Glavni argument seljaka kada napravi neku pizdariju. Nema veze ako je on poharao pola sela sa svojim Zetor traktorom, ako je ubio nedužnu babu što mu naleti na kosačicu dok se vraćao s njive, ako je izbo vilama svoju ženu dok je silazila sa sijena, jer zaboga, on nije šćeo. Dešava se.

Spremaš se da izgovoriš neviđenu glupost.

U trenutku kada radiš prvi pokret usnama to da izgovoriš, shvataš da ćeš se ili izblamirati ili naljutiti nekog ili najebati i da ne bi trebao da nastaviš sa tom rečenicom.

Ne. Ipak si je izgovorio. Iako je mozak slao signale kroz čitavo telo da te zaustave. Iako je sve u tebi vrištalo da ne radiš to, ipak si uradio. Kočnica je popustila i u momentima dok si izgovarao te reči znao si da nisi treb'o, ali si tek po završenoj rečenici i po licu sagovornika, potpuno bio svestan da nekada treba prvo malo razmisliti. Ispeci pa reci čoveče.

Jebiga. Kaci konjina.

Stara narodna poslovica koja je bitnija od azbuke, tablice množenje i ostalih mast nou stvari. Rečenica kojom su naši stari hteli da nam kažu toliko toga u jednoj maloj rečenici. Da znamo šta je žensko, koja je ona za rađanje naslednika, a koja za blajv u obližnjem svadbarskom čučavcu.

Da kučka ne vrti repom, ne bi kerovi za njom išli - Da devojka ne meša guzicom, ne bi momci za njom jurili. Odnosno, da devojka neće nešto sa nekim drugim pored tebe, ne bi ni oni kvarili ono nesalomivo. Takve su one, to im je u krvi. Baš kao i mi, mužjaci.
Valjda je to sastavni deo života, šta znam.

Floskula ultramegagigatetra kul američkih detektiva i istražitelja, koji ne progovaraju ni reč osim u slučaju da će to podići nivo njihove kulosti u očima smrtnika. Obično izgovorena nakon što pomoćnik saopšti glavnom baji da su našli neosporiv dokaz koji stavlja tačku na slučaj, i često je propraćena fizičkim gestom.

Faza Prva - Ja sam rođen u cveću livada. Pokraj reke Gruže, ili neke okolokućne kanalizacije. Jer porodilšte je popio lokalni biznismen. Uzgajan kao šef, budući direktor obližnjeg državnog preduzeća sa fantastičnim rezultatima. Pare kaplju, a niko ništa ne radi. Vrlo uspešan srpski privredni model. Ambiciozni otac poljoprivrednik sa šakama veličine srednjih vrata autobusa i brižna majka, bujne sise, odgajili su dete, koje je jurilo za šarenim seoskim suknjicama i rumenim obrazima. Sad je vreme da ga upute da prepiša pripreme za direktora u velikome gradu.

Faza Druga - S namerom dođoh u veliki grad. Posle ispraćaja kao da je drug Tito bio u Africi, o kom će selo pričati dok ne padne sledeći grad, mladi heroj stiže u asfaltnu kolotečinu, obraslu u zavist, pokvarenost i poroke. Naravno, čuo je on za žurke, izlaske, lumpovanja do jutra i slične stvari koje se ne mogu naći u skriptarnici.

Faza Treća - Naviko sam ja na noćni život. Predavanja smaraju, profesori su latentni fegeti, a kolege sektalika bobanorajovići. Tu i tamo, knjiga i i student se susretnu u prolazu. Pogledaju se, i svako nastavi svojim putem. Nema više rumenih obraza i nevinih osmeha u kukuruzu. Ovde je sve drugačije. Diskoteke, klubovi, kafane. Od danas do sutra, od sutra do jutra, od jutra do ko zna kad. Cimer i prijatelj iz istog malog mesta se više druže sa papirima. I to ne onim u koje se mota čudotvorna trava Caneta Ćomana. Pred mladim biznismenom je raskrsnica. Da li nastaviti pravo, skrenuti na svetlucavi put sa kog se čuje muzika ili upisati Fifasegamegadunum. Dobra pesma se čuje sa sporednog puta.

