Snalažljiv. Kako god da mu život podijeli karte, on će naći način da glatira prije svih. Nekad je to kec iz rukava, nekada znanje i vještina. Bilo kako bilo, riječ "poraz" u njegovom rječniku ne biva.
- Je li ti prošao mali godinu, znam da je imao problema sa nekom predmetima?
- Jes, gomna, sa vrlodobrim. Nasjekira nas lijepo a na kraju izio vuk magarca. Đe se taj izgubi, ja ću ga bosonog tražiti.
- Znao sam, ada, kurvin je to sin, da izvine gospođa.
Nisam vidio nešto mnogo tekstova posvećenih slavama, krmokolju, rakijskom kotlu I drugim našim svetkovinama, pa sam odlučio da vam pišem. Elem, radi se o tome da je moja porodica počela ove godine da slavi slavu , nakon prekida od nekih 50-ak godina. Nismo slavili dok je deda bio živ, jer je on bio zakleti komunista. Da ironija bude veća, pošto smo mi skorojevići, poslije rata, kad je pravoslavlje ušlo u modu, dedi su došla čak tri popa da pjevaju na sahrani. I sad se sjećam kako su se zgledali među sobom, sve se bojali da će Vojin ustati iz groba, pa ih okupiti k’o ondak kad su dolazili svetiti vodicu. A sad, rješili smo I mi da počnemo slaviti.
Pošto mati nije vična kuhinji, sve smo nabavili iz pekare, uostalom 21. je vijek, ko će se pržiti oko šporeta. Ne znamo mi ni obreda, ali doći će pop pa pokazati, a ima I stari prika on to isto zna. Poč’o narod dolaziti , sve to izgleda dobro još uvijek…
Posjelo se malo, popila se ona dočekuša, stig'o I pop, čekamo 7 sati pa da počnemo.
Došlo I tih 7 časova. Veli pop, prvo slavu da očitam, ja ,pa onda ti mali, tj. ja, očitaj Vjerovanje I Očenaš, onda rakija I pajajnje.
-“Jel’ jasan protokol ?”
“Jeste”- odgovorišmo složno.
Odjednom neko upita popa čim maže kosu kad mu je tako sjajna , ovaj odgovori:”Ničim”
A moj mlađi brat, poluglasno :”Kurcem te spičim”. Počeli se mi keseriti, veli pop “Angeli s tobom, dijete…”
-“Jeb’mu ned’lju pope, dijete je, neće više.”- veli ćaća. Nastavišmo mi…
Veli pop:”’Aj mali okadi.”
A ja nikud pristao nisam, ne znam ni kako se kadi , a mati već gura paljak sa pepelom I tamjanom u ruku. Počo ja vintati paljkom, k’o konj u gumnu, veli prika: “U lijevu ruku dijete, desnom se krstiš jeb’la te ned’lja, nepismena, pa kad se prekrstiš, oko svijeće tri puta, pa onda nas okadi.” Sve ja to nekako uradim, al’ kad sam trebao druge kaditi, tu se opet zajebem. Uzmem onaj jebeni paljak pa od jednog do drugog nosim I desnom rukom nanosim dim na njih da se kade. Umrli mi ljudi od smijeha, vele : ”Nemoj se džaba truditi, sami ćemo mi naćerati dim na nas, pa se okaditi.”
Očita pop slavu, šta će, čoek zna, sve zapjeva, k'o Vitni Hjuston Kevinu Kostneru u Tjelohranitelju. Došao red na mene, Očenaš sam nekako I smlatio, al’ ono Vjerovanje me pošteno sjebalo, taman kad sam došao do onog dijela đe se Isus ovaplotio od Marije Djeve, počnem se smijati k’o da mi je 5 godina, I zapnem. Šta’ š kad nema refrena k’o u slavi “Vo slavu I čest” pa nemaš đe odmoriti. Odape mi pop I ja nastavim I dovršim. Krenule I rakije, kod nas idu tri repice, proseravanje, ali ne znam što… Mada, kažu, ima sela gdje broj zdravica uveliko prevazilazi broj gostiju, jer se nazdravlja I snajki što je kru umjesila, kravi koja je otelila vočića, I tako čega se ko sjeti, pa pola gostiju I ne dočeka sarmu a već ih iznesu…
U međuvremenu, stari se našo pajati, pa kad ga je glas poč’o izdavati, ubacio u sporohodnu , nikad kraja. Pa onda rezanje slavskog kolača u pravom hrišćanskom duhu, tu ćaća nazdravi rječima :”Što u desnici ruci – Dušmanu povuci.”
