Legendarni glam-rock bend iz 70-ih godina proslog veka. Pevac i gitarista Mark Bolan, osnovao ga je krajem 60-ih godina. Bend je bio aktivan sve do 1977 kada je Mark Bolan poginuo u automobilskoj nesereci. Mark i sam T.Rex, uvazeni clanovi Rock Hall Of Fame, svojim mnogobrojnim hitovima kao sto su Get it on, Jeepster, Metal Guru, 20th Century Boy, Truck On (Tyke), Hot Love, Children of the Revolution su zauvek ostavili trag na muziku i kulturu dvadesetog veka. Sam Mark Bolan se smatra tvorcem glem roka.
1997 godine, Miki Fin, perkusionista benda i desna ruka Marka Bolana, zajedno sa nekolicinom originalnih clanova osniva "Mickey Finn's T. Rex" sa Alanom Silsonom (bivsi clan Smokie-a) kao gitaristom. 2003 godine, nakon smrti samog Fin-a, preostali clanovi benda menjaju ime benda u T. Rex (A Celebration of Marc and Mickey). Bend zauvek gubi svoju popularnost i pocinje da nastupa po malim pabovima, kafanama i birtijama.
Zaštićenost određenog objekta ili iventa.
10-15 faktor se smatra slabom zaštitom, gotovo nikakvom na tribinama za vreme derbija.
20-30 faktor je sasvim ok za osrednje objekte tipa diskoteka ali i dalje nedovoljan za tribine
50 + faktor je veoma delotvoran u objektima a na tribinama uz dobru koordinaciju može da posluži na kritičnim mestima ali u slučaju veće eskalacije sukoba ode sve u kurac.
U jednostavnosti leži lepota. A svi mi težimo lepom životu. Dakle, da bi naš život bio lep, mora biti jednostavan. A da bi bio jednostavan, između ostalog mora imati određeni ritam. Određeni ritam vodi u monotonost, a monotonost u dosadu. Čovek, kome je dosadno, ne smatra život lepim, a kamoli jednostavnim.
Kreativni haos, jednostavan u svojoj kompleksnosti, je prostor u kome se jedino ti snalaziš i osećaš prijatno. Nepravilni niz, sa određenim zakonostima, koje samo ti primećuješ. Ako se u njemu snalaziš i osećaš prijatno, nije ti dosadno. Pošto ti nije dosadno, znači da ti život nije monoton. Ako nije monoton, to znači da je teško uočiti ritam po kom funkcionišeš. Ako nema određenog ritma, nema ni jednostavnosti. A pošto iz jednostavnosti proizilazi lepota, to znači da nema ni lepote. A ipak ti je život lep i jednostavan. Naizgled nelogično, a opet na neki lud i čudan način logično.
Prosječan srpski tinejdžer. Momak koji svoju sobu smatra za carstvo i sve što se nalazi u njoj je od neprocjenjive vrijednosti za njega. Svaka majica koja je bačena na pod može se porediti za crvenim tepihom preko kojeg su postavljeni zlatnici po kojima korača (krekeri, ili nekada krosani pojedeni do pola), njegov okrugli sto, za koji sjedaju vitezovi koji piju rujno vino i jedu pečeno pile golim rukama (najčešće se pije koka kola iz čaša sa stopicom i jedu pileći bataci koji su napravljeni i spakovani kao smoki). On rijetko kada napušta svoje odaje, osim naravno ako ga služavka (njegova majka) ne pozove na ručak, i zaprijeti mu da bi taj dan mogao da ide po imanju i šeta psa (ide napolje i čuva ovce, krave ili neku drugu živinu) u slučaju da ne sjede za sto sa njima.
- Milane gdje Marko, ajde zovi ga?
- Ma naš Gospodar Haosa je u svojim odajama, čeka da mu se javi djevojka na emesen pa tek onda može da nam se pridruži.
