Napredna realnost je izuzetno složena tehnika slična virtuelnoj realnosti, kojom se postiže efekat da se stvarno okruženje subjekta, koje je često sumorno i ponižavajuće i kao takvo bi moglo da dovede do nezadovoljstva i bunta, zameni prijatnim i umirujućim. Virtuelna realsnost koristi savremena tehnička pomagala, da bi se izmenila i iskrivila stvarnost, dok napredna realnost koristi izvore informisanja (TV, radio i novine). Cilj je eliminisati racionalno razmišljanje subjekta i prevariti njegova čula i prazni stomak, uljuljkati ga i po mogućstvu do svake mere pasivizirati. Virtuelna realnost se primenjuje na jednom subjektu, dok je je napredna realnost uspešno primenjena u praksi nad višemilionskim uzorkom. Virtuelna realnost se konzumira obično do sat vremena, dok postoje primeri subjekata koji zauvek ostaju u naprednoj realnosti. Potpuni efekat tako dugotrajne izloženosti naprednoj realnosti još uvek nije dovoljno ispitan.
Srbija
Mozak čoveka u Srbiji koji se odškolovao, osposobio da radi i stvara, zaposlio u struci, pošteno zarađuje... Ostao je u Srbiji i primenjuje svoje znanje, a nije otišao "preko".
- Brate, Pera počeo da radi u bolnici.
- Onaj Pera što je završio medicinu? Što govori 4 svetska jezika, živa enciklopedija.
- Taj.
- To je prvi neodliveni mozak u našem kraju.
Stavljati nekome reči u usta.
- Mislim da su troškovi života previsoki i da ovo ne ide u pravom sme...
- Koliko te plaćaju da mrziš našeg precednika Vučića tako jako?
- Ne učitavaj mi sadržaj, botino - udavio se tim sendvičem dabogda!
Kaže se za lika koji može svima da pomogne ali njemu ne može niko. Uvek je tu kada ti nešto treba. Bilo šta. Ako ti fali lova, on je tu da ti pozajmi, ne moraš da žuriš sa vraćanjem, može i posle prvog u mesecu. Da ti da savet, da te sasluša, da te ispoštuje - tu je, nema problema. Nemoj nikad da se ustručavaš da ga pitaš, jer sigurno će moći da ti pomogne.
Ali iako on svima velikodušno čini usluge, njemu je nemoguće pomoći. Ne zato što on nema problema, dakako da ih ima, ali njegove probleme ne može rešiti običan smrtnik. Možda bi ih i on sam rešio, ako može drugima, zašto ne bi sam sebi pomogao. Ali njega muče neke apstraktne stvari, koje drugima nisu jasne. Ili jednostavno ne može jedino sebi naći rešenje, da bi mogao drugima - kao neki vid dara a opet i prokletstva.
-Matori, je l' znaš ti možda Gavrila?
-Gavru Spasitelja?! Kako ne bih znao, Gavra mi je spasio kera od sigurne smrti veštačkim disanjem kad ga je spucao auto dok je jurio mačku. A i nije to jedini put da mi je pomogao...
-Ma i meni je Gavrilo učinio, našao mi čovek posao u struci. Evo do danas radim kao vulkanizer kod Majstor Sime.
-Šta s njim?
-Ma ništa, Majstor Sima se propio, sad sav posao pao na mene...
-Ma bre mislim sa Gavrom, što si me pitao da li ga znam?
-A to! Veliki belaj snašao našeg Gavrila...
-Pa šta se desilo?
-Ono najgore, moj Nemanja...
-Ma nije moguće!
-Jeste, jeste... Nejebica.
-Pa koliko dugo to već?
-Ima...ima jedno tri meseca.
-Pa šta ćemo sad, Ćirilo? Nije Gavra bilo ko, ne može on sa svakom?
-Znam, šta meni pričaš... I baš mu se vidi da ga drma nejebica. Mislim vidim ja njega kako govori klincima šta da igraju ispred kladionice i sve to, ali vidi se da je smoren.
-E pa vala ja ću da mu se odužim!
-Kako? E ali pazi, ne voli on takve kao ti, nisi njegov tip, suviše si...muško...
-Ma ne to, Ćirilo! Znam ja jednu malu, leči nejebicu dušu isceljuje!
-Da, ali Gavrilo je nulta krvna grupa, teško da će to ići, ne možemo mi njemu da pomognemo...
