Obrađivanje devojke od strane majstora koji je išao u mašinsku školu. Razlikuje se od “klasične” obrade po sitnim finesama:

Postoji mnogo onih koji jedva čekaju da zapale preko granice. Postoji mnogo onih koji će reći da nema goreg mesta za život od Srbije. Ali čak i najgori među takvima - u koje, ponekad, spadaju - moraju da priznaju da naša zemlja uopšte toliko loša
Zašto treba živeti u Srbiji ili zašto je super biti Srbin za mene je pitanje nad pitanjima. Recimo, ako bi postojao vremeplov i mogućnost navigacije ptica, sigurno je da bi mnogi od nas poželeli da ona roda koja nas je onomad donela na to i to mesto u Srbiji promeni kurs i sleti na neki dimnjak u Danskoj ili Švedskoj.
Ko bi još birao da se rodi kao Srbin, i to još u Srbiji? Ali treba to odbraniti jer - kako ćeš protiv krštenice. A meni je to često bilo čudno. Dobro se sećam da tamo negde devedesetih godina nisam razumeo pojedine tekstove Mome Kapora. Ne zato što su bili teški i nerazumljivi. Radilo se o nečemu drugom.
On je pisao o svojim nostalgičnim napadima u Njujorku. A nije imao samo u Velikoj jabuci te rafalne ispade nostalgije. Slična stanja i patriotska groznica drmale su ga i u Parizu, Londonu... Gde god da je bio događalo mu se isto. Išao bi on tako i najednom bi ga nešto spopalo, nisu to bili pundravci u dupetu, već ista ta bića u srcu i duši.
Pisao je kako bi u Njujorku kupio sir, onaj pijačni, ali to nije ličilo na onaj na Kaleniću. Pisao je da kad god bi naručio neko jelo u pariskom restoranu, to nije bilo to. Nije brate pasulj tamo daleko, kao ovaj naš.
Mislio sam, matori koji ti je kurac? Pa ko bi tražio sir da mu miriše ko sjenički tamo na Menhetnu? Pa to bi bilo ko da tražiš engleski pims u „Poslednjoj šansi" na Tašu. Koga briga da kao turista osetiš domovinu u instant pakovanju tamo negde daleko. Okej, priznajem napade nostalgije gastarbajterske populacije, ali patnju turiste za otadžbinom...
Ali, nije to bila suština zašto me je nervirao Kaporov tekst. Jednostavno, radilo se o tome da nisam mogao da razumem da neko tokom devedesetih godina iz Njujorka plače za Beogradom u kome su tada ljudi imali platu 10 dojč-maraka. Mislio sam da bih pevao od sreće da su mi ponudili da čistim pisoare na Menhetnu ili da skupljam pseći izmet po Central parku. Takav je bio moj patriotizam u toj deceniji.
Ali priznajem, krvario sam za Beogradom tokom boravka u JNA u Sloveniji. Kada sam prvi put došao na vanredno odsustvo, pustio sam radio Studio B i osetio blaženstvo. Shvatio sam lokalpatriotsku rečenicu po kojoj je znak da si ušao u Beograd to što si na radiju u kolima našao stanicu Studio B.
Bio sam spreman da ljubim beton na Slaviji, popušim Meštrovićevom Pobedniku, bio sam patriota, voleo sam svoj grad i svoju zemlju. A samo nekoliko meseci pre ovog napada patriotizma, patio sam da vojni rok služim u Sloveniji, a ne, nedajbože, u Skoplju.
Slovenija je bila kul, „Mladina", „Lajbah"... Sve je bazdilo na Evropu. Samo nakon par dana uhvatio me je napad nostalgije, i to ne samo što su nas drndali na obuci, već mi je falio kraj, ortaci, Beograd, Srbija. U restoranima i kafićima na Bledu gledao sam Janeze koji bulje u skijanje, a nigde fudbala, uzbuđenja... Nisam kapirao ništa od toga, a i zbog grupe „Lajbah" zaglavio sam kaznu i najgoru karaulu na kojoj sam gulio kao u kamenolomu.
To je bio moj prvi osećaj patriotizma u životu i osetio sam njegovu amplitudu kada sam: zbrzao Makedonskom ulicom i video taksiste koji cepaju šah na haubama svojih odrtavelih „mečki"; otišao na derbi Zvezda - Partizan i čuo onaj huk koji pliva nebom nad Topčiderom; a najviše jer mi se odvratna Slavija činila lepšom od londonskog Trafalgar skvera.
