Suviše matora za svakog iskusnog pedofila.
- Mala, vodim te sutra na Dejvis kup, Boba Živojinović mi dao karte za ložu.
- Ko ti je taj Boba Živojinović? Valjda Bata?
- Ma kakav Bata, Boba Živojinović, teniser,
- Nikad čula.
- Ma bre, Boba, Brenin muž!
- Šta, zar je Brenin muž igrao tenis?
- Toooo, lutko!
Persona rođena 1984. god. ili poslije. Vučko, maskota zimske Olimpijade 1984. je starijima orijentir u traženju partnera ili piletine - zavisi šta vam duša traži. Ili izraz za osobu puno mlađu od govornika.
1) -Vidi onu rumenu, mrnjau.
-Ajde, prdonjo, imaš 45 godina, ta mala ne zna ni Vučka!
-U, jebem joj rodno lišće!2) - Prati onu krasnoguzu s blizancima, bili smo juče na roditeljskom. Kako bih joj plasirao Rumenka Gromopucatelja.
- Budalo, ona ne zna Vučka, a rodila već sa 16. Da popiješ sav Vrbas i Drinu, ne bi ručao što je ona večerala.
- Jebeš mu večericu, ajmo mi na pivo da izbrišem dojmove.
Ono što definiše čoveka u raznim situacijama. Nebitno da li si ikad gasio zapaljen komp dedinom rakijom koja je ostala nepopijena jer je komšija Zoran ostao trajno slep nakon konzumiranja ili si mrtav pijan smatrao da je bolje da odmah samovoljno skočiš u kanal umesto da pokušaš da se pomeriš da bi nailazeći auto prošao pored tebe. Nebitno da li si od iznenadne sreće povikao nešto sramotno po čemu si kasnije dobio nadimak ili si instiktivno rekao da ti je omiljeni film Kickass. Čovek se po prvoj reakciji poznaje.
Enterijer: bolnička soba.
- Šta si to uradio sinoć debilu? I kako si, zaboga, preživeo pad sa četvrtog sprata?
- Zapalila se krpa na šporetu. Morao sam iskočiti. Šta je sigurno - sigurno je.
- Mogao si ugasiti vatru i nastaviti normalno... Ovako si mogao samo poginuti, možda eventualno ostati invalid.
- Prva reakcija brate. Ajde dodaj mi peckalicu da počešem polomljene ekstremitete. Što me gledaš tako?
Ono što te jebe kad te ne jebu dva posto.
Sekretarica: Mene u ovoj firmi ne jebu dva posto.
Koleginica: Pa... mislim da si otprilike pogodila procenat.
Pola dvanaest uveče, polako se pojačavaju melodične krajiške pesme na radiju, mašina se zagrejava drva će da se seku kad je jeftina struja, dabome.
Eno ga Mićo opet seče drva, komarci se ne čuju od cirkulara.
Ja sam tada imao četiri, a Stanica, moja sestra dve godine. Bili smo kao i sva ostala deca, zdravi i pravi, ali smo bili veoma siromašni i jedva sastavljali kraj sa krajem. Otac i majka su se borili koliko su mogli, bilo je izuzetno teško. Otac je radio po dvanaest sati u željezničari i jedini donosio novac u kuću. Majka ja bila domaćica.
U leto dve hiljade četvrte, brat od strica moga oca je ispraćao sina u vojsku. Pravili su veliku gozbu i mi smo naravno bili u zvanici. Porodica brata mog oca je bila izuzetno imućna, bavili su se otkupom i preprodajom čelika i imali su nekolko luksuznih hotela. Mi smo bili veoma siromašni, ali kod oca i majke je važilo pravilo da se na svako rodbinsko veselje moralo ići. Kao i obično, pripremli smo svoju jedinu odeću, otac se uzajmio za poklon, a ono što je meni kao malom dečaku ostalo urezano u sećanju jeste domaća Žito torta koju je majka uvek pravila za ovakve prilike. Njoj je ta torta bila izuzetno važna. Kada bude gotova, mi kao deca smo gledali u nju kao u neku totem, baš zbog toga što je njoj toliko značila. Ja sam pored nekog strahopoštovanja prema toj torti, iako veoma mali, osećao u isto vreme i žal za majčinim od svakodnevnog rada ogrubelim rukama kojima mesi.