E, tu je pop već popizdio, vidim krvave mu skočile, jedva je doček’o da se obred završi pa da ide. Stignem ga na vratima da se izvinem, velim:“ Jebi mu sunce pope, izvini, prva nam je slava, pa ne znamo joj ništa, praštaj.“
Veli on:“ Znam da niste do sad slavili, imate tri zagrijancije, a poslije nema zajebavanja.“
Dalje na slavi sve se zna, supa, sarma, red rakije, red mesa, red pive, sve uz potresanje basom...“
Hulk je bio luđaque prejakih razmjera. I najjači u CG sig inače ne bi ove priče ni bilo. Ma, možda bi i bilo ali bi bila drugačija, sig. Elem, ide ovako...
Rodio se Dragiša Gidra Hulk u familiju Rašovića u Podgoricu. Znači, Dragiša Gidra Hulk Rašović. Nije poznato ko mu ime dade ali to nije ni važno za ovu priču.
I ono, Rašovići bijegahu jedna od prvih familija u naselje Konik (od 99 pa nadalje ukazom Mugija Prvog poznato kao Konick City), možda ne baš prvi ali u prvih pet garantovano. Ono, šljlegli iz Kuča, bogati, fini, fino vaspitani, fino se nosili, znači sve top. Hulk (Dragiša Gidra Hulk Rašović, u daljem tekstu samo Hulk), inače treće im dijete bijaše drugačiji. Naime, bijaše poznato da je kuća Rašovića rađala samo junake tipa kad im okineš glavu oni po 7 dana hodaju i tako, ali, Hulk bijaše pizda i to tipa ona pizda koja kad mu narkomani uzmu loptu na poligon on umjesto da izvadi utoku i obračuna se sa istima on trči kući da zove oca i majku. Zdapi, najveća na Konik sig.
I ono, jednog dana prekurči ocu mu, inače Vidaku, kukavičluk sina mu Hulka te ga ovaj, Vidak, ispiše njega, Hulka, iz škole da mu ovaj, opet Hulk, više ne bruka pleme i ode sa njim, još jednom Hulkom, pod Ostrog da se vidi što nije u redu. Ne zna se tačno kakvim obredima su Vračevi pod Ostrog podvrgli mladog Hulka ali se on vratio jači nego ikad, ne zaboravi to nikad, i deje ta ekipa koja nikad nije stala, deje ta ekipa, zabava i šala.
Ali, šalu na stranu, znači, radila se teretana 5 dana u neđelji a dva dana se samo jelo i to jelo sudžuka bogomi i slanine samo, znači sve načural i izraste bogomi polijepo Hulk u gorostasa finoga. Okupio oko sebe 96. godište, malo pokazivao kate neke iz karatea što su ga putujući Šaolin sveštenici naučili prošle godine kada su bili pod Ostrog na razmjenu sveštenika, i ovi odma pali na to, da i oni nauče i tako, stvarao se polako Konički klan i tako počinje Hulk od uzimanja lopti sa poligona i dilova sa Malisorima pa sve do krvavih obračuna po ulicama Podgorice.
Bijaše to crno vrijeme za Podgoricu. Nastade nekakvi manjak nekakvoga morala svuda po narodu. Ako se pročulo da imas neku vezu kod Hulka sva vrata su ti bila otvorena i svuda si bio primljen ka' da si Klint Istvud. Imalo je to i drugu stranu medalje, pokušalo se do njegove 22 godine ukupno 44 atentata na mladoga Hulka no on je većinu izbjega' a ovo ostalo je prvi potega utoku i usmrtio napadača. I ono, što znam, dade mu to poleta, umisli da je prejak, da jači ne može biti. Ono, tako se bar njemu u glavu činjaše.
