Poezija
Rekli o sajtu
Osim velikih istorijskih i nacionalnih zabluda, podložni smo i onim „sitnijim”, ali koje nam određuju svakodnevicu. „Ne valja da se sedi na kućnom pragu, posebno kad grmi”, „Hleb od 500 grama je opšteprihvaćen pod nazivom kilo hleba”, „Ne valja da se zviždi u kući, to privlači miševe”, „Ne valja da se otvara kišobran u kući”, „Žvakanje žvaka može da deformiše vilicu”, „Ma koliko vruće i zagušljivo bilo, ne otvarati prozor, ubiće promaja”, navode na popularnom internet portalu „Vukajlija” niz sujeverja i zabluda našeg naroda.
Politika · 31. Januar 2011.
Дивна тема, моја омиљена је од Јована Дучића Залазак сунца.
ЗАЛАЗАК СУНЦА
Jош бакрено небо распаљено сија,
Сва река крвава од вечерњег жара;
Још подмукли пожар као да избија
Иза црне шуме старих четинара.
Негде у даљини чује се да хукти
Воденички точак промукнутим гласом;
Дим и пламен ждеру небо које букти,
А водено цвеће спава над таласом.
Опет једно вече... И мени се чини
Да негде далеко, преко трију мора,
При заласку сунца у првој тишини,
у блиставој сенци смарагдових гора —
Бледа, као чежња, непозната жена,
С круном и у сјају, седи, мислећ на ме...
Тешка је, бескрајна, вечна туга њена
На домаку ноћи, тишине и таме.
Пред вртовима океан се пружа,
Разлеће се модро јато галебова;
Кроз бокоре мртвих доцветалих ружа
Шумори ветар тужну песму снова.
Упртих зеница према небу златном,
Два гиганта Сфинкса ту стражаре тако,
Докле она плаче; а за морским платном,
Изнемогло сунце залази, полако.
И ја коме не зна имена ни лица,
Све сам њене мисли испунио саде.
Верност се заклиње с тих хладних усница...
Као смрт су верне љубави без наде!
Вај, не реците ми никад: није тако,
Ни да моје срце све то лаже себи,
Јер ја бих тад плакô, ја бих вечно плакô,
И никад се више утешио не би.
Прекрасно!
Ја посвећујем једно дјело великог Дучића аутору Analni Osvetnici.
Елем,
Sinu tisućljetne kulture
Ti ne znade mreti kraj slomljenog mača,
Na poljima rodnim, braneći ih časno
Kitio si cvećem svakog osvajača.
Pevajuć’ mu himne, bestidno i glasno.
Slobodu si večno, zakržljala raso,
Ček’o da donesu tuđi bajoneti,
Po gorama svojim tuđa stada pas’o,
Jer dostojno ne znaš za Slobodu mreti.
Pokaži mi redom Viteze tvog roda,
Što balčakom s ruku slomiše ti lance,
Gde je Karađorđe tvojega naroda,
Pokaži mi tvoje termopilske klance.
S tuđinskom si kamom puzio po blatu,
S krvološtvom zveri, pogane hijene,
Da bi mučki udar s leđa dao Bratu,
I ubio porod u utrobi žene.
Još bezbrojna groblja zatravio nisi,
A krvavu kamu u nedrima skrivaš,
Sa vešala starih novi konop visi,
U sumraku uma novog gazdu snivaš.
Branio si zemlju od nejači naše,
Iz kolevke pio krv nevine dece,
Pod znamenjem srama uz ime ustaše,
Stavio si Hrista, Slobodu i Svece.
U bezumlju gledaš ko će nove kame,
Oštrije i ljuće opet da ti skuje,
Čiju li ćeš pušku obesit o rame,
Ko najbolje ume da ti komanduje.
