Fenomen novog doba. Ponekad se zapitam da li je moguće da smo toliko zagazili u Orvelovu 1984. da smo postali copy-paste-without-thinking klonovi. Ovaj fenomen je kod nas zaživeo početkom 2009. kada su se javile prve fan grupe javnih ličnosti ("Mi volimo Micu Trofrtaljku!!") ili filmova. Međutim, vremenom su evoluirale do grupa u koje se učlanjuju "Svi oni koji vole osecaj kada im se MUDA ODLEPE OD BUTINA" ili one koje "Mrze devojcice sto iskoriscavaju pijane muskarce". Posebna kategorija grupa na FB je ona u kojoj maloletne devojčice izjavljuju kako mrze svoje "suparnice" preko stihova pesama poznatih folk pevača (stihovi sa kojima se identifikuju najčešće od njih prave ribe i po, sa life stylom Paris Hilton). Takođe, mučkoj populaciji su najzanimljivije grupe tipa "NAJLEPSE DEVOJKE FACE-A!(TAKMICENJE)" gde mogu videti fotografije slatkih malih maloletnica kako napućene izbacuju svoje tek propupele sisiće i male koščate guze.
Iako vam može zazvučati idiotski da neko javno objavi kako voli da mu se genitalije odlepljuju i da se u tome saoseća sa nekoliko hiljada ljudi, to je realnost u ovom virtuelnom svetu. Da li su ljudi sve gluplji ili je jednostavno prosek godina članova grupa 12 godina ne bih vam znala reći. Smisao za humor se gubi čitanjem naziva (i opisa) ovakvih grupa.

Sposobnost gotovo svakog muškarca da odmah, na prvi pogled, kao iz topa, odredi u kom žanru porno industrije bi se ženska osoba koja mu je u vidokrugu najbolje pokazala.

Naravno, lako je svrstati ženu po fizičkim karakteristikama jer su vidljive golim okom, ali one dodatne, skrivene karakteristike za koje često ni sama žena ne zna da ih poseduje, najteže su za klasifikaciju, ali muškarac to određuje sa savršenom preciznošću, što je očigledno po tome kako mu ostali muškarci sa kojima je, ne protivreče već nastavkom razgovora mu tiho čestitaju na novom pogotku.

Inače, smatra se da je ta sposobnost uvek bila u nama, ali da se znatno pojačala omasovljanjem korišćenja interneta, hiperprodukcijom pornića i obiljem žanrova koji postoje u toj industriji.

Poduži vibrator nezavidne debljine.

Početak navijačkog slogana sa više završetaka, a samim tim i posledica. Praćen je ritmičkim poskakivanjem i skandira se uglavnom na sportskim takmičenjima, a ponekad i na političkim skupovima, mitinzima ili kontra-mitinzima.

Varijacija je mnogo:

... Cigan

Večiti derbi. Skaču momci i devojke u crno-belom. Za to vreme, momci i devojke u crveno-belom nepomično stoje, zvižde, pokazuju srednji prst i/ili golo dupe u pravcu iz kojeg dolazi buka, a i sami se dernjaju se na sav glas spominjući bližu i dalju familiju svim pripadnicima protivničkog tabora. Ostali - prijatelji sporta, pokušavaju da se skoncentrišu na ono zbog čega su i došli na utakmicu - praćenje iste.

...Grobar

Copy/Paste prethodnog pasusa, uz zamenu mesta terminima "crveno" i "crno".

...Hrvat/Šiptar/Peder

Vrlo popularan slogan kada neki naš sportski kolektiv igra protiv hrvatskog, albanskog ili (ne daj Bože) pederskog tima, mada je ponekad krajnje nebitno iz koje zemlje dolazi protivnik ili koje je seksualne orijentacije. Takođe, na utakmicama koje igra reprezentacija Srbije u većini popularnih kolektivnih sportova u nas (osim odbojke, tamo je publika kulturiška), kada počne gorepomenuto skandiranje, skače ili poskakuje 95% prisutnih gledalaca. Onih 5% preostalih rizikuje pesnicu u glavu ili bubrege od zanesenih skakača uz zapaljive komentare tipa 'vidi ga br'te Ustaša/Šiptar/Peder', 'udri govno mamu mu jebem' ili 'a neš' skačeš, a... da ti pokaem, a?' i slično.

On je obesio kosu o klin. Martinke dao ćaletu da mu se nađu kad krene u štalu a majicu Blek Sabata keva koristi za pranje prozora. Pogazio je reč a onda se dodatno iskenjao po njoj, čak se nije ni okrenuo da vidi remek delo.

Klupicu u parku zamenio je splavom. Dia sa Markom Bulatom a umesto printa Motorheda nosi print fejk Dolče i Gabane iz Kuala Lumpura. Ne bi to ni bilo strašno, odrastanje jebiga, da ovaj specimen ljombera sada ne pljuje po svojim nekadašnjim saborcima u rokenrolu. Hoće da napravi distancu između sebe sada i nekada, ipak je važno šta će selo da kaže.

Nadam se da će satara Osmog putnika 2 da ga stigne.