I tada čini prelošu grešku. Mišljaše da je toliko jak da može da osvoji i Vrela Ribnička (dio naselja u Konik đe policija ne smije uć' a ne običan građanin jer mještani Vrela pale eboli šamare i kradu joj sličice fudbalera). I okupi Hulk oko sebe svoju ekipicu, sprema se taj neki rad, 25 man na Vrelatada, tuča je bila krvava i duga i poslije 35 minuta vratili su Hulka na nosilima a on sav izboden, ama užas živi, 13 dana mu je trebalo da se oporavi. Tu postiđeni Hulk ne mogaše familiji na oči da izađe i onda što će, kako će, pravac za Kotor, tamo završava višu pomorsku i na brod đe se nalazi i dan današnji.
Bačva dehidrirala!
Konačan ishod dužeg stajanja praznog drvenog bureta ili kace, čiji su se elementi toliko isušili da posuda gubi svoju geometriju i postaje nefunkcionalna za skladištenje tečnosti (čitaj: rakije).
Nakon spadanja obručeva, bačva se tek uz puno muke i potrošene litre i litre vode može vratiti u upotrebu.
- MALAAAA! O. MALAAAA!
- Idem, šta se dereš!
- Pa, đe si ti dosad ljebtinejebem!? Deder, daj svakome po metar pive! Čitav dan smo radili na građevini, tačno će nam pospadati obručevi ako ne poletiš.
- Odma' dođe!
Tip djece koji kada ih pošalješ po pljugu ili pivo, oni se vrate i ne donesu.
- Pa šta'e sine, đe roba?
- Pa nisu dali, tražili su mi ličnu (...)
- Pa gdje ti je sine?
- Ćale imam dvanaest.
- E koje si ti nedonošče majku li ti tvoju!
Godine čekanja, godine lutanja. Tražio si onu pravu, onu koja će da izazove leptire u stomaku, a ti nemaš pojma šta je to, jedino što si osjetio u stomaku je nadimanje poslije treće porcije pasulja i pola galona ljutih papričica.
Jarani pričaju o jebačini, pričaju o uzgonu na zadnjem sjedištu protrule Korse u nekom ćorsokaku u pripizdini, pričaju o blajvanju u muškoj svlačionici uoči tjelesnog koje je obavila neka razuzdana provincijalka, a ti - ništa. Suh k'o barut. Totalna nejebica te obuzela, a za kurve se nema. Ali eto, dođe i taj dan. Naleti i ta prava. Par lijepih trenutaka provedenih zajedno, nekoliko pića i eto tebe pred vratima.
A ona sva raskošna, otpozadi, a i sprijeda, ima čovjek šta da gleda. Kim Prekardašijan, jebote. Ti ne znaš gdje bi prije pogledao, izgubio se, ima te svugdje k'o kokoši u toru. I onda, tik prije skidanja mraka, zapita se čovjek: "Jebote, je l' sve ovo moje?".
- Pomalo, đe si navro k'o sivonja?! Neće niko odnijeti ispred tebe.
- Joj, šuti, nisam ja znao da je 'vako dobro jebavat. Ja brao maline, jebale me maline! Ojhaaaaaaaa!
Zloupotrijebiti položaj u svrhu punjenja džepova materijalnim bogatstvom, koliko god je to moguće. Obično poslije toga slijedi zataškavanje traga i nestajanje sa javne scene.
-Je li bolan, đe onaj predsjednik DSS-a, ne viđam ga da se pojavljuje još otkad je prestao biti ministar.
-Svrn'o baja pištu i spičio za Francusku. Kažu da je iz budžeta uzeo sve što se moglo.
Posljednja verzija vojničkih priča koja je izašla u Crnoj Gori.
