Moram nekom da se izjadam :((
Rekli o sajtu
Vukajlija, lijek koji je potisnuo iz upotrebe Edronax, Zoloft, Prozac, Aktivin H i ostale antidepresive. Nuspojave su: grčevi u trbušnim mišićima, suzenje očiju, ludački osmjeh i lako se navući na njega.
Psiholog · 20. Februar 2011.
Koji sjeb, čovek. Pregurao si rak, ostalo će biti lakše.
а мислио сам се изјадати како ме испрцаше данас на послу, боље да ћутим
п.с - а курва ни у посету да дође, ништа?
Али видиш, Фендеру... Гледај то из овог угла - Да ти та наказа није то урадила, не би открио тај тумор и можда не би био жив...
Жене нису вриједне нервирања, среће ми моје... Како сам старији, све више то видим :)
То је и мени много пута пролазило кроз главу. Само... не могу да избацим из главе причу једног од доктора који ми је рекао да можда нећу 100% да будем излечен, што је значило да могу да умрем од тога ми и даље ми све то буди жељу да јој зубима прережем гркљан. Кад ти неко каже да је шанса за излечење 80%, увек ти је у глави да можда спадаш у оних 20%. Не могу и не желим да замислим како је оним људима којима се даје 10% шанси да се излече.
а мислио сам се изјадати како ме испрцаше данас на послу, боље да ћутим
п.с - а курва ни у посету да дође, ништа?
Није она курва, она је само обична глупача. Да је стварно курва умела би да уновчи тај свој изглед. Она је само глупача. Она и не зна шта се десило са мном јер је нисам ни интересовао. Одвратно ми је то што сам ја лежећи у болници размишљао о томе да ли је њој добро, а ја њој тада нисам био ни на крај памети, ма ни у малом мозгу. Ал', јбг, ту сам глуп испао ја, а не она.
Капирам, капирам, мада никад нисам био у таквој ситуацији, али могу мислит' како је....
Али све је иза тебе, боли те уво, само је закопаш неђе тамо и једноставно је не знаш, никад је ниси ни видио, ни срео, ни ништа, најлакше је тако... Јер једноставно није вриједна тога
Човек, битно је да си се ти излечио. А живот јесте курва. Само лагано, доћи ће ствари на своје место, само цепај напред.
Fender, pusti poruku na pvt buraz, da se nađemo negde u Ćupriji i poijemo pivždana, dizbacimo tuge, kad se rešiš:)
јесте да, и онда је откопа неко дете док се игра, и пријави полицији, и човек преживи све ово и заврши у затвору.
добро, фендеру, није ти до зајебанције, верујем, ово што си ти преживео у претходних пар месеци је ужасно, не сумњам, и имаш нашу подршку да истрајеш у томе, а онда да се најебеш курви милосне мајке.
Ljudi, evo copy/paste priča jednog od mojih najboljih prijatelja sa našeg gradskog foruma. Isplati se pročitati. Naravno, istinita je!
Prica krece od toka da smo imali dogovor da se nadjemo na muzici u Derventi u nekakvoj kafani trokadero(mislim) na Lugu, bice specijalno otvorena za nas i pjevace onaj Edo iz Koliba(mada nije vazno sve). Moje drustvo i ja smo krenuli iz Broda oko pola 10. Svi smo se skupili u Sorabovoj basti kod robne. Taman kisa pocela padati i meni se nije dalo ici svojim autom pa me drug povezao(rekoh da pisem opsirno, faul). Dosli smo u tu kafanu i osim muzike i nas nije bilo nikoga, sto znaci bez muzike nas 12 do 15. Pocelo se to i puniti polako i vec je bilo priblizno puno kad je jedan drug krenuo kuci za Brod i posto sam ja popio 4-5 spricera a i bolila me glava od sinusa, zatrazim da me poveze kuci, i tako i bude...