Oldschool osoba je osoba koja ima nekih, 40-50 godina. Može biti i muško i žensko. U jeku mladosti slušala je gramofonske ploče i išla na rok žurke, a u daljem životu pratila razvoj TV tehnologije kako su godine odmicale. Od crno-bele tehnologije, pa sve do LCD televizora.

I sada želi da živi u skladu sa vremenom, pa koristi i internet. Ima fejsbuk i posećuje ga samo jednom dnevno na sat vremena, u glavnom od 21h do 22h.
Uglavnom se prva javlja na chat-u i najčešće jednom rečju.
"Pozdrav (Vaše ime)", ili "Ćao (Vaše ime)"
Naime, takva osoba ne ume da putem interneta izrazi svoja osećanja, što današnjoj omladini veoma dobro ide za rukom. Svaka rečenica joj je prepuna ozbiljnosti, iako ona nije uvek ozbiljna. Ne koristi smajlije.
Dopisivanje sa njom nikad ne može obuhvatiti više od odgovora na pitanje "Šta ima?", jer oldschool osoba nije u stanju da putem interneta iznese svoje mišljenje o drugim dešavanjima koja su možda interesantna za razgovor.
Prilikom dopisivanja sa oldschool osobom strah te je da zbiješ šalu, jer te je strah da će ti odgovoriti sa: ok
Na pitanje: "Šta ima kod tebe?", ne odgovara kao i mi (eo brate, ili klasika... ili smor), već kuca barem 10 rečenica gde nabraja sve od ustajanja do leganja u krevet. Taj odgovor piše oko 15 minuta, dok ti gledaš u "... is writting a message" i refrešuješ window jer misliš da je fejs ubagovao. Taman kad' pomisliš da ti oldschool osoba neće ništa odgovoriti, na tvom ekranu izleće 10m teksta što te opet vraća u prvi plan dopisivanja i stavlja ti obavezu da to prokomentarišeš.
Najčešći naš odgovor na to je: ":D :D ekstra" - jer ne želiš ponovni proces.

Sve to traje neko vreme dok oldschool osoba ne nađe sledeću žrtvu kojoj će napisati: Ćao (njegovo ime) i sačekati da je ona pita: "Šta ima kod tebe?"

Tada ne koristi Copy-Paste, nego opet kuca sve. Taj krug ponovi oko 3,4 puta za veče i onda ide da spava.

Kada uživo sretneš oldschool osobu, uvek će ti pomenuti kako ste se dopisivali na internetu.

Svima dobro znani početak bajke, u kojoj, jelte, sve izmišljeno, od likova, pa do mesta i vremena dešavanja radnje. Bile one braće Grim ili laži.

Odgovor koji dobiješ od maloumne klinke kad joj baciš pozitivnu opasku na izgled.
Razlog je što smatra da je ribetina ako se drsko ponaša, a ne što je narcis kako se pogrešno misli.
Čak šta više, takve devojke imaju manjak samopouzdanja i misle da su ogavne, ali najviše žale što nisu muškog pola.

Vo vremja ono kad kod nas bejahu samo I i II program televizije, kablovske TV nemaše nigde, sateliti služahu samo za špijunažu između USA i SSSR, a magnetoskopi(preteče video-rekordera) koštaše kao 5 novijeh automobila, jedini način na koji mogaste da čujete koncertnu verziju neke pesme, beše ta da je taj koncert i snimljen na neku ploču, dakle na vinil.

Jedna od najpopularnijih grupa, bejaše tada vrli i progresivni Deep Purple, sa njihovim najcenjenijim albumom, koncertnim "Made in Japan", inače noćnom morom svijeh mladih muzičara vo vremja ono, koji svi bezuspešno pokušavahu da makar malo zaliče svirkom na one koji na toj ploči svirahu.
Taj "Made in Japan" imaše skoro svako ko imađaše i gramofon, jedinu spravu koju svaki roker moraše da poseduje da bi uopšte i mogao da sebe nazove tijem krasnim imenom - roker.

Na albumu tom slavnom, beše i znamenita pesma "Child in Time", koja beše najslušanija, naročito zbog toga što se tren pre najglasnijeg vriska Ian Gillan-a čujaše pucanj!
Taj pucanj bejaše pucanj Japanca iz publike na tom koncertu, koji tada sam sebe ubi...u transu zbog lepe svirke - tako svi misleše.

Mnoge godine prođoše od tada, proletoše kao jato ptica...i ja u jednoj zemlji dalekoj, upoznah čoveka koji bejaše jedan od mnogih majstora za zvuk na tom koncertu u dalekom Japanu! U tami noćnoga bara dušu svoju krepismo, pa se ja posle nesebičnog i dugačkog krepljenja setih toga pucnja, te mu ga i pomenuh.
On me pogleda, osmehnu se, pa mi reče da toga nema u sećanju svom, ali da dobro pamti da baš tada, u tom trenu o kome govorah, njima pade rampa za svetlo, polupa reflektore nekakve i veliki prasak pritom napravi...

Kaže se za nekoga ko pocrveni i pocrni preko svake mere od sunčanja na plaži, ili još gore, u solarijumu. Najčešće se dešava džindžerima i plavušama.