Došao je i taj dan. Proslava kao i proslava. Dolazak, ljubljenje, majka je tortu na ulazu ostavila na platou namenjenom za iste. Našu tortu ostavila je među ostalim, velelepnim kupovnim tortama od kojih je svaka pojedinačno koštala kao sva odeća koju ja i sestrica imamo na sebi. Ostavila ju je bojažljivo posmatrajući je kao mene kod učiteljice kada sam pošao u prvi razred. Ne brinite gospođo uklopiće se. Proslava, proslava, proslava, četristo gostiju, ludnica. Svi skaču vesele se, rsaju. Nas četvoro smo presedeli celo veče. U deset sati se prigušuje svetlo, domaćin najavljuje tortu. Kakvu tortu, pa ovo je ispraćaj a na svadba? Konobar donosi našu Žito tortu i postavlja je na sred sale. Domaćin poziva sve goste da doću i počnu gacati nogama po torti. To su i uradili, četristo ljudi je gacalo nogama po njoj dok se nije pretvorila u krem. Na kraju došao je jedan sasvim mali čovek izvadio kurac i počeo pišati po svoj toj smesi.
Dobar dan, dragi gledaoci. Praznična euforija je svuda oko nas, svi se pripremaju za najludju novogodišnju noć. Pitali smo prolaznike gde će i kako oni dočekati novu 2016.-u godinu.
Zdravo, gde ćeš ti za novaka?
-Ne pratim tenis, a i ne volim Đokovića pozz.
Ne ne, nisi me razumeo, gde ćeš provesti najludju noć?
-Najludju noć gde ću provesti? Pa ne znam, verovatno negde u Amsterdamu na proleće kad skupim pare. Ješću pečurke i ti fazoni.
Aman čoveče za novu godinu gde ideš? Doček, kapiraš?
-Aa to. Pa nigde ne idem, ostaću kući sa devojkom. Osim ako moji ne pozovu familiju iz Švicarske kod nas, onda jebiga. Nemam plan B.
Dakle, ekonomska kriza uzdrmala je najviše studente, kao što vidite dragi gled...
-Ma koga uzdrmala kriza?! Nije kriza nego stvar principa gospodjice, da ne kažem gospodjo. Za Zlatibor imam para, ali ne dam užičkoj stoci 100 evra za noćenje. Aloo, pa šta je ovo, Majami bič? Agenciji da dam 100 evra za "doček u Bratislavi, 5 dana, 2 noćenja". Gospodjo, kako to 5 dana a samo dva noćenja? Ma marš u...
Dobro dobro, a naš gradski trg, neki restoran, klub, diskoteka?
-Ma kakav klub, kakav restoran. Da gledam 100 debila kako se debilišu? To imam na pinku i hepiju svaki dan. A da se pored moje tople sobe smrzavam na trgu? Oću boli me k... uvo. Lepo za te pare uzmem gram kokaina, next sokove, naručim dve karadjordjeve, i lepo ja i moja draga ludujemo celu noć, smejemo se, vodimo ljubav. Posle lepo legnemo zagrljeni pod jorgan i zaspimo. Šta ima lepše od toga?
Pa dobro, a recite nam da li imate neke novogodišnje odluke, šta planirate da promenite prvog januara?
- Ništa. Ne znam zašto su ljudi u tripu da 01.01. donosi neke promene u odnosu na 31.12. Meni veće promene donosi 14.05. Tad mi je rodjendan, znate, pa dobijem dosta para od rodbine, a i devojka me obraduje nečim.
Kakva vam je bila 2015-sta, šta očekujete od 2016-ste?
-Bila je odlična, od ove nove ne očekujem ništa manje.
Neka poruka za naše gledaoce?
-Bolje putujte i zimujte u februaru, cene padaju dosta. I slavite srpsku novu, jebeš ovu. Pozz
Otužna pojava, kvazisprdnja sa nekim nedostatkom neke javne ličnosti.