Podrška i servis će biti obezbijeđeni do 2076. godine, kada će biti i zvanično izbačena iz upotrebe.
(Murtovina, 2043. godina)
- Ne zna ova današnja mladež šta je disciplina. E, kad sam ti ja ono civilno služio vojsku u Podgoricu. Dođe ti mene direktor škole, pazi, mene dođe, mene on zamisli dođe, i kaže.... a đe mene to da kaže...
Bacanje kamena s ramena, advanced version.
"Sport" koji zahteva brzinu, snagu, vrhunsku koncentraciju, umne napore kao i plansko igranje ekipe.
Vremenom, pojedini igrači (koji uzgred budi rečeno sem balota ništa i ne rade) ostvare zavidnu tehniku, koja se može meriti sa fudbalskim umećem Lionela Mesija.
Cilj je doći do dvanaest poena (takozvanih punata), a najbolji način za to je konstantno mučko višenačinsko sabotiranje protivnika. Ali primenjujući tu tehniku, rizikujete da osetite svu težinu balote na svojoj faci - što nije da se nije dešavalo u širokom brđanskom području zapadnog Balkana.
Balotanje/boćanje je uglavnom propraćeno brojnim psovkama, opaskama i poslovicama koje ni Vuk Karadžić sve nije uspeo popisati. Neizostavan deo je malobrojna maloletna publika (lokalni klinci) kao i dve-tri gajbe piva ili bocuna vina.
Stevo: Milooooo! Ooo Milooo !
Milo: Đe si Stevoo ?!
Stevo: A evo me. Hajmo na balote ?!
Milo: Samo da oćeram ove ovce zabrda i evo mene vama.
Stevo: Viđamo se Milo, i ponesi bocun one tvoje žutine.
Eee, da ima ljubavi lakše sve bilo bi, reče jednom veliki mag muško-ženskih odnosa, Svevišnji Rade.
Odavno ti je ćaća govorio kako moraš voleti ono što radiš, jer jebiga, ne moš raditi domaći iz matematike, ako tvoj otac ne voli tvoju nastavnicu matematike, jeboga ti. Da je engleski, pa 'ajd čovek da razume, mlada je, tek završila fakultete i ono, moš joj orah o dupe skrcati. Al' 'de nađe onu matoru, izanđalu babetinu koja dostiže vrhunac na Venova rešenja jednačina sa dva razlomka u njoj, 'ćer mu poljubim? Ne ide to nikako...
Eto, uzmi za primer ćaću svoga. Čovek nikad nije voleo školu. Naučio zanat, da l' što voli ili što mora, jebem ga, ali posvećen je tome i to ga čini koliko-toliko zadovoljnim. Naravno, ako izuzmemo to što vodi onog šegrta sa sobom, pa ga mali uvek izjebe da singlira Šveđane, al' to da ostavimo za drugi put.
Deda a.k.a Đed. Čovek odrastao i ostario na selu. Ovce, krave, kokoši prepisao babi, jebiga, đe si ti video da se muško bakće živinom. Vidiš da to čovek voli, čim onako umilno tepa ovčici po imenu Belka... ma, o čemu da ti pričam kad i sam znaš da je milion puta pričao kako ti je oca ostavio da prenoći u drugom selu, jer mu se krava telila, pa nije otišao po njega. A i ko ga jebe kad juri žene po drugom selu, zar ne?!
Dakle, da rezimiramo... moraš voleti ono što radiš da bi bilo neke koristi. Ne računamo to što voliš 'leba bez motike, pa računaš da Rozenburg može da dođe 3+ prvo...
.. da sledeći put znaš ej, bi, si, ef, dži k'o Oče naš, jebem li ti sto majki!
-Dragane, ne tuci dete po glavi, sto puta sam ti rekla!
-Ništa neće da mu fali! Delikvent, ne zna najprostiju stvar na svetu! Ufff, kad te ja do'vatim...
-Odoh na posao, ne mogu da gledam ovo... ne možeš ni da učiš sa njim, a da ga ne mlatiš, sirovino... tras...