Jovan Dučić
Hahaha pomislio sam da ovu pjesmu iznad prokomentarišem kako je nemoguće da postoji Dučićevo djelo a da nije taj jebeni sin
Romantična atmosfera, noć je i Mesec je na nebu, a na spratu iznad komšije se jebu.
Vidim zvezde, Mesec i nebo,
Sazvežđa, svetla u daljini,
O kako bih te noćas jebo,
Al ne mogu jer sam u tuđini.
Nedostaju mi tvoje oči,
Tvoj duh i telo,
Čim te se setim donji tlak mi skoči,
Da sam ostao ne bi tako bolelo.
Što sam dalje srce te više voli,
Sve one emocije, predivna sećanja,
Daljine malko leče boli,
Al ko će zaboraviti sva ta taslačenja.
Isključujem se za Amsterdam,
Neke tete stopiraju kraj ceste,
Moje srce je tvoje, njima ništa ne dam,
Iskušenje je veliko jer veoma su česte.
Grad prava priča za sebe,
Pičaka ko pleve,
Al' ja i dalje mislim na tebe,
I na dane provedene kod tvoje babe i keve.
Hotel je skup, spavao sam u kombiju,
Sanjao sam kako zagrljeni hodamo poznatom stazom,
Nešto me iz sna trgnu, kao da me pendrecima biju,
Komarci se slade mojom guzom.
Branko Miljković ftw
Miki, miki, miki, zvoni mi Nokia
Niki, Niki, Niki, zove Nikolija
Kažem: "Halo, halo, bebo, halo"
I dalje trezan, trezan nisam noćima
Reci gde si sad, ma bebe, ma bebe
Celu noć i dan evo mislim na tebe
Mi živimo taj life k'o Bonnie and Clyde
Za pet dolazim u mečki, izlazi iz stana
Tu na tvojoj je adresi, crna parkirana
Bebi, ti si tako seksi, cela markirana, o mi amor
Bebi, pucaju k'o meci pogledi ka nama
A na ruci Rollie Pepsi kaže 'ajmo sada
Nema te u apoteci, leči me usnama, o mi amor
Dal da nastavim sa pisanjem?
Skodilac e sto si ti reko caletu da je kreten, sto si mu reko da je seronja, kako te nije sramota?
Crveni Golf juri ka grani
Zalazak Sunca je na suprotnoj strani
Čudan početak priče lude
Ni pisac ne zna šta će da bude
Od voljene nacije daleko beži
Dok jedan šest dizel poput zveri reži
Kilometre gazi kao crve
Emocije na sve strane vrve
Do daske gas
Zaboravi na nas
Ovo je tvoj film, u glavnoj si ulozi
U bolji život vozi dok ti pevamo u prozi
U obećanu zemlju ulazi u trećoj
Nada se standardu i plati većoj
Granicu bez problema prođe
Ljubazan je samo do cilja da dođe
Sunce, pesak, voda
Takoreći život i sloboda
Samo mešalica kvari sliku
Ali donosi lovu našem glavnom liku
Ona meša beton i pravi keš
Na kraju dana u njoj peru veš
Mešalice moja verna diko
Voli li te od mene više iko
Crknu rotor prestade da vrti
Naš se junak prepade do smrti
Ali rastavi je u nadi da nastavi
Greškom prst međ’ gole žice stavi
Vraćaju ga natrag konzerviranog
Hladnog i mrtvog
Hteo je doneti svojima malo love
A neviđena glupost poruši mu snove
Nisu imali para ni da mu prirede daće
Jer je budala sve pare sakrila u gaće...
Јебо сам те у уста Тијана.
"Клечала си испред мене проклето млада, усплахирена
Мирисала на младост и пролеће
У коси плавој сакрила снове
Гледала ме право у очи
Онакву какву сам те сањао
Клечала си мирно
Секла си црну ноћ тупим погледом
Тако једра,тако пијана - је*о сам те у уста Тијана..."
Tin Ujević
Pobratimstvo lica u svemiru
Ne boj se! nisi sam! ima i drugih nego ti
koji nepoznati od tebe žive tvojim životom.