ZAPLET(kako sam sletio)
- Posto je moje auto ostalo kod nas ispred robne, on me istovario tu. I ja, nema sta provozem se kroz grad i idem kuci. Ali, vrag neda mira, skontam da je tek malo posle 12h, pa odlucim da mi je ipak rano za kucu i krenem nazad za Derventu. U toku voznje sam se cuo sa njima u Derventi i oni me napadnu sto sam isao uposte u brod. Posle toga ja uzmem pisati poruku i od tad se ne sjecam tog djela puta (Sjekovac, crna tacka, pumpa Rasina). Pri zavrsetku poruke skontam da idem 170kmh a ne 120kmh koliko sam isao prilikom pocetka pisanja poruke i bukvalno bacam tel. i postajem svjestan situacije. Taj osjecaj se ne moze opisati, znaci znas da neces izaci iz krivine pred kojom se nalazis, kocim, klizem se(ABS, ovo ono), nista ne pomaze, uspijem spustiti na 150kmh i ulazim u krivinu( krivina u Novom Selu posle Sijekovca, ima tabla Mitrovici kad se ide iz Broda). Uspijem proci prvu krivinu skoro do kraja i dobiju mi zadnji tockovi vode(dzaba nove kisne gume) i tu kao da film usporava, pokusavam ispraviti auto al udaram zadnjim djelom u desnu bankinu(tacnije naslanjam se). svetla mi se trenutno gase i prekid filma, cujem i osjetim samo tumbaranje po autu, udarac, prevrtanje, i odjednom sve stade. Bio sam sretan, ali samo na trenutak. U jednoj sam se sekuni zahvaljivao Bogu sto mi nije nista, u drugoj sam sekundi saznao u kakvoj sam situaciju bio. Auto je zavrsilo na krovu, tacnije zapucalo se u zemlju u sumu pokraj puta, sta vise u nekakvu rupu punu vode, oko 1m dubine. Posto su od udarca sva stakla ispucal i krov se smrskao, voda je naglo pocela ulaziti u auto i moja glava se nasla u njoj. Panika i strah me obuzima, otimam se, noge mi propadaju(kontam da su polomljene), pojas mi se zaglavio. Bespomocno pokusava izaci iz te situaciuje i na kraju nekako uspjevam otkopcati pojas, uhvatiti se za volan i okrenuti da mi glava bude gdje budu noge. Pokusavam se smiriti, tjesim se da nije nista, da samo izadjem iz auta jer se stalno puni vodom. Sjecam se pokojnog Bojana Milojevica i jos par koji su nastradali u autu. Trazim izlaz iz auta. Pokusavam otvoriti vrata ali nista. I sreca, nalazim nekakvu rupu, mislim da je prozor, al je ipak bila nekakava pukotina na vratima kod praga. Brzo uzimam zadnji vazduh iz auta i krecem u izlazak znajuci da se vise ne mogu vratiti u auto je nemam gdje, sve je bilo pod vodom. Uz nekakav napor ipak uspijem se provuci kroz taj otvor i izvuci napolje. Taj trenutak se ne moze opisati rijecima. Bio sam presretan. Ostao sam ziv, bez obzira na sve. Odmah sam poceo kontati da trebam izaci na cestu jer me dole u sumi niko nece naci. I tako je i bilo. Poceo sam se vuci rukama prema(kako sam ja mislio cesti) sumi, suprotno od ceste. Granje i drvece mi je smetalo na tom putu ali nisam imao izbora, isao sam dalje. U jednom trenutku je proslo auto i po zvuku sam se uspio orijentisati da idem u pogresnom smjeru. Nista jos nisam vidio, samo mrak. Okrenuo sam se i krenuo nazad, pri povratku sam morao proci kroz vodu u kojoj je auto i usput sam se uspio zakaciti za njega. Morao sam skinuti hlace da nastavim dalje. Pri skidanju sam vidio da mi fali desna potkoljenica i da mi je lijeva ostala samo na kozi, tacnije dijelu lista. Nastavio sam dalje i polako se vukao uz nasip kroz trnje i siblje prema cesti. Posle 10-ak minuta sam uspio doci do ceste, i sjesti. Zaplakao sam i istog trenutka poceo pjevati, taj trenutak cu pamtiti dok sam ziv. Mislio sam da je sve gotovo, samo treba naici prvo auto i spasen sam. Ali nije sve tako bajno. Naislo je to spasonosno auto i proslo, a za njim jos par. Niko nije obratio paznju na mene. Postao sam bijesan, ljut na sve ljude svijeta, vristao sam, plakao iz sveg glasa. Noc, mislim da je tad bilo vec 1h, kisa se nije smirivala, sa obadve strane ceste suma, mrkli mrak. Prizor kao iz horora, nekakavi zvukovi, zabe, sta vec jos. Tada odlucim da nista vise nije vrijedno mojih suza, preklinjem boga da mi pomogne kad mi je vec u svemu tome dao sabranost. Oci mi se privikavaju na tamu i gledam, postajem svjestan situacije, iz mojih nogu tece vrela krv kao iz cesme, skidam majicu i podvezujem jednu nogu. Nisam uspio da je prepolovim da podvezem obe. Drugu ustimavam da mi kost stoji u nozi a ne pored nje. I cekam, cekam, cekam... Vec me obuzima bol i groznica, bijes, proslo je vec 30-ak automobila i niko da mi pomogne.