Bio sam tada Momo Kapor, ali ne u Njujorku u poteri za zlatiborskim kajmakom, već vojnik koji u Sloveniji sanja pivo ispred beogradskog dragstora. Tada sam shvatio da srpski patriotizam cveta dok si u prinudnom egzilu. Tada sam shvatio da biti srpski patriota znači patiti za mrvama koje su ti preko noći oduzete.
Pa i u devedesetim godinama, kada je Kapor krvario za Beogradom stružući đonove po pariskom Monparnasu, mogli ste i tada sebi reći da je kul biti Srbin. I to jer vas je u toj deceniji ova zemlja oslobodila svakakve odgovornosti i ambicije. Prosečan Srbin je tada imao alibi za svoje luzerstvo. Niko nije od tebe očekivao ništa. Ne možeš, druže, biti Arkan. Slab si za to. Nisi se ušemio pa dobio dozvolu da tvoj šleper prođe granicu dok hrče carina. Dakle, niko si i ništa, i to je baš super. Tvoj fakultet nikome ne treba.
A i koji će ti kada to ne traže na šleperu. Žena nema za šta da ti prigovara jer i onaj majmun što živi pored tebe srče isto sranje od plate i može porodici obezbediti... Ništa.
Čak i u tim godina, koje prezireš i nikada ne bi želeo da se vrate, mogao si skapirati zašto je dobro biti Srbin, a ne Amerikanac koji mora da se jebe sa kreditima, kamatama i svim ostalim sranjima. Tvoje je da gledaš Pink i Palmu i da kresneš komšinicu za boks zlatnog „marlbora".
A zašto je danas dobro biti Srbin kada treba da otplaćuješ iste te kredite kao slinavi Teksašanin u predgrađu Dalasa ili pegavi Englez u Birmingemu? Nemam pojma? Ali, ipak znam.
Moja rođaka živi već deceniju i nešto u Rimu i kaže da su oni odlepili kad je apeninsku čizmu stegla čizma globalne ekonomske krize. Oni se ne snalaze u sranju, a ona im priča o našoj plati iz devedesetih i rafovima tapaciranim paučinom. Što bi rekao Goran Bregović: „Lako je biti tolerantan sa dolarima, ali dajte Amerikancima malo dinare... Pucali bi jedni na druge crnci i Kinezi". Zato je tebi dobro u Srbiji, jer si utreniran da ovde nikada neće biti dobro, pa ti je svaki napad iznenadnog luksuza premija, i shvataš ga kao pauzu između dva siromaštva.
Biti Srbin je super jer se možeš identifikovati sa Novakom, Vidićem, Brakočevićkom... I boli te što nema plate, jer ti zbog njihovog uspeha oblačiš pocepane gaće i ulaziš u farmerke zakrpljene na dupetu i stižeš tačno na vreme ispred Skupštine da urlaš jer su oni na balkonu ti, a ti si oni. Zato se nigde tako euforično ne slave uspesi sportista jer se nigde na svetu toliko ne fotokopira tuđ u sopstveni život.
Super je biti Srbin jer si kao pacov ili bubašvaba otporan na sve nedaće i ceo krvotok ti je nabijen protivotrovom za sve one koji bi da te potamane.
Super je Srbija jer samo se u njoj može roditi Del Boj. Kaži?! Ono kad su komentatori i fensi publika na poslednjem SP u fudbalu pizdeli od vuvuzela ti si ih već posle dva dana mogao nabaviti na pijaci na Vidikovcu. Da je kul živeti u fejk garderobi prvi smo mi saznali, a sad gledaj na Zapadu. Ni oni se ne bune što je „barberi" pruge izvezao neki Kinez.
Super je živeti u Srbiji jer možeš imati snove da je svuda bolje nego što je to tebi. I London ti je lepši iz Beograda, a kada živiš u njemu on te pojede, a i kad dođeš na posao u 10 umesto u devet, nadrkani šef ti kaže: „Good afternoon". Iz Beograda ti je sve na Temzi idilično, ali život je dobar ili savršen samo tamo gde ne plaćaš infostan jer u svakom gradu u kome ti poštansko sanduče puca od računa - sve ti je odvratno.
Super je živeti u Srbiji... Verovatno i zbog toga što ću za dvadeset sati zaparati mermerni pod njujorškog aerodroma JFK. I tamo, među čelično-staklenom scenografijom Menhetna neću, kao Momo Kapor, sanjati zlatiborski kajmak...
I zbog toga nisam ništa manje Srbin ili se manje palim od njega što živim u Srbiji.

