Veliki vernik (redak slučaj, meri se promilima) ili daleko češće "vernik" (mnogo češći slučaj, meri se svim preostalim procentima). Toliko obuzet duhovnim i svetim da čak i kad nešto nalik na simbol vere vidi, čak i pred nekom zdravstvenom ustanovom, to što jedva da podseća na krst, on oseti obavezu da se prekrsti.
Ovakav tip vernika (barem ovu daleko veću grupu) karakteriše striktno, puritansko i na neki način ekstremno shvatanje verskih načela. Kad su drugi u pitanju. Svaka, pa i najsitnija greščica u poštovanju Svevišnjeg se odmah primećuje i grešnome subjektu trlja na nos. Dijapazon je širok: rad na crveno slovo, nepoštovanje dana kad se meso ne konzumira, po koja psovka... Iminentna reakcija sledi! E sad, kad to treba na njega da se primeni, malo je drugačije. Tad su pravila nekako rastegljiva i, što bi Džefri Raš u "Piratima sa Kariba" rekao: "To su više smernice". Na kraju krajeva, drugi citat sa TV ekrana to pokriva. Štono bi Lucifer iz istoimene TV serije rekao: "Pa šta ako je to greh? Dođeš, ispovediš se i nikome ništa. Dakle, slobodno"!

Treba dovesti život u red, no ja se ne budim se pre 12 sati. Imam ispit, nisam učio samo jedno pitanje, a zapao mi je fakultetski profesor zvezda, jebem ga radoznala! Smeje mi se kolega, tukao bih ga, ali on je od onih koji retko biju, ali kad biju, šnicle otpadaju.
*
Inače, baš tog jutra, na Kanarevom Brdu je pukla kanalizaciona cev, a kao što znate, Srbinu je i Jugo dobar auto. Šta ću. Krenem busom i dobijem besplatne roming minute. Prvo sednem, a kako sam mlad muškarac u Srbiji, morao sam da ustupim mesto austističnoj transrodnoj osobi. Stoga, fiksiram despotsko mesto na sredini busa.
Mislim o svojoj petici na ispitu i već vidim kevu kako kaže: "Nemoj da ti otac čuje za ovo!". A i ćale, time što se izdire na mene samo leči sopstvene komplekse, sam nikad nije završio faks, a najlakše je ubiti ježa tuđom guzicom. No, šta činiti. U našoj familiji, uvek sam ja bio gutač vatre. Shvatam kako su šanse da se zaposlim sve manje, nekada kad izvlačim pitanja ne mogu volu dupe da ubodem, pa razmišljam kako bi trebalo da pozovem možda ribu, da izrodimo 10oro dece i da nazovemo Rasima da nam uruči ključeve od stana i oboma po neku šljaku u javnom sektoru. Zapravo, profa mi je nudio da mi da šesticu samo da me više ne gleda ("Kolega, jednog dana Vas niko neće pitati za ocenu"), ali ja kao jurim prosek.
Baš kad sam izašao iz busa, zvekne me iz obližnjeg klima uređaja kap baš u onaj prostor između očiju i naočara.
Stižem kući.
"Nemoj da ti tata čuje za ovo...bolje da sam te izdrkao u šolju...Milovane, kakav je to rečnik...Da me tvoj tata nije blagoslovio u 20. godini, postala bih primabalerina...Da te tvoja mama ne brani, ubio bih boga u tebi...".
Dižem ruke, palim u zgradu preko puta kod babe i dede.
Deda ko deda, opet mi priča kako su ga Švabe oterale u fiktivni logor "Šafhauzen", a baba dobacuje da se njegovo učešće svelo na to što mu je Švaba kao klincu dobacio "Curik!".

*

Izlazim napolje i srećem Žikicu sa Senjaka, opasan badža, ali likčina. Pričam mu šta se dogodilo i da brinem za zaposlenje. "No frx!", kaže on, vadi mobilni i zove svog ortaka Motokultivadina Milovića. U dve reči ga ubeđuje da me zaposli. "Nećeš baš imati status službenog lica, ali dobra je kinta", reče. I tako od tog dana postadoh sekretar zamenika šefa nabavke u privatnom preduzeću "Đubreks".

