On ne okoliša. On ne palamudi. On završava.

Zasrao si i ne znaš šta da radiš? Izbušio si profesoru gume jer ti je rekao da ne smeš da rolaš u amfiteatru? Izbušio si profesora? Slučajno si razneo glavu nekom crnji? Nema frke Vulf će da sredi sve.

Ko je on? Ne znam. Ne znaš ni ti. Niti bilo ko. Zna ga prva ruka. Znaš samo priče.

Proširio opus delovanja, raširio pipke, što za posledicu ima cvetanje biznisa i ulazak u veću lovu.

Пали. Хватај маглу. Бежи одавде. Шибај.

Događaj milenijuma. Crveno slovo u kalendaru i trenutak kad će se sve planete poređati tačno jedna iza druge i reflektovati mantru u ritmu ''Naslednika'' od Nedeljka Bajić Baje. Zaboraviće se na granice koje nas dele. Rame uz rame će stajati narodnjaci i metalike, SNS i DS botovi, Radovci i Romulanci, Džoni Štulić bez advokata i bilo koje živo biće. Prolazi Halejeva kometa, dobrodošao!

Ivent koji je bacio u senku Svetsko prvenstvo u Brazilu iako je Jelena poslušala molbu Dilme Ruseva da ne izlazi u medije dok traje isto a Španci razmišljaju da odkažu takmičenje u košarci jer kako kažu ne isplati se. Interesovanje je veliko a medijske kuće se bore za TV prava. Karte su rasprodate pre nego što su odštampane iako su namenje samo za VIP osobe što povlači prve slučajeve samoubistva i veliku potražnu Vikodina.

Okupiće se mnoge poznate glave, kako domaće tako i strane koje će sa kiselim, izveštačenim osmesima da vrše neki dubokoumni razgovor uživajući u egzotičnim koktelima čije ime ne umeju ni da izgovore kao i u Miškovićevoj jahti sa kojom će da dođe. Žurka će biti pod maskama u nadi da će se izveštačenost i kvazi-glamur zalepiti za te njuške. Nosiće se predrkana odela za koju treba minimum godinu dana rada u prosveti. Sve je volumizirano, baršunasto, cvetno-šareno, svi se vole kao na okupljanju petog dva na desetogodišnjici male mature iako će kasnije da se međusobno pljuju. Za smrtnike će se organizovati direktan prenos na Trgu Republike na koji će da dođe ogroman broj glava gde će Saša Popović da organizuje glasanje koga prvog izbaciti sa žurke slanjem sms-a na 1033. Ne 1003, koga to zanima, idemo na žurku.

Крајњи производ новоградње последње изграђених станова, у чијој су реализацији учествовали мајстори који су крадуцкањем грађевинског материјала закинули на квалитету израде станова.

Najjača ekipa Brazilske populacije. Pažljivo birana. Poznata u celoj faveli. Časno nosi svoj nadimak "Karton City Army".

Reprezentaciju čine: Demir, Fergan, Đejson, Enver, Avatar, Džedaj, Đango, Pejdžer,
Đasmin, Đole Đogani i Ajet.

Ove karioke imaju i svoj prvi i istorijski stadion sagrađen na intervenciju Coe Čićvua.
Stadion nosi ime po starom pretku Romulanaca "Sveti Ramiz II". Na stadionu se organizuju najbitnija i najveća okupljanja muškog dela favele. Tu su se pratili i prate se najveći mečevi fudbalske reprezentacije Brazila. Za vreme mečeva svi građani Karton City-ja
su obučeni u dres Karioka. Preko televizora (crno belog) je stavljen dres Sv. Roberta Karlosa, zaštitnika favele. Većina ovih karioka nosi andrićke, a na nogama ima nazuvene otrcane papuče nađene u Cigan maloj. Ispred TV-a šurnaest praznih flaša piva i uplaćeni tiket: Brazil - Urugvaj 1.

Синовац, полако прелазиш границу мог стрпљења са својим понашањем, и ако ускоро не престанеш, постоји велика вероватноћа да осванемо у Куриру, те ти
стога саветујем да спакујеш језичину у уста и одјебеш у скоковима, пре него што ти расцопам пичку, шчуо?!

Reče on i pola svoje teško zarađene crkavice stavi na crveno, a drugu polovinu na crno. Točak se zavrti i kuglica pade na... zeleno! Vidi ti to - dupla nula. Ko bi rek'o?

