Čovek ogrezao u grbavljenje. Padobranac specijalizovan za sahrane i daće. Da se razumemo, nije on loš čovek - žao je njemu preminulog, rodbine i sve to. Doduše, ne poznaje pokojnika lično. Ni iz viđenja. Dobro, nije nikad čuo za gospodina. Prvi put se susreo sa njegovim podacima na banderi. Preciznije, na čitulji zalepljenoj selotejpom na banderu. Došao je samo da popije koju čašicu za pokojnikovu dušu, da pojede nešto od muke i da pozajmi koju cigaru da ga prođe nervoza.
- Izvinite gospodine, možete li doći napolje na kratko?
- Ovaj, khm, može. Naravno, može.
- Moram primetiti, ovo je treća sahrana ove nedelje na kojoj Vas vidim.
- Khm, khm. Ovaj, khm, khm. Pardon, zagrcnuh se. Ste sigurni?
- Dobro pamtim lica, siguran sam. Nego, hteo bih Vas nešto priupitati, ako nije problem?
- Pa znate, ovaj, možda je slučajnost. Ja, ovaj, znate...
- Ma ne brinite gospodine, i ja sam greškom ovde, ako me razumete (::namig:: ::namig:: uz suptilan ubod laktom u rebra). Nego, posle ove sahrane, ima jedna i u Cara Lazara, ako se ne varam, ali sam zaboravio broj.
- Pa što ne reče ranije rođo! Smorih se živ, nema čovek sa kim da normalno popriča na ovim sahranama. Svi skenjani u tri lepe. Vidim ja da ćemo se mi lepo družiti.
A traže to stalno, kad te zavode u matične i crkvene knjige ili ako se kurate sreće, pa si u odeljenju sa likom koji se isto zove i preziva, a profesori vas razlikuju po očevom imenu.
Ako si kojim slučajem vodio smeran i prosečan porodični život, tojest nisi Tesla, političar ili zvezda granda, te upao u razmišljanje da će o tvome postojanju govoroti samo zarasli spomenik na obodu gradskog groblja koji si sebi za života podigao, ne sekiraj se.
Postoje šanse da ćeš svome potomku postati srednje ime, ono kad uđemo u Jevropu pa se to bude tražilo. I u Americi tako, jel de da ima logike?
- Alo, klipane, kamo dobar dan kad se ulazi u kafanu?
- D... Dobar dan, čiko, izvinite.
- Ma či''si ti, sinovče, kad si tako nevaspitan?
- Oprostite... Ja sam od Raspikuća gore iz Markovog zaseoka.
- Ama, ime oca, nesrećo!?
- Ranko!
- Što ne kažeš da si iz čestite kuće. Tvoj otac i ja smo zajno nasekli šume za pola Biograda, a kol'ko smo samo vina pop'li i žena poval'li, eheeee. Slođo, naspider malome Rankovom 2 deci loze.
Babe (oba pola) koje idu po zadušnicama, sahranama, parastosima, crkvenim slavama... Svuda gde ima da se jede i pije. Jedu, piju i trpaju u torbe da nose kući. Vremenom su toliko oguglale, da se više ne trude ni da pokažu lažnu ožalošćenost, nego opušteno ćaskaju kao da su same, a i okolina ih je jednostavno prihvatila takve kakve su. Preteče onih što danas idu po raznim hepeninzima, VIP žurkama i sl. da bi jeli i pili ako nešto ima i da bi bili viđeni u društvu poznatih (guranje u kadar prilikom slikanja se podrazumeva).
Razgovor između zalogaja (žvak, mljac, cvrc, pljuc i sl. ubaciti po nahođenju):
Zadušna baba 1: Uf što mašno ovo petšenje...
Zadušna baba 2: Ješ vala, a i tuorta im ništa ne valja. Užegli oraši...
ZB1: Eee, šejo mila, ništa nema dok numre jedinče...
ZB2: (klima glavom)
Nečiste ruke koje se koriste za neku čistu radnju, u očima ženskog sveta.
A: BLAGOJEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEE!
B: Hrnj, uh, šta je bilo kojkurac?
A: Pa ti nisi normalan, pa ovo je prekardašilo, pa jesi ti svestan da si me upravo pomazio po kosi tom istom rukom kojom si malopre počešao dupe? TOM. ISTOM. RUKOM. Po mojoj divnojčistojsvežeopranoj kosi!