Vrisak devojke u pozno doba noći kad ti ćale preldžija upadne u sobu, po običaju, bez kucanja.

Hoklica. Bolje da ljulja nego da žulja. Narodna izreka koju moj đed, čoek iz naroda, nikada nije razumio.

Izraz koji se koristi kada vam je nešto GADNO,ili kada vas neko OGADI ("stidljivo" povraćam)...

Lenčuga. Lik koji se trudi da mu dupe što manje puta vidi. Nema ni prihoda ni rashoda, a što je najvažnije ne mora ni da se cima da ustaje iz kreveta rano. Negde oko dva, pola tri, da ruča, uzme od keve novu paklicu cigareta, i vrati se u krevet. Da ne mora, ne bi išao ni da piša. Mrsko mu.

Jelte, kao što se elektron u kvantnoj fizici može naći u potencijalnoj jami, gde koristi minimum energije, tako se i on trudi da u sve uloži što manje napora, kako bi otaljao neku obavezu. Bilo da se radi o školi, sportu ili opštenju sa medenjakom na sve gleda sa nezadovoljstvom, i ima samo jedan cilj-da i to skine sa grbače.

Neuredan, čupav i bled, jer je svo Sunce koje je video na klipu sa Youtube-a, krmeljavih očiju pali komp i nastavlja gde je noćas stao. Sati neumitno prolaze, a on na to ni ne obraća pažnju, kao što kulira da mu se već par sati piša. Kad bešika već popusti, skoči do wc-a, olakša se, i ujedno iz kuhinje uzme nešto za večeru, nije još gladan, ali da ne ustaje dvaput.

Čak i kad mu ortaci predlože grad, a ćale ostavi ključeve kako bi ga bar jednom isterao iz kuće, predlaže drugu varijantu, blejanje na krovu uz vops i vinjau...a i vajrles hvata. Mrzovoljan, mršav i usporen, opijen konjićem razmišlja o svom životu, i kolotečini u kojoj se nalazi. Ipak, jebe mu se da bilo šta menja.

Prezapapreno govno. Boja crvena. Sadrži ogromne količine ljutine koju konzumiraš kao sastojak ili prilog uz neko jelo.

Diskretno se ubacivati, nametati se mazno i umiljato tamo gde ti, bar u tom trenutku, nije mesto.

Zajebani ćelavi starci sa dugom sedom bradom . Pojavljuju se u mnogim filmovima , a njihov značaj je ogroman za glavne likove filma.

Prokletstvo, očaj, propast, tama, deveti krug pakla... seksualno samoubojstvo.

Pravilno je reći i grafitna olovka ali odlučio sam se ipak za drvenu olovku jer sam tako naučen od malena.
Znate one stvari, sitne predmete, koji imaju neprolaznu vrednost, neki sentimentalni duh, bez obzira na tehnološki razvoj koji donosi mnogo praktičnije zamene postojaće uvek ljudi koji će ih držati pa čisto zbog tog sentiša i nostalgije.
Sećate li se štedlerove olovke, HB. Lagano zaoštrena. Uvek je čuvam u kožnoj futroli gde držim pribor za crtanje, ali ipak je više koristim za pisanje. Volim zvuk hrapave hartije dok ostavljam tragove svojih misli hitripm pokretima kurziva. A gumica? Ko to još koristi? E pa imam jednu staru. Silom trenja odstranjuje pogrešne odluke a onda lagano duvanje na površinu lista i kao magijom odnesena slova. Svako od nas bi voleo da ima jednu životnu gumicu, zar ne? Ali ovo je ipka priča o drvenoj olovci, o gumici ćemo neki drugi put.

Proces usvajanja kulture i običaja zemlje u kojoj migrant žarkom željom ili silom prilika provede duži vremenski period.
Podložni su joj skoro svi tipovi migranta - kako migrant vulgaris tako i Emigrant ili Imigrant ali najopasnija je ipak kod podvrste Omigrant koja teži da obrne pun krug i vrati se u domovinu, šireći u njoj štetne uticaje iz tuđine.

Jedina vrsta migranta koja je imuna na nju je Amigrant koji ustvari i ne ide nikuda već hrabro ostaje na svojoj zemlji čak i po cenu toga da se s njom zauvek sjedini.

PRVA FAZA:

Tek si završio fakultet. Onako na guranje. Bilo je tu i svetlih trenutaka... Ono kad si očistio drugu godinu sa prenetim ispitom iz prve a tvoji se kurčili po komšiluku kako imaju sina genijalca koji satire ispite ko Marko Kraljević što je satirao Turke kad su mu gazili oranje. Bilo je i kriznih perioda. Ono kad si vukao internu 3 godine pa razmišljao da odustaneš, oteraš celu katedru u tri lepe pičke materine i pređeš na jednogodišnje kurseve informacionih tehnologija ali se na kraju opet vratio fakultetu, jer, žali Bože toliko izgubljenog vremena i truda... Ko da baci sav taj toliki novac niz vodu? Studirao još 4, u vrh gujice, 5 godina i na kraju si diplomirao... I sad si onako emotivno sjeban. Psihički istrošen, sa tridesetak i još gratis pet godina iznad toga u buljari...