Kao, eto, mi smo tako dobri da i oko toga možemo da se zajebavamo a oko toga se kao ne zajabava ali mi smo takvi likovi opušteni da sve može sprdnja i zebancija dvaes četri kroz sedam nema granica, ludilo, šala, moreeee, zakintos, obala. Jeftino.
- zdravo ivane ivanoviću haha jel možeš da sedneš za sto
- mogu što
- pa ne mislim nizak si pa jel dohvataš hahahah
- publika ahhahahah
- ivan ahahaha a jesam nizak baš majmun
- svi ahahahahaa
- ivan ah- de si đule van gog šta rrradiš brrrrateee kapiraš imitiram te
- publika ahahahah
- đule aahahah... carrrrina si brratunga rrriba rrribi grrrrize rrrep
- svi ahahahaa
- đule eh- e sašo matić svaka čast ti baš znaš da se našališ na svoj račun ajde pričaj neki vic kako si slep
- ahaha znate šta kaže Saša Matić kad menja sijalicu?
- svi ahahahah a priiičaj
- kaže e kad i ova pregore
- ahahha kako si ti sale car znaš da se našališ na svoj račun
- sale ahahaha publika ahhaha
- sale uh- hahaha vlasto velisavljeviću baš si mator
- hahaha ne čuje baba sine ahahha
- publika ahahahah
- ivan ivanović ahahah vlasto car si
- vlasta
Sada već legendarna izjava Sergeja Trifunovića sa beogradskog mitinga podrške Saletu Prangiji u predvečerje predsedničkih izbora, ovih poslednjih. Data na konto nekih poziva iz Službe na njegov mobilni i navodnim sugestijama izrečenim kroz kuhinjsku krpu da malo smanji gas. Posle se ispostavilo da nije istripovao, jer je izvisio za ulogu u "Senkama nad Balkanom", seriji u kojoj je rolu dobio čak i dostavljač pice ekipi na snimanju.
Polako počinje da nalazi primenu i u svakodnevnom govoru takozvanih običnih ljudi.
- Kevo, daj soma na zajam do za neki dan. Vraćam.
- Uuu, znam, k'o i do sad što si vraćao. Nemam.
- Daj bre kevo, Englezi danas, Boksing dej, mojne to da mi radiš jebote. Imaš dvaes mića čisto sutra, tebe mi jee..
- Nemam čoveče! Idi radi bre nešto, skini mi se s kurca više!
- Ajde kevo, ne zajebavaj, sutra je sveti dan fudbala, pogledaće nas kladioničarski bogovi! Ako ne daš, odrukaću te ćaletu što si mu zabola lozovaču pa sipala vodu, čovek se ŠLOGIRO, jedva sam ga povratio unučetom vinjaka.
- Sine, imam 64 godine i malo me više zabole kurac da se plašim od tvog oca. Drži pare, evo ti i meni singliraj Čelzi i 3+, ponesi ovaj recept da mi uzmeš Presolol u povratku.
- Oću kevo, no problemo frke bez. Ljubim te!
To ti je ono kad si klinac pa te zovu na žurku.
Te klinačke žurke sa sokićima.
To je kad si klinac i kad imaš taj osećaj promašenosti.
Na klinačkoj žurci.
To je kad si ružni retardirani klinac na tepihu i druga deca plešu.
U patikama i cipelicama.
Plešu uvek uz Zdravka.
Znaš ono: "Nešto me tera E tebi kao ženi"
To je i kad klinke odlaze. Onako klinački, bez krivice, odšetaju ti se iz života.
A Zdravko jauče "Produži dalje, pali od mene jerbo još si dete".
I oćeš ti sad da budeš jak ko Zdravko, al ne da ti se.
Prska limfa iz očiju.
- Amputacija Zdravka
E, to ti je ono kad ti izraste koštana struktura, celulit, sise i muskulatura, pa pomisliš kako si jak, kako si nadrastao taj jeftini očaj, taj neprijatni osećaj odsustva.
Klanjaš se perspektivi, Smislu, zaljubljuješ se pomalo u sebe ...
Stojiš ispred ogledala, posmatraš svoja slana ramena ... mame te.
Trljaš stomak sapunom, sapunica se cedi, mokrom ti se skupe bradavice pa izgledaš ko na filmu.
Prijatna iluzija.
Ali.
Da, uvek ima Ali.