I ono sve što ti bje, ću i što sni
gori u njima istim žarom, ljepotom i čistotom.
Ne gordi se! Tvoje misli nisu samo tvoje! One u drugima žive.
Mi smo svi prešli iste putove u mraku,
mi smo svi jednako lutali u znaku
traženja, i svima jednako se dive.
Sa svakim nešto dijeliš, i više vas ste isti.
I pamti da je tako od prastarih vremena.
I svi se ponavljamo, i veliki i čisti,
kao djeca što ne znaju još ni svojih imena.
I snagu nam, i grijehe drugi s nama dijele,
i sni su naši sami iz zajedničkog vrela.
I hrana nam je duše iz naše opće zdjele,
i sebični je pečat jedan nasred čela.
Stojimo čovjek protiv čovjeka, u znanju
da svi smo bolji, međusobni, svi skupa tmuša,
a naša krv, i poraz svih nas, u klanju,
opet je samo jedna historija duša.
Strašno je ovo reći u uho oholosti,
no vrlo srećno za očajničku sreću,
da svi smo isti u zloći i radosti,
i da nam breme kobi počiva na pleću.
Ja sam u nekom tamo neznancu, i na zvijezdi
dalekoj, raspreden, a ovdje u jednoj niti,
u cvijetu ugaslom, razbit u svijetu što jezdi,
pa kad ću ipak biti tamo u mojoj biti?
Ja sam ipak ja, svojeglav i onda kad me nema,
ja sam šiljak s vrha žrtvovan u masi;
o vasiono! Ja živim i umirem u svjema;
ja bezimeno ustrajem u braći.
Uveče zaspiš
Sutra se budiš
I tako teku dani
Danas se okupaš
Već sutra smrdiš
I tako teku dani
Danas pojedeš
Sutra se svari
I tako teku dani
Što danas popraviš
sutra se kvari
i tako teku dani
Ponešto počneš
Pa ga ostaviš
I tako teku dani
Nekoga voliš
Pa ga zaboraviš
I tako teku dani
Ako cujes brm brm brm,
Znaj to sam ja,
Brm brm brm
Brm brm brm
Moj golf 2
Nekad palio na pola ključa danas na pola brda,
Devojke pamte njegova sedišta tvrda,
Trošio je koliko mu sipaš,
O potrošnji lično ti se pitaš,
Gas do pola, dimi kao da pečeš vola,
Na prerađeno ulje nečujan kao muva,
Bajo moj maščurina dizne čuva,
Tehnički, hvališ se da izdao te nikad nije,
O tome se priča dok se limarija krije,
Krađa?!Siguran si jer niko ga ne želi,
Stari Golf 1.6 dizel, beli.
Sa suzama pomatraš grajfer,
Kako grabi tvoju zver,
Shvataš, život nije fer,
Vetar sa lica suze ti briše,
Neka nova se priča piše,
Zbogom, neka te izliju u nešto bolje,
Sa puno ljubavi i volje,
Iz priče se brišemo nas dvoje,
Zbogom lepotanu bele boje...
Мој је тата метеоропата,
Кад је спарно, баца се са трећег ката...
Та навика прави нам проблеме,
Често слети неком баш на теме.
Ми волимо тату нашег камиказу,
И плачемо кад одвезу га у Лазу.
Али тамо лежи мало да се смири,
Па га пусте кући, да кроз прозор опет вири.
Рефрен x 2 (певају деца):
Тата, тата,
Здраво тата,
Путуј тата,
И молим те, не нагињи се кроз прозор...
За то чули комунални полицајци,
Зазвонила три на врата нашој мајци:
Саопштите своме мужу сурој птици
Да је сада реч о вишој политици,
Јер грађана ко животе угрожава,
Он квадрата стана цену баш снижава,
А Београд на води је преко пута,
И дошла нам баш прекјуче три Арапа љута.