DRUGA FAZA:

Svršeni diplomac. Medicinar... Dika, prilika i ponos celog komšiluka. Tvoji ti više ne seru kako ne učiš. Ćale ti više ne ulazi u sobu i ne drži predavanja o tome kako ti život prolazi pred očima a ti ne radiš ništa da uhvatiš poslednji voz i uradiš nešto od tvog bezvrednog života. Ne slušaš više priče o tome kako ćeš ako tako nastaviš kad-tad postaviti grbaču i rintati od jutra do mraka kako bi hranio svoju porodicu.

TREĆA FAZA:

Jurcao tamo-vamo za posao. Jebeš ga... Duboko zagazio u četrdesete a ti i dalje iskaš od ćaleta da ti da 500 kinti da izvedeš devojku na piće. Mislim, nije red da se obrukaš pred njom. Ovi sa zavoda, jebu li jebu. Te, nema posla još uvek, te, biće za mesec pa biće za dva... Pa, u oktobru biće u novembru. Pa, u novembru, biće u decembru... A tebi vreme prolazi li, prolazi...

ČETVRTA FAZA:

Konačno si se zaposlio... Malo po babu, malo po stričevima a malo i po pravdi Boga istinoga. Ulećeo u odbor vodeće opštinske stranke jer nije red da se učlaniš u omladinu iste sa 35 u dupetu. A morao da uletiš Bogami i 200 evrića, da osiguraš, koliko-toliko, da ti ne izvisi i onako viseće mesto koje bi lako mogao da zauzme neki nesvršeni medicinar kojem je babo, takođe nesvršen, upao na mesto nekog opštinskog funkcionera.

PETA FAZA:

Podfaza 1.

Mlad i neiskusan doktor opšte prakse. Dolaze ti raznorazne bake i deke sa raznoraznim tonzilitisima, tonzilofaringitisima, frakturama, hipertenzijama, dijabetesima, hiperlipidemijama i trigliceridemijama... Jebeš ga! A ti cepaš po antibioticima i to uglavnom po cefalosporinima treće i četvrte generacije, kao najsveobuhvatnijim ali isto tako cepaš po uputima kardiolozima, otorinolaringolozima, gastroenterolozima, nefrolozima i internistima... Jer ipak, mlad si lekar, iako imaš sad već skoro 36 dina, i dalje si lekar opšte prakse pa ti se ne da i ne sme da lečiš slučajeve namenjene specijalistima.

Podfaza 2.

Jebeš ga, opet! Dok se ti satireš od posla, malo, malo, pa ti neko zakuje mater, sestru a neretko i sve redom po spisku, do trećeg kolena, jer čeka u redu skoro 2 sata, mumlajući o tem kako ti unutra ispijaš kafu i vaćariš zgodnu sestru dok on u hodniku umire od iščašenja domalog prsta leve ruke.

Podfaza 3.

Jebeš ga, po treći put! Stižeš kući, premoren od posla. Kolega je uzeo bolovanje pa si ti kao još uvek "mlad" i neiskusan lekar morao odrađivati i njegove pacijente. Jer, jebi ga, moraš se dokazivati...

Podfaza 4.

Baciš se onako umoran na fotelju ispred televizora. Šaltaš programe... Zadržiš se dvadesetak sekundi na dr Hausa, onoliko koliko dispoštuješ svog nekadašnjeg idola a ostatak noći provedeš uz TV Happy i njihov 18+ posleponoćni program. Mislim, ono, daj šta daš, jer, u svakom slučaju, nećeš jebati...

