta. Osveta za koju on nije bio sposoban ali je njegova moralna dužnost bila da je sprovede ili da umre pokušavajući u toj namjeri.
U tom trenutku shvati da i dalje zuri u ljubav svog života. Vime su joj podrhtavale od tihih jecaja koje nije želila da on čuje... Eh, te ogromne vime su je odale.
"Hej," muknu on: "Ponovo ćemo biti zajedno, na ovom ili onom svijetu tako mi oba roga i svih pet nogu."
Odgovor se ovog puta začu u vidu jecaja. Ona je trčala i jecala. Trčala je što dalje od njega da je ne vidi takvu.
"Ratko nesalomivi" promuknu sebi u bradu: "Još ćemo se mi ćerati!" a zatim se i sam okrenu i uputi negdje u smjeru zalazećeg sunca.
Rudonja se vratio u štalu, nije mu bilo nidočega čak je i slama izgledala hladno i odbojno.
Te noći odlučio je da promijeni svoju sudbinu i da postane krojač svoje sreće.
Uz prigušeno svetlo fenjera počeo je da priziva duh Petra Kočića jer duboko u sebi znao je da je korida jedina ispravna stvar i jedini način da povrati svoju neprežaljenu ljubav.
Silueta brkatog starca ukazala se nadomak Rudonjinih jasala i smirenim glasom koji je odzvanjao mudrošću počeo je da obučava Rudonju. Noć je prošla brže nego inače i mladi borac ispunjen svežim znanjem i neopisivom snagom pošao je ka Manjači. Rosa i hladni jutarnji zrak iskristalisao je njegove misli i napokon je znao da će njegova romansa imati srećan završetak. Dok je hodao po livadi rosnoj u glavi su se mešale slike divne prošlosti i slike Ratka nesalomivog u lokvi krvi. Poslednji put pogledao je ka Rumenkinoj štali, zatim ispustio glasan krik i pošao da rogovima postane krojač svoje sreće.
Užarena žuta lopta izvirala je iza brda. Pogledavši dole, imala je šta i da vidi: užurbani tok reke aktivnih učesnika borbi u ispijanju basnoslovnih količina alkohola, slobodnih umova koji dolaze sami, bez žena i dece, da bi na miru mogli da uživaju u borbi bikova. Skup je iz minuta u minut rastao, zajedno sa strepnjom, - jer danas je veliki dan; danas se odlučuje ko će ponosno sedeti na tronu, ko će travu sa terena Vimbldona za doručak jesti!
I tu, u svojoj svlačionici, Rudonja svoje rogove šiljio je od dolomitni krečnjak što viri iz manjačke ilovače... pognute glave, jer tako mora, nabrijava svoj um, pa podigne glavu ka nebu, poljubi kopitu i usmeri je ka gore i tiho prozbori: Jebaću ti mamicu, Nesalomivi!
Šeba Baja Mali peva kao pod tušem, Petar Kočić se prevrće u grobu, ruke koje svakodnevno izvuku po kubik balvana uz šumu naginju plastične čaše, ispijaju pola litra piva u dva gutljaja i galame za još; domaćini skupa udaraju eksere 20ke u ogradu, da razjareni bikovi ne bi pecane srušili... oseti se napetost, čuje se galama, sve smrdi na znoj!
Borbe do finala nisu bile nešto posebno napete. Prva dva nosioca, Rudonja i Ratko Nesalomivi lako su se domogli finala. Dobro, ne toliko lako - Ratka je mogao sprečiti Leo, potpuno ćelavi bik u vlasništvu Dragana Tarlaća, proslavljenog košarkaškog asa. Rastužio je Ratka svojom jadnom i bednom pojavom, i dok je ovaj cvilio i plakao, Leo se odvažio da mu klizećim startom otme ravnotežu ali Ratko je, očekivano, izbegao srami pokušaj i poslao je Lea u obližnju mesnicu na tranžiranje.
Oko ograde Marakana, ona brazilska, krcata! Nema mesta da se ćik baci, scena je izuzetno smešna: brižni pušači liče na kolovođe jer su im desne ruke podignute u vazduh. Zajebanosti situacije doprinosi prašina koju Ratkove kopite dižu u Pervolom oprano nebo, džentlmensko rikanje starih bikova iz VIP lože govori da je ovo posebno, da u ovoj borbi ima nešto. Istina je to, dobri moj čitaoče: Oni se ne bore za presto, oni se bore za šetnje sa potomcima koji ne mogu ružni ispasti zahvaljujući lepoti nežnih crta lica krave Rumenke.
Milorad Dodik daje znak rukom - borba može da počne!
Ples Rudonje oko Ratka izmamio je aplauze dama sa Manjače koje su u manjini. Pleše kao Aska oko vuka, Ratko se okreće, hvata ga vrtoglavica i staje, smiruje telo, ovakva taktika njegovog protivnika mu nije bila na kraj pameti, preostaje mu jedino da se zaleti na njega ali ne može, vrtoglavica ga drži i dalje, i evo je, prolazi... zaleti se Ratko i promaši, zavrati se, promašuje ga i drugi put i napokon shvata da do nije pravi način... smiruje se, te laganim korakom prilazi Rudonje koji, ne čekavši da mu se noge oslobode, prihvati ponudu protivnika za borbu rogovima; nasloniše kljove svojih glava jedne na druge i krenuše zamahivati glavam levo - desno, jednako snažno i jednako koncentrisano, jer jedna greška vodi ka padu na tlo!