Faza četvrta - Ostao sam sam. Cimer i prijatelj su napustili paorskog sina. Otkrili su čari gej parade. Otac i majka više ne mogu da jedu vunu i gumu da bi prehranili svog jedinca, ponos sela, još malo pa direktora firme u stečaju. Jedinu utehu je pronašao u turskim serijama i grand šou. Nije ga izdao Cane, mada, i on je malo nervozan zbog kašnjenja isplate. Priča sa posterima Mitra Mirića i Bore Drljače u ekstazi, i Vere Matović u erotskom izdanju, jedini su razgovori u životu, sada već propalog studenta.

Faza peta - Dotako sam dno života. Para više nema. Nema ni stana. Otac mu je rekao da se ne vraća ili će proći kao komšija Milan. Priča se da se komšija ubio vilom u trbuh dok se udarao sekirom u leđa i potkolenice. Prijatelja više nema. Ni Romulanci ga neće za skupljanje sekundardnih sirovina. Jedina rečenica koju sada izgovara je, Živa ti deca, daj neki dinar!

Kakva koincidencija! Upravo sam želeo da razgovaramo o istoj toj stvari. I verovatno ti se neće svideti ono što ćeš čuti.

Svi smo mi zazirali od mraka dok smo bili mali i neiskusni. Nismo voleli da soba bude skroz u mraku pa smo uvek imali neki mali izvor svetlosti, čisto da vidimo ako nam se nešto strano približava pa da se na vreme pokrijemo jorganom preko glave. Uff, koliko sam samo noći prozreo budan čekajući da se pojavi neki gremlin ili, ne daj bože, tuđin. No, preživeo sam kako bih upotpunio svoju sudbinu i napisao ovu definiciju. Verujem da su veliku zaslugu za to imali mojih 7 jastuka koji su mi verno služili do poslednjeg dana, štiteći moju glavu od raznoraznih zala. A da nije bilo jorgana da obezbedi protekciju ostatku mog tela, ne znam šta bi bilo. Još kada se setim kako sam se samo znojio noću zabranjujući svakom svom mišiću da se pomeri 10 minuta nakon što čujem i najmanji šum u prostranom i jezivom hodniku... Eh, ta stara kućerina. Možda su veliki uticaj na to imali horor filmovi koje sam sa potpunom pažnjom gledao i posle 12 (što je za moje tadašnje godine bilo nezamislivo). Nije bio problem odgledati film, problem je bio otići do kreveta nakon što se film završi (a to je podrazumevalo prolaženje kroz hodnik koji je u svakom momentu straha izledao taaaaako dugačak). Verovatno svi znate i onaj osećaj kada idete sami noću, ulica mračna i tiha, a vi imate osećaj da neko ide iza vas pa se konstantno okrećete na svakih par metara. A tek senke na prozorima što su bile zajebane... Kad se setim koliko se samo tripova krilo u tom mraku, svašta sam ja tu video. Sve u svemu, posledice pretrpljenog straha u detinjstvu ponekad i sada osetim, kada noću u stanu nešto iznenada lupi, ili zašušti, ili zaškripi... Samo dohvatim svoja 3 jastučeta, navučem jorgan i okrenem se ka zidu osluškujući svaki šum sve se dok ne zaspim.

Najava loših vesti, ispunjenih rečima koje ne mogu da ti pređu preko usana. Ne postoji lak način da se to kaže, ali donosilac zlog glasa ima toliko obzira da ne lupi to što ima onako s neba pa u rebra. Ali što neko reče, ako balegu uvaljaš u šećer to od nje ipak neće napraviti kolač. Tako da saopštenje na kraju uopšte ne ispadne suptilno, čak šta više. Sa vedrije strane, ponekad se može koristiti i u podjebavačkoj formi.

Doći će niotkuda, u šarenoj letnjoj haljini, kovrdžave crne kose. Pogledaće ga direktno u oči, i nasmejaće mu se.