Popili su oboje po ćušku dok su prelazili preko praga. Već je bio mrtav pijan ,nosio je treger majicu sa flekama od hrane koju je jeo poslednjih mesec dana.
Svaki put nakon ulaska u kuću dobijali su sledovanje batina,većinom bez ikakvog razloga. Vadio je stari kabl od pegle njime tukao Zorana.
Gocu je samo šamarao, ona je devojčica i prema njoj je zato blaži kako im je govorio.
Mi, deca , smo mogli da čujemo po koji vrisak koji je dopirao iz njihove kuće i uspevao da nadjača turkoidne melodije. Sutra dan u svlačionici bi videli posledice „tatine ljubavi“ na drugu iz razreda.Bili su to mrko plavi podlivi po celom telu u obliku kabla. Imali smo samo deset godina , ali svima nam je bilo jasno šta se događalo. Znali smo da ne treba postavljati nezgodno pitanje:
„Šta ti se desilo?“
On se zvao Zoran, a njegova godinu dana mladja sestra je nosila ime Gordana, al’ smo je svi zvali Goca. U naše dvorište su se doselili pre par godina iz nekog sela u blizini Beograda. Živeli su tu bespravno kao i mi i naše komšije. Oni su delili predratnu kuću ,a moja porodica je živela u pomoćnoj kućici koja je pre rata bila namenjena posluzi. Niko nam nije mogao ništa, jer su i posluga i vlasnici pomrli i nisu imali bližih rodjaka koji su mogli da polažu pravo na nju, a država nije ni najmanje marila za to.
Ceo plac sa kućama i dvorištem je užasno oronuo. U dvorištu nije bilo ni jedne jedine biljčice osim par suvih ostataka nekadašnjeg žbunja koji su tako stajali od kad znam za sebe. Zimi je nebetonirani deo postajao prava kaljuga. U svakom uglu se nalazio raznorazni otpad, stare stolice, raspala kolica za pijacu, zarađali bicikli,pokvarene rolšule,roštilj....
Sunce je dopiralo do dvorišta samo u podne, svuda oko su bile višespratne kuće, tako da je mamina rečenica- „Ovde živeti je mrak.“- imala bukvalno značenje. Na ovom mestu je raslo petoro dece, nikome se nije svidjalo što živi ovde, al’ niko od nas nije imao dovoljno novca čak i da pomisli na kupovinu stana. Stare komšije su odavno ostale bez posla,pa su prodavali farmerke na Bulevaru, moji su radili u državnim firmama za mizerne plate. Žena pijanog komšije je radila u školi kao tetkica za minimalac, dok je on radio u građevinskoj firmi. Oboje su imali završenu samo osnovnu školu.. Moji su ih često ogovarali sa drugim komšijama i stalno se provalčila ista priča-„Kako neko može da napusti svoje imanje i da dodje u grad i jedva uspeva da prehrani decu? Kako je to nekom bolje?“
Svaki put kad mi se Zoranov tata približavao podilazila me je jeza, jedva sam izgovorao -„Dobar dan ,čika Rašo!“- da ne zamucam.Samo bi prošao pored mene ,a zatim je sledio udar vonja sačinjenog od znoja i „Baltik“ votke. Sem na gradjevini komšija Raša je privatno radio i kao vodoinstalater i ako nije imao potreban zanat. Moja majka ga nije podnosila ,a ćale je uvek bio ’ladan. Mislim da je jedino mog oca voleo od svih nas u dvorištu, možda ga je više voleo i od rodjene dece. Tata ga je zvao uvek kad bi nam crk’o bojler ili veš mašina. Retko je uspevao da obavi posao kako treba.Posle zahvata na mašini ili bojleru ostajao je ceo dan u našoj trpezariji , ćale ga je nalivao pivom i rakijom , a za to vreme mama nije napuštala spavaću sobu. Čini mi se da je izbegavala čak i odlaske u toalet. Ja sam ponekad sedeo sa njima i slušao njegove baljezgarije, postajale su sve gore i gore kako se povećavala količina alkohola u njegovom organizmu. Posmatrao sam ga satima kako ispija pivo ili neki drugi alkohol, moja usta su bila otvorena samo što mi bale nisu curile , jer mi se činilo kao da sipa u kantu svu tu tekućinu a ne u sebe, kao da je imao crevo koje nema prepreka do njegovog stomaka. Jednjak, dušnik ništa.

Retko smo napuštali naše dvorište, tu smo se igrali sa svom decom iz okolnih kuća i zgrada, omiljena igra nam je bila gadjanje koša koji je ustavari bio krug nacrtan na zidu, nekad smo se igrali žmurke. Prestali smo sa žmurkama kad sam zgazio na zardjali ekser u šupi , pa su morali da me vode u bolnicu da primim Tetanus. Od tada smo prešli na jurcanje po dvorištu, tad smo imali 11 godina. Dečaci su jurili devojčice i obrnuto, koristili smo svaku priliku za pipkanje devojčica po tek niklim sisama. Negde u to vreme sam se i zaljubio u Gocu . Ona to nikad nije primetila, smatrala me je starijim bratom kao i Zorana.
U oklonim ulicama su živeli i stariji dečaci koji su uživali u mlatretiranju nas klinaca, najčešće se to dešavalo kad smo išli ili se vraćali iz škole. Medju njima je me je posebno živcirao jedan debeli ružni glavonja, na velikom odmoru u školi je redovno pljuvao u hranu nama klincima i onda smo mogli da biramo da je bacimo ili da mu je damo. Ako bi je neko od nas bacio onda smo popijali ćuške. Zoran je uvek bacao hranu sa pljuvačkom i popijao batine. Bilo mu je sve jedno dal’ dobio jedne batine više ili manje .
Narednih godina su se osmelili , pa su dolazili u naše dvorište i tu nas drndali. Moj ćale nije mario kad bi ga pozvao da nas brani.
Obično bi govorio: „Što se igrate sa njima ?“
„Ne igramo se mi sa njima .“ –govorio sam –„Oni nas samo maltretiraju“
„Ma, ne interesuje me .“ - Rekao bi i nastavio sa popodnevnom dremkom.

