Omladina. Stanovništo koje je staro otprilike do dvadeset pet godina. Izraz je nastao pre dosta godina, približno na pola 18. veka. Najčešće su je koristili malo stariji ljudi kako bi želeli da dočaraju okrutnost mlađih prema starijima, a i uopšte njihovo bahato ponašanje.
Deda: .. i tako sinko, deda je tog dana sa samo jednom kriškom buđavog hleba, prešao dvadeset šes kilometara peške. p-e-š-k-e! Sa svom onom opremom sam tako pešačio, a one moje čizme propustile mi vodu pa mi je tako nezgodno bilo na putu da je to bilo strašno.
Unuk: A sa koliko godina si bio u vojsci?
Deda: Devetnaest. Možeš misliti kako smo mi mladi bili, a rizikovali smo život za državu.. A ova današnja mladež, bolje da ne pričam. Njih baš boli ćoše što će da nam uzmu teritorije, ej!
Unuk: A jel će kod nas biti vojske?
Deda: Ma kakvi, samo ako hoćeš.. Kod nas je to bilo obavezno, a sad...----------------------------------------------------------------------------------------------------
Delić teksta "Sumnjivo lice" , Branislava Nušića
Anđa: (krsti se) "Ju, ju, ju kćeri, crna kćeri šta sam doživela? Obećavaš čoveku da mu ideš u kafanu. Gospode bože kakva je ovo današnja mladež!"
Marica: "Onakva kakva je uvek bila mladež.."
Anđa: "Ju, pomeri se dete... nikad to nije bilo, nikad! Izmetnuo se svet, prevrnulo sve tumbe i promenilo se.."
Lik koji je non stop povređen. Povredio bi se i igrajući šaha. Po engleskom fudbaleru Ovenu Hargrivsu koji je imao reprezentativnu karijeru, igrao za Mančester Junajted i Bajern, ali nikada nije mogao da veže 2 sezone bez nekog ozbiljnog preloma noge, zbog kojeg bi odustvovao po nekoliko meseci.
A: "Brate, aj do grada."
B: "Kakav crni grad, ponovo sam sjebao zglob na fudbalu."
A: " Au sine, koji si ti Hargrivs."
___________________________________________________________________Fudbalske novosti :Pobede Čelsija i Arsenala, tuča u Sanderlendu, Hargrivs obnovio povredu kolena.
Efektna, polucinična i pomalo iritantna uzrečica za završetak priče.
Kraj, gotovo, nema više.
Ende.
- Čujem, pukli ste u nedelju od Trepče?
- Ne pitaj me ništa. Taman se primaknemo, taman uđemo u dobru seriju, a onaj njihov vampir desetka nas natrpa sa tri trojke i laku noć, prijatno. Frižider bi ubacio, budala.- Nisu te primili?! A radno iskustvo, a prosek 8,5?
- Došao Srba bilder sa partijskom knjižicom i laku noć, prijatno.- Reče mi Peđa da si raskinuo sa onom tvojom što studira grčki?
- Jovanom? Ma, da, rekao sam joj da mi treba više slobode, da ne mogu da budem ograničen stegama onoga što ona smatra ozbiljnom vezom. Ona to nije mogla da prihvati, pa sam rešio da potražim ko može.
- Znači, škartirala te, a?
- Znaš me - znam te...neki kreten je omandao na apsolventskoj i laku noć, prijatno.
Glasovi koje Bosanci gutaju više nego sve vrste bureka zajedno.
-Am're, keca s' opet dob'jo na pism'nom.
-Što, uč'telj'ce?
-Vid'š ba kol'ko si samogloosniika prog't'o, niđe nis' apostrof stav'jo.
-Nag'taš mi se svršot'ne kujo.
Širiti informacije vrtoglavom brzinom i sa izostankom i najmanje doze suptilnosti, sve do momenta dok ne počnu da odjekuju.
-Kume, prodajem neko vino, doneo mi stric iz Vršca neka tri bureta, ima brat bratu hiljadu litara, a slabo mi ide. Pa jel bi mogao ti nekako da mi pomogneš? Ne znam, da uradimo neke letke, da razglasiš tamo po firmi kod tebe... Bilo šta!
-Nemaš problema, saćemo to da rešimo iz mesta! Ženooooo!