Gledaće se tako neko vreme, ona nasmejana, on zbunjen i najzad će joj prići. Zagrliće je. Zagrliće i ona njega. Šapnuće joj “ne mogu” i zabiće joj nož u stomak. Spontanost će za trenutnak poskočiti, i pogledati ga širom otvorenih očiju. Zariće joj još jednom nož na drugo mesto, okrenuti ga u krug i izvaditi. Gledaće ga i dalje, i neće verovati šta joj se dešava. Pašće na kolena. On će zakoračiti unazad i šutnuti je u glavu. Pašće na leđa. Zaskočiće je, uhvatiće nož obema rukama i zariti ga joj u grudi. Spontanost će grcati, staviti ruku nežno na njega u pokušaju da ga zaustavi. Zabiće još jednom. Spontanost će početi da se guši, da plače, da cvili. Držaće mu ruke na ramenima u nadi da će je to spasiti, da ga može odgurnuti. Još 20 puta. Pašće ruka. Nastaće tišina. On će ustati, gledaće spontanost kako leži u bari krvi, uhvatiće je za kosu, podići, i polagano, nožem, iseći će joj glavu. Popeće se na stolicu, baciće tu izobličenu glavu na posmatrače, ispraviti se iznad svih, krvave odeće i reći:

“Khm Khm. Molim za malo pažnje! Ako možete svi za trenutak da dođete ovde! Vi pozadi, molim vas ostavite za trenutak piće i priđite. Po planu smo došli do vrhunca oveog našeg okupljanja. Kao što smo se dogovorili, timovi i pravila ove igre to jest kviza koji ćemo danas igrati ili da tako kažem kvizirati haha, se nalaze na papirima ovde na stolu. Molim vas neka svako uzme po kopiju. Tamo da. Kviz će sadržati tri discipline, lepo objašnjene u tom dokumentu. Malo su komplikovanija pravila tako da pročitajte pažljivo, pa da počnemo… I da, da se našalim malo, nemojte mnogo piti, pošto tako dajete više šansi protivničkim timovima da osvoje bombonjeru, haha. Hvala.”

Nategnućeš još jednom pivo. Koleginica će otići u njenu grupu za kviz. Ti ćeš u svoju. A skroz je bila zanimljiva diskusija. Nezainteresovano ćeš blejati i cirkati pivo ostatak večeri dok koljači pripravnici u tvom timu zdušno bockaju leš i šutiraju glavu spontanosti koju je glavni koljač bacio. Za trenutak će ti se učiniti da je možda zanimljivo da bocneš jednom i ti, ali nećeš iz principa.

Ovaj sadista je onaj čovek koji kaže “Ja već 15 godina letujem sa ženom i decom u Bečićima i volim to. Volim 10 dana da imam sve isplanirano i kada mi je svaki dan isti.” Ovaj sadista je onaj čovek koji se momentalno unervozi kada mu kažeš da imaš iznenađenje za njega. Sa njim je moguć ovakav razgovor:

-Oćeš na pivo večeras?
-Ne mogu večeras imam nešto isplanirano.
-Dobro, može sutra?
-Sutra perem veš, ne mogu.
-Čoveče bre nisam te vido sto godina, ajmo negde na piće. Kad možeš?
(Čačka telefon. Spontanost ga mazi po obrazu. Uzima telefon i udara je po glavi dok ne umre.)
-Mogu u sredu, 17. Maj, od 19-20. Jel ti odgovara da te upišem?
-E baš tad ne mogu, isplanirao sam baš tad da zalivam petunije. Ajde drugi put kad se vidimo.

Drugi put ćeš ga izbegavati.

On nosi braon. Stalno. Eventualno pleteni prsluk preko košulje. On sluša klasičnu muziku. Eventualno džez. Kad hoće da poludi, pusti Bijelo Dugme. On prezire sve što je mlado. On ne voli nepravilne oblike. On ne voli šareno. On se ne kocka. Nikada, ni sa čim. On ne pije. On ne puši. Za njega je trava droga. On ne jede masno, slano, slatko, kiselo, ljuto ili gorko. On će se zgranuti na bezobrazan, rasistički ili generalizujući šaljiv komentar. On uvek čeka zeleno. On priča "da, da, mhm, da" kad mu nešto pričaš. On stoji pravo. Uvek. On trči kao balerina. On je uvek potšišan, obrijan i čist. On se čudno smeje. Veštački...

On mrzi spontanost. Ubio je milion njih. Najstrašnije.

Ljudi koji nemaju svoju Andromedu su hendikepirani za čitav jedan svet, galaksiju, svetlosnu godinu, siromašniji za jedno vredno osećanje, stanje duha, vremensku zonu..Za čitav jedan podsistem unutrašnjosti bića. Osudjeni su na najstrašniju kaznu - da ostare.