Zdravko se upravo tome nada.
- Zdravko strajks bek
Da.
Vraća ti se kad si najjači.
Najoholiji.
Da te ponizi.
Prizemi.
Vrati ti onaj haos, onu oporu nostalgiju, zovi je melanholijom, nebitno mi je.
Zdravko Bič Božji.
Ne Bič kao bičarka, nego .. onaj što te posrami, učini ponovo bogobojažljivim.
Slabim.
Nebitnim.
Da, jako dobar osećaj ...
Poneku sreću odglumiću
Srpska verzija dece u Africi.
- Gde ćeš s tim prokislim pasuljem?
- Pa da ga bacim.
- ŠTA ĆEŠ BRE DA BACIŠ?!?!
Osoba koja radi putne isprave za onaj svet.
-Ne bre Mihajlović nego Mihailović!!! Šta sad da kažem čoveku?
-Pa reci mu majstore, ako ga vrate s granice, ja o svom trošku klešem nov spomenik.
Partibrejkersko pitanje koje ti sledi, ako još nisi postao čovek, a planiraš da se upustiš u nešto veliko, ili napraviš neku glupost. Nije sve u ljubavi, ima nešto i u lovi.
- Mama, tata, ženim se.
- Protiv koga?
- Pa protiv Maje, pobogu ćale! Pa pet godina smo zajedno.
- Kuku! Pa od čega ćete da živite vas dva večita studenta?
- Troje!
- Kako sad troje? Nećeš valjda dve žene k'o arapi?
- Ma ne, nije to.
- Nego ćeš sa još nekim mužjakom da je deliš? Pa da te se odreknem preko novina...
- Ma dete nam je na putu.
- Pa to dete će po rođenju imati više mozga od vas dvoje, vidim ja.
Po Darvinu kad je čovek postao od majmuna, valjda će jednog dana od svih nas.
Naravno, postoji mnogo stvari koje te vode u taj svet odraslih ljudi..
Prvi koitus, ključevi od kola, prva plata, žena, deca, shvatanje da keva ipak najbolje kuva.
Ali kad se to dešava?
Dešava se posle dve godine biroa koje dolaze posle 4 do 6 godina fakulteta,
koji jopet dolaze nakon srednje itd. Znači sa 30, ljudi postajemo sa 30 leta gospodnjih (+-5godina).
Ali šta je sa onim likom kojeg se sećaš iz šestog razreda. Došao je kod vas na početku godine, pukao peti, nije ga volela ova iz fizike, matematika takođe nije išla.. Bio je faca uvek, stariji od svih vas, bio živahan da ne kažem BREzobrazano-nemiran. Završio nekako sa vama, nije otišao na prijemni. Ćale mu varioc, svršio neki kurs, sa 16 počeo da radi ko ćala u radionici(život ga naterao). Sa 20 je već gurao kolica sa jednim detetom pa sa drugim, a kad si ti napunio 30 i krenuo da častiš drugove jerbo je legla prva plata(ipak je to onaj osećaj samostalno zarađenih prvih para u životu) valja se proslaviti zar ne? A on? On je jurio udžbenike za peti razred osnovne klinki i drugi osnovne klincu..
Kada je on postao čovek?
-Evo sine, sad si postao čovek, emancipovan, nek ti je nazdravlje, od sad ti plaćaš račune, uspeo si u životu, imaš tu malu, jednog dana i unuke da nunam na koleno, dogodine ako ne pre...
Borac protiv kapitalizma. Borac protiv olimpizma. Borac za jedan novi svet (namerno ne kažem bolji, jer bi to značilo da je i ovaj dobar). Neki kažu i borac protiv vetrenjača.
Duci je u javnosti poznat kao jedan od najboljih košarkaša sveta i kao čovek koji 1972, napušta olimpijski tim iz protesta. Svi su se dogovorili da napuste igre jer su bili prevareni, nepravedno izgubivši trku za zlato od strane nadopingovanog autsajdera Puerto Rica (za koga je utvrdjeno da su barem dvojica igraca bili dopingirani a FIBA nije poništila utakmicu!). Igrači se dogovorili da svi napuste ove i inače vrlo dramatične igre medjutim jedino je Duci imao obraza da održi datu reč.