-Šta ćeš sad, Bog te ubio da te ne ubije?! 'Sam ti donela rakiju malopre, šta ti sad fali?!
-Ta mani sad rakiju! Nego da vidiš ti ovog našeg kuma... Bacio se u biznis pa prodaje neko vino! Pa idi pitaj Dragicu jel treba Riletu možda neki balon! Al' obavezno da joj kažeš da ne priča nikom, to nešto ukradeno pa da se ne pročuje. Jel jasno?!
-'Oću, eto odma' idem, samo da opajam kuhinju!
-Pa dobro, kume, šta si mi sad pomog'o, ko da će me spasiti tri balona, a da lopov ispadnem! Daj zovi tamo s posla nekog, pusti komšiluk!
-Mani ti to moje kolege, to sve pivopije, nisu to ljudi godpoda da im treba čestito vino! Nego ti da budeš pripravan, jer Dragica čim čuje ima da počne da zvoni po selu! A pare će ti ionako duže trajati nego glas da si nešto mutio.
-E dobro i kažeš! Ajd uzdravlje!
Uvod u korišćenje hrvatske riječi ili fraze u srpskom jeziku u cilju dodatnog naglašavanja značenja izgovorenog ili, naprosto, u svrhu ruganja hrvatskom jeziku.
- Felikse, zašto nisi skočio kad je bilo predviđeno?
- Čekam da se, što bi rekli Hrvati stvore povoljni uvjeti za skok.
----------------------------------------
- Možete li vi reći istražnom sudiji kako je došlo do tuče između dvojice optuženih?
- Ne mogu! Što bi rekli Hrvati - nisam bio nazočan. Otišao sam kući ranije. Strugala me nešto gorušica...
----------------------------------------
- 'Alo, idiote, zar nisi vidio znak za ukrštanje s putem sa prvenstvom prolaza!? Gledaj koliku si mi štetu napravio!
- Gospodine, boli me kurac. Što bi rekli Hrvati općim vam sa sestrom spolovilom u oral za to deranje. Čekajte policiju, pa nek' oni utvrđuju ko je kriv.
- Što bi rekli Hrvati - sa' ću bre da ti jebem mater! :ZVIZ:
Nešto kao okoštavanje grudnog koša, kad ti hrskavica u obliku piramide izbija napolje sa vrhom napred razume se. Ništa strašno da pileće grudi nisu uticale direktno na natalitet. Sredinom prošlog veka se zbog ove pojave momci nisu puštali na služenje vojnog roka, a poznato je da ko nije za pušku, nije ni za ženu.
- E brale, znaš šta ima novo?
- Šta?
- Oženio se Mika Kobac jebo te krv, da ne veruješ, smak sveta će garantujem...
- Što da se neoženi, nije retardiran čoveče a i dugo je sa onom devojčicom, dalo se pretpostaviti...
- Ali ima pileće grudi bre, ej pileće grudi, jel se sećaš fizičkog, uvek smo ga kad se skine u majicu zajebavali da ima šator na grudima xe xe.
- Pa nije vreme Tita pička ti materina a kad smo kod toga šta ćeš ti muko što si služio civilnu vojsku?
Dragulj ugostiteljstva na našim prostorima. Narodno predanje i legenda kažu da se u radijusu od 12 kilometara od bilo koje geografske tačke na karti bivše Juge nalazi po jedna kafanica imena Monako. Najčešće locirana u centru sela, između mesnog ureda i poljoprivredne apoteke, neretko u sklopu privatne autoperionice-vulkanizerske radnje. Žila kucavica koja održava život palanke, životni univerzitet za one koji se nisu po završetku srednje sa peronskom kartom u džepiću jakne i koferom u ruci zaputili u neki veći grad da uče škole. Jedan svet za sebe, izolovan od spoljašnjeg, i jedino verodostojno ogledalo istog.