Dodik glođe batak, priča na telefon i boli ga kurac, Kočić radi kao ventilator, točilice za pivo podsećaju na kazina u Las Vegasu.
I evo ga, neko je leđima na tlu! Oh, pa to je Rudonja! Ratko ga gleda odozgo, osmehuje se, zadovoljan je jer drži situaciju u svojim rogovima, pa se budala zamisli o tome šta će sve da radi kada postane glavni, i to Rudonja primeti, hitro i snažno odgurnu Ratka od sebe, diže se na zadnje noge i odalami ga kopitom u pleksus.
Ovo je čekao godinama. Ne pobedu, nego apsolutnu nadmoć nad protivnikom; on sada zna kako da se ponaša, šta da uradi, zna put! Ratko je na prašnjavoj zemlji bez trunke trave, gleda u napukli rog Rudonje i provodi vreme u opravdanom strahu; naš heroj, džentlmen veliki, osmotri publiku koja kipti, čeka na završni udarac i uslišuje njihove molitve - prvo poljubi Ratka u glavu, te mu zabi rok u oko pa ga uzvuče, obrisa krv Ratkovim jezikom, pomisli na Rumenku za koju zna da ga čeka i preseče grkljan Ratkov svojim šiljatim rogom.
Publika je u transu, luduje, plastične čaše lete u nebo, imamo novog vladara! Vladara koji je ispunio svoj dečački san, vladara koji zna kako da voli, vladara kojeg sada kurac boli, vladara koji će slaviti ovaj dan!
Na drugom kraju livade jedno tek rođeno tele čulo je da mu je otac junački poginuo i počelo da kuje svoju osvetu...
Kontraverzna igračka koja umjesto relaksirajućeg efekta, ima moć da vas dovede do ludila.
Onaj ko nije proveo sate i sate uzaludnog šaltanja šarenih kvadratića u potrazi za harmonijom i redom, taj ne zna šta je patnja.
Zavaljeni u omiljeni komad namještaja, bilo da je to fotelja, trosjed, kada ili sudopera, vjerovatno ste i vi nekada u velikom suficitu vremena i raspoloženja posegnuli za ovom magičnom kockastom formom, ali, eh...umjesto da se igrate i opustite, nakon par sati uzaludnog pretumbavanja zatekli biste se zbunjeni i iznervirani što po 100-ti put uspijevate da složite žutu stranu, ali kada se bacite na hromatsko kompletiranje ostalih, ta redovno i obavezno nastrada i taman dok nju eto popravite izgubite iz vida onu genijalnu ideju koju ste imali od prije. Kako je ono suficitno vrijeme davno preraslo u dragocjeno, jer ste ga, i više nego što treba, stukli iznova rješavajući žutu stranu, hvata vas panika od toga da će se, može biti, desiti da budete primorani da radite nešto korisno a da prije toga niste tu prokletnicu doveli u red, u stanje kakva je bila onaj prvi put kada ste se sreli u megamarketu. Pomišljate: "Eh kako je bila divna, upakovana u onaj plastični omot, složena, čitava i čista...samo još jednom, o Bože, da je vidim takvu...." i naravno ludilo hvata maha, broj obrtaja se povećava i gle čuda, otkrovenje, daaaa! to je rješenje!!! Izmučena i izmrcvarena crvena plastična pločica pada u vaše krilo. Poput pantere vješto skačete iz svog malog zen gnijezda u kojem se upravo odigrala teška psihodrama i kojoj se konačno nazire kraj. Kupite iz ladica sav potreban materijal: šrafciger, OHO-ljepilo, aceton, parče vate i bacate se na posao. Šrafcigerom, ispočetka pažljivo, odvaljujete pločicu po pločicu, ostavljate sa strane na gomilice po bojama uz zadovoljno zviždukanje hita koji ste taj dan 15 puta čuli na radiju. Zadovoljstvo što ste nadmudrili tog prokletog mađara ne može da se opiše rječima. Ljepilom konačno dovodite stvari u red, polako počinju da se naziru jednobojne strane, glavobolja, iskrzani prsti i optšti haos u okruženju ni najmanje nisu teret naspram agonije kojoj ste upravo stali na rep. Ponosno odlažete svoje remek djelo na svečanu policu iznad TV-a kako bi se svi ukućani sutradan mogli diviti vašoj genijalnosti i konačno spokojni i blaženi odlazite na spavanje….sutra je novi dan. Jutro je divno, sklad prosto plijeni, da, sve boje su na svom mjestu, spremate se i odlazite za svojim obavezama, samouvjereno koračate ulicom, smješkate se slučajnim prolaznicima, puštate jadne bakice da sjednu na vaše sjedište u autobusu, život je ponovo lijep! Vraćate se kući rastrgani od čežnje da ponovo vidite svoju slatku šarenu kocku i na opšti užas ne zatičete je na počasnom mjestu!!!
- MAAAMAAAAAAAA! Šta si uradila sa mojom kockom!!!???!?
- Kojom bre djete kockom, je li onom smrdljivom iznad TV-a?
- Da, da, da da….smrdljivom, šarenom, MOJOM kockom!!
- Pa bacila sam je pobogu, čitava kuća mi je danas smrdila na ljepilo, pola dana sam pokušavala da otkrijem odakle dolazi taj neopisivi vonj, pih! Odmah sam je morala odnijeti u kontejner!
- Oooooo!!!! Sudbino prokleta, pa zar nakon svega!? … alea iacta est…