Poslao Voland pismo, kaže da je dobio najnoviji katalog, sa brojnim novotvorenim ljudskim karakteristikama, koje prete da pomute slavu njegovog najomiljenijeg i najinspirativnijeg greha.
Ukoričeni katalog, masan papir, lepe ilustracije, sve na popustu.
Kaže i da se svakodnevno otvaraju nove fabrike Carevih novih odela.
To je hit, to danas smatraju elementarnom estetikom i da nijedna njena vrednost ne prolazi bez svoje marketinške ciljne grupe. Mada, kaže, da im ne treba nišan. Pucaju u prazno, uvek pogode. Ali ima i nišana, opet na popustu.
Čudi ga kako smo nemi. Nas trojica.

Starino, tebi poručuje; Voliš onaj oštar miris vazduha prvih zimskih jutara? Ovekoveči to svoje osećanje jednom Holmark čestitkom: "Onaj oštar miris vazduha prvih zimskih jutara!", pa ponesi čestitku sa sobom kao vid inspiracije i podsetnik za bolje sutra, jer si pronašao istomišljenike, a ne oni tebe (bar se nadaš). Lakše je ćutati čitav radni vek u svojoj kancelariji 2 sa 2 i dočekati svojih desetak godina staračkog konformizma, uz jedan omanji fond za svoju decu i rezervisano mesto u raju uz birokratski red na čistilištu koji, kako kažu, je čista formalnost.

Tebi golobradi kaže; Ti debeli, što bleneš u taj podrumski prozor u svet! Jesi li čuo da su izmislili točkove koji se montiraju na kitu, pa kada ti se, nesuđena simbiozo, pripiša, kita sama ode do klozeta, pa se vrati. Ni koitalna problematika ne treba da te brine. Izmislili su oni Breda Pita da jebe mesto tebe!
Sećaš li se godišnjih doba? Ne mislim na Vivaldija. Nisi čuo za Vivaldija? Koristiš klimu. Znam, zato te i pitam. Ako, tako je podnošljiviji kapitalistički krematorijum.
Čitaj kako je napisano, razumi kako nije.
Ne ispisuj svoju sudbinu ti budalo, ti. Zar ne vidiš kataloge? Sve je spremno za tebe, dovoljan je jedan klik daljinskog upravljača za gašenje moždanih vijuga i nekoliko lekova za stres. Carpe diem, ali prvo zavoli osmeh skriven iza brkova svog gospodara.

Poručuje nam da se urazumimo, narušavamo mu životni prostor. Suviše nas je.

Драматична ријеч којом се завршава нечије излагање у интензивној и некохезивној расправи.

Prihvatio razmenu dobara: ograničio slobodu svog uma i dela, aminovanjem mišljenja rulje radi ostvarenja određene sigurnosti koju sistem pruža i potkupljanja kajmaka od društvene krave muzare. Sleng nastao u paraleli sa jačanjem komunističke ideje na prostoru bivše Juge. Relikt iz doba kada je čovek sticao zaštitu partije, uprkos ateizmu postajao mali bog posedovanjem crvene knjižice, tri toma odabrane literature da se odma' vide sa ulaznih vrata, nepotezanjem škakljivih tema u Stojinoj birtiji i kačanjem maršalove slike dimenzija 40x20 cm na vidno i lepo osvetljeno mesto u stanu. On je podoban, on je zarad kupovanja prasećih butkica preko sindikata par puta založio Smederevac zbirkama narodnih epskih pesama iz pretkosovskog ciklusa.

Strani film, trinaest slova, dve reči.