Sklad šara između betonskih blokova neizmalterisanih vanjskih zidova narušava prislonjeni bicikl sa okačenom zelenom najlon kesom o kormanu, par žutih cmuraka pur-pene od prozorske izolacije i beli nakrivljeni komad šperploče iznad ulaznih vrata sa capslock natpisom "MONACO", varijabilnog tipa i veličine fonta. Sa desne strane naložena Veso Kreka i kraj nje dva sepeta suvih drva stvaraju toplinu domaćinske atmosfere odmah se ulaza u lokal, a sa leve - kompletan kapacitet lokala: tri stola sa plavo-belim kariranim stolnjacima i 12 drvenih stolica. Dva preparirana fazana, crkveni kalendar sa svecima i zahvalnica za sponzorstvo turnira u malom fudbalu krase zidove obložene izlizanom lamperijom. Dijametralno od televizora sa kojeg fercera prenos Šešeljevog suđenja u Hagu, stoji ofrlje ozidan šank, obložen lakiranom orahovom daskom. Kraj šanka sa strane ulaza u klonju je postavljen frižider Radenske-Tri srca sa domaćim pivom, flaširanom rakijom sumnjivog porekla i kvaliteta, i kanisterčićem medovače preostale od zadušnica.
Za šankom stoji Slađa, seoska konobarica, vd. direktora kafane, samouki psiholog i nezvanična bračna savetnica, a naspram nje podbočen o šank Stevo Roka, četresetogodišnji autolimar, nekada perspektivni centarfor mesnog fudbalskog kluba Proleter. Flaša Jelen piva, kutija Sarajevske Drine sa promotivnim upaljačem Gebi stočne hrane, pepeljara sa logom Laškog piva i skoro popijena mala čašica vinjaka na stolu... Tišinu prekine samo poneko "eh" koje se otme iz grudi čoveka – šta reći više što nije rečeno i što već oni ne znaju...
Neuki formalni čovek korporativnog doba, zaslepljen stereotipima i strahom da ne bude prihvaćen od sapatnika upregnutih pod isti kapitalistički ular, seosku birtiju Monako vidi kao neuglednu rupčagu, mesto okupljanja nepismenog polusveta. Slađa i Stevo Roka, kao i još neko ko je imao muda da istupi iz stada, dobro znaju da neizmalterisani zidovi te iste birtije čuvaju svu mudrost, sve što je potrebno znati o groteskno-apsurdnom čovekovom gmizanju po humusu zemlje crnice.
Psovka i čašica žestine – jedini dostojan izbor čoveka osuđenog na smrt bez prava žalbe.
Persona rođena 1984. god. ili poslije. Vučko, maskota zimske Olimpijade 1984. je starijima orijentir u traženju partnera ili piletine - zavisi šta vam duša traži. Ili izraz za osobu puno mlađu od govornika.
1) -Vidi onu rumenu, mrnjau.
-Ajde, prdonjo, imaš 45 godina, ta mala ne zna ni Vučka!
-U, jebem joj rodno lišće!2) - Prati onu krasnoguzu s blizancima, bili smo juče na roditeljskom. Kako bih joj plasirao Rumenka Gromopucatelja.
- Budalo, ona ne zna Vučka, a rodila već sa 16. Da popiješ sav Vrbas i Drinu, ne bi ručao što je ona večerala.
- Jebeš mu večericu, ajmo mi na pivo da izbrišem dojmove.
Prelomni trenutak u razgovoru kad se sve okrene za 180 stepeni. Ili 360, ako si Zvezda Granda. Obzirniji koriste i "medjutim", mada se sve svodi na isto, naebo si.
-Karamehmetović Siniša?
-Tu sam, razredna.
-Dolazila ti je majka u školu, pričala sam sa pedagogom i direktorom. Svi smo saglasni da si ti jako dobar i pametan dečko, i da je to što si plaknuo muda na času samo izolovani incident, ali ćemo ipak da te izbacimo iz škole.
-Dabogda vam deca slepce vodila!-Ćao, šećeru, jesi li za malo magije? Ja sam Siniša, drago mi je.
-Džesika, zadovoljstvo je moje. A šta si imao u planu?
-Neko piće, zezanje, pa posle šta se desi xexe
-Desiće se to da ti stojiš uz zid, a ja na kolenima u svojstvu Bore Dugića. I ja bih to volela, ali sam udata.
-Pa, uf, ne smeta meni, mislim...
-Jebiga, više sreće sledeći put. Evo mi ga žmu, ajde paljba. Livada, livada, sanjiva se budi. Prtina čkode!
-U jebem ti kolje!