-Ma, brate, veruj mi i ova je, nema kome ne može da da!
Reč verovatno nemačkog porekla. U anatomiji životinja, meso sa trbuha izgleda bilo koje životinje dok se u Srbiji ustalilo da se ovaj izraz koristi isključivo za svinjsko meso. Termin koji se često koristi na svim našim slavljima. O pauflehu se priča s poštovanjem, koriste se najfiniji izrazi da se on opiše, često ljudi i uz određenu dozu sete i nostaligije govore o njemu. Kilogram dobrog paufleha ne može da se zameni ni sa kojim jelom vrhunskih kuvara. Jedna od glavnih poslastica svih istinskih gurmana.
U pečenjari:
- Šefe, daj kilo prasetine, al' da bude od paufleha! 'Ej, i dva piva, al' da budu ona do motora!
Biti pod finansijskom ili političkom protekcijom. Ljudi koji imaju leđa imaju tu privilegiju da ih koriste samo kad se nagnu da vide koliko su sirotinje popišali za danas, dok ostatak stanovništva svoja uglavnom potroši do 40e godine života.
-Dobar dan. Vozačku i saobraćajnu. Znate li zašto smo vas zaustavili?
-Računam da ste gladni pa sad gledate mene da opljačkate.
-Evo ga šaljivdžija, pa takve samo i čekamo. Ajde šaljivdžija, izađi iz auta i otvori gepek.
-Je l' ti ličim ja na nekoga ovako kad me pogledaš?
-Ma šta me zamajavaš ovde bre, nemam ja vremena za tvoje gluposti. Izlazi iz auta i otvaraj gepek da vidimo da l' imaš zimsku opremu.
-Meni je Dragan J. Vučićević ujak debilčino lojava, nemoj sad da ga pozovem pa da stavi vas smećare na naslovnu stranu. Ima deca na ulici da vas pljuju.
-Jao pa meni je stv.. Nisam.. Otkud vi u Luč... izvolite. Srećan put.
Au jebote zavezaće mi se creva. Bože, ako stvarno postojiš brzo nam pošalji nekoga. Opa, evo ga. E, ako ovaj sa peglicom ima leđa onda i treba da crknem od gladi. Dobar dan. Znate li zašto smo...
Predmet iz zone sumraka.
Ni posle 20 godina svakodnevnog pritiskanja više puta dnevno,nećete znati da li se pali na gore ili na dole.
Često se sećaš svoje prve simpatije. Umiljato lice, a ispod đačke kecelje, haljinica na falte, bele hulahopke i cipelice na kaiš, ma idi bre!
To je ono prvo klinačko snimanje kad ti nije jasno šta ti se tačno dešava, ali primećuješ da ti je pogled često prikovan na to malo žensko čeljade. Tu posle bude još par simpatija kroz osnovnu školu, malo intriga po leksikonima i glasina na velikom odmoru. U tom dođe pubertet, srednja škola i onda BAAAAM!
Zaljubiš se kao mladi tetreb u sezoni teranja, a da ne znaš 'de teraš. A osećaj - neopisiv.
Ona ide sa tobom u razred, ne možeš da dočekaš da dođeš u školu, pa se lickaš, pa se pickaš, pa trebiš mitisere i ostale bubuljke, pa rokaš pola litra bruta, eventualno denima, pa teraš kevu da ti pere ''pe'stokeca'' dva puta nedeljno da što pre izblede, pa mora prljavo-bele starke i jakna vijetnamka, pa čitaš Prevera i vežbaš recitovanje, pa se uživiš u ljubavne jade mladog Vertera ili oficira Vronskog, pa kao nešto i sam pišeš, pa si sav romantičan i ustreptao, sliniš dok sam u kući gledaš ''Sjaj u travi''...
Ne treba naglašavati da si pred ekipom ultra-huligan, uvek spreman da zapodene šorku i nabode najvećeg u suparničkom taboru. Slušaš samo njujorški hard-kor i koristiš sve opijate kojih možeš da se domogneš.