Najnovije ostvarenje iz opusa velikog akcionog glumca i majstora drevnih veština, Brusa Lija. U ovom špijunsko-akcionom filmu sa elementima teorije zavere vremešni junak vraća se svojim korenima i povlači u zasluženu penziju kako bi se družio sa sebi ravnima i ponovno posvetio literarnim dostignućima žalosno zapostavljenim tokom karijere beskompromisnog borca za pravdu. Iako u početku zasenjeni sjajem njegove legende i stoga oprezni, sugrađani se brzo privikavaju na njega i primaju zmajevog ratnika u svoje okrilje. Naravno, u početku bi se našao i poneko ko bi remetio mir našeg junaka u svojoj neobaveštenosti zahtevajući da ovaj direktno interveniše ili eventualno iskoristi svoj uticaj među organima reda kako bi se rešio kakav spor, međutim svi oni bivali su čvrsto odbijeni i svima se činilo kako se popularni kung-fu panda zauvek smirio.
Ipak, crni oblaci ubrzo su se nadvili nad narodnim blagostanjem, jer do moćnog kana Ajzena stigle su glasine o nemirima unutar njegovih božjom milošću potvrđenih granica. Nakon povlačenja velikog borca za pravdu, rad, red i disciplinu u pojedinim delovima zemlje zavladao je haos, mnogi su počeli da hule na narodnu vlast, drumovi više nisu bili bezbedni a razvrat i bezakonje širili su se zemljom kao kuga. Kan Ajzen tu pokušava da smiri situaciju vrativši iz suspenzije svog okrutnog šerifa Šerfana Kozmića koji, željan akcije, oberučke prihvata. Međutim, racije obesnog Kozmića izazivaju talas nezadovoljstva među poštenim građanstvom pa se mnogi iz revolta priključuju banditima ili bivaju sopstvenom voljom prognani. Ostalo je samo jedno, Veliki Zmaj morao je pošto-poto da bude vraćen u službu.
Bilo je to lako reći, međutim pravedni i dobrodušni heroj srodio se s novim načinom života, upoznao je mnoge sugrađane na načine na koje inače ne bi mogao, imao je obilje vremena za priču i šalu a ostatak je trošio u omiljenoj fotelji pored kamina sa perom i tefterom u ruci. Tako se i zbilo da su izaslanici moćnog kana danima obijali prag našeg junaka sve dok se pred njim nije zaustavila raskošna kočija a iz nje izašao Kan Ajzen glavom i bradom noseći masku zmaja u čast svog domaćina. Videvši da je đavo odneo šalu uvaženi monarh progutao je svoj ponos i došao lično da privoli avatara pravde da se vrati, molio je i kumio, apelovao na čast, dobrotu i poštenje, čak je i zaplakao nad sudbinom svoje zemlje i podanika što do tada nije bilo viđeno. Plemeniti zmaj tu već nije imao kuda, zbacio je udobnu kućnu haljinu, dar svoje brižne tašte, otresavši moljce sa svoje uniforme opasao je pendrek, nasmešio se poslednji put pa odjahao ka zalasku sunca.

Vreme snimanja: proleće-leto 2013
Datum premijere odlučiće agilnost montaže video materijala, znači, biće.

Симболика. И ми, који нисмо глувонеми, често причамо рукама. Шакама. Тачније прстима.

Oruđe je poubavo protiv realnih izazova koje život nosi, i jezivih mu ishoda (muvanje-odbijanje, učestvovanje-uvid drugih u jednu neopširnost sposobnosti, hodanje-...pa, hodanje kao loše, po prirodi stvari).

(Mada, pošto ima koga i to da napravi mrzi, razvija Apple kustomizirani "iBar")

Sarkastična konstatacija na dijagnozu zagorelosti. Duhovita opaska ne nečiju primetnu i veoma očiglednu frustriranost izazvanu manjkom koitusa.

Poznata je ona: pička je polni organ, a pizda karakterna osobina; homoseksualnost je seksualna sklonost, a peder karakterna osobina. Isto tako je konj životinja, mator čovek- čovek u godinama, a mator konj karakterna osobina. I to karakterna osobina koja vrlo varira i nezavisna je od godina, već zavisi od konteksta. Za nešto si mator konj sa 10, za nešto sa 20, a za nešto tek kada si zaista mator.

Dve reči i dve različite interpretacije istih koje dvosmisleno ali prilično nepobitno definišu onu fundamentalnu razliku u žensko-muškom shvatanju jedne “veze”, te stoga objašnjavaju i možda nude i rešenje za već milenijumima nepremostivo nerazumevanje između polova.