Trauma na koju je osuđen gotovo svaki punoletni muškarac, naravno ne računajući one buržuje koji imaju vozni park u vlasništvu. Pošto je prosečna plata u Srbiji mizerna, vlada pravilo da se kola smatraju članom porodice i to možda i najbitnijim članom. Onda je jasno zašto stari koji svoju platu svakog prvog preračunava u benzin i gleda hoće li imati svako jutro da ode do posla i natrag, ne želi ključeve svog prekrasnog da daje u ruke tek stasalog kurajbera.
-Stari imam dozvolu već pola godine, proveravao si me na poligonu, radim prednju zaustavnu do na pet cantima i Šumahera sam odjebao, čak sam i tipovanje ponovo polagao pred komisijom koju si ti odabrao u sastavu: ti kao šef komisije, kum Zoran kao tvoj zamenik i komšija Rajko kao nezavisni posmatrač. Mislim da je posle svega red da mi daš te jebene ključeve i da izvedem društvo kao čovek!
-Ajde reko sam, daću ti! Nego da ponovimo pravila. Ko sedi na suvozačevom mestu?
-Neko ko ima veće vozačko iskustvo od mene.
-U kolima se ne sme šta?
-Konzumirati hrana, piće, ulaziti blatnjavih cipela, ne sme se psovati, kašljati, kijati, prdeti, jer tvoje luče sve to oseća.
-Ajde ne seri mali, istina je to! Kola se vraćaju do kada i u kakvom stanju?
-Vraćaju se do 23.00 i treba da izgledaju kao da su iz izloga.
-Dobro je to. Mada ipak zovem ja kuma, da mi zajmi svoju ladu, da te pratim sa ostojanja, prva ti je noć, nije na odmet.
-More jebi se i ti i kola, odoh ja peške!
-Dobro, ali nemoj reći da ti nisam hteo dati.
Apsolutno najveće priznanje koje se može dodeliti rendom ljudskom primerku aktivnom u jednoj od mnogobrojnih grana delatnosti javnog tipa. Ultimativna laskava titula kojom se može okititi persona produktivna i obligatorno "marketinški zapažena" u nekoj od sledećih branši: muzici, glumi, modi, sportu i - last but not least - gejštini, mada je to, reala, kategorija sama za sebe.
Elem, da bi zavredeli taj figurativni oreol koji će lebdeti iznad njihovih glava, potencijalnim kandidatima za isti nije samo dovoljno da budu naj naj naj ( šta god to jebeno značilo; prim.prev.) u svojim profesionalnim aktivnostima u životu. Oni se nekako moraju izboriti za to da svetla reflektora obasjaju njihov lik i delo i VAN sopstvenih im karijera a kako bi u moru jednako kvalitetnih kolega i koleginica ispali što veće nakaze - da ne kažem - postali "medijski konkurentni". Asimilovanje sa osvećenom slikom sveca svakako je krajnje apsurdno, posebno iz razloga što pomenuti verovatno nikada nisu stali pred jednu moleći za zdravlje ili, ne daj Bože, oprost. Što se mene tiče, nemam ništa protiv ni da ih Crkva kanonizuje...samo da na kraju skončaju smrću velikomučenika. Amin.
Nekompletan i pomalo nealfabetan spisak zvaničnih IKONA u Srbiji:
Verica Rakočević - modna kreatorka i frekventna korisnica botoksa i kokaniđe (modna ikona)
Ivan Bosiljčić - glumac u pokušaju i srećni tata (gej ikona)
Sveti Stefan - Hristov učenik, Velikomučenik i jedan od Dvanaest Apostola (svetac)
Jelena Karleuša - umetnica, supruga, majka i drolja (LGBT ikona)
Svetlana Ceca Bojković - glumica i alkosica (glumačka ikona)
Presveta Majka Bogorodica - rodila Isusa. Tačka. (svetica)
Željko Joksimović - pevač, producent, metroseksualac (pop, gej i eurovizijska ikona)
Marijana Mateus - majka, književnica i profesionalna korica za kurac (VIP ikona)
Sveti Đorđe - Velikomučenik i propovednik učenja Hristovog (svetac)
Milovan Ilić Minimaks - voditelj, kartaroš, pijandura i mrtav (TV ikona)
Josip Broz Tito - bravar, maršal i doživotni predsednik SFRJ. Takođe mrtav. (svetac)...