Ubojita mantra svih onih koji daju previše oduška svojim ne tako sitnim nastranostima. Ne, nisu seksualne nastranosti tipa ti beginga, već hedonističke nastranosti - kupovina sasvim nepotrebnih ili nekorisnih stvari koje popunjavaju rupe u duši. Prividno, dakako i kratkotrajno pride, jer se rupe nikada ne popune već se na volšeban način još više rašire. Đavolja rabota, cenim.

"Štednja za crne dane? Čemu to, kada je današnji dan toliko dobar za živeti?"
"Kako Cigani mogu tako svakog dana, celog svog života?"

Lako batice, jer im je kičma savitljiva, a leđa su vremenom navikla na batinjanje, pa im je bez istih mnogo teže. Njihovo je uho tugom skrhano ako im neko barem dvaput dnevno ne opsuje sve po spisku, od Đeljane do Avatara.

Nije to tvoja liga bato, slab si ti za to. Ne mo'š se tako opustiti i glumiti boema kada konstantno praviš duplu, a o koracima da i ne pričamo. 'De si ti video da Frodo ide na O'Nila? Nema toga sa ove strane Morave, nema. Jedi ti deset dana zaredom gurmansku sa svim prilozima (i to onim koji se plaćaju) - pitaću te šta ćeš ostalih dvadeset dana da stavljaš u kljun. Dupli Šetač puta 3? Ako sine, ako! Pešači posle do kuće 5 kilometara na minus 25, jerbo si opak baja. Znaj samo da em nećeš spolovilom opštiti, em nećeš rukobluditi, jer si zbog neplaćenih računa ostao bez internet konekcije.

Slep si kod očiju ko braća Matić, a još si i glup. Radiš nešto zašta znaš ili makar drugi znaju da je osudjeno na propast, pa i ako ne tvojom zaslugom onaj ozgo je rešio da se pokenja na sve na ovom parčetu planete, tako da džaba.

U poslednje vreme sve zastupljenija pojava u svetu kinematografije. S obzirom da u Holivudu već odavno vlada suša svežih ideja, nije retka praksa da se uzme strani film od pre koju godinu i rimejkuje sa američkim glumcima, pa se poturi neukoj publici.
U svakodnevnim odnosima ovo se pre svega odnosi na uzimanje tuđe priče i predstavljanje kao svoje. Takođe je poželjno dodatno nasvirati i koji detalj, čisto radi dramskog efekta.
Najjači efekat se dobija u slučaj da što manji broj ljudi zna za original.

Čuvena policijska praksa da svakoj većoj akciji daju ime za koje oni smatraju da je jako maštovito. I dok pre par godina i nije bilo toliko strašno, u poslednjih par godina su počeli ozbiljno da lupaju gluposti.

Rodni i Del Boj rešili da promene tim za koji igraju i da izađu iz sive zone ekonomije. Prijavili se da postanu-komunalci.

Odgovor na obično i svakodnevno pitanje „Kako si?“ koji se koristi kada si baš u ozbiljnom kanalu, imaš jako loš dan i uopšte ti danas ne cvetaju ruže. Ocena za dan je čist kec i trebaće da se desi baš gomila lepih stvari da bi se dan okrenuo u odličan.

Poznati književni žanr veoma zastupljen u čitavom svetu, koji se neverovatno primio kod nas, pa je po ovdašnjoj začetnici žanra i dobio ime.

Sve je počelo objavljivanjem prve knjige Mirjane Bobić-Mojisilović "Muškarac za doručak" koja je kao munja pogodila izuzetno zatupljeni balkanski region, što je otvorilo vrata drugim jako talentovanim i maštovitim spisateljicama da prenesu svoja ubeđenja, misli i maštu svima nama.

Žanr je karakterističan po tome da ga uglavnom pišu žene u "najboljim godinama" sa dva do tri prezimena, često uspešne u nečemu što ostali ne mogu da razumeju i karakteriše ga da ima više onih koji pišu od onih koji čitaju, ali to ne smeta. Nije ni poenta čitati, već je poenta da onaj ko piše, pored ostalih titula starlete, glumice u pokušaju, pevačice zabavne muzike ili voditeljke, doda sebi i titulu pisca, koja im dozvoljava da nose one ogromne, nove ultra-popularne naočare za vid koje im pomalo izoštravaju inače tup pogled. Naravno ima i muških izleta u tom pravcu, ali oni i nisu toliko zapaženi, osim nekoliko ekranizacija dela Siniše Pavića, za koga se ionako tvrdi da ima višak ženskih hormona.