Otimam se bolu, snu. Racunam koja je benzinska blize, ali nema vise snage da se vucem rukama. Odlucujem da predjem na bijelu liniju, racunajuci da ce mi neko morati stati, ili me bar dokrajciti. Spreman sam na sve, barem sa ja tako mislio. Posle samo 10 min, cujem zvuk auta kako ide iz pravca Dervente gdje sam i ja okrenut. Sekunda posle, zabljesnuse me svetla i ja se bacam i sjedeceg polozaja u lezeci, moleci Boga da me profula(treba imati petlje pa se ubiti, dzaba sve). I sreca pa me skontase likovi. Bila su to 2 lika sa 2 auta, obisli su me jedan s jedne a drugi s druge strane. Bili su prepadnuti, misleci da su me oni zakacili. Brzo sam im objasnio situaciju i zatrazio da zovu hitnu, ili da idu do prve benzinske. U tom trenutku nailazi nasa murija(golf 4). Posle sam saznao da je bilo malo prije 3h kad su me nasli. Dobli dojavu da neko pjan, krvav i go sjedi na cesti u Sjekovcu. Bili su to Sain Derventski(s kojim sam bas extra) i Sanela. Lik poce da place kad me ugleda onakvog i ispituje sta i kako je, da zove hitnu i ostalo. u jednom trenutku sam mu rekao "Brate, ajd vidi ima li gdje moje noge pa mi je donesi, mozda mi je uspiju zasiti." jedva je uspio primjetiti i auto, a kamoli ostalo. Suma se bukvalno zatvorila, nije bilo nikakvog traga da sam sletio. Posle nekih 15-20min, koliko vec dolazi hitna i pravac za Doboj. U hitnoj sam pokusao zaspati i sve zaboraviti, ali mi med. sestra nije dala mira. Kao da je imala kantu vede, stalno me je prskala i molila da ostenem priseban. U jednom trenutku sam uspio zaspati, vjerovatno sekund, i probudio me samar. Smijesno ali ja sam se podiga iz lezaja i rekao toj sestri da ako me jos jednom udari da cu je naci kad ozdravim i sve joj vratiti 10 puta vise. Samo mi se nasmijala i rekla da nije problem, samo da ostanem budan, jer ako zaspim sve je upitno. Oko 4 sam dosao u Doboj. Svi pospani, sestre galame, ispituju me svasta. Dolazi dezurni doktor i saniraju mi privremeno rane, da mogu u sok sobu cekati ostale pa na operacije. U tom trenutku mi dolazi sve drustvo koje je bilo u Dervetni, ugledavsi me takvog, par ih ode povracati, pola istrca iz prijemne, ostali punih suza mi dadose podrsku. Ubrzo su i moji roditelji culi za to i dosli, ja sam vec bio na aparatima, kisik, pritisak, puls, sta vec. Bilo me je sramota njih, al u tom sam trenutku odlucio da ne zelim da me zale, nisam dao da placu, niti sam ja, cim je dolo do toga, istjerao sam ih. Ja sam to sebi napravio i ja sam spreman s tim zivjeti, dugo nisam priznao da me ista boli. Tek oko 5 sam dobio prvu dozu krvi, imali su veliki problem da nadju dovoljno moje krvi posto nisam smio ni jednu drugu primiti jer sam izgubio previse. U toj sok sobi bilo je i scena za plakanje i smijanje. Baka koja je lezala do mene u nekim 80-im godinama se prepala smrti pa pocela bjezati s kreveta. I da sam ja vukao doktora za rukav da mi sjece i drugu nogu, samo da ostanem ziv. I tek u pola 8 su me krenuli voziti na operaciju, kakad su skontali da imam unutrasnje krvarenje od pojasa, te da su mi jetra i bubreg stradali. Uspavljuju me i bude posle operacije govoreci mi da idem za BG. Mislim da je bilo oko 11h. Tamo stizem zahvaljujuci nasoj Brodskoj hitnoj, jer Dobojska ne smije voziti nigdje. Ali umjesto da sve bude u redu, doktori me hoce vratiti, kao oni nece da krpaju i popravljaju za nekim, a sto je najgore, ja sve slusam. Al nekako me ipak ostave, operacija i 2 dana provedem u sok sobi. Posle me prebace u sobu i tek utvrde da mi druga noga, tacnije bataljak nije u redu i ponovo operacija. Proveo sam 7 dana u BG i tad su mi savjetovali hiperbaricne komore. Posle povlacenja milion veza i vezica uspijem dobiti mjesto u BL gdje sad nastavio lijecenje i bio protetisan. Cak mi je bila ostala 11 dana gaza u nozi koja mi je sirila infekciju. Ma mnogo nuspojava. Tek posle mjesec dana su mi rekli ipak ce ti jedna noga ostati. Uoprnim trudom i vjezbom, a najvise optimizmom uspjevam prohodati posle 7 mjeseci, od cega sam mjesec dana lazao u krevetu skoro nepomican, ostalo u kolicima. I od tad nisam prestao hodati. Galamili su me i galame sto se sad ne smirujem, sto skoro nikad ne skidam protezu, al ne shvataju da je ona postala dio mene, i kad je skinem, bukvalno me fali pola.