-Ćale, 'de je mojih soma dinara što sam se pravio da ne znam?! I po stoti put, ide: si, di, i, ef, dži...
-Ko mu klacka koske, k'o da je bitno... drži, ljubi tajo šiljokurana svog!
-Tata?!
-E, kurče?
-A, što ti toliko voliš da ideš na otvorena vrata kod moje engleskinje?
-Razumećeš jednog dana, lepi...... dvadeset godina kasnije...
... i razumeo sam ga... jes' dobra bila, mamu joj...
Ima tih likova tipa mosasaurus ili hezno kojima se svi manje više obraduju kao majka mrtvom mladunčetu. Ipak paradoksalno izrazu, njihove bi se majke možda obradovale da gore pomenuti nisu živi.
-Ko sve dolazi na termin.
-Ja, ti, Žarko, mali Radojica, Njegoš i Jablan.
-A đe crni Jablan, prošli put je samo driblao ili šutirao s pola terena.
-Nismo imali drugoga jbg.
-Obradova' sam mu se ka' majka mrtvom đetetu ...
U našoj zemlji vlada jedno lepo pravilo, kada narkoman lepune od droge, država se svojski potrudi da po njemu u najmanju ruku nazove trg u prestonici, a kada neko ko je bolestan i pritom sirotinja umre, mora crkva da mu skuplja novac za pogreb. Tek juče sam video da je Sava iz Kikinde nastradao u požaru, ali nisam video samo to, video sam i da smo u globalu jedan jako govnljiv narod. Po internet forumima nigde ne piše Sava Savanović, kao da se čovek nije tako ni zvao, nego sve Ludi Sava, Sava Licimur.
O tome kako su ga okarakterisali kao čoveka, ne treba trošiti ni reči. Jebem mu mater, pa zar čoveka treba ceniti samo onda ako ima skupo odelo ili neka jaka kola? Po nama izgleda da treba.
Sava nije imao ništa od toga. Živeo je od socijalne pomoći, koja poznajući naš sistem verovatno je bila redovna kao trinaesta plata, država, pardon Kikinda na kurac je nabijem, dodelila mu neku šupu u kojoj su se komotno mogle pečurke uzgajati koliko je memljiva bila i samim tim grad je našao za shodno da je Sava materijalno zbrinut. Ono malo ljudi u tom gradu, podvlačim to ljudi jer grad često ima puno više stanovnika od ljudi, nekada bi ga častili rakijom, možda pozvali da nešto i prezalogaji. Ostala gamad pomagala mu je sprdati. Tu nastupamo mi ili vi, u svakom slučaju ista smo govna, pa se smejemo Savi, kako je Sava lud i glup, a mi jelte pametni. Pametni ko kurac.
Samo nikada se niko nije pitao od čega je Sava poludeo, od dobra sigurno nije, ili ko što bi i sam naš Savkan rekao: đe čoek? I tu dolazi do problema. Sava je i tako duševno bolestan, bio puno veći čovek i imao srce u najmanju ruku poput Rusije. Samo što on nije mogao da uleti u odelo, veže kravatu, nalicka se i spicani. Verovatno nije ni hteo, jer jebeš ti čoveka na kom više vrede cipele od njega samog. Dakle zbog čega je Sava doćeran tu gde jeste? Odgovor je dao i sam: licimuri, jajare, pederi, milijarderi. I više ne važi ona nije Sloba kriv, pokazao je naš Sava da ne važi. Da Sloba nije poveo taj ludi rat, možda naš Don Kihot nikada i ne bi izbegao iz svoje zemlje, možda ne bi bio u koloni od 200.000 ljudi, gledao žene bez muževa i decu bez očeva. Ali to je opet možda?
