Prijava
   

''Što se mene tiče ti si jebana''

Odvratno opravdanje iskompleksiranog nelorda za fejl tokom koitusa. Rečenica izgovorena nakon (nazovi) seksa koji je trajao koliko i uzimanje kredita u reklami meridian banke (uđeš, izađeš i gotovo), a kasnije biva prepričana tokom trofejnog hvalisanja kolegama pajvanima. Šta više, u mediokritetskoj lobanji, ovime se postiže pobeda u nekom apstraktnom nadmetanju.
Zablude li...
Višeslojna trulost ove izjave kod osoba sa iole razuma izaziva potrebu za povraćanjem.

Okej, navat'o si nešto, uspeo si čak i da ubaciš u slot par puta... Ali jebote, svriš za 5.7 sekundi i još pokušavaš da pretvoriš sebe u jebača?! Racionalno bi bilo da kažeš kako si tek došo iz vojske ili da si bio u celibatu 21 godinu jer si žalio čukunbabu, zapališ kući, sutradan ispričaš društvu (što je uglavnom nezaobilazno) kako si manje-više jebo, možda čak i izlažeš par minuta za vreme trajanja, nadaš se da dotična devojka nikome neće ispričati o tvom brukanju, i kupiš eriku da vežbaš.

Ne znam u kom trenutku je postalo bitnije reći da si jebo od samog čina jebanja, ali ova mentalna izbljuvotina neosporno dokazuje da je tako. Još je bitnije da drugi misle da si bačje, iako čak i ti, negde u mračnom kutku podsvesti, znaš da to nisi.
Ipak, među drugovima čiji su pogledi ograničeni amovima, u društvu retardiranih vrednosti, ovom rečenicom se to i postiže.
Istina je suprotna.

Pre svega, po nekom minimumu logike, da bi bio bačje treba da jebeš. I potrebno je da to radiš dobro. A ni jedno od ta dva ne radiš ako si vispren kao prosečna keleraba i koristiš rečenicu iz naslova, već upravo dokazuješ suprotno.
Dalje, iako treba da poseduješ makar malo šmekerstva da bi ti devojka dala, ne treba zaboraviti zašto se devojka odlučuje na to - zato što ima potrebu za seksom!!! Pojebala bi se i sa muštaklom ako je dovoljno zagorela i da joj ova kaže ''ćao lutko''.
No, ne lezi vraže. Taman kad smo počeli da izlazimo iz zaostalih sprega devojačkog izbegavanja jebade zarad izbegavanja društvene osude, skače se dva koraka unazad. I dalje su slobodnije devojke okarakterisane svakojakim omalovažavajućim epitetima (ne ulazim u priču da li je to opravdano). Davanjem sebe daje i deo ugleda. Zarad čega? Minuta uživanja? Sledeći put će se više nego dobro zamisliti... A kako smo krenuli, možda opet bude potrebno da im se skidaju zvezde s neba. Kurcem. Ako me razumeš...

Definicija je napisana za Mizantrophy.

   

Sirotinjsko dete

Dete željno svega, ali bukvalno svega. Od hrane preko igračaka i automobila do lepe garderobe.

A: Crni Branko, imaš 35 godina a igraš se sa sinovim plastičnim vojnicima.
B: Ostav me ženo, ostade mi pusta želja kad sam bio mali, jedini ja ih nisam imao od sve dece...

   

Cveće

Za žene, cveće je simbol romantike, lepote i nežnosti. Za muškarce, cveće je simbol pokajanja, izvinjenja i potkupljivanja. Otkad je sveta i veka, homo sapijens mužjak je homo sapijensu ženci darivao cveće da bi se iskupio. To je i neka vrsta žrtve, jer ti se ostali pripadnici čopora smeju i podjebavaju te jer si papučar. A ti gledaš da nađeš što veći buket za što veće sranje pa šta ti Bog da. I ko zna zašto, ovaj je metod prolazio.

Problem je nastao u 20. veku. Žene su se osilile, dobile prava, pa su uz sve to počele i da gaje iste emocije prema cveću kao i muškarci: da ih boli tuki. Čak su napravile i foru sa 8. martom da im uzimaš cveće ne u svrhu indulgencije već kao znak pokornosti prema "slabijem" polu. Danas cveće i dalje pali, ali sa sve većom emancipacijom žena i sa onim feministkinjama muški pol je ugrožen da večno ostane u govnima.

-Mirjana!
-Molim?
-Zažmuri.
-Neću.
-Ma zažmuri.
-Ne pada mi na pamet, prošli put kad sam zažmurila stavio si mi glistu na glavu.
-Ma nije to, daj šta ti pada na pamet! Znaš ti mene.
-Znam, zato se i plašim.
-Samo zažmuri!
-Dobro, evo, zažmurila sam.
-Ta-ta!
-Šta je to?
-Kako šta, pa karanfili!
-Karanfili?
-Aha. Vidi kakvi su, direktno iz Belgije...ili Luksemburga, jebem li ga...
-Zašto si ih kupio?
-Pa kupio mojoj dobroj i lepoj...
-Zašto?
-Pa idem ja ulicom i vidim jednu lepu cvećaru, onako malu i ušuškanu, kao negde u sred Pariza. I ja uđem unutra i vidim ove karanfile i odmah se setim tebe. I...
-Mihajlo, ne seri, prošli put kad si mi kupio cveće je bilo kad si mi pregazio čivavu, šta se desilo?
-Pa ništa...
-Mihajlo!
-Pa sećaš se one moje bivše, Nataše..?
-Nisi valjda, sunce ti jebem?!
-Ma jok bre! Šta ti pada na pamet, nisam ja u tom fazonu.
-Nego?
-Silovala me je juče na Kalemegdanu. Baš kad me je terala da mi puši naišla tvoja ortakinja Vasilija, da nije bilo nje da me spasi ko zna šta bi bilo...

   

Vojadžer

    Ime za osobu za koju niko ne zna gde je, mada uopšteno znaju koliko mu treba da dođe.
    Po uzoru na svemirsku sondu Vojadžer koja je već iks puta napustila Sunčev sistem, zato što se naučnici još nisu dogovorili gde je granica Sunčevog sistema.

- Gde je Đomla koji kurac! Smo se dogovorili!
- A?! O'šo jutros kod babe na selo, u Kljajićevo.
- Kurac Kljajićevo, u Stajićevo je otišao.
- A? 'Sti lud!!!? Znaš koja razlika!
- Šta? Isto je to, i jedno i drugo u Voši, i jedno i drugo u pičku materinu daleko.
- Brate, pa ni Vojadžer mu nije ravan. Ko ona mačka je, nemaš pojma gde je dok ne otvoriš kutiju. Kad se vraća?
- A'si glup, to sa mačkom, to je da l' je živa ili mrtva.
- Pa je l' živ?
- Svejedno je Vojadžer! Napustio je granice našeg sistema.