Kako je vladalo siromaštvo ne samo u dvorištu nego i u celoj državi , nasleđivali smo stvari i obuću od starije braće ili od one treće porodice. U jednom trenutku Zoran je počeo da zaostaje sa rastom u odnosu na mene, na kraju je mogao da nosi odeću koju sam ja prerastao i ako smo bili isto godište. Tokom jedne trač partije moje majke i treće komšinice čuo sam da je on zaostajao u rastu od silnih batina koje je dobijao , i valjda je iz istog razloga i Goca večito bila mršava. Koža joj je skroz bila providna, vene su joj iskakale po rukama i licu. Imala je jednu venu koja je meni bila simpatična, nemam pojma što. Nosila je stalno neke raspale haljine koje su delovale kao ukradene sa starinskih lutaka. Sa dugom plavom kosom i po nekom pegom na licu je stvarno ličila na lutku.
Nakon bombardovanja su počele sa radom i PC igraonice. Non-stop su bile krcate, zakazivali smo preko telefona. Prestali smo sa igranjem u dvorištu , stalno smo visili tamo, nije bilo bitno dal’ igramo ili ne. Sve se vrtelo oko igraonica. Počeli smo da bežimo sa časova. Jedan dan su nastavnici pozvali moje i Zoranove roditelje i rekli šta se dešava.
Zoran i ja smo sedeli za računarima kad je unutra uleteo čika Raša ,razjareni bik, uhvatio je Zorana za moj stari duks kao mačku i bukvalno ga bacio sa ulaza preko par stepenica na ulicu. Počelo je sa mlataranje pesnicama ,čuo sam njega kako zapomaže. Nisam smeo ni pogled da skrenem sa monitora, a kamoli da probam da nas opravdam i spasim njega od batina. Cela stvar sa bežanjem sa časova je bila moja ideja, ja sam ga nagovarao. Sad je trepeo batine zbog mene ,a ja sam se usrao i nisam ga spasio. Najgore od svega je što ja nisam dobio ni šljagu od moji roditelja. Zoran nije dolazio narednih nedelju dana u školu. Čika Raša je zvao razrednu i rekao da Zoran ima grip. Ja sam svratio do njega posle škole dok su njegovi i moji bili na poslu, imao je šljivu ispod oka i čvoruge veličine kamena po glavi.
Imali smo 14 godina, gledali staije dečake kako puše ispred igraonice ili dok igraju igrice. Zoran je predložio da skupimo pare i kupimo cigare. Pristao sam mislio sam možda nas neće više maltretirati starije drkadzije kad se pojavimo sa pljugama. Delovaćemo opasnije. Nakupili smo dovoljno para za Vikend i šibice, sakrili se u podrum jedne od zgrada kod naše škole. Uzeli smo po jednu pljugu , zapalili i pućkali . Mislili smo da smo naučili kako se puše cigare. Otišli smo u igraonicu i zapalili cigare pred debelim glavonjom.
Rekao je : „Majmuni mali ,šta se ložite?! Pućkate k’o pičkice.“
Izašli smo posramljeni napolje. Sutra dan smo po školi molili starije dečake da nam pokažu kako se puši. Jedan koji nas je branio ponekad od debelog glavonje nam je pokazao šta treba da se radi. U početku smo gutali dim. Konačno smo se obojica zakašljali. Uf,olakšanje ,skapirali smo. Popušili smo po pljugu ,vrtelo nam se u glavi , povraćali smo u kolzetsku šolju. Smejali smo se, postigli smo nešto ,sad će nas debeli glavonja ceniti. Ali ,ništa od toga, kad smo se opet pojavili pred njim , zavalio nam je packe uz reči : „Tako mali, a puše,ha ha!!“
Groktao je krmak ,bio je odvratan, stariji par godina od nas , virile su mu sline kao petogodišnjaku. Mrzeo sam ga više od bilo čega, a još gora mi je bila pomisao da sam nemoćan i da mu ne mogu ništa.
Jednom prilikom dok je Zoran zaista bio bolestan, došao sam sam u igraonicu. Igrao omiljenu igricu, imao sam sjebane slušalice i mogao sam čuti sve okolne razgovore.Odjedan put sam čuo ime Goca, načuljio sam uši, nisam se uopšte koncentrisao na igricu ,samo sam gledao u monitor. Razgovor je tekao izmedju debelog glavonje i još jednog lika. Debeli se hvalio kako su on i Rumeni (isto jedan od starijih drkadzija koji su nas maltretirali. Bio je izuzetno ružan i rumen u obrazima,zvali su ga i Čengele) odveli Gocu u jedan prolaz kod našeg dvorišta i terali je da im puši kitu. Krmak je kroz grktanje nastavio priču,kaže nije uspeo da svrši , jer ga je Rumeni gledao ,a Rumenom se nije ni digao.
Nisam verovao , kako bre!
Ona je tako lepa i deluje tako nevino. Zašto njima?! Zašto nije pobegla? Oni nisu ništa osećali prema njoj, ja sam bio zaljubljen u nju, nijednom mi nije prošlo kroz glavu kako mi puši kitu, maštao sam da se ljubimo i to je sve.
Onda mi prolete kroz glavu ,a Zoran? Kako da mu kažem?
Ne mogu mu reći. A, ako kažem čika Raši? On će ih ubiti od batina! Ha,ha!!! Ne ,ne onda će ona biti pokojna , ali bukvalno ne smem ni da zamišljam šta bi njoj uradio.
Neću nikom ni reći, tako sam odlučio.
Kasnije istog dana pozvao sam Zorana kod mene kući na fudbal na fuš Segi. Igrali smo do kasno uveče, ja sam skoro i zaboravio na celu priču oko pušenja i onda je došla Goca, Zvala je Zorana kući. Kad sam je ugledao kako stoji na okviru od vrata sledio sam se i ponašao nenormalno, i ovako nisam mogao da se opustim zbog osećanja koje sam imao prema njoj,ovo me je dokrajčilo ,podsećao sam sam sebe na retardiranog robota sa sve izveštačenim i ukrućenim pokretima.Ona je delovala smireno,kao da je niko nije maltretirao ili ponižavao. Nekoliko dana sam i dalje izbegavao Zoranov pogled.