Istina je da kad je već došao u tu prokletu Kikindu, da je morao da kupuje vodu, pošto je bio običaj da srbi odavde prodaju vodu srbima koji su izbegli sad već te davne 1995 iz krajeva bivše Juge, istina je da je morao da spava po parkovima i da bude žigonisan u najmanju ruku kao da je stoka. A onda je taj Ludi Sava kako ste ga krstili našao posao u fabrici, gde je verovatno teglio ceo mecec za nekoliko maraka. Samo što je sirotinji muka da gleda kako drugi kradu, a da se ne buni. I tu onda nastupaju te jajare, koje su već sluđenog Savu dotukle do kraja, oni imaju za vikendice, on ni za leba, oni za ljubavnice, a ti Savkane bos. Na kraju ga otpustiše, sad već zdravo ludog, smeštiše u onu šupu, a đe čoek? E zato nikome ne puca kurac!
Ponekad mu pošalju neke budale da se sprdaju sa njim i teraju šegu, a on ih i tako bolestan ponizi. Na kraju mu slali i onu nepismenu glupaču sa litrom soka da ga intervjuiše... Kada se sve pogleda možda je i bolje što je čovek umro, da ne živi među bolesnijima od sebe. Zbogom Srbijo na kurac te nabijem!
Ljudi prodaju srce,
ja mislim da to nije fer,
ljudsko srce za pun frižider.
Gostovanje, opijanje, lokanje. Konzumiranje alkoholnih pića.
- Tiše pričaj molim te, zvoni mi glava opasno.
- Što je more, što je bilo?
- Šminkali se ja i kumara sinoć, četvoronoške sam doma došao.
- Đe ste gostovali?
- Ma kod njega doma, otvorili neki džek pa udri po njemu, da se ne bači.
Temeljan. Promišljen. Ništa ne prepušta slučaju. A možda mu je i pomalo dosadno pa zajebava.
- Alo, tata, dolazim danas popodne. 'Oćete li bit' doma?
- 'Oćemo sine, đe bi bili. Dobrodošao.
- A spremi mi par boca vina da ponesem, može?
- Naravno da može. Staro ili novo?
- Koje ti je lakše. Koje je bolje?
- Oba si vrhunska na svoj način. Staro znaš, pio si ga. Novo je strašno ali ima crtu slasti, još uvijek.
- Znam, još nije mrazilo. Ma daj staro. Daj mi i jednu bocu novog, čisto da ga probam.
- A koje ćeš staro?
- Uf, tajo, opučaš me. Lanjsko?
- Dobro je lanjsko. Ali, preklanjsko je bolje. A đe ga nosiš?
- Ma za kuću. A možda ponesem jednu bocu prijateljima.
- 'Oćeš ovu bocu za prijatelje da zatvorim pampurom? Ljepše je?
- Zatvori ih sve. Ne znam 'oću li stić da sve popijem, da može da stoji.
- Aha. Znači, tri preklanjskog i jedna novog, sa pampurima. 'Oćeš li dvije novog, ponesi tastu da i on proba?
- 'Oću. Može.
- Da ti spakujem u jedan ili dva paketa?
- Tata!
- Dobro, de. Vidimo se popodne.
Nulta tačka hiperboličnih brojeva (gradacija: trista, milion, pun kurac).
Đe si ti, sine? Trista puta te zovem, dobit' te ne mogu, krenula sam policiju da zovem da zovu forezničare da te traže, što će ti taj telefon kad ti je vazda na sajlent?
Devojka iz grada dovedena na selo kod momkove familije. Kada dođe vreme da momak upozna devojku sa roditeljima, rodbinom, komšilukom i odvede je na selo svi se sjate da vide novu snajku. Devojka prolazi kroz proces procene, obično zatečena i nespremna na ono što je čeka. Familija odmah počinje sa ispitivanjem snajke, ko su joj roditelji, čime se bave, jel bilo ludaka u njenoj familiji, šta poseduje od nekretnina i zemlje... Zatim iskusne babe i tetke procenjuju jedrost i plodnost devojke. Koliki su joj bokovi, da li će lako rađati decu, da li je dovoljno podgojena, kakvog je fizičkog i zdravstvenog stanja. Nakon toga je vode u kujnu "da pripomogne" gde se ispituju njene kulinarske sposobnosti. Naravno i "snajkina kafa" da se proba pa da vide "dal` mož` da s` uda". Radoznale komšije zaviruju sa svih strana, iz bašte, preko ograde, iz žbunja, sa ulice, da vide snajku. Tek nakon celokupne parade familija dečku prenosi svoje utiske.