   

Prihvatiti uslove korišćenja

Reći "Da" matičaru.

   

Osvejednavljanje

Dolaženje u „svejedno“ stanje. Nešto kao otvrdnjavanje. Okoštavanje. Nagomilavanje „svejedno“ misli u tolikom obimu dok ne stvore debeo i nepropusan zaštitni sloj, epidermis sasvim specifične vrste i geneze, uglavnom potpuno nevidljiv svome nosiocu, jer čini život toliko lakšim, pritom, ispunjavajući tu svoju osnovnu funkciju, čineći i sebe bezmalo nevidljivim, tako da u suštini i ne možeš da ga shvatiš kao stalnog saputnika i pratioca tvojih umnih (ne)aktivnosti.

Prvi put kad navučeš „svejedno“ omotač, onaj prvi, tanušni sloj, koji te štiti od onih sitnih uboda svakodnevne stvarnosti, ništa nije prirodnije od toga da ga doživiš kao melem za toliko puta izbodenu, svrbljivu, peckavu i iziritiranu kožu. (Mentalnu kožu, da naglasimo za one već višestruko namazane jedinke.)

I kako onda da se ne navučeš? Kako da se ne ogrneš još jednim, pa još jednim i još jednim zaštitnim filmom, kao kod onih gorkih pilula prevučenih glatkim slojem, zbog kojeg spasonosni medikament sam, bez tvoje volje, juri u tvoju već trulu utrobu? Kako da ti postane svejedno to što imaš neponovljivu priliku da ti bude svejedno, za sve i svakoga? Kako da ne poželiš da ti bude sve svejednije za čitavu tu amorfnu masu senzacija i emocija koje iz dana u dan nastoje nasilno da prodru u tvoj blistavi um? Kako da ne počneš da svakom česticom uživaš u svejednosti, zar tamo-neke-istočnjačke religije upravo to i ne proklamuju? Zar je uopšte išta bitno?

Pa i nije, brate, u pravu si. Svejedno je. Svejedno je i to što oni tamo na vlasti za doručak jedu tvoju platu, za ručak tvoje zdravstveno, a za večeru tvoje penziono osiguranje. Svejedno što i nakon završenog faksa ne dobijaš posao ti, nego znaš onaj mali od onog premijerovog vozača, e pa od njegovog omiljenog mesara nećak. Malo mumla kad govori, i pričaju da je nepismen, ali je u stvari samo disleksičan. A tebi su svakako obećali da ćeš da budeš asistent, tako da svejedno. A da, u stvari će ona silikonska ličinka sa smanjenim opsegom vokabulara ali bogatom kolekcijom gestikulacionih i ko zna kakvih još spazama ipak postati asistentkinja na onom predmetu što si ga onomad rasturio. Ma nevažno.

Svejedno je i to što si dobio pasoš, i sad možeš da gledaš u njega dok se boje na onom čipu ne rastope, jer nikud nećeš ni mrdnuti, otkud ti kinta, a i zašto bi uopšte išao tamo preko, sve je svuda ionako isto, zar ne? Dosada danas, smor sutra, ništavilo u Aziji, praznina u Kolumbiji – svuda isto.

Svejedno je i što te je riba ostavila jer ti je bilo svejedno hoće li te ostaviti ili ne. I što je tvoj brat uz onaj invaliditet druge kategorije dobio i sina sa Aspergerovim sindromom. Svejedno ti je i što se sve na ovoj planeti urušava, mislim koga zaboli i za kolonizacijama novog doba, nuklearnim ispadima i ekološkim katastrofama?

Jedino je važno da ništa nije važno. Tvoj um je prazan i očišćen od trivijalnosti. Praznoumlje.

   

Zlatni retriver

Miran, požrtvovan, umiljat, dobronameran. Pravi sam predstavnik svoje rase, jer posedujem sve osobine zbog kojih svako može da me sjebe. Dobar i budala braća!

Savršene sam veličine, te kao takav nisam ljudima gadan kao čivava, niti sam strašan poput dobermana. Prava zlatna sredina, jeb'o me Mida! U kombinaciji sa mojim umiljatim očima, koje bih najradije izvadio, odajem utisak da svako može da radi sa mnom šta mu je volja, uz neoborivu pretpostavku da meni to pričinjava zadovoljstvo. Slobodno baci loptiocu, debeli drkošu, ja ću da trčim po nju... Retriver vraća! Da je do mene ne bih je vratio, ali me je bog takvog stvorio. Baš kao što je stvorio čoveka obdarenog da jede govna o stvarima o kojima blage veze nema. Bezbrižno pusti svoju sitnu decu da me vuku za uši, depiliraju zubima i guraju ručice u čmar... Ja sam retriver, dobar sa decom! Ne znam kome je palo napamet da kaže da je bilo koja vrsta dobra sa decom druge vrste. Ustvari, znam! Neko je zaista pomislio da pas može da bude dadilja- pedofil koji bi zavukao Petru Panu.

Sve bi bilo lakše da sam vučjak- režim, lajem i svi to poštuju. Jebi ga, on je vučjak, to tako treba, to mu je u opisu posla. Ali zato kad ja popizdim jednog dana, sve oteram u kurac i rastrgnem nekog, narod će se imbecilno zaprepastiti. Ta zaboga, zar zlatni retriver da ujede nekog? Oni su tako divni i miroljubivi! Zaboravljaju da upravo tako opisuju svakog čoveka koji je, nakon mirnog, pilipendskog života, jednog jutra ustao i masakrirao pola sela.

Definicija je napisana za Mizantrophy.

   

Ljudi koji odgajaju decu pod staklenim zvonom

Nisam neki emotivac, nisam ni umetnička duša. Ali vidim da ima nešto više u čoveku, jebiga, zatureno između svih maski koje menjamo između kadrova u ovom apsurdnom i loše režiranom filmu radnog imena život. Nešto iskreno, sirovo, primordijalno, nešto što je jezgro pokretačke sile u čoveku koje postoji i neizmenjeno tinja još od prvih ljudi evo do danas. Sa tim se svaki čovek rodi, a malo ko zadrži to u sebi posle detinjstva. Stisni čoveka pravilima, ograniči ga strahom, pritegni ga ograničenjima, isperi demagogijom... Stisni još, to nešto u čoveku kvrcne. A jednom kad kvrcne, zauvek je. Čovek izgubi baš onoliko ludosti koliko bi trebalo da ima da ga baci na neke nove puteve, da prodrma, da mu zatruje krv novotarijama i buntom, izgubi baš onoliko kurčevitosti da pogleda ravno životu u oči kad se sustretnu na nekoj uskoj stazi, na kojoj ima mesta samo za jednog. Stisni čoveka previše i od čoveka dobiješ utvaru. Oči potamne, kreativnost nestane. Da, okreni se - dobiješ jednog od mnogih utvara koje vidiš oko sebe. Ako čovek izgubi volju za životom, umro je, u tom slučaju otkucaji srca nisu život, samo su mehanika. Ništa više. Lobotomisati decu, za to nemam nemam adekvatan komentar, niti neko iole adekvatno bedno poređenje.