Tema mirjanabobićmojisilovanje knjiga je uglavnom luksuz i 'vatanje nekog izuzetno bogatog muškarca, kao i 'vatanje muškaraca uopšte, koje mora da se dešava na nekom vrlo egzotičnom mestu i mora da bude toliko romantično, da se čak i Hju Grant rasplače, a Hju je prošao sve što je romantično na planeti.

Naravno hepiend mora da bude na kraju, pored ljubavnog i finansijski jer nije ona džaba jurila njega kroz celu knjigu i očarala ga potpuno da bi sada živeli u garniseri u Batajnici. Dobro, tu je uvek izrazito zla suparnica čije se zlo, pored toga što pokušava glavnom liku knjige da utera pušku, pojačava u nekim delovima knjige izuzetno svirepim ponašanjem kao što je gađanje saksijom dece Romulanaca koja prose ili tako nekim histeričnim napadima, na decu, umiljate životinje i sve što je malo i slatko na planeti.

Pisaca ovog žanra je sve više i smatra se da će do 2050. pola ljudi na planeti pisati knjige, a druga polovina čitati.

Glavni grad američke države Indijana koji je ni kriv ni dužan kod nas u Srbiji, samo zbog svog imena, postao sinonim za neko mesto ili žurku punu raznih indijanaca, šabana, mongoloida i šištavaca.

Inače postoje mnogi znaci prema kojima ćeš izvaliti da si zalutao u Indijanpolis, ako nisi dovoljno oštrouman odmah na prvi pogled da izvališ.
Prvi znak je muzika koja blago podseća na ono što bi možda mogao da čuješ samo tu i u centru Teherana.
Ako muzika nije dovoljan pokazatelj da si zalutao, tu su frizure, tačnije frizura, jedna jedina, nepobediva ošišaj me sa strane da jebe kevu a gore me ispoštuj ili popularno još devedesetih nazvana tarzanka.
Ako ni to nije dosta onda možeš izvaliti po tome što si tu tek dvadesetak minuta a svako ti se na žurci već barem dva puta izmrštio.
Nije ti ni to dosta. Dobro, a šta kažeš na to što su svi u trenerkama, a ne vidiš da se održava neka sportska manifestacija u blizini i niko tu baš i ne deluje kao neki sportista. Dobro, deluju pomalo kao fudbaleri, jer oni furaju takve frizure, ali veče je i polumrak, nije stadion pa da misliš da si na tekmi.
Naravno, ako si čovek kome treba još znakova da bi bio siguran i nisi još ukapirao, pucanj iz tetke u plafon za vreme refrena pesme, druga tuča u poslednjih deset minuta ili Romulanac koji se seče krhotinom razbijene flaše su ozbiljni znaci da je vreme da pališ, ali po meni si već pri samom ulasku na to mesto, eventualno posle jednog popijenog piva, trebao da napustiš prostoriju.
A ako sve ovo nije dosta, pa ne mogu da ti pomognem više, jedino da zabijem tablu na kojoj piše INDIJANAPOLIS pa da ti bude jasno. Ostani onda i uživaj, jer izgleda da ti prija to mesto i u svom si prirodnom staništu.
Naravno ako nisi u svom prirodnom staništu i pališ odatle, pri izlasku nikako ne okreći leđa stanovnicima Indijanapolisa, nego i ti i tvoja ekipica hodajte unazad držeći ih na oku, sve dok se ne nađete u bezbednoj zoni, a to je otprilike petsto metara odatle.

Naivčina, ovca, neko koga je lako zajebati.

Iako ima potpuno drugačije značenje kada izraz izgovara ženska osoba, kod muškaraca koji nemaju nešto trip da komentarišu koliko je neki drugi muškarac swadak, označava laku metu za magarčenje.

Faza Prva - Ja sam rođen u cveću livada. Pokraj reke Gruže, ili neke okolokućne kanalizacije. Jer porodilšte je popio lokalni biznismen. Uzgajan kao šef, budući direktor obližnjeg državnog preduzeća sa fantastičnim rezultatima. Pare kaplju, a niko ništa ne radi. Vrlo uspešan srpski privredni model. Ambiciozni otac poljoprivrednik sa šakama veličine srednjih vrata autobusa i brižna majka, bujne sise, odgajili su dete, koje je jurilo za šarenim seoskim suknjicama i rumenim obrazima. Sad je vreme da ga upute da prepiša pripreme za direktora u velikome gradu.

Faza Druga - S namerom dođoh u veliki grad. Posle ispraćaja kao da je drug Tito bio u Africi, o kom će selo pričati dok ne padne sledeći grad, mladi heroj stiže u asfaltnu kolotečinu, obraslu u zavist, pokvarenost i poroke. Naravno, čuo je on za žurke, izlaske, lumpovanja do jutra i slične stvari koje se ne mogu naći u skriptarnici.