Nezadovoljna familija: Niš` ti ova ne valja! Đe nađe ti ovu ružnu? Mršava je sine, kako će ova decu rađat`?
Zadovoljna familija: Svaka čas` sine! Kakva cura, krupna, prava! Al` skuva kafu, Bog joj da` zdravlja! Šta kaže, njeni joj kupili neki stan a?
Poći nekome na slavu, i otvoriti ili nastaviti lanac međusobnog dolaženja na proslavu krsnog imena. Po pravilu se na slavu ne zove, pa može da dođe ko oće, i prosjaku su vrata otvorena, o prijateljima da se ne priča. Međutim, stvoren je problem i oko ovoga. Naime, neko plićeg džepa često ne pođe kod nekoga, da ga ne bi zadužio. Po pravilu će gazda ako sam pođe zadužiti samo domaćina koji prvi slavi. Ako pođe čitava porodica, isto može očekivati i od njih. Ovo se zapostavlja ako nam je domaćin neko drag, koga bismo željeli da vidimo i u našoj kući.
Ovo danas osamnaesti? Sjutra Nikoljdan?
- Aha.
Idemo li kod Miloševića?
- Idem sam. Neću da mi za Jovandan petoro uprca odjednom, da nemam đe da ih smjestim. Idemo kod Mirka, on se tek oženio, nema đecu, dvoje i nekako, može.
Kompjuteraš da ga nema tak'og. Svašta zna jebo sliku svoju... i da iskosi slova kad se kucaju, i da napravi onu tabelu pa ti samo upišeš dva broja, a ono samo ih sabere. Zna da metne kereće uši na svastikinu sliku, ajoj crko sam mu o' smija. Napravio golu ženu, pa kad raširi noge, iskoči joj Pepa prase. Mali čuda čini!
- Pomagaj, zaledio ekran, neće ni da mrdne! Pola sata 'vako stoji, a žena samo što se nije vratila s posla. Nije red da gleda kol'ka je kurčina u ovog delije što taslači Japanku.
- Pajsad. Ctrl+Alt+Del > End Task
- Nu! Đe s' to pritisk'o!?
- Eeee...
Kaže se za mesto koje je pusto ko groblje, i gde nema ama baš nikog. Naročito popularna mesta ovog tipa su zavučene kafančuge, gde i posle 10 odlazaka, opet ne znate da odete, ali jebemu miša, tamo vam šljak drugar iz osnovne, pa gre'ota ne ići.
Mada, ima i stručnjaka koji uporno ova mesta posećuju u nadi da će jedared biti puno ko dupe, pa da njihova teorija izađe na videlo, ali teško.
Druga teorija za koju se takvi stručnjaci zalažu je da je tamo špricer 50 dinara, pa gde ćeš bolje? Pa kući mi je jeftinije a i ima više mase! A i žena!
Dis' Mićo, uteram ti s' brega! Kaki si mi ovako ko čovek? Neg' slušaj me vamo, ajmo večeras kod Mileta gajbe u kafanu, da popijemo koju, nismo dugo?
Daj Pero, jes' ti lud, il' se sam' praviš blesav? pa dve godine idemo kod Mileta u kafanu, jednom je bio pijani deda Maksa, i to masan od svinjokolja, i više nikad nisam nikog vid'o tamo! Gužva ko na Grenladnu, jebo te kafana! Bolj' dođi kod mene u podrum, pa ćemo onda lako.
Jes' pa da me tvoja mater ko prošli put otera kući!
Pa i ja bi te oter'o, da si mi piš'o u flaše za paradajz, volino jedna, i posle to bac'o po dvorištu!!
P ti si me nagovorio, metnem ti ga u dupe!!
Ni reč neću da čujem više,ja se tog' ne bi setio ni trezan, a ne pijan!