Ne dati detetu da uprlja šake zemljom crnicom, koja daje i uzima život, da oseti damar života pod svojim prstima, njegov prapočetak i ultimativni kraj - ne dati mu da živi. Ne daju detetu da uprlja šake, da proba pelin življenja. Sve što se stvara, vaja se iz blata, jedino ako se zasuču rukavi, i ako se čovek zaprlja životom, može nešto i da stvori. Život se ne živi u trećem licu. Niti skrštenih ruku. Zagrebati dno, primiti lakat u lice, osetiti strah, dinamika jeste život. Strah je život. Bol je život. Strast je život. Sklanjati dete od sparinga sa životom tokom odrastanja i detinjstva, to znači unapred ga spremati za poraz kad ga život baci u klinč ringa. A baciće kad tad. Jebiga, takav je kapric kurve zvane život, ali protiv toga se ne može. Ili držiš korak, ili predaš meč. Ako je šta podjednako međ’ ljudima, to je bar, važi za sve.

Tetošenje dece u toku odrastanja stvara loše ljude, sa malom dušom i velikim dupetom. Ta korelacija nije slučajna. Kad zapne u životu, a mamine sise na dohvat ruke nema, takvi traže odmah da krive nekog drugog. Nenaviknut na bilo kakav trud, i odgajan da mu dupe bude prioretet u stanju je da gazi tuđe živote, čak i zbog svojih najmanjih hirova. Jebiga, nije naučio vrednost života, ne zna da ceni. Život nije slikovnica, ovo je vrlo zajebano i grubo mesto. Sad "nažalost" pridodati, suvišno je, tako je kako je. Kad padnu, razmažena deca iz staklenog zvona ne ustanu. Ruke su im bele, mišice slabašne. Odgajati dete pod staklenim zvonom je kao pripremati belo pile u inkubatoru, i onda ga pustiti među gladne ulične kerine da ga rastrgaju. Peruška ili dve će ostati, i mnogo tople krvi da se sliva niz vruć asfalt. Ne govorim o odgajanju deteta da bude džiber, nego čovek, džentlmen. Šta li je to - e to je ponajmanje savremena asocijacija slike Engleza sa kokni akcentom koji u fraku pije čaj u pet popodne.

Ne to nije za dobro deteta, pogledaj me u oči, i slušaj dobro. Ne nisi altruista, niti Bogomajka, sebičan si. Odgajaš dete pod staklenim zvonom iz čistog egoizma, turiš ga u izolaciju i boli te kurac. Prst u uvo, tako je najlakše, daj hleba i igara. Ko će razmišljati i brinuti se, to je svakako precenjeno. Pomeriti dupe i dati detetu ruku dok uči korake životnog tanga je svakako preteško, gravitacija guzice te previše vuče dole, jer ipak su i tebe tvoji tako vaspitavali. Ne, vi ne želite da zadržite dete kući da ostane jer ga volite, vi želite usedelicu koja će vam za par decenija menjati pelene kad omatorite i da vas opominje na popodnevnu dozu Ranisana kad vas Alchajmer ubaci u drugu. Ograničiti dete je svakako dosta jednostavnije nego pustiti ga da živi, da proba, da shvati život. Da živi! Ako želiš odgajati dete u zatvoru, pa tebi ne treba dete, nego papagaj. Dosta bolja opcija, eto razmisli. Kad smo kod papagaja. U kavezu mu zakržaju krila zbog tih „ne možeš, ne može, neće, nemoj, nije to za tebe“ na koje ga rešetke kaveza stalno opominju. Ako se odlučiš da ga pustiš da leti u život, prvi vetrić ima da ga zalepi za beton. Ni peruške neće ostati. Papagaj iz kaveza ne mož' biti galeb Livingston, da ga jebeš, obrni okreni, ne može.

I onda kad se desi pizdarija, i kad se skurcopizdi taj vaš groteskni ringišpil, dižete glavu i gledate gore... Gore. Tamo se ne nalaze odgovori. C. Ne. Kajanje je zaludno posle, nijedna količina kajanja ne može promeniti loše odluke roditelja. Kad slomijete dete u detetu, sjebali ste ga za čitav život, pička vam materina.

Definicija napisana za Mizantrophy.

   

Samoubistvo

Na listi besmislenih stvari odmah posle bezalkoholnog piva a na listi pičkastih stvari ubedljivo prva sa 9 praznih mesta ispod sebe pa onda opet samoubistvo pa tek onda ostatak.

Imaš problem? Dugovi kod zelenaša, kockarski dugovi, ostao si bez mesta prebivališta, odrekla te se familija jer si peder, jure te da te ubiju, ostavio si porodicu bez dinara ili zbog neuzvraćene ljubavi? Pa reši problem, prospi sebi mozak po dormeo dušeku ili skoči sa mosta al na beton. Juče. Problemi se tako ne rešavaju. Čak iako si rešio problem za koji moj si ga rešavao ako te nema? Gde je onaj osećaj kada si se pribrao, skrpio ili zaradio kintu da vratiš pa odeš u kafanu da nazdraviš sebi jer si vojvoda? Gde je osećaj kada juriš za suknjom 2 školske godine a na kraju joj ga uvališ na 10 godina mature pa joj kažeš da je dobila strije, dupe joj dobilo oblik kontur jastuka i da si zamišljao da ume da ga puši? Gde je osećaj miline rešenog problema? Što veći problem to je osećaj bolji kada nestane.

Ako te je ostavila ili čak nije ni bila tvoja a presudio si sebi samo si potvrdio njeno mišljenje da nisi materijal za nju. Pizda si, koja devojka gotivi pizde? Ima i takvih, kažeš? Pa i ako ima nećeš jebati jer si mrtav konjino! Vi što se ubijate zbog ljubavi ste najgora sorta, vas bih oživeo da mogu samo da vam kažem da ste idioti pa bih vas ubio. Bez da trepnem.