Moralnost je kod nas spoljna, i postoji samo strah od kazne i društvene osude. Mnogi bi radili sve i svašta, kao da nemaju neku unutrašnju istancu. Čovek nešto ne treba da uradi, ne zato što se plaši osude, već zato što treba da štiti sebe. Ono što je najtragičnije, je da mi Srbiju, pogotovo Beograd promovišemo preko nekakve Sodome i Gomore. Pijani stranci koji ovde mogu za tričavih 10e sve da dobiju. Da nađu dečka, devojku, svingere, "galantnu gospodu", koze, krave... Sex, droga, samo rock 'n' roll je prognan. Čak se i pedofilija uvodi na mala vrata kroz ta pedofilna tačmičenja "male zvezde, lice godine"... U Holandiji se već pomera ta starosna granica tj "šta se smatra pedofilijom". Da li mi stvarno želimo, kao zemlja, kao nacija i kao ljudi, da naša sloboda pređe tu granicu, i da od sebe napravimo Sodomu i Gomoru i kažemo "Super, razvili smo turističku granu"
Apostol Pavle :
"Sve mi je dozvoljeno, ali nije mi sve na koristi"
Umetnicarenje je ono sto rade "umetnici" i sto podseca na umetnost,a u stvari je,najobicnija komercijalstina i potpuno je bezverdno sa umetnicke strane.
To je vrsta kvazi umetnosti,koja se moze videti u Madoninim,Lejdi Gaginim i slicnim spotovima.U njima je sve falsh i treba samo da podseca na umetnost iako sa umetnoscu ima veze ,isto koliko i Ekrem Jevric.
Postoje citave armije ljudi koje su zaduzene sa smisljaju imidze "zvezdama" i da od njih zapravo prave zvezde.Mnoge od tih osoba koje se nazivaju zvezdama,zapravo nisu u stanju ni da odu do pijace,bez saveta stilista,koji su mahom retardirani gej idioti,za koje neko smatra da imaju ukusa.
Gledanjem bilo kog Madoninog spota,jedino cemu mozete da se divite je to sto je zaista profi snimljen,dok je sve ostalo u njemu,ukljucujuci i pesmu je produkt najgore moguce komercijalstine i svaki detalj u njemu sluzi da izreklamira odredjeni proizvod.
Sve to dovoljno govori o umetnosti,kada se Lejdi Gaga i Madona proglasavaju za kraljice stila!
Osim starih dobrih izreka da voda nije dobra ni u kolenu, kao da ni u opancima ne valja i ovo je još jedan od načina da šaljivom opaskom odbijete H2O i umesto toga popijete nešto što ima alkohola u sebi. Iako bi svako pomislio da je ovo opaska notornih alkoholičara, mogu je izgovoriti i ljudi koji piju rekraeativno.
Naravno to ne znači da treba da popijete kojekakve gejfrute, već da drmnete nešto što zaista može da se smatra za alkoholno piće i od čega će krv brže da vam prostruji. Uzevši u obzir da se rečenica iz naslova najčešće može koristiti kada ste u gostima, mnogo toga zavisi i od vašeg domaćina, odnosno od toga šta će vam ponuditi za piće ako vas uopšte ponudi (ovo drugo samo ako je baš pizda).
Ako i pored njegove najbolje volje nema nikakvog alkohola (sokovi ne dolaze u obzir, niste valjda pička) , pa vas ipak ponudi vodom eto šaljive rečenice kojom ćete olakšati domaćinu da mu ne bude baš neprijatno, ali i spasiti sopstveni organizam od šoka usled konzumacije nepoznatog pića.
- Ej Mare, ajde upadaj. Šta se radi?
- Ništa brate, samo što sam se vratio iz grada. Prijavljivao neke ispite, popizdeo sam u onom sekretarijatu. Nas milion i tri šaltera, zamisli kakva je žurka bila. Mrtav sam umoran kao da sam ceo dan na građevini fizikalisao.
- Zajebano nema šta. Lepo sam ti rekao da ne razvlačiš te ispite, al' ko te jebe kad nisi hteo da slušaš. Nego jebeš faks, turio sam fuka. Hoćeš da popiješ nešto? Može voda da se osvežiš malo?