B: A bre, ženo, glas preko 130 decibela od sad dižeš isključivo ako primetiš da Bugari prave polukružni manevar oko zgrade. A i šta sad, kupao sam se prekjuče.
... teška, teško. Primenjeno na moralne, a ne fizičke osobine. Drugim rečima, ne misli se na nečiju telesnu masu, već se želi reći da neka negativna osobina čoveka ili pojave o kojoj govorimo ima potencijal da probije plafon. Hevi negativa koja lako može da zarazi okolinu.
- Je l' više voliš Putina ili Obamu?
- Ma obojica su teški kreteni.
__________________________________________________________________________
- Gospodine, šta mislite o Ceci?
- Teška kurvetina!
- Gospodine, molim vas, ovo i deca gledaju...
- Ma i ta deca su teški debili!
_______________________________________________________________________
- Ova defka je teško njesra
Bajato i neukusno da te Bog sačuva. Da zlo bude veće i skupo ko vatra. Nacifrano sa nekim zelenišem, u staklenim vitrinama koje se okreću oko svoje ose ko za Tita da je spremano. A ukusno toliko da je za lek čovek da razmisli da l da stavi u usta. Mada turcima kad stanu posle sedamdesetosam sati vožnje klozetske daske da daš jeli bi. I ne pitaju šta košta.
- Kume, večerasmo lepo bokte!?
- Vala jesmo. Nego kume krenuli bi kući polako pa ako možeš i da nam natočiš za 1000 benzina...
- A?
- A ništa, permutovao sam nešto ehehe...
- Vidim ja da si se ti prejeo pa buncaš kumašine...
- Izgleda. Ajde vidimo se, sledeće Nedelje mi spremamo večeru. Ako do tad desni prestanu da mi krvare.
Mali Mrav i Ziljava Njorka konačno su uredili svoju zemunicu. Na jednom kraju, iza ognjišta, a tik ispod veprove lobanje probijen je kružni otvor, kroz koji pogled puca ka dolini.
- Ovo staviti ili ovo? – pita Njorka i pokazuje u jednoj ruci okrugli komad od pletenog pruća, a u drugoj kožmuru sabljastog tigra.
- Šta bre?
- Ovo ili ovo na prozor?
- Daj od pruća.
- Lepša ova koža.
- Pa onda kožu.
- Pruće boljše.
- Pu jebem ti Ledeno doba 3 i 4 i kad sam te mlatnuo močugom i dovukao ovde sa Velikog Pojila!
Jezus-Marija-Sveti-mudraci-sionski&co! Ima li veće opsesije žena od zavesa? Dobro, posle cipela, dijeta i praška od 12 kila sa anplagdom Sergeja Ćetkovića.
Sabrana dela Karla Junga, Tehnologija materijala I i II i Ogledi o optici nisu dovoljni za razumevanje tog porubljenog komada tekstila, zvanog - zavese.
Ono što ti, momče, smatraš parčetom krpe protiv ulaska džinovskih leptirica i neželjenih pogleda komšija u odskačuće spolovilo, dok goluždrav tancuješ uz solažu Zorana Starčevića Starog, one tretiraju kao pitanje nacionalnog značaja, specijalan paravan života, lepršavu simboličnu haljinu višeg bića u kojoj… Uglavnom, mnogo im je važno to.
Sa karnerima, obrubljene rokoko, duge, kratke, gusto nabrane, vezuju se ili padaju, uf ove se teško peglaju, ali što čuče na prozorčee.
A kačenje? Akrobatišeš na kljakavom tronošcu, pružaš krake preko TA peći i police s knjigama, nabildovo si triceps ko Dane malterdžija. Džaba procenjuješ razmake među štipaljkama, moraćeš da ih preslažeš onako sekvencijalno bar jednom, to je taj zaveski Marfi i bog. Evo ga! Ko šećer. Ali zamalo.
- Evo sad skini ovu i zakači onu drugu.
- Čekaj malo, pa malopre sam stavio ovu?
- Ne pada mi nekako svetlo kako treba...
- Oćeš da uključim plafonjeru?
- Ma ne, ne razumeš.
- Naravno da ne.