Ono kako moja baba naziva kurac, kad priča sa svojim prijateljicama.
"Slušaj Ljubice, tebi baš stvarno nedostaje muška ruka u kući..."
Malerova surovija sestra bliznakinja. Za razliku od svog tabadžijski nastrojenog burazera, ona nikoga ne bije, ali nikome i ne prašta. Prizivaju kao dobru, pamte samo kao lošu.
- Brate, treći ispit u dva roka na kome mi fali bod!
- E, šta ti je karma.
Obezličeni društveni škart već u potpunosti naviknut na svakodnevno, višedecenijsko samostalno ili nametnuto šopanje govnima, koji napokon prihvata činjenicu da se nakon svakog petog oktobra mora probuditi šestog i sedmog, pa i fizički počinje da poprima izgled skupa depresivnih, iznurenih eksperimentalnih pacova. Ljudi koji su postali nezanimljivi svima, pa i sebi i koji osim što koriste priliku da kao dokaz bunta svake četvrte godine nacrtaju kitu na glasačkom listiću, uglavnom ćute, kada ne sudeluju u televizijskim emisijama različitog tipa i koncepcije. Tu, osim što posredno mogu imati uticaja na razvoj karijera pojava koje poseduju raznovrsne talente, pa koriste priliku da žongliraju, gutaju vatru, prže jaja na čelu, sviraju harmoniku, bivaju latino Cigani kepeci ili proterani Srbi sa Kosova na bini, utisci nedelje mogu učestvovati i u ozbiljnijim programima, bilo kao deo statističke pite odlučivši se za prikladan „da, možda ili ne“ odgovor u zavisnosti od postavljenog pitanja, ili kao publika koja tapše nakon svake duhovite opaske obrazovanog i pristojnog sveta sa televizije. Međutim, jedinstvenu priliku za individualni nastup i pripadajućih petnaest minuta slave mogu doživeti jedino uz mestimične izlete inspiracije u kojima dopuštaju sebi da iskoče iz zadatog šablona i privuku pažnju prigodnim performansom: valjajući se po Nemanjinoj, odsecajući prste, bacajući se kroz prozor uz objašnjenje deci da se voze niz tobogan, dobijajući galopirajući tumor u redu za zakazivanje skenera, ili sepsu-što da ne, dok zdravstveni radnici kartaju šaha. Ovakvim hrabrim činom svaki pojedinačni utisak dobija priliku da postane istinski junak televizije i bar na trenutak zanimljiviji i svrsishodniji od gorućih tema koje su trenutno na dnevnom redu proteklih dvadeset godina: Svetislav Basara vs Vuk Karadžić, Nataša Miljković vs depeša iz pankreasa Dobrice Ćosića, Đorđe Vukadinović vs Milka Forcan, prosperitet Srbije vs SPC, Slobodan Antonić vs svi ostali i drugo.
Proizvoljni Radovan prikupivši svu potrebnu dokumentaciju, između ostalog, sve izvode, upute, dokaze o stečajnom postupku, nacionalizovanoj imovini i udelu u akcijama, izveštaje specijaliste, dedine, očeve, svoje i unukove spomenice iz rata, overene fotokopije, podatke iz katastra i papirić sa tezama kojima će se voditi tokom nastupajućeg izlaganja, čeka na vezi da se uključi u program i jebe majku za sve od pedeset prve na ovamo. Svima. Napetost raste, znoje se dlanovi, režija prebacuje vezu, konačno se javlja prilika da se i sa one strane začuje sopstveni glas:
-DOBRO VEČE RADOVAN KRAJ TELEFONA SAMO JA DA PITAM
To je to. Iskorišćena je prilika za obećanih petnaest minuta slave nakon koje i samom Radovanu postaje jasno da osim što viče, izaziva mikrofoniju i što se zna da bi nastavio da lupeta, totalno remeti zamišljenu koncepciju emisije. Nadalje, trebalo bi da uvaži činjenicu da nikada ne može biti kul kao Ljiljana Smajlović, pa bi bilo dobro da učini svima uslugu, nastavi da gura kamen koji mu je dodeljen, bude strpljiv, prati program, pa možda tako i dobije priliku da se konačno kulturno dekontaminira.