- Voda? Ajde u kurac i ti i voda, neću da se umivam. Daj bre nešto konkretno.
- Pa lepo reci da si žedan, ne mogu ja da gatam. Može rogonja?
- To matori, još ako je 'ladan mož' i u dupe da me jebeš.
- U redu je vilenjak, iskuliraj sa pokazivanjem ljubavi prema bobanu. Evo ti flaša pa nju cuclaj, mani se mog kurca.
Roman italijanskog pisca Umberta Eka koji je najbolji pokazatelj koliko kojekakve pomodne ćurke (a i poneki ćurani) zaista čitaju ozbiljniju literaturu (Paola Koelja, Orhana Pamuka i sl.). Maltene svako malo čujete neku kako se hvali da je pročitala knjigu i kako je oduševljena delom sa toliko emocija. Tu vam je već jasno da dotična smatra da je ta knjiga ljubavni roman jer je pročitala prvih nekoliko strana, pa se smorila, ali mora da tvrdi da je pročitala jer sve ostale tvrde isto i da misli da je "Mali Princ" knjiga za decu. Ne bi tu bilo problema da "Ime Ruže" nije kriminalističko-filozofsko-religijski roman smešten u jednu opatiju u Italiji u doba Srednjeg Veka gde jedan bivši inkvizitor dolazi da razreši misterioznu smrt jednog od monaha. Knjiga je odlična, ali ako vas mrzi da čitate grdne istorijsko-religijske rasprave kojima roman obiluje, pogledajte odličan film sa Šonom Konerijem i Kristijanom Slejterom u glavnim ulogama, ako već niste. Bar ćete ćurkama moći da spustite kako valja i dolikuje.
Poslednja tačka evolucije Vilminog Slona za usisavanje. Sa neverovatnih 4500 W snage ovo malo čudo od sprave, pored prljavštine, iz tepiha izvlači i materijal od koga je tepih napravljen, podne obloge, itisone, laminat ili parket, bitumin i mekši beton iz temelja kuća. Ako živite u zgradi posebno je pogodan za usisavanja i komšijskih stanova ispod vas. Ide čak do 4 sprata niže pritom usisavajući plafone i podove ISTOVREMENO!!! Ovoj neverovatnoj ponudi priključuje se i 125 nastavaka za crevo usisivača uključujući i specijalne maske za usisivač sa dezenom mrtvih grinja i prljavog tepiha a ako pozovete odmah dobićete i uputstvo na 523 jezika i sve to POTPUNO BESPLATNO....
Reklama za jedan ovakav usisivač: KYRBI---PODOŠMRK 2000 je Rols Rojs među usisivačima. Samo onaj ko ima ovaj usisivač može da smatra da je uspeo u životu. Radi sve, usisava, polira, politizira, pere podove, plafone i prozore, farba podove i kola, glanca, kreči do 50 kvadrata u jednom zamahu, ubija grinje, ubija bube, ubija sve što mrda a ima i osveživač prostora.
Glavni osumnjičeni svaki put kada auto rikne.
Naravno, ne daj bože da je možda jugić umro prirodnom smrću. Pa napravljen je u SFRJ, to je bio kvalitet jeb'o te! Iako se država u kojoj je napravljen raspala pre 20 godina, svaki vlasnik juga smatra da ovaj ima još par godina u sebi... A ako pitaš mog ćaleta, kupi onaj iz '88., ti su baš kvalitetni bili.
Obično se smatra da je to niža vrsta ljudi koja je ispuzala iz Marinkove bare i sa Ibarske magistrale, te postala mejnstrim famoznih "devedesetih". To je samo delimično istina.