Andromeda je nedeljivi deo svih unesrećenih, neprobojna samoća u službi opstanka u društvu, štit, oklop i zaklon, načeta ludost u službi zdravog razuma.. Svakom je njegova najlepša, uredjena po sopstvenom nahodjenju a opet mistična i iznenadjujuća, i treba je posećivati samo u trenutcima kada za njom najviše težiš i žudiš. Druge ne vodimo tamo, jer lepotu tudje Andromede nije lako uvideti, deluje blistavo, a opet može se učiniti i strašnom.

Neki su vekovima gubili vreme tražeći put za Indiju. Ja sam tražio sopstveni put, koji će me odvesti na samo moje mesto, u jedan zaseban univerzum, gde leže sama ideja i početak pupčane vrpce..Mlečnim putem, sa lastama i raspevanim prolećnim pticama. Tamo sam svoj, tamo ne dopiru prekor i sud - mali Bog svog malog univerzuma.

Uplaše se za mene kada otputujem. Kažu lik mi ubledi, brada naraste kao trava u žitu, u očima zasijaju zvezde kojima još nisu nadenuli ime. Ali ja ne primećujem - otisnem svoj brod na nekoliko nedelja, podignem bela jedra, prekinem sidro, uživam u slobodnom letu i padu, plovidbi u beskonačno, namerim u nepoznati pravac, ćutnju, i drugujem sa mislima koje se ne mogu reći, zvukovima koje sviraju instrumenti koji samo tamo još postoje. Nema gladi, hladnoće, sujete, civilizacije..

Tabula raza. Družim se sa crnom materijom, uzbudjen posmatram supernove, u stomaku osluškujem vetrove sa sunca, i sve ono što mogu doneti. Ne zanima me Mars, Jupiter je tačka koja bledi, a Zemlja samo sudbonosna stanica sa koje sam krenuo davno, jako davno.

Na Andromedama nema ratova jer nemaš sa kim da ratuješ, nema greha jer nemaš kome da ga počiniš..Nema crne mame i crnog tate, crvenih cifara i zlobe sitnih duša, krv se uspava i ne razmišlja o smrti, udišeš vazduh sa večnih okeana i planinskih venaca. Tamo je sve istinito, stvari dobijaju druge mere, oblici nova značenja, ljudska sudbina jedan novi smisao.

A onda prodre snop svetlosti kojim te traže, i skokneš do njih - čisto da vidiš šta ima.

Baraba. Vucibatina. Ološ.

Sasvim obrnuto od onog momka za primer. Njega ne vole očevi i majke nikako, i samo ga koriste kao primer za neke loše stvari koje njihovo dete počinje da radi ili ima predispozicije da počne da ih radi u skorijoj budućnosti.

Klasična bitanga, alkos, sitan prevarant, narkoman, pijanica, ma prava ona funjara. Služi više kao upozorenje deci šta će postati ako krenu tim putem, pa tako makar i ima neku svrhu postojanja, inače bez toga bi bio osoba koja je džaba samo zauzimala mesto na ovoj planeti i džaba se vazduh trošio na njega.

Ustao je toga jutra Rambo Amadeus Svjetski Mega Car (RASMC) na neku od svoje dvije noge, prijeteć' da će dan biti dobar, veseo i zabavan. Umio se alkoholom, naturio duvana u čibuk, pogledao da l' mu Džemo nije obio ostavu, pogledao da l' neko nije ukrao FAP-a, i kad vidje Rambo da je sve dobro, zaiskri moćnom iskrom šibica tipa "Zebra" volšeban plamen i zapali. U momentu kad povuče prvi dim, neuroni mu počeše raditi normalnom brzinom i sjeti se Rambo... da ima čas muzičkog.

Kud će, šta će, spakova gitarče nabrzaka, popakova još duvana za čibuk, veli, zlu ne trebalo, i sjuri se niz stepenice desetospratnice zdesetog sprata, samo tako. U to stade bus, otvoriše se vrata, ugleda Rambo vozača, vozač Ramba, Rambo vozača, vozač Ramba, Rambo slegne ramenima, vozač zatvori vrata, i odjuri u dobro poznatom pravcu. Prokle Rambo vozača strašnom kletvom oduzimanja vozačke dozvole od strane milicije i sjede na pločnik,

Ali sile kosmičke što planine pokreću i daju energiju biljkama i životinjama i moždanim vijugama osjetiše neravnotežu u univerzumu uzrokovanu tugom njegovom, te mu poslaše izaslanika u vidu duha Vladike Danila, a kad Rambo to viđe, ponudi Vladiku čibukom i Vladika uze, i bi dobro njima dvojici od trava i duvana iz čibuka.