Naredne godine je došlo vreme upisa u srednjne škole. Upisao sam gimnaziju,a Zoran
drvnu, trogodišnji smer. Iste godine širile su se glasine o Goci kao glavnoj „kurvi“ u kraju. Svaki dziber je izgubio nevinost sa njom. Bledela su moja romantičarska maštanja o njoj, lice joj nije više bilo onako lepo. Zoran je u medjuvremenu saznao sve gadosti vezane za sestru. Nije mogao ništa da preduzme, ostao je mali jedva metar i po. Ona je počela da se mota sa sitnim dilerima , često su je dovozili raspalim starim BMV-om, koji je vozio njen tadašnji dečko. Bio je Zoranovo i moje godište, nosio je uveliko pištolj. Jednom prilikom je dovezao krvave face. Šmrkala je kokain sa njim.
Jedno veče sedeo sam sa Gocom na ogradi i pričao i tada se pojavio taj lik sa sve Stafordom. Poludeo je kad je video da razgovara samnom, bio je patološki ljubomoran , mislim da je bio ljubomoran čak i na Zorana, što je van svake pameti. Poleteo je na mene, uneo mi se u facu i rekao „Budem li te još jednom video sa njom progutaćeš sve svoje zube!!“ Stresao sam se od straha.Prolazilo mi je kroz glavu „Samo ti je još trebalo da te unakazi razjareni niskočelac, i to bez razloga“
Izustio sam: „Takneš li me pozvaću policiju“
Odgovorio je maloumnički : „Ja sam jači od policije!
Jel ti jasno, govno malo?“
Goca je rekla : „Nemoj njega ! Nije ti ništa skrivio, poznajemo se od detinjstva, on mi je kao brat.“
Puknuo ju je u glavu i izdro se i na mene i nju : „Ti mala polazi samnom , a tebe da nisam video u njenoj blizini!!!“
Ona ga je zagrlila i pored udarca koji je popila u glavu.(redovno ju je tukao , čak više i od ćaleta. Mislim da je ćale i prestao da ih leši)
Ja sam se samo okrenuo i otiša u kuću. Neko vreme se nisam osećao bezbedno , u odlascima do škole sam se okretao, paranoisao ,mislio sam da me ovaj niskočelac prati.

Odaljio sam se od Zorana, Goci sam se javljao samo u prolazu . Išao sam u drugu školu,skroz drugi profil ljudi od onih sa kojima je Zoran išao u srednju. Moji su iskamčili preko gradskog konkursa stan sa povoljnijim kreditom. Preselio sam se u skroz drugi deo grada. Zorana sam retko vidjao. On je završio trogodišnju školu. Ja sam kasnije upisao fakultet, prolazio sam nekad starim krajem. Sretao sam Zorana pored tezge, prodavao je čarape i posteljinu. Tolko smo se odaljili jedan od drugog da nismo mogli da održimo konverzaciju ni pet minuta. Pitao bi ga za Gocu ,roditelje. Mučno mu je bilo da odgovara na pitanja o Goci. Rekao mi je da se i dalje mušlja sa krimosima.Izlazi kao sponzoruša , tretirali su je gore od kerova lutalica. Bolelo ga je što ništa nije mogao da promeni.
Prehranjivao je porodicu, čika Raša je umro od ciroze. Majka je dobijala mizernu penziju.