Tačno je da narodnjaci odavno nisu nešto ruralno, najzad verovatno se najviše slušaju po predgrađima (uz traktor ide dobro heavy metal). Tačno je i da su rokeri tipa Miće Vukašinovića proslavljeni u ovom žanru. Takođe, ovaj muzički žanr je neverovatno fleksibilan i prilagodljiv, uostalom preživeli su bez problema kraj "devedesetih". Njihove kolege denseri nisu, mada ponekad se vraćaju hitovi devedesetih. Narodnjaci bolje od ostalih prate tehnološke trendove. Petar Janjatović je na B92 priznao da nema nijedna "žanrovska" (rokerska) domaća stvar koja se bavi mobilnim telefonom, ali zato znamo da postoji takav narodnjak.
Narodnjaci su takođe alijas jedne političke opcije u Srbiji, koju krase slične osobine, ne računajući fleksibilnost. Za razliku od muzičkih narodnjaka, ovi su se vratili na marginu.
Sedanje u tortu Ere Ojdanića, njegovo bekstvo sa mladom na jednoj svadbi...
Klipovi gde se meša muzika naših narodnjaka, i video američkih (gangsta) su prava stvar.
Kako to Seve peva da joj fali latinica, pre će biti da je ono drugo pismo, samo nije smela da kaže.
... i naravno Džej.
Uspeh kome se svaki posrnuli junoša nada. Nema ništa lepše od takvog povratka. Ako uspeše Crveni onomad da se izvuku iz silnih govana u takvoj velikoj stvari, što ne bi mogao ti da napraviš uspeh, jedan mali uspeh za bilo kog drugog čoveka, ali neopisivo veliki za tebe.
Kada u školi posle 3 keca naređaš 6 petica.
Kada gubiš 9:1 u basketu i dobiješ na kraju.
Kada ti baja iz kraja natreska šamare sve u 16 a ti mu dovedeš starije burazere i smeješ mu se u lice dok ga gaze.
Kada padneš na klizanju i razbiješ se k'o pička pred ribom na koju se ložiš 2 godine a nemaš muda da joj se obratiš, ona se sažali i priđe da ti pomogne.
Kada te ortak podjebava jer smatra da nemaš šanse kod te ribe, a ti mu posle par dana šalješ poruku da nije bio u pravu. Sa njenog fona.
Kada od treme ili čega već ne može da ti se digne pred ribom prvih par minuta, a onda ti se ukruti i pošteno je izgaziš, shvatajući da je verovatno niko nikad neće trošiti kao što si ti to učinio.
Kada te riba šutne jer smatra da ipak nisi dovoljno dobar za nju, a ti joj posle 5 godina šalješ pozivnicu za venčanje sa njenom nekadašnjom najboljom drugaricom.
Kada ćaletu ponosno saopštiš da će posle dve unuke dobiti unuka kojeg ti traži poslednjih 7 godina.
Kada ti defka posle skora 0:6 nabije brdo pluseva i ode u odabrane.
Vrlo često se u usnoj duplji javljaju u množini. Mogu se nalaziti na obrazima, desni, grlu, ili čak na jeziku. Ne zna se kako nastaju, ali se smatra da su virusnog porekla. Njihovo pojavljivanje se vezuje za pad imuniteta, nedostatak vitamina, stres, lošu oralnu higijenu, itd., itd. Imaju izgled belog kružića oko koga se nalazi crveni prsten upaljene sluzokože. Mogu imati i do 1cm u prečniku i kao i svaki upalni proces biti pracene visokom temperaturom, mada se najčesće javljaju bez nje. Sve to ne bi bilo tako strašno da vraški ne bole. Naravno, leče se tako što prolaze same od sebe, što ce reci:
stisni zube 7-10 dana i čekaj da prođe. Dok čekas istek tog vremenskog perioda možeš da se zaluđuješ ispiranjem usta placebo preparatima kao sto su "Hexoral" ili čajevi od žalfije i kamilice.
Međutim, koji je uzrok njihovog pojavljivanja ako ste osoba koja se pravilno hrani, bavi sportom, kljukate se vitaminima i perete zube u proseku 5-7 puta dnevno?
Ah, misterije života...