Zatražiti nerealno visoku sumu kinte za neku robu ili uslugu. Ispaliti cenu naglo, s neba pa u rebra, nadajući se da će šokirani kupac biti izvatan na brzaka. Klasična APP taktika.
- Jesi li kupio auto od Mićka?
- Ma kakvi. Zacepila budala 3000 evra, 3000 mu sestara nataknem!
__________________________________________________________________________
- I brate Rujo, kol'ko tražiš za ovu Aljasku?
- Pa znaš kako, ujka Seme, neće moći ispod 10 miliona.
- Uuuuu jebote, zacepio si k'o da ti tražim ceo Sibir. Popusti malo!
- Ajde, evo ti za sedam i teraj se u tri lepe. Nije baš da ćeš naći naftu ovde, hehehe.
Pored prekuvane rakije, čengele su drugi neizostavni rekvizit mesnog skulptora koji vještim potezima dobro naoštrenog noža, životinju okačenu o njih rastavlja na dijelove.
Kritika upućena ovim izrazom odnosi se na kompletan izgled: razbarušenu kosu, ispalu potkošulju, zasukanu kragnu i slično. Ukratko, identičan vizuelni efekat koji bi se dobio nakon noći provedene na ovoj spravi, nogama okačen dovoljno visoko iznad tla.
Albert: Mileva, šta ima za ručak?!
Mileva: Paprikaš se kuva, ali nije još gotov.
Albert: De ti to zapržavaj, pa postavi na sto. Čitav dan trčim za vozom zbog one moje teorije relativnosti, crkavam od gladi.
Mileva: E ja ti vala neću zapržavati paprikaš, pa makar crkla. U mom kraju se samo doda malo brašna, a tebi ako se ne sviđa, ti idi kod svoje rodice Elze, pa njoj zaprži.
Albert: Dobro, daj šta daš. Šta si ovo piskarala?
Mileva: Došla sam do nekih epohalnih otkrića o fotoelektričnom efektu. Sve sam lijepo dokumentovala u ovoj plavoj svesci. Samo trebam objaviti i slava je moja.
(odlazi u kuhinju)
Albert: ‘Ej, neću ja sad jesti, idem prvo skoknuti nešto do zavoda za patente.
Mileva: Čekaj, nećeš takav među svijet, vidiš da izgledaš k’o da si spavao na čengelama. Počešljaj se barem, da se ne sprda narod.
(TRAS!)
(Mileva besjedi sama sa sobom miješajući paprikaš)
Mileva: Vidi budale, ode gladan. Jest ga lako naložiti, majko mila. Ukrade slatki kuvar...
Merna jedinica, najčešće između kilo i 50 i kilo i 100 grama. Sintagma čiji je pravi smisao ostao u dobu baždarenih kantara i baždarenih trgovačkih obraza, kada su, čuvajući se po svaku cenu da ne zakinu mušteriju, prodavci na pijaci, u piljarnici ili bakalnici, obavezno na tas stavljali koji gram preko tražene količine robe "iz rinfuza" i, uopšte, svega što se prodaje na meru.
Jako kilo se može čuti i danas, samo pitanje je da li se više koristi u svom prvobitnom smislu ili kao prevarantski trik da se mušterija odobrovolji. Jer, ima ih još koji pamte šta je jako kilo nekada bilo, pa ima i verovatnoće da će kod njih da prođe zakidanje.
- Bardan, majka-Boso, pošto sir?
- Za rudara kilo, mladice, ko i onomad, he-he. Što pitaš kad znaš?
- Dajte mi jedan kilogram. Kako ste vi?
- Eee, kako? Starački, eto kako. Udarila ova zima u koske, nek si mi ti živa i zdrava, pa mora baba da se natronta ko mečka (...) Evo-ga, jako kilo!
- Pa nemojte, tetka-Boso, sad mi neprijatno (gleda tas koji upadljivo preteže, iako teg stoji strogo na 1kg), vi uvek dometnete...
- Ajde, ajde, neću valjda da krnjim vako lepu krišku! A imaš i ona dva kuronje, treba i oni da jedu, da porastu... Jesu ti zdravi? Utopljavaj ih na ovu zimu...
- Znam, teta-Boso, ali ipak...