Ima i "nesebičnih samoubica". Roknu se jer su uvalili porodicu u govna. Bravo. Sada nisu samo u govnima bilo koje vrste nego su ostali i bez člana porodice. Pored takvih "voljenih" ovi drugi im i ne trebaju. Mogao si im i polomiti svima po ruku i nogu, iseći struju da ne moraju da je plaćaju i prijaviti komunalcima da bacaju smeće na divlju deponiju. Kada im se već useravaš u život uradi to do kraja.

Kakav god da je problem može da se reši. Skupi to malo muda što imaš, radi 2 posla a uveče kao noćni čuvar pa tamo spavaj, idi pobi se ko muškarac sa zelenašem, zovi policiju, idi kod kurve istresi se, oleši se u kafani, uđi u skupštinu ili banku sa bombom, ubi onoga ko ti stvara problem pa izdrži u zatvoru a ne sebe.

Vi ste sramota za ljudski rod koja nije ni trebala da se rodi. Greška u ljudskom kodu, ionako iskvarenom do maksimuma. Nisam od onih što propagiraju "lepotu življenja i svaki dan je novi dan" ali poštuj život i radi na njemu da bude bolji, ne odbacuj ga. Osim ako nisi smrtno bolestan i padaš u postelju na tuđu grbaču, onda se rokni i spasi nekoga muke, onda si lord ako se ubiješ.

Kažu razni psiholozi: samoubice su bolesni ljudi, kao takvi su rođeni i samo je pitanje kada će to isplivati na površinu. Gospodo psiholozi, diplome nabijte sebi u dupe-samoubice su pizde koje su tako navikle da idu kroz život i tako su ga i okončali.

Definicija je pisana za mizantrophy.

Neću ih udostojiti primerom makar išlo na moju štetu iliti štetu definicije. Eventualno mogu da zalepim virtuelnu šlajmaru iz pete izvučenu. PU!

   

Vozači koji ne propuštaju ljude na pešačkom

On ima kola, on ima moć. Zašto bi stao nekom nebitnom pešaku, zgaziće ga.
Pešak da je pametan neće prelaziti ulicu kada on vozi. Šta ima veze što je na pešačkom? Ko ga jebe. To li se gleda? Važi zakon jačega.

Ta individua kada je za volanom stvara sliku o sebi da je Fanđo. Najbolji vozač u Srbiji, a i jebač, ta dva idu zajedno, zar ne. Elem, pešak, šta je to? To nije učesnik u saobraćaju, već podanik koji treba da se sagne na kolena i da se pokloni ovom nekrinusanom imperatoru makadama.

Ideš pešačkim, kulturna osoba ti stane, ti kreneš, zjuuuuuuuu. Na sred pešačkog protutnjava on pored tebe trubeći na sav glas, a simultano ti pokazujući i kurac, tj. srednji prst, i psujući ti sve živo, jer si jelte, prekršio pravilo da nisi na ulici kada i on. Stojiš u čudu, zahvaljuješ se Bogu, ili čemu već što ti mamlaz nenormalni nije odradio satatataru na nožnim prstima.

Kada ekselencija ide peške, stvari se menjaju, pravila igre su prilagodljiva zar ne? Jedan je imperator i neprikosnoveni vladar makadama, stoga, on može preći ulicu gde hoće, kada hoće. Pa i na autoputu. A ti si dužan da mu staneš i logično, prostreš crveni tepih po kome će preći. Ako to ne uradiš, dobićeš salvu psovki i jebanja žive i mrtve familije, po spisku.

 
Definicija je napisana za Mizantrofy.

   

Sajam (ni)je kriv - ''Kupio sam 25 knjiga!''

Svi vole da čitaju i vole knjige. I svi jedva čekaju pozni oktobar iz jednog razloga. Kapije beogradskog sajma se otvaraju i počinje Sajam knjiga, najznačajnija kulturna manifestacija u Srbiji, gde će pasionirani obožavaoci književnosti moći da se zadovoljno šetkaju između štandova poznatih izdavačkih kuća i pazare malo pameti između stranica - knjige, predmeta bez koje život ne bi mogli da zamisle.

Sa jedne strane, Sajam zaista predstavlja značajni književni i umetnički pogled balkanske Srbije na Evropu i svet. Poznati i oni manje poznati strani autori dolaze da uveličaju feštu u slavu knjige i ujedno promovišu svoje romane. Isto čine i domaći autori. Oni u usponu, daju intervjue, piju koktele, razgovaraju sa bogatim i uglednim izdavačima iza štanda, merkaju zgodne promoterke koje obleću oko gostiju i nude im knjige svoje kuće, potpisuju knjige samo odabranim gostima dok oni na zalasku, koji po svaku cenu hoće da uzmu još koji dinar na osnovu stare slave, potpisuju svima svoje autobiografije, monografije, knjižice i stare proslavljene romane. Porazgovaraju malo sa kupcima i prospu po koju mudrost koju nisu stavili u svoja dela. I sve je to lepo, i sam sam nosio da mi se autori potpisuju na prve strane i porazgovaramo dok čekam da završe naliv-perom. Ne postoji bolji način da se promoviše zemlja i umetnost(književnost) spojene u jednu dušu. Spojene samo na Sajmu knjiga.
Volim kad nađem knjigu po koju sam došao, po knjigu koju ću pročitati još to veče posle završenog traganja i obilaska. Volim i kad nađem knjigu za nekog od ukućana, knjigu za koju mislim da će se svideti onome kome sam namenio. Ne nosim ranac jer volim da mi sve bude na oku, volim da držim kupljene knjige u ruci.
I u prolazu, dok hodam hodnicima od knjiga, čujem i vidim ljude različitih profila. Neki vuku kofere! Pitao sam se šta im to znači a onda sam shvatio kad sam uhvatio na delu jednog starijeg gospodina u crnom odelu sa mladom napucanom,i prepumpanom devojkom pod rukom, očito sponzorušom. Otvorio je kofer na pultu štanda i u nju ubacivao par knjiga koje je pazario od te izdavačke kuće ispod čijeg natpisa stoji. Pogledom sam uhvatio i kofer koji je bio pun razbarušenih knjiga. Samo je spustio vratanca i odšetao do sledećeg štanda.
Bilo mi je nečuveno tako nešto, jasno je, kupuje radi kupovine. Samo da bi imao knjige u svojoj kućnoj biblioteci kad bi ga posetilo visoko društvo, kojem izgleda i sam pripada.
U nastavku mojeg putešestvija, zatekao sam bračni par koji kupuje knjige na metar. Sabrana dela Ive Andrića, Lava Tolstoja i Garsije Markesa. Svaka od korica edicija je bila obojena različitom bojom, Ivo je bio crven, Tolstoj-braonkast a Markes-plav. Nisam bio siguran zašto to rade, račun je izašao preko petnaest hiljada, ali sam čuo da žena kaže ''Ovaj Tolstoj nam se slaže sa hrastovom komodom, a Andrić je idealan za mahagoni stalak za singericu''. Zamrzeo sam ih odjednom.