- Jaoj, kevo 'aj' mi, molim te, skuvaj čaj od žalfije.
- Što? Šta će ti? Nemaš valjda ponovo aftu?
- Ne, nemam aftu, kevo, imam jebene AFTE, i to četiri komada!
Postoji više razloga da nabaviš sebi perkusije, i svaki od njih je u neku ruku dobar:
1. Oslobadja od stresa i napetosti, i manje su šanse da ćeš ukoliko udaraš u perkusije poželeti da udaraš po ljudima koji su ti nešto skrivili.
2. Perkusije su instrument, tako da komotno možeš da se kurčiš da si muzičar i da znaš da sviraš makar jedan instrument.
3. Više riba ćeš pokupiti na gitaru, ali dobra gitara je znatno skuplja i potrebno ti je mnogo više vežbe kako bi naučio na njoj solidno da sviraš. Perkusije je jednostavno uvežbati, potrebni su ti samo malo sluha i improvizacije kako bi uživao. A i dosta devojaka smatra da je udaranje dlanovima u perkusije kul.
4. Verovao ili ne, ukoliko budeš uporan i istraješ, zavoliš perkusije, od toga ćeš moći i da zaradiš solidne pare u nekom džez orkestru, muzika trećeg sveta je ponovo aktuelna i u povoju.
5. Vraćanje milog za drago ćaletu, komšijama i ostalima koji ometaju tvoj san je neprocenljivo, a perkusije su idealne za to.
Ne postoji ni jedan instrument koji možeš da pazariš za 1.100 dinara, osim perkusija - nisu za ukras, prave su, lepo izgledaju i garantuju ti dobru zajebanciju.
Živeti, raditi, ponašati se pa čak i misliti onako kako to drugi žele/zapovedaju. Činiti šta i na način na koji to drugi hoće i to najčešće sopstvenom krivicom malog čoveka koji nije umeo iliti znao da se suprotstavi nametnutom mu rendom autoritetu. Mučna posledica svih oblika opuštenosti, konformizma, neobrazovanja i sveopšte ljudske gluposti (u kurvu Sudbinu smo već upirali prstom u nekim ranijim definicijama; prim.prev.). Sve u svemu, pojava koja u Srbiji nije ništa manje omražena nego li u ostatku sveta ali je zato odavno postala deo tzv. standarda.
A i kako da bude drugačije kada bi svi hteli da šefuju? Kada bi svi digraju u napadu a niko neće da brani? Kada se seks van braka/veze smatra jebenom prevarom(pročitao negde)? Na ova i mnoga druga pitanja bojim se da će odgovori zauvek ostati pokriveni velom tajne, i to ne zato što je taj veo neproziran već zbog toga što mi (koji god to bili) nećemo da ga podignemo.
Meni, personalno, ipak ostaje jedna uteha u životu: barem negde neko svira 'nako kako mu ja dirigujem. Valjda. Dok se ne vratim kući.
- I? Si je otpustio, brate?
- Nisam, tebra, pomirili smo se...
- Šta?!
- Da, brate, opet smo zajedno...
- Ti mene zajebavaš, jebeno?! Alo, Požega, koliko još puta treba ribu du'vatiš kako blajvi nekom ćelavom liku u veceu studentske menze da bi shvatio da je kurva?!?!
- Lepo smo porazgovarali i ona mi je sve objasnila. Nisam joj poklanjao dovoljno pažnje u poslednje vreme i uradila je to da bi...
- ...pušila drugom liku kurac, ti glupi majmune! Ti, bre, potpuno igraš kako ona svira i pritom još sam sebi pucaš u noge! Kada mi sledeći put budeš došao sa pričom buhuhuhu, prevarila me je devojka!, tako ću slatko da te odjebem da ćeš da se pušiš!-------------------------------------------------------------------------------------------------
2012...
Nikolić: Srbija neće igrati kako joj Evropa svira!
2013...
Igramo, igramo i tek se zagrevamo.