Trči Rambo ulicama grada, a duh Vladikin ga prati, te zaiska Rambo želju od duha, a duh reče da samo crnogorske najveće ispunjava. Dosjeti se Rambo pa mu veli da bi htio u Beogradu stan da ima i da je blizu škole đe čas muzičkog ima, a duh Vladikin mu to dade, a Rambo onda zatraži najudobniji namještaj u stanu da ima, a ovaj mu i to ispuni. Rambo uradi fejtaliti jer upita: "A što stojim kad mogu u namještaj da sjedim?". U to se zaustavi sve vrijeme ovoga svijeta, nešto zatutnja strahovito i sve sile univerzuma ustadoše da isprave nepravdu! I otvori se dimenzionalni međuprostor pa uvuče Ramba u se, i vidje Rambo čuda razna, vidje kako opet radi Pribojska fabrika, vidje da je Džemo smršao i oženio se i kapetan postao, vidje da se Juga opet sastavila.

Trže se Rambo i probudi se i uplaši se od sna svojega, pa on baca i čibuk i trave, pa on baca voljenu gitaru. Pogleda na sat, kad ono još sat vremena ima da stigne do početka časa, a da je puž najsporiji stig'o bi da ga jebeš. Spakova se on i sjuri niz stepenice desetospratnice, pa pozva taksi i odveze ga taksi na lokaciju časa.

Zaključak o nekoj osobi koji se izvodi na osnovu postupka, koji je toliko primitivan, da to više liči na majmuna ili neku rogatu stoku, nego na čoveka. Obično se govori malom detetu, mada često i matore konjine dobiju ovakav kompliment.

Otići na mesto koje nam definiše prošlost, ko smo i odakle smo. Još bitnije, videti svoje poreklo. Otići tamo odakle su ti preci, hodati zemljom kojom su i oni, ući u staru kuću gde su oni živeli i naravno otići do parčeta zemlje gde oni počivaju i odati im počast. Jer, iako možda nismo nikad njih upoznali, deo njih nosimo u sebi, nesvesno, te povremeno treba tamo otići i pojačati povezanost sa njima.
Posebno je bitno za nove generacije koje staro ognjište nisu ni videle i ne razumeju gde su im čukundeda i čukunbaba držali modem u onoj zapuštenoj starudiji od kuće i gde su im profili na fejsu.

Bijaše to nekad davno, u ljeto, po obroncima brdovitih dijelova južne Evrope...

Sunčevi zraci prelamaše se preko njegovog znojavog, neobrijanog lica. Došao je kao putnik u nepoznate krajeve, tražeć' sreću, hljeb, ili ko zna šta već. Duga, sjeda kosa padala mu je niz leđa. Ostario od putovanja, tražio je mjesto da se smiri, mjesto, koje će da zove domom. Spustio je svoj izderani zeleni ranac na zemlju, i sjeo da odmori.

Selo u koje je došao bijaše zaista lijepo. Svugdje prelijepe građevine, zelena trava, drveće, ma milina pogledati. Igrališta skoro na svakom ćošku, djeca da se igraju. Sve je bilo gotovo savršeno na prvi pogled. Radostan zbog te činjenice, ustao je da prošeta.

Međutim, primjetio je da su ljudi u ovom selu čudni. Nose nekakvu čudnu odjeću. Bezbojnu, bezdušnu. Gotovo da nije bilo života u tim bojama. Potpuno različito od veselih boja koje su se poigravale na njegovoj odjeći. Pogledao je još jednom i zapitao se, kako je moguće da tako lijepo selo ima tako čudne stanovnike. Činilo se da je svaki od njih izgubio smisao za uživanjem. Samo su brzo i čudno hodali.

Ugledao je neku praznu kućicu, straćaru, u kojoj nije bilo nikoga. Odlučio je da se smjesti tu. Nije bio neki veliki prostor, tri sa tri. Njemu je to bilo sasvim dovoljno. Ispred kućice česma, ma divota jedna. Bacio je ranac u kućicu, i izašao da se umije. Jedan mladi par upravo prolažaše tuda sa dvoje male djece. On ih veselo pozdravi. Samo su prošli, ne primjećujući ga. Razočaran činjenicom da su ljudi takvi, odlučio je da nešto promjeni. Svi njegovi napori pali su u vodu. Ljudi su ga jednostavno ignorisali, pravili su se da nije tu. Cijelog tog ljeta. I te jeseni...