Faza Treća - Naviko sam ja na noćni život. Predavanja smaraju, profesori su latentni fegeti, a kolege sektalika bobanorajovići. Tu i tamo, knjiga i i student se susretnu u prolazu. Pogledaju se, i svako nastavi svojim putem. Nema više rumenih obraza i nevinih osmeha u kukuruzu. Ovde je sve drugačije. Diskoteke, klubovi, kafane. Od danas do sutra, od sutra do jutra, od jutra do ko zna kad. Cimer i prijatelj iz istog malog mesta se više druže sa papirima. I to ne onim u koje se mota čudotvorna trava Caneta Ćomana. Pred mladim biznismenom je raskrsnica. Da li nastaviti pravo, skrenuti na svetlucavi put sa kog se čuje muzika ili upisati Fifasegamegadunum. Dobra pesma se čuje sa sporednog puta.

Faza četvrta - Ostao sam sam. Cimer i prijatelj su napustili paorskog sina. Otkrili su čari gej parade. Otac i majka više ne mogu da jedu vunu i gumu da bi prehranili svog jedinca, ponos sela, još malo pa direktora firme u stečaju. Jedinu utehu je pronašao u turskim serijama i grand šou. Nije ga izdao Cane, mada, i on je malo nervozan zbog kašnjenja isplate. Priča sa posterima Mitra Mirića i Bore Drljače u ekstazi, i Vere Matović u erotskom izdanju, jedini su razgovori u životu, sada već propalog studenta.

Faza peta - Dotako sam dno života. Para više nema. Nema ni stana. Otac mu je rekao da se ne vraća ili će proći kao komšija Milan. Priča se da se komšija ubio vilom u trbuh dok se udarao sekirom u leđa i potkolenice. Prijatelja više nema. Ni Romulanci ga neće za skupljanje sekundardnih sirovina. Jedina rečenica koju sada izgovara je, Živa ti deca, daj neki dinar!

Утерати курац некоме, спустити га на земљу.

Sredstvo javnog prevoza koje odzvanja od nepodnošljivih, mirisnih nota putnika.

Plemenita životinja kojoj je bila namenjena sasvim druga sudbina od one koju je doživeo.

Zoran je kratko i jednostavno konj.
Ali ne bilo kakav konj, nego rasna životinja od oca trostrukog šampiona Londonskog derbija i majke kobile koja je pobednica na pet konkursa lepote u Parizu. Po rođenju je nazvan Viktori. Pobeda. Ali ipak je na kraju postao Zoran. Od Viktori do Zoran dug je put i neobična priča.

Od početka se znalo da će završiti u Srbiji jer je Viktori još kao ždrebe bio deo jedne opklade između bogatog Arapina koji je bio njegov vlasnik i jednog kontraverznog biznismena iz Novog Pazara. Pazarac je pobedio i Zoran, koji se i dalje zvao Viktori, stigao je u Rašku, kao najveći trofej ovog čoveka, sa kojim je on imao velike planove. Postao je njegov statusni simbol, kao što je njegovom prijatelju Palmi to bila već nadaleko čuvena žirafa, jer svi su znali poreklo Viktorija. Svi su imali velika očekivanja od njega. Posebno gazda. Bio je mažen, pažen i negovan. Izrastao je u jednu veličanstvenu životinju spremnu da pokori svet.

Ali tu se opet umešala zla sudbina koja ga je i dovela još na početku života u Srbiju. Njegov gazda ga je izveo napolje da projaše malo na njemu po poljima, šumama i dolinama, jer je to jako voleo da radi. Međutim tu je njegovog gazdu dočekala njegova mutna prošlost, a Viktoriju je taj momenat početak jedne neočekivane budućnosti. Gazda mu je ubijen u sačekuši.

Viktori se jako uplašio.
Galopom je bežao što dalje od tog mesta, dok mu se činilo da non-stop čuje povike Gazdinih ubica iza sebe, pa je sebe nagonio da trči što brže, dok najzad nije mrtav umoran jednostavno pao i ostao tako u nesvesti da leži, daleko od kuće.

Kada je otvorio svoje velike i lepe oči video je oko njega neke ljude, odrpane i tamne puti kako pričaju nešto na nekom jeziku koji nikada nije čuo. To su bili Romulanci koji su ga tu pronašli skitajući od grada do grada i smatrali su pronalazak Viktorija kao puku sreću jer su dugovali pare jednom opasnom čoveku iz Beograda koji se zvao Đango i važio je za veoma prekog čoveka koji je mnogo lak na nožu. Sa Viktorijem su regulisali dug.
Porodicu njegovog gazde koja se gložila međusobno oko podele bogatstva Zoran nije interesovao pa ga nisu ni tražili.