Partijski kliktač, komentator vesti i/ili Facebuk lajker kome je posao da svojim radnjama na internetu (klik, comment, Like) menja medijsku sliku svoje partije kod javnog mnjenja. Komentari koje šalju po elektronskim medijima su iscenirani i veoma liče jedan na drugog, kao da ih šalje neka veštačka inteligencija, odnosno BOT, odakle su i dobili naziv. Za partijske BOT-ove se generalno smatra da zapravo nemaju inteligenciju, pa im se savetuje da ne šire okolo da rade kao BOT-ovi, kako se u narodu ne bi napravila povezanost ovih neinteligentnih bića sa partijama, i time kaljao toboži ugled partija.
Ono što zaista postiže je da se uvlači političarima u bulju i pritom jede govna širom interneta, očekuje posao posle izbora ili bilo kakvu drugu satisfakciju ukoliko "... znate, eto ipak nema posla za sve..." (uglavnom tu satisfakciju ne dobija, jer i BOT-ovima kao i glasačima političari samo obećavaju stvari koje na kraju ne ispunjavaju).
"Ja sam fakultetski odgojen Hrvat iz Zagreba i moram primjetiti da je vaš Vučić kao i SNS napravio pravu stvar za Srbiju..."
(Šime, Zagreb)"Ja sam fakultetski obrazovan Slovenec iz Ljubljane i da se primetit kak je vaš Vučić i SNS učinio pravu stvar za Srbiju...
(Janez, Ljubljana)"Ja sam visoko obrazovani Bošnjak iz Sarajeva i moram primjetiti da je učinak vašeg Vučića i SNS na boljitak Srbije...
(Alija, Sarajevo)
Istinita ( ! ) tvrdnja kojom određeni ljudi nastoje da vas ubijede u veliku važnost onoga o čemu pričaju ili onoga čime se bave. Bez obzira na to što se ovaj izraz zloupotrebljava u ovakve svrhe, njegova istinitost nas zaista može natjerati na razmišljanje. Ako su o nečemu zaista napisane knjige (a jesu), to samo pokazuje koliko je naše znanje i razumijevanje oskudno i površno.
Ovo se ne odnosi samo na nauku, već i na neka ljudska iskustva. Obično se smatra da se neke stvari ne mogu riječima opisati već se moraju doživjeti da bi se shvatile. Ipak, čitavi tomovi su napisani o nekim emocijama, da bi se one ljudima dočarale. Na primjer, da bi bila jasna jedna emocija ili postupak nekog lika u romanu, mora nam biti poznato sve ono što je do toga dovelo, a o čemu je pisano na prethodnih nekoliko stotina strana. I opet, u potpunosti će to samo shvatiti oni koji su i sami kroz nešto slično prošli.
Profesor fizike: Mislite da nešto znate o strukturi atoma, a knjige i knjige su napisane samo o elektronu, da druge čestice ni ne spominjem.
Možda bi se mogle knjige napisati o nekim temama koje su predmet definicija na vukajliji, i opet ih ne bismo do kraja dokučili. Nažalost, čini mi se da se iz riječnika, enciklopedija, pa i Vukajlije, može malo naučiti, to jest, u stanju smo shvatiti samo one stvari koje su nam već donekle poznate. Ostalo takođe shvatimo, ali ipak utisak nam je pomalo blijed. Isto kao što stranci ne mogu do kraja provaliti srpski humor ili mi možda neki njihov... knjige bi se o ovom svemu mogle napisati.
Razvojni put Srba u Srbiji pod uticajem političke samoproklavane (a on naroda odabrane) političke elite.
Svaka elita ima svoj kamen temeljac koji postavlja na zgarištu svega što je urađeno pre nego što su oni zajašili. Narod je zapaljiv na svim temperaturama i poseduje rušilačke manire. Hajka je omiljen oblik izražavanja jer stoka (narod) ne misli nego se tera.
Elita smatra da je napredak ako popljuješ svoje prethodnike. U novije vreme je to nedovoljno pa ih treba utamničiti i kasnije diskretno pustiti jer se uredno ispostavlja da su optužbe neosnovane.