Elem, iako ga obe strane bezobrazno redovno koriste kako bi se predstavile u nekakvoj überkul, super-iskusnoj, dopadljivo-dominantnoj verziji sâmih sebe, izraz iz naslova, pak, priča sasvim drugu priču. I dok jedna pripadnica slabijeg pola pod pomenutom frazom podrazumeva čist, nekomplikovan i isključivo FIZIČKI odnos sa rendom muškim primerkom, prikrivajući tako svoju biološki usađenu i sasvim prirodnu želju za porodicom, jedan potomak biblijskog Adama istom između redova obaveštava javnost oko sebe o beznačajnom ili, najčešće, NEPOSTOJEĆEM postojanju pomenutog vida upotrebe karlice, iako njome zapravo želi da nagovesti kako je, šatro, živi potomak jebenog Don Žuljana. Izuzeci, razume se, potvrđuju pravilo.

E sad, kako ni jedni ni drugi nemaju pojma šta misli ona druga strana – ili bar nisu imali do izdavanja ovog teksta – postaje očigledno da je za jednu uspešnu vezu između “nje” i “njega” potrebno da ONA bude inicijativnija ( čitaj: “seksualnija” ) a ON jebeni mazohista. Kako živimo zajedno, samo Bog zna...

Vrsta hladne salate napravljena od paprika i belog luka, sa dodatkom peršuna i ulja.

Em ukusno em je zdravo u pičku materinu. Paprika ima vitamin C da te štiti od slobodnih radikala, peršun je dobar za izmokravanje i kod prostate a maslinovo ulje sidu leči. Beli luk? Bogotac za bakterije, viruse, muve i komarce.
Svakom pravom gurmanu ova poslastica od povrća je svetinja. Da bude neka proslava, svadba, ispraćaj, parastos a da je nema? Nema šanse.

Parče hleba umočeno u onaj saft, neprocenjivo.

Još ako je u salati i jedna ona ljuta tanka...

Uzvik koji mijenja naredbu "Juriš!!!" i koji od reumatičnog i tuberkuloznog seljaka pravi univerzalnog vojnika spremnog da zubima (sa sva tri preostala) zakolje svakog onog ko mu se nađe na putu.
Prekidač koji pokreće sinergijsko djelovanje više ljudi i označava početak dominacije duha nad materijom. U napaaaad!

Izraz korišćen od strane neiskusnih ili iskusnih kada neiskusni nešto zabrljaju.

Љетњи распуст. Лудило. Секс, дрога, рокенрол. Ипак не. Прије ће бит ћевап,бурек, холестерол. И шта, почело је као сваки љетњи распуст. Очекујући звоно да огласи крај године, љуљајући се на столици, сам, без иђе иког. Јер школа је била мој живот. Без ње сам нико и ништа. Овако сам мого да се шлепујем да имам неко друштво, а сад, сад сам сам, сједим као дух, мрзовољно шкрипећи зубима, говорећи тихо: Да ти пичка материна ти да мени даш кеца за крај. Али нисам имао кеца. Морао сам да искажем свој бијес за својом асоцијалношћу, анксиозношћу. Био сам особа против које се цио свијет окренуо. Био сам Пазл.

Чуо сам звоно, праћено крицима оћних школарки. Јебига ја не бих имао шансе ни да јебем ногу од стола а не икакво живо биће. Силазио сам низ степенице, тихо, надајући се неком паду, да икако скренем пажњу на себе. Ништа. Баш ништа. Изађох из школе, сједох на клупу и запитах се чему се ја враћам. Кући? Не, то није моја кућа. То је мјесто гдје немам познаника, баш као и свако друго. Ћале је био најпаметнији. Он је отишо кад је требало, сад лади јаја горе у рају. Или ђе ли је већ. Пређох праг куће, оставих торбу, одем у своју собу и спавам. Али нисам спавао. Дал' је то била јава или сан, нећу никада знати. Осјећао сам се жив. Иако сам лежао на кревету, без икога на свијету осјећао сам се као да ми је свијет под ногама. Одједном нестаде. Облије ме хладан зној и схватих све. Ја сам само пијун. Ништа друго него и милијарде других људи. Сви смо ми сами, само то не схватамо.
Промрмљах себи најбољи си кад си сам. Одох у шетњу. Нађох пса луталицу, него говно пуно бува, али био је ја. Сам, остављен, нежељен итд. Сјео ја на клупу, сјео он на клупу. У његовим очима сам видио његове очи. Јер су то биле његове очи јебогати, не може то бит романтика никаква, то је пас у пичку материну није цура.
Све и да сам рекао да сам био повезан са њим он би неким чудом проговорио и рекао : Не'ш јебати. Сједали смо ту ја и мој пас. Помислих нађох другара, кад оно матора врећа бува пошла за неком пудлицом јебемуматер. Не треба ми нико. Цијели свијет шупичку материну.