Iako nisam našao ''Rane jade'' od Danila Kiša, jednu od mojih omiljenih knjiga, razmišljao sam se da li da odem, naime, gužva je navalila, nekoliko ekskurzija je došlo, udaran termin, oko pola pet, ljudi pravo s posla dolaze. Megalomanija je pritisla sajam. Izbrojao sam koliko sam knjiga kupio. Tri. Jednu autobiografiju Mome Kapora za sve, ''Životinjsku farmu'' za mene i neku dečiju knjigu za mlađu sestru od češke spisateljice. Ono zašta sam došao, nisam našao.

Krenuo sam da šnjuram dalje i naišao na mali štand poznate estradne zvezde koja je napisala svoj prvenac. Danas svako piše knjige i završi ni manje ni više nego na sajmu knjiga! Marijana Mateus je potpisivala i kezila se iza svoje bedne knjige, zamišljajući da je svetski mag književnosti. Nisam imao živaca više.

Pošao sam ubrzanim korakom ka kapiji ali talas nadolazećih mušterija me je zapljusnuo i nisam mogao da se probijem. Izašao sam a nisam kupio knjigu koju sam toliko želeo. ''Kupio sam 25 knjiga brate! Matori, ala ću da se edukujem sad'', kaže opasan dečko cereći se, obučen vrlo tužno, sa zlatnom kajlom preko vrata. Seo sam na klupu da udahnem otkobarski vazduh i video da ulazi u Audi Q7 bacajući punu kesu preko ramena pravo u gepek, kao džak cementa. To me je oborilo. Palo mi je na pemet da mu se popišam na šoferku dok daje kontakt ali sam odbacio tu ideju. Odlučio sam da krenem kući.
I na šetalištu iznad parkinga, zatekao sam političarsku svitu sa pokrivenim tanjirima u jednoj ruci ispod čega viri praseći papak a u drugoj, kesa Geopolitike. Izašao sam i nisam se vraćao više.
Opako sam zamzreo polovinu ljudi koji dolaze na sajam. Jeste da ne znam ko je kakav, ali kad mi neko spomene nekim polukurčevitim (-ja sam do jaja) i ''kupiću pun kamion knjiga'' tonom, svašta mi sine i padne na pamet. Manifestacija mi je postala otrcana i drugorazredna zbog takvih ljudi.
Kad mi neko pomene Sajam, padaju mi crne senke na to. Razmišljao sam o divljoj pomami za knjigama na Sajmu. Razmišljao sam...
Posle tog sajma, računam, polovina neće zaviriti u biblioteku da uzme na revers sebi nešto za čitanje. A više od polovine neće pomoliti glavu u knjižare da pronađe ono što želi.
Napravio sam računicu u glavi. Možda sam sam sebi izgledao nadmeno i hipster ali statistika koju sam napravio je tačna po svemu sudeći.
U Srbiji je više od 30 posto nepismenih. Možda nisu imali uslove. Želeli su, a nisu, a možda nisu ni želeli.
Ali ti, što su došli na Sajam da se opismene pred kamerama i pred prijateljima i bace pare na knjige koje neće ni otvoriti, postaju nepismeniji više nego što su to ranije bili.

definicija napisana za Mizan Trophy kup.

   

Grešnik-loš momak starleta

On je tako mističan. On je tako slasan. Jak, crn, mračan. Okoreo u grehu kocke, ženski, muškaraca, enim jastucima, čega god hoćeš. On je plesao sa đavolom i đavo ga je zaveo i zajebao. Ali on je tako kul i on sve to priznaje! Priznaje kako mu smeta svaki šmrk, svaka cigareta uz viski, kako ga to pogađa u dušu i kako zna da samo dalje tone u ponor. E, da, i što je najgore priča! Svima priča kako je mizeran i patetičan i na taj način samo produžava listu naivnih pičoka koje bi da ga promene, a on samo da im ubere cvetić dok se smeše. On je loš momak!

E, pa jepse ti, grešniče! Realno, tak'i su najveće kukavice. Ne zato što su ogrezli u porok, ne zato što ne žele ili nemaju snage i volje da se izvuku, mnogi ljudi ne mogu ni da se nateraju da uče u sred roka, kako od njega očekivati da tek tako prelomi i kaže: ''Neću više''. Ne. On je iritantna pojava jer je komercijalizovao taj greh. Doveo na nivo poziranja. Kao što se regularna starleta hvali svojim silikonskim implatima tako se on hvali svojim napaćenim telom na lekovima i kibernetičkim implantima i gomila obožavaoce na Zemlji i šire u galaksiji. Pri tom ništa kvalitetno ne izlazi iz te njegove nabeđene patnje, pa da bar neke koristi imaju drugi likovi da bare žemske njegovim možda i kvalitetim stihovima ili citatima, možda ponekad da spasi Zemlju, ne. Tu je samo da pozira i bude kul i da iskali svoj bes na bespomoćnom svetu svojim pokušajem imitacije kame-hame talasa.

Eto kako će običan čovek? Ode, pada u depresiju, goji se, kuka zbog toga što mu srce više ne prati tempo tela, ali zna da ne može ništa pametno od toga da uradi i zato ćuti. Ne iritira svojom pojavom i lažnom kuloćom. Iskuka se najboljem prijatelju ili rendom nepoznatoj osobi sa interneta i eto. To mu dođe to. Ljudi misle da je bedan, a realno je kulji od onog iznad njega. Bar ne smara svojom relativno neproduktivnom pojavom, dugim crnim kaputima, naočarima za sunce, jebačkim osmehom, tonom besa i crvenim, strašnim očima.

Pravi loš momak je stvarno i loš. Ali se ne hvali time. Pre će biti da i nemaš pojma za njega. A neko za koga ne znaš ne mož' da ti bude iritantan, može samo da te plaši. Ima neke svoje ideale koji su samo njemu jasni ili je prosto psihopata, i vreba te kao pauk, ako mu zadrmaš mrežu kako ne treba, najeb'o si. Ali neće zbog toga zbarivati emo pičoke. Dobro, oće možda malo.

*Defka je pisana za turnir ''Mizan Trophy''.