On nije odustajao. Trudio se na sve moguće načine da postigne svoj cilj. Bar da izmami nekom osmjeh. Da učini nekom dan boljim. Umjesto toga, sve što je dobio bilo je ignorisanje. Jednog jutra neka djeca su počela da ga ismijavaju. Da ga gađaju kamenicama. Samo zato što je drugačiji. Stajao je pred njima ne pomjerajući se. Pustio je da ga kamenje pogađa, ne bi li taj bol poništio onaj drugi, veći bol. Bol nemogućnosti da se išta promjeni.

Stigla je i zima. Nije mogao više to da podnese. Shvatio je da je njegov trud bio uzaludan. Zatvorio se u kućicu, ne napuštajući je. Sva njegova putovanja pala su u vodu. Da, našao je dom, ali to nije bio dom o kojem je sanjao. A bio je star da krene na još jedno putovanje...

Letnji? Raspust? To me neko zajebava?

- Leto jeste najlepše godišnje doba jako podobno za raspust, gde možeš na livadi da tučeš loptu od nula nula do dvaesčetiri i da piješ vodu iz potoka od koje ćeš kasnije da dobiješ alergiju, pošto je Milomir klao neku svinju i bacio creva i kožu u vodu ali ako si rođen na selu popušio si kurac veličine crn.

- Zadnji dan škole, graja u svakoj učionici zahvaljujući morima i raznim Vrnjačkim Banjama samo se tebi ne živi i vidiš da niko ne može da te shvati. Znaš da čim stigneš kući uvaliće ti traktor da pokosiš iks hektara pod lucerkom da bi dvocifren broj krava imao šta da jede na zimu. Ne znači ti ništa da poraniš ujutru jer već u šest sati ima tries pet speteni jebenih i samo možeš da napraviš da ti se spava ceo dan i da ti kosačica zbog pada koncentracije poseče noge. Ako imaš sreću da je pokošeno setiš se da mora i da se dotera kući kad se osuši i to po najvećoj žegi, kad peče zvezda. Stvar može da ti olakša kad iz glave ne ispustaš informaciju da negde dole na jugu Srbije postoje deca u nekim vukojebinama koja sve to rade ručno na mnogo teži način. Mada slaba uteha, boli te kurac za tu decu kad se ti raspadaš od posla. Nekako pregrmiš ali bukvalno malj za vrat dobijaš tek kad vidiš da počinje kiša od koje će trava da buja pa skupljanju sena neće biti kraja. Ako opet nema kiše, nema ni sena pa ćeš morati da ga kupuješ na zimu što automatski znači da nećeš imati para za nove cipele koje ne propuštaju vodu kad kreneš u školu. Jebem ti život seljaka koji se svodi na gledanje u nebesa šta će kad da pada. Ko da si golubar. Pitanje vremena je kad će da zazvoni telefon da te baka i deka sa kevine strane pozovu da svojim prisustvom uveličaš njihovo slavlje. To tek ne dolazi u obzir pošto su jebeni bolesnici zapatili pedeset krava pa je samim tim i posao procentualno veći za toliko. Mada nikad ne treba isključiti tu opciju, oni se sažale što ne živiš sa njima pa neće da dozvole da ti patike budu bušne na palcu iako si debil koji glumi Zidana i šutira kamenje po ulici. Okreni, obrni dupe ti je od pozadi i izlaza nemaš, nisi mogao da biraš gde ćeš da se rodiš. Tek kad malo porasteš shvatiš koliko si u prednosti što si rođen na selu a ne u 4 betonska zida puna memle i što kad uhvatiš da jebeš to možeš satima pošto si ceo život disao čist vazduh, ali to je tema nekog drugog takmičenja, nećemo sada o tome.

- Došao je i prvi septembar, idem u školu da se odmorim, zbogom raspuste na kurac te nabijem.

Reklame koje bi u svakoj normalnoj zemlji bile zabranjene,toliko su nerealne da svaku mozete da tuzite za prevaru.