ZAKLJUCAK(nekakav, tj. nesto)
OVo sve nikad ne bih prebrodio bez potpore drugih, silne posjete, porodice, prijatelja koji su mi znali dolaziti i u BG i u BL. Kad vam dodje preko 30 ljudi dnevno, ponekad i u istom satu, bol se zaboravi. Doktori su mi svi rekli da su svasta vidjeli, rat, ovo ono, ali takav optimizam rijetko. Cak mi policajac iz Dervente koji je radio uvidjaj kaze da nemaju pojma kako sam ostao ziv i uopste izasao iz auta.
LJUDI, JA SAMO ZNAM JEDNO. ZIVITE, JEDAN JE ZIVOT. UMJERENO, DA NE PREGORITE, AL NI PRESPORO, DA NE ZAKASNITE.
I DOBROTA CE SE KAD TAD ISPLATITI, BAREM CU JA TAKO UVIJEK MISLITI.
(rekoh da sam popio i da inace ovo nebi ni napisao, al nadam se da ce nekom pomoci)
Fendere, brate, sta da ti kazem... Jebiga, bori se i zaboravi tu gusku. Najezio sam se kad sam citao i bilo mi je tesko kao da citam pricu nekoga koga poznajem. Izdrzaces ti, ne boj se. A posle toga, naravno, najebi joj se keve.
Jebote, Glavni... Strasno, sunce ti jebem. Strasno. Opet je covek imao dosta srece da prezivi to.
Znam taj osecaj kad se nadjes u opasnosti kad si na malo od smrti. Sa motorom sam umalo jednom najebao. Tih par sekundi kada vreme uspori su nesto najstrasnije sto covek moze da zamisli. Sreca pa sam prosao samo sa par ogrebotina.
Meni sigurno hoce. Hvala što si podelio svoju priču. Potresna je jako. Želim da uvek ostaneš tako optimističan i da nikad, nikad ne kloneš.
SVE SE OSIM SMRTI MOŽE PREŽIVETI.
Jeste trivijalna rečenica ali je toliko jebeno istinita da je to nezdravo - ŽIVOT JE PREKRATAK DA BI SE NERVIRALI ZBOG KOJEKAKVIH OJEBINA.
Živi kako ti je Bog dao i kako ti misliš da je najbolje. Ne okreći tu stranicu života jer zapisano ostaje. OTRGNI je iz te sveske u koju pišeš sve to i zapali. Tako ti ona više neće predstavljati problem.
Glavni, što taj tvoj prijatelj ne dodje na Vuku?
Valjda bi mu prijalo, a mi bi svašta pametno pročitali.
Ako neće, pozdravi ga.
Slažem se sa MajomV
Сад читам ово што је главни поставио и пар ваших коментара, ја сам имао скоро идентичну ситуацију, са 120-130 на сат сам исправио кривину, наравно мртав пијан. Истог тренутка се време зауставља, најгрознији могући осећај. Иначе, аутомобилом сам огулио кору са неког ораха, толико близу сам прошао, прелетео неку јаму, пробио гвоздену капију и на крају се закуцао у кућу неком деди.
Ауто је био смрскан скроз а ја сам, не знам како, прошао са пар огреботина. Додуше имао сам ноћне море касније и страх кад седнем у аутомобил.
едит: Кад ме деда извукао из кола и увео у кућу питао ме "Хоћеш нешто да попијеш, ракију, пиво"? хаха, домаћин деда..а и тај дан му била слава а ја сам му ипак био први гост :)
Jes jebeno to zaustavljanje vremena u pičku materinu, desilo se meni isto kacam izletio sa puta, trajalo je čitavu vječnost a auto se prevrnulo jebenih 5 puta! I danas pamtim svaki taj okret, usporeno sve, užas....
Иди, бре, Главни, па лепо ја кажем да од сваког зла има горе. Мајко Божија, млад човек да остане инвалид... А и ја где написа оно ноћас... Оно је ништа наспрам овог.
Juče mi se u Starbaksu nabacivao peder. Fino sam ušao, i on radi za pultom, onako obučen k'o kleta hipsterčina, ja pitam "dokle radi Starbaks večeras?" a on uvija kosu, trepće i cupka pa će "ja radim do pola devet" i dugo me gleda na neki čudan način. Posle se setim da mi je jedan drug koji je tu zaposlen rekao da s' njim radi peder, i ja odmah povez'o šta je. A ja još tog druga ranije zezao da treba da čuva guzicu na radnom mestu, a šta mene snađe.
boli me cela leva strana lica. i svrbi, što je najgore od svega.