-Jao, draga moja, kako si ti divna, ja ne zaslužujem takvu osobu kao što si ti. Unela si malo svetlosti u moj život. Šta misliš o tome da odemo u moj stan koji je pun knjiga, lejm stihova i ispijenih flaša viskija urbanog dizajna.
-Jepse.
_______________________________________________________________________
Pušač: Vidiš li ti ovog lejmera Osamu, opet pravi neku frku, seje strah neki. Mislim da ga majka nije dojila kad je bio mali.
Morijarti: Može biti, pozer jedan. A, šta ćemo sa onim ratom? Kad da pustim snimak i iznesem dokaze, kad ti odgovara?
Pušač: Nemoj do ponedeljka, biće gužva u saobraćaju.
Morijarti: Utorak onda, može?
Pušač: Može. I valjalo bi malo ubrzati markiranje onih blokatora gena za starenje, znam da je teško pošto je prvi tim naučnika ''nestao''.
_______________________________________________________________________
Vegeta: Aaaaaaa, kako sam besan, aaaaaaa! JOŠ UVEK JE TAJ BEDNI RATNIK NIŽE KLASE JAČI OD MENE PRINCA! AAAAA! Sada ću da pizdim i da mlatim seksi kosom i pokazujem mišiće! AAAAAAA! Možda ubijem polovinu publike na turniru....
Pikolo: Jepse, Vegeta, koji si ti luzer.

   

Prvoborci '41

Opasna sorta ljudi koja, srećom, lagano nestaje sa životne pozornice.

Ne, ne govorim ja o ljudima poput moje gazdarice sa početka studija, baba Milke, čestite Ličanke, za vreme rata bolničarke na Petrovoj gori, koja je svakog četvrtog jula vadila iz vitrine svoju Spomenicu i ordenje i skidala prašinu sa njih krpom, tresući se pri tom čitavim telom, jer se gospodin Parkinson intenzivno družio s njom godinama unazad, a kada mu se kasnije pridružio i gospodin Alchajmer, ordenje i Spomenica su uzalud čekali u vitrini.

Govorim dakle o ljudima koji su itekako znali da potegnu svoju Spomenicu, kao kebu iza pojasa, „kad god je trebalo“ – kako je to lepo umeo da kaže moj komšija, pokojni Dragomir Sikiracija. Uuu, od kakvog su samo materijala bile pravljene te Spomenice. Kakav crni džoker u špilu Piatnikovih karata, pa on je mala maca za Spomenicu !

Kuća ili stan u elitnom kvartu ? - Spomenica !
Mesto ambasadora u nekoj egzotičnoj zemlji ? – Spomenica !
„Savetnik“ direktora u dobrostojećem preduzeću ? – Spomenica !
Školovanje dece na prestižnim svetskim univerzitetima ? – Spomenica !

Potezanje i mahanje Spomenicom, kao i nabijanje iste na nos svugde i svakome, prvoborci ’41 su doveli do savršenstva. I ne samo to, u svom revolucionarnom zanosu i nadahnuću, naučili su svoju decu da je Spomenica nasledna poput bilo koje nekretnine i da oni i njihova deca, i deca njihove dece, itekako imaju pravo da uživaju sve blagodeti koje ona sobom nosi.

E pa, malo morgen, drugovi prvoborci !

Zbog vas nisam postao „kapetan na belu ladju“ jer je neko od vas glavonja poslao dopis da potičem iz „četničke familije“. Prc ! ... Ovih dana izjednačiše četnike i partizane. Šta ćemo sad, drugovi prvoborci ? Kome od vas da se napozdravljam šire i uže familije za uništen dečački san ? Kome da se zahvalim za dva šamara dobijena od direktora škole, kome me je nastavnica istorije poslala u osmom razredu zato što sam rekao da je moj deda do rata bio kulak ? Pa šta ako je bio ? Sve ste mu uzeli, a mojim roditeljima ste dozvolili da smrde u jednosobnom stanu, celog života strahujući da im neki vaš „ker“ ne zakuca na vrata, istovremeno ućutkujući mene, da ne talasam puno, kad je klupko krenulo da se odmotava, tamo krajem osamdesetih.

U krvavoj igranci devedesetih, koju ste nam zakuvali, najmanje je stradalo vas, vaše dece i unučadi, drugovi prvoborci. Opet ste na vreme izvukli guzice, i svoje i njihove, a nečiju tuđu decu ste slali da ginu i budu sakaćena. A meni u bukvici piše da sam bio na vojnoj vežbi ? Molim ?!? Koliko znam, a znam, na vojnoj vežbi se puca manevarcima i na kraju dana svi, i „plavi“ i „crveni“ dođu na isto kazanče da jedu. Nešto se ne sećam „plavih“ da su dolazili, a vi ? A da, vi ste bili„ opravdano odsutni“, je l' te ?. Nosili ste tetki lek ...

I sada, skoro dvadeset godina kasnije, putujem krajevima koje sam nekad zvao domovinom uz oprez. Zašto ? Neee, ne bojim se ja tamo nekog Lojzeta, Ante, Samira ili Dževdeta ... Bojim se nekog tamošnjeg vašeg prvoborca zaogrnutog lipom, šahovnicom, ljiljanima ili crnim dvoglavim orlom koji kroji tuđe sudbine bez krojačkog metra ...

Pa kako da vas čovek ne mrzi ?

Lokalna kafana u Š. , Crna Gora, 1990.

Sedim za stolom sa bratom od strica i taman naručismo po pivo kad sa susednog stola zakrešta nekakav čiča:
„Čiji ti je taj mali, Mišo ?“
„Eto ti ga pa ga pitaj ...“ – odgovori brat suvo.
„Čiji si ti, mali ?“ – okrenu čiča ka meni svoje čkiljave, svinjske očice.
„Mali ti je u gaćama, čiča, a ja sam sin ...“ – pa dodadoh očevo ime.
„Aaaaaa, (očev nadimak iz detinjstva) mali ... He, heee ... Pitaj oca oćahu li pocrkat’ četnici pod pećine dolovske, da ne bješe varenike iz vaše kuće ?“
„Bogami bi ja volio da je bilo više te varenike, pa da četnici prežive i da vam se onda najebu milosne ...“ – brat me uhvati za ruku. „Ćuti, jadan ne bio, on je prvoborac čuveni ...“
„Pa šta ako je prvoborac ?!? ... Čiča, nabij sebi spomenicu uuu ... znaš !!! Ne daš mi ni pivo s mirom popiti !!! Mrš ! .. Ajmo, buraz ...“

Stanica „četvorke“ u centru Novog Sada, 1993.