Izraz nastao na prostoru Republike Srpske, od strane bosanskih Srba usled nerešenog nacionalno-religijskog pitanja većinskog muslimanskog stanovništva. Naime, svaki pravi Srbin za Bošnjaka nikada neće reći da je Bosanac, jer se isti termin koristi za pripadnike svih nacionalnosti unutar BiH. Takođe, Bošnjak zvuči previše formalno, te još nije jasno zašto bi jedan narod koji se do početka '90-ih ponosno zvao Muslimanima sada odjednom menja ime.

Musliman označava religijsku pripadnost, Turčin je ipak prejaka reč, a Turska suverena država već postoji na prostorima Evrope i Azije, tako da se izraz ''Naši domaći Turci'' udomaćio. Pre se više koristio kroz govor mržnje, a danas i od milja, jer je dostigao nivo političke korektnosti. Možemo ga čuti u raznim situacijama, u zavisnosti od konteksta.

Pod balkonom, jedna varvarska, raščupana glava pade na pesak koji požudno upi buket krvi. Ubrzo za njom pade još jedna, i još jedna...Padaše kao grozdovi. Vrelina dana polako je splasnula i sunce, otežalo i nisko, rasu izdužene senke kula i čempresa po zemlji. Prenut umorom koji ga naglo preplavi Tiberius, otrgnut iz obamrlosti - nalik na sprud što za oseke lagano izranja na površinu vode - ožive, postade svestan vremena i tela što ukočeno počivaše naslonjeno na ogradu, i otupeo i zgadjen rutinom smrti, napusti balkon i nestade za zavesom, u polutami. Ispod, dok su ga vukli, obezglavljeno telo ostavljalo je za sobom tri brazde od kojih jedna beše krvava. Vojnici poravnaše peščano dvorište na čijoj površini dogorevaše poslednje barice večernje svetlosti. Veče donese nešto svežine ali zemlja, isušena večitim letom, jedva da oseti ikakvo olakšanje.

Kasnije, u postelji, Tiberius pokuša da izvede račun - sedamnaest godina...Koliko li je smrti morao videti za sve ovo vreme, smrti nepravičnih i pravičnih, smrti žena, dece, dobrih konja i ljudi? Koliko li je krvi neprijatelja carstva upio pesak što vreo i ravnodušan počiva pod njegovim nogama? I može li toj žedji ikada biti kraja? Oboren dužinom dana i mislima, dok je tonuo u san, primeti nekoliko zvezda gde čine neobičan i tajanstven simbol na nebu. Mir pade na svet.

U pola noći medjutim, obraze stražara dotakoše prvi nagoveštaji ćudljivog vetra sa severa. Krenulo je neosetno; na mah, noć postade čudovišno tiha i dah pustinje nanese nekoliko sićušnih leptira iz udaljene oaze. Ubrzo nebo ostade bez zvezda i, nalik na granitni, neprobojni zid, šapat se pretvori u peščanu oluju.

Ujutro, dok su robinje istresale čaršave i tapiserije i čistile podrume od naslaga peska, izvedoše prvog osudjenika na smrt. Odrubljena glava tupo pade na tle; gore, oslonjen o mermernu ogradu balkona, izmučen umorom i nasiljem pošasti Tiberije posmatraše fontanu i bazen što ih pustinjska prašina pretvori u kaljuge. Divne crvenperke i kineski mulani počivaše podavljeni. Sasvim neprimetno i gotovo bez šuma, pade još jedna glava, mrlja krvi lagano je iščezavala na glatkoj, nezainteresovanoj površini. Tiberije bi zgadjen svim tim peskom. Jednom - pomisli - kad sve ovo prodje, narediću da se preko dvorišta navuče zemlja i posadi trava. Tako će biti bolje.

Sposobnost odabranih ljudi da većinu priča koje imaju potencijal da budu zanimljive udave bespotrebnim proširivanjem. Javlja se u dva oblika:

1) Skretanje sa teme - Praktikuju uglavnom stariji ljudi koje retko ko sluša. Željni su pažnje pa će iskoristiti svaku priliku da ti uvale deo svoje životne priče ili su jednostavno previše senilni da bi upamtili šta su hteli da kažu. Kao i uvek, i ovde se tvoje dobročinstovo ne isplati, tako da će se ta dva minuta koja si rešio da odvojiš da bi ih saslušao mnogo odužiti.

2) Gomilanje poređenja - Karakteristično za vukajlijaše. Ono što je bilo jasno nakon dve sintagme razvlači se na desetak redova.