Roditelj detetu slepcu. Al ne u smislu invaliditeta, nego nesposobnoj kljusini, neretko i od tries i kusur leta koji još cucla izjanđale roditelje bez kojih bi isti ovaj bio izgubljen kao da je sam na sred okeana.

Skupina radovaca.

Faca, pokreti i pogled "pažljivog" slušaoca koji se pravi da ga zanima samo predmet razgovora, a upravo to ga ni najmanje ne zanima.

Psovka, koju je moja strina (Nina Živadinka) uvek koristila kada sam bio nevaljao kao dete.
Nina = strina kod nas...

Uloga
I- komentara je da pridobijes sto vise glasova ili obozavaoca!
II- komentara je da skratis ljudima muke oko trazenja definicija vrednih citanja!
III- komentara je da ispraznis svoju neg.energiju na nekom nepoznatom!

Raskrstiti sa starim načinom rada i preći na nov i pomalo rizičan sistem koji može doneti veću dobit ali i odneti sve. Okrenuti ćurak, oterati sve u kurac i početi ponovo sve iz početka. Samo se najhrabriji usuđuju na ovo.

'Ladna pica, suva za sve pare. Tol'ko suva da se brašno ne bi u'vatilo ni tri dana da ga bacaš. Ni jedna jedina suzica tu ne krene, reda radi. Samo stoji, samo mami, al' radosti ne daje.

Svako društvo ima bar po jednog takvog. Njega bi svaka cura želela za najboljeg druga. Zaljubljen je u samog sebe, a ponašanje tipično žensko. Njegove obrve su tanke kao kod cure, puder i kreon su mu sastavni deo uniforme. Na fejsu ima preko hiljadu prijatelja i obavezno koristi w umesto v.
Najbolje se vidi u primeru:

Fino.Ma šta fino dobro. Rekoh dobro? Ne, ne, ne. Odlično! Da, da stvarno je tako, bar izgleda, a izgled ne vara, rekli bi, ma ko će ga znati. A i šta se nas tiče. Nećemo valjda da turamo nos di mu nije mesto. No-no.
Začešljano, frizirano, našminkano spremno za velku pozornicu. Spremno za surovi život i našu proekciju nas samih drugima. Fino, lepo, dobro, iako ispod ili samo koji tren pre toga nije bilo tako, ali avaj šta se ne vidi nije se ni dogodilo. Ko će ga znati da se raščupana štrokava kosa do pre koji sekund vijorila po zraku ako je neposredno pre sud očiju silnih svezana u formalni društveno prihvatljiv rep. Ko će i pomisliti da ispod finog povugenog komše s teglama i ravnim kariranim kolirom čuči kojekakav psihopata. Naravno niko! Ono što se ne vidi to se i ne događa a ono što se događa to se najčešće ne vidi.
Veština većine i vrlina retkih koji je ne primenjuju. Društvena obmana zarad društva i duševna naslada zarad duše. Dosadna izrežirana predstava koja je samo farsa mnogo zanimljivije predstave, ali ona je nažalost, najčešće vidljiva samo glumcima i oni će se svojski potruditi da tako i ostane. Naša stvar, samo naša stvar, možda je zanimljiva, puna patnje, gorčine, bola, govana ali je naša, ne nije za vas, ne, nikako, vama smo sprremili nešto bolje, lepše, prihvatljivije i vama sličnije. Barem Vama kakve poznajemo.

Gotovo neizbežan lik u svakom autobusu koji noću vozi turiste na letovanje u Crnu Goru.
Ima 60+ godina i putuje na letovanje sa ženom, koja mu je po pravilu potpuno podredjena. Vrlo često ima brkove (on, ne žena).
Ima završen 3. stepen (eventualno VKV) i najveći deo radnog veka je proveo u nekom metalskom gigantu SFRJ, koji je danas u stečaju ili već prestao da postoji.

U autobusu obavezno sedi u prvom redu sedišta i to sa desne strane, kako bi imao pregled situacije na putu.
Zna svaki motel i stajalište na kojem će da se prave pauze i on daje znak drugima kada je pauza gotova i kada treba da se krene dalje.
U autobusu sve vreme prilično glasno razgovara sa vozačem i suvozačem o svim mogućim i nemogućim temama (politika, svetska ekonomija, vojni blokovi...), ne dajući nikom da spava. Zapravo, njegovo herojstvo se i ogleda u činjenici da će ceo put biti budan, pa sa visine gleda na sve one koji su se drznuli da makar i na tren dozvole da ih sanak savlada.
Na Tjentištu će u inat svima da skine gornji deo trenerke i da ostane u majici na bretele.
U 5:15h će biti prvi koji će u daljini da ga ugleda i naglas vikne "LJUDI, MORE!", budeći time i ono malo ljudi koji su uspeli da sklope oči pored njegovog konstantnog drobljenja.
Moliš Boga da nisi smešten na istom mestu gde i on.
Uprkos svim tvojim željama i nadanjima, biće tu i kroz 10 dana kada treba da se putuje nazad...