- Ajmo, narode, svež sir domaći, kajmak! Ne cupkaj mi tu, more, beži kući da se ne preladiš! Aj uzdravlje...
- Doviđenja...O rudaru nekom drugom prilikom (tražio sam, nisam našao da je bilo. Ako neko zna da jeste, neka kaže, da ne ponavljam).
Onomatopeja za popravljanje.
Naime, stariji su me učili da ne dolikuje tek tako uhvatiti za mindžu nepoznatu žensku osobu, dalju rođaku itd., jer bi to bilo prostački, već da valja napraviti svojevrstan uvod, kako bi se probio led i čin vaćarenja pičkurine ubacio u jedan nadasve šaljiv i drugarski kontekst, predupređujući mogućnost da isti, ne daj bože, bude protumačen kao išta više od simpatičnog, dobronamernog nestašluka i džentlmenskog izraza blagonaklonosti.
Lik: E, pa pokvareno ti je to.
Ujna: A?
Lik: Ček, saću ti popravim.
Ujna: Ma o čemu ti to?
Lik: (vata je za mindžu, rad šakom gore-dole) POPRAV-POPRAV! Ahahahaha!
Ujna: Looooooooool mali krvav si!
(Celo društvo na daći praska u grohotan smeh, zagrcnuti đedo lansira salvu gromuljica od proje kroz dlakave nozdrve, ponosni daidža zakočen tapše po ramenu mladu pitinu koja biva nuđena rakijom i cigarama.)
Čuvari Konačnog Odgovora.
Kakav hadronski kolajder, kakav Habl i ostale trice, one su te koje znaju tajnu života, Vaseljene i crne rupe u međunožju Suzane Mančić. I, pogađate, kriju je u torbi.
Na prvi pogled krhke i nježne, sa lakoćom nose ogromnu torbu, koja, ukoliko napusti njihovu ruku, nepažljivom rukovaocu iznenađenom njenom tonažom može da polomi sve i jednu metatarzalnu kost u stopalu. Ova anomalija nastaje zbog zipa koji ima programsku funkciju. Naime, sve što može da uđe u torbu automatski se kompresuje i postaje dio unutrašnjeg mikrokosmosa gubeći svoju zapreminu, ali zadržavajući masu. Tako, djeva iz torbe može da izvuče maskaru, parfem, kilo pudera, vlažne maramice, šal, presvlaku za njivu, ogledalo njene veličine, majzlu, fanglu, ključ 27 okasti, tučak za meso koji je podsjeća na baku i sendvič ako ogladni.
Po pravilu, što veća torba - to bolja treba. I veća tajna koju krije i ljubomorno čuva u unutrašnjosti. A, spremna je na sve. Da je zgrabi i ne pušta, da viče "lopov" i "silovanje", da skreće pažnju, zamajava, zavarava, pa čak i da te uljudno ponudi pičkom iako joj to nije bila namjera, ako se pokažeš previše upornim, ali ti neće dati ni da virneš unutra i otkriješ misteriozni sadržaj.
Koji moj više vucaraju u njima?
- De si, lutko? Š'a ima? Vidim, cijelo veče ti prilaze, a ti ih odbijaš, pa reko' da i ja okušam sreću.
- Pa, okušaj, ko ti brani!
- Da te prvo nešto pitam. Primjetio sam da si svima iz torbe dala nešto. Mogu li znati šta je u pitanju?
- Pedale! Ranije sam nosila korpu u provod, ali sam mogla da ponesem najviše jednu. Udijelim korpu prvom koji priđe, priđe drugi i ja šta ću - na leđa. Jes' da nije sapun da se potroši, al' odoše bubrezi. Zato sad imam veliku torbu i mogu da udijelim po pedalu svakom ko mi priđe. Ček' sekund da ti dam nešto...
Živina.
Majice sa natpisima na devojačkoj večeri nisu bile kul ni kod ženske ekipe koja se prva dosetila ove pošalice. Šta god na majicama da piše - jednostavno je nepotrebno i krajnje šabanski. Nije dovoljno da se rezerviše sto u lokalu i najstrašnije izbahanališe kao što je i red, nego je potrebno privući pažnju i staviti do znanja svim gostima ugostiteljskog objekta da se neka od njih, eto, udaje, a da su one preluda ekipa koja nije žalila ni vremena ni para, pa su isprintale ove luckaste natpise.