Узо сам пециво,и шетао градом, виђео сам људе како се забављају, а ја сам их презирао. Кој' курац се веселите каћете свакако да умрете. Тмурно небо, тмуран ја. Чекам кишу да спере ово са мене, ове буве што ми оно пашче пренијело. Ал нема везе. То су биле моје буве. Моји другари. Баш као и "прави" другари, иако то не постоји, шлепале су се на мој рачун, зато што, јелте, ја сам увијек најслабија карика. Шетао сам полако и заврших међ' неке курузе. Угледах чистину неку, и сједох ту. Сједао ја по' сата, ушушкавајући самог себе. Уљуљкан сам у полу сан. Креноше сузе. Зашто не знам, можда неко кидао лук у близини. Моја последња суза помјешала се са црвеним вјетром. КАД ОНО ТУП, УБИ МЕ ВОЗ. ЈА СЈЕО НА ПРУГУ ЈЕБЕМ СЕ ГЛУПОГ У ДУПЕ. Чекај, не, то је Ана Карењина. Јес' ретардирана све јој просто. Можда је имала добру сису.

Потомци народа који је некад насељавао некадашњу територију Бугарске и део Димитровграда, озраченог у Великом косовском рату 2032. Астробугари су као вид одмазде због ове ''колатералне штете'' одувек кочили напредак Србије у ЕУ интеграције и користили свој утицајни положај као прве некадашње балканске чланице да оспоре улазак Србије у ту заједницу.
Међутим, и после свих ових несугласица двеју земаља, до данашњих дана се на територији Србије може наћи по који Астробугарин, углавном лети, кад почну сезонски радови по њивама, додуше на црно. Становницима Србије је било забрањено склапање брака са Астробугаркама све док Астробугарска није променила спољну политику према нашој земљи, 2083.

Kao što mu i samo ime kaže, to je jedan oblik jezika kojim se koriste samo i isključivo pripadnice lepšeg pola i dužeg jezika.
Inače, mlađi brat nemuštog jezika. Legenda kaže da čovek, da bi uopšte razumeo jezik životinja, mora da napravi kompromis sa zmijskim carem. Tako i kod ovog, nemuškog jezika, čovek prvo treba ostvariti kontakt sa nekom vrstom zmije da bi uopšte bio u prilici da sluša ovaj jezik.
Mali je broj onih koji postanu virtuozi razumevanja nemuškog jezika!
Većina njih je ili gluva ili nosi papuče, a ovi ostali su mahom pucači.
Puca im nešto u predelu prepona za nemuški jezik.

S magarca na konja. S konja u limuzinu. Učestala greška koja se dešava napaćenim i izmučenim članovima popularne socijalne mreže. Sličnosti između ove dve internet stranice su zaista zanemarljive a najveća razlika je verovatno ta što jedan Vukajlijaš, za razliku od svog kolege sa Fejsa, možda nešto i KARA.

Sve sto je potpuno nelogično. Što si bolji đak to ćes imati više obaveza, naravno i zabrana, ali ako si mali ološ biće im bitno samo da si "živ i zdrav, a za ostalo će lako". Možda se vode onim da vukovci ne mogu bolje (mada uvek može bolje) i da će kad tad morati da padnu, dok delikventi pak ne mogu gore, pa će se valjda vremenom popraviti.

Трауматично наравоученије иза блиског сусрета са шимејлом. Неки кажу да лечи и алкохолизам, ево ја не знам.