:Matursko veče, poslednji ples, on konačno skuplja hrabrost da je pita za igru, i ona pristaje:
Oboje ćute dok se lagano njišu. On je ispunjen, svet je njegov i ne postoji više ništa i niko osim njih. Ne vidi joj lice jer mu je nos u njenoj kosi, ali kao da je to sad pa bitno, grudi mu pucaju od neopisivog naleta sreće, ljubavi, šta li je? Pokušava da joj nešto kaže na uvo. Šta ''nešto''? Sve bre, od onog 1. septembra pre 4 godine, pa do današnjeg dana, svaki dan u magnovenju i svaku besanu noć, i Prevera i Rakića, i Tolstoja i Hemingveja, i svaki derbi koji je gledao, ali nije video, i svaki ukor roditelja koji je slušao, ali nije registrovao, i zašto mu je slab prosek i ne može da upiše fakultet, i kako je slušao Parni Valjak iako babi nije isteklo ni 40 dana, i svašta bi joj još rekao, i o stvarima koje ga interesuju, i o onima koje prezire... A poslednji ples traje li, traje, svečana sala se okreće oko njih i cela Zemlja i sam Svemir, dok se njemu čini da stoje nepomični, daleko od svega.
E-mol označava kraj pesme i on konačno odmiče lice, a da nije procedio ni reč, hvata njen nesigurni pogled pun nečega, ali on ne zna čega. Ona polako hoda unazad, njega već zovu drugari da ukrste ruke i ispiju špricer na eks, ona ga još uvek gleda, a on stoji nepomičan na mestu koje je do maločas bilo centar Univerzuma.
Krenuli su taktovi neke vesele pesmice, svi su poskakali i podigli ruke, nije je više mogao videti i momenat je iščezao u nepovrat. Od te večeri ju je veoma retko viđao.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
:20 godina mature, uzavrela atmosfera, potoci alkohola:
Ona (vidno pijana): Pa gde si ti šmokljane, toliko dugo? Nisam te videla godinama, na 10 godina mature nisi ni dolazio? Ništa se nisi promenio, isti onaj mladi pavijan, doduše sada već malo osedeo hahaha. Sedi bre ovde...
On: Eeeej, vidi nju. Super izgledaš, kao da se nisi 3 puta porađala! Pa pričaj, kako život?
Ona: Pa moglo je biti i bolje. Preudala sam se pre par godina, mada i ovaj skot dosta pije, maltretira decu i mene, tražim način da ga ostavim, ukratko. Ti, govori?
On: Živim u Kanadi, radim u fabrici konzervi, vozim Harlija i pomalo sviram bas na našim zabavama tamo. Imao sam problema sa drogom i alkoholom, ali sad sam dobro. Nisam se ženio, dece nemam. Eto...
Ona (posle duže pauze): Koja si ti pička od čoveka! Imao si nas na keca sve one godine, a nisi imao petlju da realizuješ jebeni penal! Zbog tebe fakultet nisam završila, mnogo sam se brinula kad te je droga uzela pod svoje, onda si otišao preko, a ja se udala za prvog koji je naišao, jer je u kući više bilo nepodnošljivo... A sećam se, kad sam te ugledala onog 1. septembra kad smo krenuli u srednju, eeej noge mi se odsekle... :pričala je do dugo u noć, staloženo i po redu:On više ništa nije rekao, samo je sebi nasuo prvu čašicu alkohola posle 8 dugih godina apstinencije. Osetio je da su opet centar Univerzuma. Samo se on ovoga puta okretao u suprotnom smeru.
Tvoja izjava na jako dosadnu i nezanimljivu priču tvoga sagovornika.
Na četu.
-Car, naš ekspert za istoriju : " Dušan je sa vlasti zbacio svog oca Stefana Dečanskog, uz pomoć vlastele nezadovoljne politikom Stefana Dečanskog prema Bugarskoj i Vizantiji, nakon bitke kod Velbužda. Dušan je značajno proširio granice srpske države prema jugu..."
-sandrita, smorena zato što je nolajfer pa još i na Vukajliji mora slušati druge nolajfere : " Idem gledati farbu kako se suši. "
Ono šta je bitno dok pričamo sa komšijom druge vere.
A: ...ma to komšo, kažem ja uvek, jebeš religiju bitno je ko je kak'i čovek. Draži si mi ti od pola komšiluka, bez obzira što si musliman.
B: Pa drago mi je ako je tako. Nego slušaj, pravimo neko slavlje u subotu, dolazi mi i rodbina iz Bosne, pa ako oćeš navrati na piće?
A: Videću, ako budem slobodan dolazim. Odo' sad, vidimo se!
.
.
.
C: Šta ti bi, što si se zadržao toliko?