Đango je jednostavno bio đubre od čoveka i Viktori je kod njega proživeo najgore trenutke svog života. Bio je tučen, izgladnjivan, sečen, stalno ostavljan na hladnoći ispred kartonjare u Đangovoj prljavoj faveli. Tu je i dobio ime Zoran po pevaču Zoranu Kaleziću, kog je Đango, mnogo voleo. Bio je često mučen, radio je najteže poslove i vrlo brzo je od one veličanstvene životinje Zoran postao kost i koža. Bio je ofucan, prljav, sav u ranama od mučenja, a rebra su mu tužno štrčala sa strane. Već je počeo jedva i sebe da nosi na nogama, a kamoli neki teret i delovalo je kao da je to njegov kraj.

Na sreću, tada je Đango otišao za Italiju, a Zorana je poklonio njegovom paši Enveru.
Zorana je to spaslo sigurne smrti jer iako nije bio bogat, niti je mogao da pazi, mazi i neguje Zorana, Enver je bio bolji čovek. Koliko god je mogao pazio je na njega i brzo ga je opet podigao makar na noge. Iako je i kod Envera morao da radi, nije imao puno da jede, često je bio jako prljav, opet nije tučen a Enver ga je dosta i zavoleo, tako da je tada makar malo počeo da leči rane koje mu je život zadao.
Ali došao je dan kada je Enverov sin Avatar najzad stasao za ženidbu i mladin otac je tražio Zorana kao miraz. Enver se teško odvojio od njega a i Zoranu je bilo žao, jer iako život nije bio lak ni tada, opet je on pamtio kako ga je Enver podigao na noge i pazio na njega.

Tada je zapao kod Halida.
Čoveka koji se nije puno razlikovao od Đanga.
Opet je jadni Zoran odmah pretučen čim je stigao kod Halida. Da zna ko je gazda. Pomislio je tada da neće opet moći sve to da preživi i pomirio se sa sudbinom, ali najzad je Zorana sreća jednom u životu pogledala i ubrzo je izbio Rat Favela u kom je Enver potukao Halida do nogu ali Halid je pobegao iz bitke neozleđen na Zoranovim leđima.

Shvatio je da je možda i poslednji momenat da proba da izbegne sigurnu smrt koja mu ne gine ako ostane sa Halidom koji ga je kada su izašli iz bitke opet mučno pretukao i kada se popeo na njega, Zoran je zbacio Halida sa sebe i počeo da galopira u nepoznatom pravcu, kao i pre nekoliko godina kada mu je gazda ubijen.

I galopirao je ponovo. Sve brže i brže. Sve dalje i dalje. A svi ljudi iz njegove prošlosti kao da su trčali za njim želeći da ga tuku i muče. Trčao je dok mu se opet isto nije desilo. Dok opet nije ostao bez snage i jednostavno pao u nesvest.

Kada je otvorio oči nadao se da je sve to bio samo ružan san. Da je opet kod gazde i da je i dalje mlad i jak. Ali shvatio je da nije bio san. Shvatio je da opet ne zna gde je i tada je odjednom ugledao jednu malu devojčicu pored njega. Devojčicu koja ga je gledala velikim, lepim, crnim, bečatim očima. Nije mogao ni da se pomeri dok mu je devojčica prilazila, stala ispred njega i pomazila ga po nosu polako i nežno, kako ga dugo niko nije pomazio. Tada je video kako preko livade trče još troje ljudi. Čovek, žena i njihov sin, koji je bio jedva nešto stariji od devojčice koja ga je mazila. Opet je pao u nesvest.

Probudio se posle nekoliko sati u toploj staji i jedva se pridigao na noge. Pogledao je oko sebe i video seno. Iscrpljen i gladan nije vido ništa drugo oko sebe, već je odmah krenuo da jede i jede i jede, kao da nikada u životu nije jeo. Kada se baš najeo i napio vode iz malog korita koje je tu stajalo, primetio je i druge konje. Video je lepe i divne životinje, kakva je on nekada bio i tog trenutka je čuo glasove. Okrenuo se i video onu malu devojčicu sa mamom, tatom i bratom kako mu se smeškaju i gledaju ga. I znao je da je nevoljama došao kraj. Znao je da je najzad našao topli dom.