Elita ne bi bila to što veruje da jeste, da ne veruje u sopstvenu superiornost. Brate, pevaju, plešu, sviraju, pišu pesme, recituju na svim TV kanalima...i samo fali neki porno snimak pa da se uverimo da su bogomdani da nas karaju.
Elita uvek ima jedan zajednički imenitelj. Hobi. Kradu.
I mi, neelitni stanovnici ove države imamo zajednički imenitelj.
Baš smo budale.
I kome još znači što su se u Srbiji ljudi opismenjavali još u 8. veku?
I kome da se kaže da su do 18. veka u Srbiji ljudi bili slobodni (osim kuluka koji se Turcima uredno odrađivao)?
To ni sami sebi ne spominjemo, makar samo zbog toga da se podsetimo da nismo nikli "na demoktaskim izborima" i uz Vladu koja će da šljaka kao Bajern (ili već kako je rečeno).
Izraz koji se koristi za fudbalera sa veoma slabim tehničkim karakteristikama, niskim moralnim vrednostima, ali sa veoma razvijenim fizičkim predispozicijama koje koristi samo da bi celu utakmicu cepao bilo kog protivničkog igrača koji mu priđe blizu. Uglavnom igra na poziciji štopera, mada ponekad se zalomi da takav igrač bude i zadnji vezni jer ume da doda prvom do sebe.
Kasapin nikada ne gleda u loptu i ona ga uopšte ne zanima. On gleda samo u protivnikove noge i jedino što ga stvarno zanima to je da on ne prođe, i daće sve od sebe da ga zaustavi na bilo koji način. Njegov moto je lopta može da prođe ali igrač nikako.
Naravno, on voli da izbaci u aut protivnika i kada čisto može da uzme loptu, samo da bi mu uterao dodatni strah u kosti, mada to radi i zbog određenog užitka koji oseća kada pokosi nekog fudbalera za koga on smatra da je suviše mekan i fensi, zato što Kasapin uglavnom izgleda kao brđanin i ponosi se time.
- Jebote, fali nam jedan igrač za turnir na Čukarici, šta ćemo?
- Pa ko ne može da igra?
- Sale, a znaš da mi je on nazad nezamenljiv. Ne znam šta da radim sad.
- Pa ništa, zovi Đoleta Kasapina, ništa ne zna ali niko ga neće proći, barem ne na dve noge.
- Dobro, zvaću njega, ali mu ne vraćaj loptu nazad, ima dve leve.
-----------------------------------------------------------------------------------------------------
Robi Fauler: Od Tonija Adamsa i Martina Kiona sam dobio toliko batina na jednoj utakmici, koliko nisam dobio za čitavo moje detinjstvo, a bio sam nestašan dečkić.
Sredovečan čovek sa pivskim stomakom, sveže izbrijan odiše mirisom briona, izboranog lica od briga od kredita, zaposlen preko stranke da brzim pogledom identifikuje potencijalne teroriste i druge pretnje koje žele da udju u poštu koju čuva. Nosi crnu košulju na kojoj piše ,,security" i toki-voki o pojasu zajedno sa pendrekom kojeg smatra smrtonosnim oružjem. Nema mu milije stvari pod nebeskom kapom nego kad naidje njegov poznanik, pa dok ga kao ne vidi, ukruti ramena, prekrsti ruke i dubokim glasom i mrkim pogledom jadnu staricu koja je dosla da podigne mizernu penziju da ima unuku da da crvenu za ekskurziju unakrsno ispituje kojim je poslom baš danas došla u poštu. Sledi već dobro poznato i nadasve očekivano pitanje od poznanika:,,Ohooo gde si direktore?". Našem portiru proradi endorfin i sa lažnom skromnošću, i osmehom od uva do uva odgovara sa:,,Eh, ma kakav sam ti ja to direktor" i ostatak dana provodi srećan i samozadovoljan.