A: Ma sreo Ramu baliju usput, zvao me na neko slavlje u subotu.
C: Pa oćeš ići?
A: Sti luda bre, da me oni njegovi džihadisti zakolju tamo?!
Lampa je savršena stvar. Svetli u mraku. Da li ti možeš da svetliš u mraku? Ne možeš. Jer si mnogo mračan. Ljudi su mračni. Treba nam više lampi u životu. Nisi radostan? Kupi lampu.
Legitimna prodaja leda po ceni od par evra za kilogram.
- Dobar dan, može li 700 grama fileta soma i 300 grama leda?
- Molim vas, kako to mislite...želite li kilogram fileta? Mi led ne prodajemo...
- Jok i ne prodajete, prošli put ste mi dali u kilogramu 700 grama fileta, i 300 grama leda, pa bih ja tako i ovaj put, baš je bilo dobro.
- Kad je tako, onda ćemo vam dati isto, evo izvolte, led je baš svež, jutros napravljen, a za filete soma i nisam baš siguran. Vidimo se i prijatno.
Krađa.
Novinar: Gospođo Brnabić, da li ste Vi za vanredne izbore?
A.B: Pa znate kako, ja sam uvek spremna za izbore, ako predsednik tako odluči, ali nisam za to da se neophodno prekidaju reformski procesi...
Kosovar.
Uglavnom reč korišćena od strane meštana, upućena doseljenicima sa Kosova, izgovorena u negativnom kontekstu, propraćena sa “mamu mu jebem, prodo kuću šiptarima”.
Dok kosovari insistiraju na tome da su zapravo “kosovci”, stručnjaci rade na istraživanjima koliku težinu zapravo može da ima poslednje slovo razlike u reči, i koja je zapravo razlika izmedju dva izraza.
Nisam ja kosovar nego kosovac!
Jedini dan kad ne pričaju šta žele. To očekuju.
-Draga, šta želiš da ti kupim?
-Pa valjda znaš.
I šta 'š ti sad?!
Veoma
Iritantna
Pojava
Kojom
Osoba A
Inače debil
Pokušava
Da saopšti
Osobi B
Inače živčano fragilnoj
Neku
Nebitnu informaciju
Tako
Što će
Nakon
Svake
Riječi
Lupiti
Send.
Dabogda poginuo.
Život u okviru, u prokletoj avliji.
Zona komfora iz koje se veoma teško izlazi, a i zašto bi?
Osećaj moralne, a pomalo i fizičke dekadencije.
Jutro startuje kako običaji nalažu, kafom... gorkom kafom. Neka gorčina ubije osećaj dobrog jutra, da te spusti na zemlju iste sekunde. Zašto započeti dan kako treba, i uopšte se radovati još jednoj prilici da uradimo nešto na ovome svetu, kada nam osećaj gorčine može ubiti želju za svime odmah. Još ako je cigaretica tu, pun pogodak. Smrad iz usta, tvoj smrad od života je upotpunjen.
Možda nismo svesni, ali ta gorčina koju kafa donosi je i naš život.
Krijemo se od sunca.
Koristimo stimulanse da ostanemo budni, da preživimo još jedan dan.
Osećamo gorčinu.
Smrdimo i propadamo.
Život ide dalje, dan se nastavlja. Kafa ostaje, gorčina ostaje. Ne, nije to volja za dokazivanjem... želja da se uradi nešto korisno. To je jednostavno napredak, ili nazadovanje? Hm? Pogled je usmeren, samo napred, u izvršenje zadataka.
Novi vidici? Ne.
Novo znanje? Ne.
Preživimo još jedan dan? Da.
Nova kafa, nova cigareta, stara gorčina. Ista gorčina... od srednje škole, fakulteta, raspada porodice, nemogućnosti formiranja iste. Emocionalne smrti, straha od vezivanja. Gorčina. Uvek ista gorčina. Dan je isti, mesec je isti, godina je ista... sve je isto. Možda se akteri promene ponekad, ali su sve to iste glave, isprane, bez budućnosti, bez prosperiteta, ali sa nekom svojom gorčinom i problemima.
I dan se završava, gorak, usran i smrdljiv. Plovi se u neke druge vode, sa one strane realnog. I dolazi novo jutro, i nova gorka kafa, ali stara gorčina. Bez ikakve volje da se kafa zašećeri a cigara izbaci.
Do kad?!
Taedium Vitae.