Prošle su godine. Jedno veče sam sedeo kući i vrteo kanale na TV-u. Čuo vest.
„ Maskirani napadač na motoru je ispalio više hitaca u vozilo koje je stajalo parkirano. Ranjeni mladić(M.H.) je prevezen u Urgentni centar. Po policijskom izveštaju on je od ranije poznat policiji. Drugo lice, mlađa ženska osoba (G.M), koja je bila sa njim u kolima, podlegla je povredama na putu do bolnice.
A, sad najnovije vesti iz kulture.....“

to je finalni deo duge i mukotrpne posti kada moras da od ponoci do cetiri ujutru kruzis oko crkve (pokusavajuci da odrzis svoju svecu upaljenu uprkos kisi i vetru)i stojis u crkvi i ponekad zapevas ono sto znas od liturgije. a na kraju ide pricest koju si jedva docekao samo zato sto nakon nje dele naforu i crvena jaja ispred crkve. a onda sledi kucanje jajima, pa kad polupas jaja oljustih ih i posolis (so nosis zbog prethodnih godina kada si zalio sto nemas so da malo zacinis jaja). onda trk kuci da se najedes ko svinja a u stvari ne mozes skoro nista da pojedes od onih jaja i navike da malo jedes zadnjih 48 dana. legnes u 5 ujutru i probudis se u 12. i onda posle se vi mislite da li je sve ovo vredno truda.

Primer amaterizma. Verovanje da ako nešto prolazi na dalekom zapadu, proće i u zaostaloj Srbiji. Samo tu nastaje problem. Snimanje emisija koje se emituju preko grane često zahteva velika novčana sredstva i usavršeni stručni kadar. Novca nemamo to je jasno, ali još više brine koje mentole stavljamo u žiri i samo kreiranje emisija tog tipa.

Đangova rođena braća.
Nakon gledanja raznih emisija o zalagaonicama, prevrtačima po đubretu i sličnih stranih programskih sadržaja, koje su 'vatali specijalnom satelitskom antenom koju im je Đango poslao sa Čizme, a koju su jedva pričvrstili na kartonski krov, odlučili su da otvore zalagaonicu u kojoj bi prodavali sve i svašta.

Naravno, kao i njihove strane kolege, to jest, tri iritantna, debela lika različitih godina iz Las Vegasa, Romul i Rem su takođe pokušali da snime emisiju o tome i prodaju televiziji Prva, koja je postala novi sinonim za forsiranje đubreta na naše ekrane, s obzirom da Pink više niko normalan i ne gleda, ali za sada nije došlo do emitovanja, jer pored toga što će se već pojaviti jedna emisija sa Romulancima, tačnije Pimp my Ciganka, ni Đango nije u stanju još uvek da pošalje pare da podmiti urednika Prve, jer je tražen od strane Interpola u vezi Enverovog ranjavanja.

Ipak, epizode se snimaju, u nadi da će ugledati svetlost dana.

Palamar slavan sa svojih uspeha kod ženskinja, trenutno rashodovan posle sudara sa pretesnom a suvom picom.

Studentska posela.
Igranje mladih momaka i devojaka.
Lude žurke luda zezanja, neko bi rek'o sajam stoke sitnog zuba a zvanično, pa recimo to ovako, prefiks smera koji se udružio da pravi finu laganu večeru sa Đavolom sa sufiksom "IJADA".
IJADE su stvorene za one studente koji ne žele više mozgom da dirigiraju, za one koje bi da se apsolutno rašnjiraju bez osećaja krivice, bez i malo srama, sebi par dana da daju za pravo da budu jezivi kao pola Egzita i pola onih finih ljudi na masovnim orgijama u Češkoj.
Poroci su maska za sve, a maska "IJADE" jeste plan i program organizovan i usaglašen od strane studentskog parlamenta i profesora koji će samoinicijativno prisustvovati ovom masovnom bludu.
Red sporta, red naučnih radova, debate, pa opet red sporta i da se cela priča objedini na kraju svakoga dana žurka. Takva je zamisao svih tih drugarija jer drugačije ne bi dobili odobrenje a i sredstva od fakulteta za te fine mladalačke orgije.
Besplatna mesta se daju najboljim studentima al prc, ispitni rok je baš tada pa ih ustupaju seniorima.
Destinacija nije bitna, bitno je da su svi učesnici na jednom mestu ograđeni od civilizacije ako je moguće makar u tor da ih stave i ograde sa desetometarskim betonskim blokovima jer ono što se tamo dešava nije za širu javnost.
Na ijadi se izgubi pojam o vremenu i prostoru totalni alfa režim i sve što se desi u tih par dana ostaje tamo, samo trofeji sa sportskih aktivnosti ostaju kao nemi podsetnik dragih spletova okolnosti.

Najdominantniji glagol u konstrukciji srpskog slenga, koji u kombinaciji sa odgovarajućim prefiksom daje najrazličitija značenja koja ne moraju imati veze sa onim osnovnim - snošajnim postupkom.