Majice naravno ne bi imale nikakvog smisla da se odmah ne fotografišu i u jeku žurke ne okače na net. I tako ukrug, gledaju jedne od drugih i uporno kopiraju ovu nemaštovitu i glupu foru. Zajebi.
Ko je jebo, jebo je, u subotu se udajem.
Kuma nije dugme.
Jedna je sestra.
Ja ću kuma...
Duvajte ga ćurke.
Besisnice.
Daskare level pro, koje čak ne furaju ni brus-plus, ubeđene da izrazito golišavim levim, ili desnim potezom od vrata do ramena skreću pažnju sa svih manjkavosti. S obzirom na usiljeno ispoljenu žgolj, vrlo verovatno da im ni dupe ne krasi bogznakakva udobnost.
- E, ćao, dobra žurka, zar ne? Nego, mogu li da ti ližem tu ključnu kost?
- Hihihihi, baš mi je drago da ti se dopada, ali imam ja još osetljivijih regija u neposrednoj blizini, odmah ispod.
- Nemaš.
Nešto što nikako ne bi trebalo voditi u šetnju planinom gde bi moglo da bude opasnih životinja, recimo na Jahorinu.
- Čujem, ideš s Majom na planinarenje?
- Brate, dobro čuješ, idemo u planinarski dom "Međedović" u Ribniku na nedelju dana. Znaš što će da bude gotivno, preko dana šetnja šumom, posle domaći kajmaksiršunkarakija a uveče vino i topla vatrica pa, hehe, u krpice. Ma šta da ti kažem, ima da bude za priču unucima.
- Šetnja šumom, a? A ako naiđete na, recimo, međeda? Toga tako ima kolko oćeš.
- E sad, jebemliga šta će ona da radi al ja begam.
- I ostavljaš Maju da je međed siluje i proždere?
- Pa, da.
- Daj ne zajebavaj bre, vidi na šta ličiš, trista kila imaš a ona em je ko čigra em svako jutro ide na trčanje oko bloka.
- Dobro, možda bi morao prvo da je klepnem motkom po nozi, polomim joj skočni zglob recimo... al nema da se sekiraš, umakao bi ja.
- Ne znam brate, to mi već malo jajarski.
Ono što neki ljudi nose na glavi. Neki to nazivaju frizurom.
- Kome li si ti pala pod makaze, na šta to ličiš?
- Što, šta fali? Da promenim malo.
- Menjaj nešto drugo u životu. To nije frizura, to je dijagnoza.
Naravno, ne misli se na bračnog druga nekog božanstva. Vremena kada su se bogovi ženili i pravili kamare božanske dece nestala su u vrtlogu netolerancije ranog hrišćanstva. Žena božija zapravo nema nikakve veze sa bogom niti ičim dobrim, ona pre dolazi sa one tamne strane, iz onih krugova u kojima radije obitava đavo. To je oštrokondža u iskonskom obliku, pošast. Žena božija ne shvata da je finale lige šampiona važnije od reprize Ranjenog orla. Žena božija voli nepotrebne, a skupe stvari. Žena božija ne da, a kada i da to mora da presedne. Žena božija odbija da prihvati da tebi ipak treba više od pet sekundi da bi mogao i drugi put. Žena božija dolazi po svoje. Žena božija uzima danak. Oprosti se od života kakav si poznavao.
Ženo božija, idem samo na jedno pivo, eeeeeej!
__________________________________________________________________________
Ženo božija, pa tvoja majka je već bila ovde prošlog meseca i ostala je skoro dve nedelje.
__________________________________________________________________________
ARRRGHAAAAA!!! Ženo božija, kad sam ti rekao da malo upotrebiš i zube nisam mislio da ga odgrizeš!!!
Vrelo letnji dan, tek poneka ptičica otpeva odu suncu iz krošnje starog hrasta, cipiripi nateže vevericu u kućici na drvetu, kapi znoja se slivaju niz masno naborano čelo izraubanog fizikalca koji pravi betonske oblike za ograde ciganskih kuća...Kola se zaustavljaju, izlazi pička prepička....
- Jel pravite betonske znakove interpunkcije možda?
- Ne pravim pitanje, sve ostalo može.