Stasiti četrdesetogodišnjak, pristojnog izgleda, nešto duže kose i „štucovane“ brade, sa sve šajkačom i kokardom na njoj i klinac od nekih sedamnaest-osamnaest, koji vrti malu srpsku zastavicu u levoj ruci, raširili mini tezgu tu na stanici i prodaju četnička obeležja i kasete sa muzikom nacionalističkog naboja. Iz malog kasetaša tutnji „Marš na Drinu“. Odjedanput užasna dreka.
„Sraaaaam vas biiiilo !!!“ – vreči kao jare iz plota jedna smežurana starica sa štapom. „Sraaam vas biiilo, partizaaaani umiru po parkovima od gladi, a vi prodajete to smeće !!!“
Stariji čovek pokušava da je umiri.
„Molim vas, gospođo, smirite se, nema potrebe da vičete ... Vidite, ja prodajem ovo da bih preživeo, ja i ovo moje dete ... A ko zna, za pedeset godina, možda će neko poput mene na ulici prodavati petokrake ... Nemojte tako ...“
„Sraaaaam vas biiilo !!! ... Sram vas biiiiilo !!! “ – ne odustaje starica. „Ja ... ja ... ja sam prvoboooorac !!!“
„E, baba, aj sisaj kurac!“ – uskoči u raspravu klinac iza očevih leđa. „Šta mene bole kurac što si ti pušila kurac Moši Pijadi u rovu, pa dobila spomenicu ?! Ajd, sad, odjebi !!!“
Baba zaneme.
„Dobro je“ – pomislih. „Nisam jedini koji ih mrzi ...“

Prijemna hirurška ambulanta lokalne bolnice, 2004.

GRUUUUU !!!
Vrata ambulante se uz težak tresak otvoriše, ne bih smeo da se zakunem, ali ko da ih neko nogom otvori i unutra upade čovek pedesetih godina, sav unezveren, ali mu glas zazvuča veoma drčno:
„Molim vas, doktore, moj otac mora pod hitno da legne u bolnicu ! On ima skoro osamdeset godina i jako mu je loše ...“
„U redu, uvedite ga da ga pregledam“ – rekoh.
Po obavljenom pregledu, vrlo brzo utvrdih da starac nema nikakvo hirurško oboljenje koje bi zahtevalo hitan prijem, pa tako i rekoh njegovom sinu.
„Ali kako, molim vas, nije za prijem ... znate, on je prvoborac ...“ – drčno će sinčić.
„A je li ? E pa vidite, gospodine, to kod mene nije olakšavajuća, nego otežavajuća okolnost ...“ - rekoh uz jedva primetan osmeh. Jesam li darnuo gde ne treba ? ... Ooo, još kako ...
„Kaaaako molim ?“ – dreknu sin, a zatim sve maske finoće spadoše i on krenu da sipa najstrašnije kletve, uvrede i pretnje. U tom momentu se setih da sam dan ranije na odeljenje primio dedicu, koji je veći deo života proveo u zatvoru zbog pripadnosti četničkom pokretu i cinično se osmehnuh.
Glumeći da sam se uplašio od sinovljevih pretnji, rekoh:
„Dobro, gospodine, primiću vašeg oca u bolnicu ...“
Momentalno je zaćutao, a pobednički osmeh mu je ozario lice.
Lično sprovedoh dedicu do sobe u kojoj je ležao ovaj drugi dedica. Upadoh u sobu prilično bučno i viknuh:
„POMOZ’ BOG, ĐEDE !!!“
„Bog ti pomog’o sinko ...“ – reče stari četnik.
„Evo ti vodim jednoga prvoborca, da ti bude cimer ...“ – namignuh mu šeretski uz osmeh.
„Ođe mi ga lezi ...“ – reče deda pokazujući na krevet do svog.
„Da ga ja izliječim ..“ – nastavi on „testerajući“ bridom levog dlana preko sopstvenog grla.
Sutradan je deda-prvoborac napustio bolnicu. Na lični zahtev.

Definicija je napisana za Mizantrophy.

   

Moj komšija

Eno ga, opet se dernja na ženu. Šta mu je sad skrivila? Opet nije napravila ručak jer je crnčila na pijaci da zaradi crkavicu? Nije stigla veš da opere jer je morala malog sinčića, od 6 neđelja, da nahrani? Nije stigla da mu ispegla košulju, jer je krpila ćerki pantalone za školu?

Seljak jedan. Ne, neću da vrijeđam dobre i poštene ljude, od kojih je i ona potekla. Ona, koja ga svaki dan gleda k'o Boga i što ga k'o malo vode na dlanu drži? E sudbo prokleta...

Šta ćeš, 'oće to kad si mlad, da probaš nove stvari. Tako je i on, moj komšija, probao jadnu ženu koja je i sada s njim. Jedne noći, kad biješe seoska slava, zavukao se s njom u žbunje i odradio posao. Mjesec dana kasnije, oženio se njome, samo zato da ne bi ukaljao porodično ime, na šta su ga njegovi i natjerali. Još osam mjeseci kasnije, postao je otac.

Ne, nije on znao šta znači porodica, niti kako treba da se ponaša prema ženi. Nakon svih ovih godina, ne vjerujem ni da je naučio. Maltretira sve za svaku sitnicu. Smučio mu se život, čini mi se. Zbog jedne greške, ON je trebalo da ispašta. Vazda ljut, nikad smiren. Hipohondar jedan. Stalno ga nešto boli. Malo, malo, pa dođe i hitna. Stalno leži. Gleda tv. Pink. Farmu. Nikad se ne nasmije.

Opet sam vidio njegovu ženu dok sam čekao bus. Jadna li je. S takvim čovjekom nikome život nije lak. Znam i gdje joj je tezga na pijaci. Prodaje voće. Njeni joj ostavili voćnjak pun šljiva, jabuka, krušaka. I još ko zna čega. Sve ona to sama bere. Niko joj ne pomaže. Kupim ponekad od nje nešto. Svaki put me sa radosnim osmjehom na licu pozdravi. "O komšija student, kako smo danas?". Masnica od branjenja teške šake njenog muža na njenoj lijevoj ruci. Raskrvarena gornja usna. Ko zna kakve još povrede krije.

On, čim ona dođe kući, počne da psuje i da viče na nju. Odvrne muziku da niko ne čuje.

Ali, sve se čuje...

Neki dan, došli su po njega. Milicija ga odvela zato što ga je komšija pored prijavio. Proklinjao je komšiju i dan kad se on rodio. Komšija pored, samo ga je blijedo pogledao i rekao svom malom sinu: "Nemoj nikad da budeš takav". A hodniku stana odvedenog, ona je, sva u suzama, ležala na podu, ošamućena njegovim šamarom...

