Pitanje posle kojeg pucaju i najsnažnije veze u predškolskom.
Vaspitačica ga budi posle dvosatne dremke. On se oblači, gledajući kako Jovana sedi na tepihu i crta kuću. Navlači patofne i seća se sa ponosom kako joj je istoga jutra pozajmio baš tu ljubičastu bojicu. Rekla mu je da nikad nije videla bojicu takve boje. Njegovoj sreći nije bilo kraja. Ali onda...Ona spušta njegovu bojicu i uzima drugu da oboji nebo. Oseća probadanje u srcu, noge mu drhte i dah posustaje. Ne, to nije uopšte njegova ljubičasta bojica. To je neka jarko žuta. Prepoznao bi taj izgriženi vrh svugda, to je bojica onog krezubog Lazara što prdi kad jedu pitu od krompira. Krv mu vri i u glavi mu se vrti, ali ipak ustaje iz svog kreveta i nezaustavljivim korakom maršira ka Jovani. Uzima bojicu pred njenim zapanjenim pogledom i dostojanstveno se okreće na peti, marširajući ka uglu gde će se sasvim sam, ali očuvanog ponosa, igrati sa svojim bojicama.