Nakon sportske krarijere, intelektualno se izgrađuje, postaje magistar pravnih nauka (nije doktorirao zbog smrti mentora), doktor filozofskih nauka i “prećutno”, doktor iz oblasti sporta i fizičkog vaspitanja, kažem prećutno, zbog ideja koje bi dovele u pitanje instituciju koja bi mu izdala tu titulu. Počinje kritički pisati o degeneraciji modernog, posebno olimpijskog sporta gde su nečasne igre, doping, laži i pohlepa (ne samo politika!), nažalost odavana neizbežne pratilje (sve besmislenijih) Igara. Poznat je dr Simonovic možda jos više po svojoj izvrsnoj knjizi "Pobuna robota". Teza je da je sport kakav je danas zapravo igra drogiranih robota i prljavog novca i kao takav nema apsolutno nikakvih veza s izvornim antičkim načelima, a vrlo malo sa moralnim ili ljudskim vrednostima.
Napominjem da je Duci počeo sa kritikom sporta još davne 81 godine i još od tada biva proganjan, tako da svima bude jasno kada je u pitanju njegova politička obojenost. Za njega bi se moglo reći da je čovek bez “dlake na jeziku” ili što će reći u maniru urbanih tekovina, on “naziva stvari pravim imenom”, ne želeći ni izbliza da ga stavim pored tih “urbanih” likova koji se vrzmaju po političkoj sceni
Da kažemo nešto i o Ducijevom načinu obraćanja. Mnogi kritikuju njegovu isključivost i izvesnu dozu agresije pri iznošenju argumenata, mnogi se i uvrede pritom, ali ja bih to opisao ovako. U društvu gde svi okreću glavu, gde su svi pomireni sa sudbinom, gde svi zatvaraju oči i uši pred istinom čovek mora glasnije da priča da bi ga čuli i da bi se prenuli iz kolotečine kojoj se svi mi u većini prepuštamo…
Duci je velika ljudina i rodoljub,nepotkupljiv,ostao dosledan sebi i to mu "glavešine" nikada nisu oprostile.I danas je zabranjen,na većini medija.
Kome ćemo verovati na kraju? Duciju, koji je zdravlje žrtvovao sportu a dušu, po cenu sopstvenog siromaštva, istini i pravdi, ili našim političarima koji svoju navodnu borbu za našu stvar naplaćuju debelim bankovnim računima…? Mislim da nema dileme.
Ko je na kraju Duci Simonović?
Ludak ili genije?
Pesimista ili vizionar?
Don Kihot ili pravednik?
Fašista ili čovekoljubac?
Odlučite sami…
Preduslov za rešavanje naizgled nerešivog i dug život.
- Stigli nam neki računi sa kamatom od pre dve godine, jaoj, ja se živa pojedoh, a on uze pivo i ode da gleda utakmicu. E, taj čovek će da živi sto godina, ima bre živce ko konopce!
Zaostavština iz komunističkog vremena kad su radnici masovno iz fabričkih krugova iznosili (čitaj - krali) svakojake potrebne i nepotrebne stvari u nadi da će im nekad zatrebati za ličnu upotrebu i korist. Tako sad, svako od nas u svom podrumu može naći totalno sumanute delove nečega za šta nema pojma čemu mogu služiti. Tu su zatvarači kalašnjikova, ulja za transformatore u kanticama (veoma otrovno), vratila elektromotora, katodne cevi televizora, razne glodalice u delovima koje ni najbolji majstori ne mogu sklopiti jer su iznošene u delovima, topovi rentgen aparata, sočiva optičkih nišana, kade za galvanizovanje i šta ti sve ne. Naravno, sve je rađeno pod devizom: "Nosim kad i šta ima, a ne dal' mi treba"
Mile varioc: Alo, Rašo, gde nosiš taj ventil kotla?
Raša ložač: Pa kući, Mile.
Mile varioc: Pa šta će ti to?
Raša ložač: Ma ne treba mi, ali pogledaj kako je dobro gvožđe, potrebaće za neki kurac, stavim ja to u podrum i neka čuči .. ne uzimam kad mi treba, nego kad ima, moj Mile ...