Definicija pisana za Mizantrophy

   

Bogalj

Čovek sa nezavidnim atletskim sposobnostima i pokretljivošću trokrilnog šifonjera, antitalenat za sport. Od istinskog bogalja ga razlikuje samo broj udova, ali svakako n'ume da ih koristi kako treba.
Levo smetalo next level.

-Čoveče, nemoj me jebat, imamo li ekipu za sutra ili jok? Neće turnir čekati dok se skupljamo k'o repka kod Dude Ivkovića.
-Sredio mi burazer da nam igra njegov ortak.
-Dobro, zna li taj ortak neki kurac?
-Pa, igrao je u Zvezdi pre pešes godina. Posle se navukao na dop, al' se kune da se skin'o.
-Ma daj jebote, svake godine nam dovodiš neke bogalje što prednju promenu ne umeju da urade. Aj keve ti da platimo onom ganciju Peru Kartonu dva Meraka da igra za nas. Jes da ide na štakama, ali može bar loptu da nam izvodi.

   

Sklapanje očiju

Simboličan otklon od svega. Zidanje barijere od svijeta koji te je upropastio. Potez kojim daješ do znanja svom umu da si se predao. Sklopićeš oči i čekati da se desi ono što mora. Sam. Pomiren. Tih... Sklopljenih očiju.

Zašto mrtvacu zatvaraju oči? Jer mu je sve jedno. Tamo gdje on putuje, ništa se ne dobija na lijepe oči. Mada, manje je jeziv sa kapcima preko jabučica. Nama. Njemu je sve jedno, rekoh.

Onaj ko te goni ne haje za tvoje muke. Bilo da je u pitanju živ čovjek, bilo da je u pitanju onaj u tvojoj glavi. Borićeš se dakako. Svi se borimo. Neko do kraja života. I onda izgubiš. Od koga? Loše misliš. Smrt je pobjeda. Nema muka jel de?

Sklapanje očiju je pobjeda. Simbolična smrt. Samo, sklopljenih očiju možeš umrijeti milion puta. I svaki put pobijediti. Onog trenutka kad dokažeš sebi da više ništa nije važno, da mogu da ti urade šta požele, pobijedićeš. Sebe. Njih. Postaće nebitan onaj kome duguješ. Neka dođe, nek ti polomi prste. Može. Nećeš mariti za zvjeri koje ti pohode snove. Neka dođu, nek te prestrave. Na kraju krajeva, umro si. Šta mogu da urade mrtvom čovjeku?

Umro si. Sklopio oči. Sad ide finta. Naučena iz video igrica. Prosta. Otvori oči. Progledaj. Rodio si se. Po milioniti put rođen opet vidiš svjetlost. Čuješ zvuk. Osjećaš miris. Umro si a nisi satrunuo, rodio si se a ne nisi usrao pelene.
Vidiš, magija.

A sad sklopi oči, predaj im se. Pa se opet rodi i raduj se, jer život je radost. Dar. Samo je nekada teško, zato uči finte da ga zajebeš. Kao Džordž Best mutave bekove.
Best je jebao život.

   

Glas naroda

Beeeeee...

   

Bijeda

Ne sinko, nije ti to isto kao siromaštvo. Siromaštvo je samo finansijsko stanje koje može biti prouzrokovano raznim faktorima na koje čovjek ne može uticati. Čist deficit novca, bez koga u današnje vrijeme ne možeš. Nešto iz čega se možeš izvući radom, upornim trudom i jakom voljom. Ne moraš se nikada potpuno izvući ali bitno je da se boriš, i svejedno ćeš ga pobijediti.

Bijeda, to ti je nešto drugo. To ti je ono hronično odsustvo duha, poletnosti i mentalne snage koje obuzima čovjeka. To ti je porok, baš kao i ova rakija. Jednom kada ti se uvuče u kosti i potekne krvotokom, gotovo ga je nemoće izbaciti. Parazit koji se hrani tvojom energijom i tvojom dušom, bolno je unakažava. Znam, ljudi ga mješaju sa siromaštvom jer najčešće dolaze pod ruku, pa te zajedno, onako neimunog shrvaju i unište.

Na bijedu se jednostavno navikneš. Predaš se ništavilu oko sebe, dopustiš životu da se igra ringišpila sa tobom, nikada ne ulazeći u otvorenu borbu sa svojim demonima. Povučeš se bez otpora, kriviš zle ljude i goru sudbini, kriviš život. Tada te obhrva i siromaštvo, tuga, nesreća.Tako sinko, samo uništiš najfinije djelove sebe, pretvoriš se u onog vječitog nezadovoljnika koga si do skora prezirao. Dođe starost, a ti jadniji nego ikad, sa vagonom neispunjenih snova. Naravno da onda svi žele da se vrate u prošlost, da život skrenu drugim tokom. Ali malo morgen, onda to nije život već naučna fantastika...

Zato sinko, ustani sada i poleti u život, bori se do poslednje kapi damra i ne dozvoli da te obuzme bijeda. Nikada ne ustukni ni pred čim, obuhvati život objema rukama i nauči da pobjeđuješ sam sebe...

   

Baba koja ne pamti ovakve vrućine

Random pojava na televiziji svake godine. Takvih baba na ovom svetu postoji onoliko, koliko je svetu ostalo godina do Sudnjeg dana. Pandan dedi koji ne pamti onoliki sneg.

   

Ravnopravnost polova

Fraza, u koju treba verovati koliko i u deda mraza.

"Marija Ivanović" je ustala jutros. Sela je u svoj automobil koji su izmislili i napravili muškarci iz metala koji su izlili muškarci od rude koju su iskopali muškarci. Nalila je benzin iz nafte koju su dobili i preradili muškarci i odvezla se putem koji su asfaltirali muškarci. Ušla je u zgradu koju su sagradili muškarci od betona koji su zalili muškarci i cigli koju su sazidali muškarci i greje kotlom koji su napravili muškarci pomoću goriva koje su opet preradili muškarci, popela se liftom koji su montirali muškarci. Upalila je svetlo koje su instalirali muškarci, prelila je vrelom vodom, podgrejanom na gasu koji su dobili muškarci, kafu koju su prevezli avionom muškarci sa plantaže koju obrađuju muškarci. Sela je za kompjuter koji su izmislili muškarci, otvorila je program koji su napisali muškarci, ušla na na internet koji su stvorili muškarci i slovima azbuke koju su napisali muškarci ispisala: "Ja sam nezavisna žena, šta ce meni ti alkoholičari"?

?
+158
3
definicija