Рефрен x 2 (певају полицајци):
Страшно их је било погледати,
Из једнога модар пламен суче,
Из другога жива ватра сева,
У трећега Вучића фермани,
Кажу шефу: јолдаш, ствари среди
Да се шеик гадно не увреди.
Схватили смо: друге нам и нема.
Мама собу у подруму спрема,
Уређује по последњој моди,
А интернет саветник је води...
Сада тата на лебу и води,
Везан за зид зарђалим ланцем,
Сам са собом разговоре води,
Кроз решетке зарежи за странцем.
А мама му силази да теши...
И чујемо оздо крике јаке.
И не знамо што се злобно смеши
Кад се врати уза басамаке.
Рефрен x 2 (певају сви):
Тата, тата,
Здраво тата,
Јадни тата,
Никад више нећеш... нагињатииии се... кроз проооозор...
Koga to moje lepe plave oči vide
Jedan čovek bi hteo da te jebe,
On noćima ne spava zbog tebe,
Svakodnevno mašta kako ti ga meće,
Kad te vidi crkava od sreće,
Egzistencija njegova počiva na tebi,
Budi dobra pa se sa njim jebi!
Ovo je (po mom mišljenju) jedna od najboljih, najsnažnijih i najekspresivnijih srpskih pesama.
Miloš Crnjanski - Lament nad Beogradom
JAN MAJEN i moj Srem,
Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem
i ležim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,
nego neka čudovišta, polipi, delfini,
što se tumbaju preko nas, i plove, i jezde,
i urliču: „Prah, pepeo, smrt je to.“
A viču i rusko „ničevo“ –
i špansko „nada“.
Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
sa Avalom plavom, u daljini, kao breg.
Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
i ponavlja, kao dan i detinji plač.
A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,
Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.
ESPANJA i naš Hvar,
Dobrović mrtvi, šeik što se u Sahari beli,
priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var.
Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš.
Samo, to više nismo mi, u mladosti i moći,
već neki papagaji, čimpanzi; neveseli,
što mi se smeju i vrište u mojoj samoći.
Jedan se „Leiche! Leiche! Leiche!“ – dere.
Drugi mi šapće: „Cadavere!"
Treći: „Leš, leš, leš.“
Ti, međutim, širiš, kao labud krila,
zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
Ti budiš veselost, što je nekad bila,
kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
U Tebi nema crva, ni sa groba.
Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh.
U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba,
prelivši krv, kao vino, u novi meh.
A kad mi klone glava i budu stali sati,
Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati.
TI, PROŠLOST, i moj svet,
mladost, ljubavi, gondole, i, na nebu, Mljetci,
priviđate mi se još, kao san, talas, lepi cvet,
u društvu maski, koje je po mene došlo.
Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi,
nego neke ruševine, aveti, i stećci,
što ostaju za nama na zemlji, i u travi.
Pa kažu: „Tu leži paša! – Prosjak! – Pas!“
A viču i francusko „tout passe".
I naše „prošlo".
Ti, medutim, stojiš nad širokom rekom,
nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit.
Ti pevaš vedro, sa grmljavom dalekom,
i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.
U Tebi nema moje ljudske tuge.
Ti imaš streljača pogled prav i nem.
Ti i plač pretvaraš, kao dažd, u šarene duge,
a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša,
Tvoj će bagem pasti na me kao kiša.
LIŽBUA i moj put,
u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,
priviđaju mi se još, dok mi žižak drhće ko prut
i prenosi mi zemlju, u sne, u sne, u sne.
Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi,
nego neke nemoćne, slabe, i setne, seni,
što mi kažu, da nisu zveri, da nisu krivi,
da im život baš ništa nije dao,
pa šapću „ñao, ñao, ñao“
i naše „ne, ne“.
Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini,
do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san.
Ti slušaš svog srca lupu, u dubini,
što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan.
Tebi su naši boli sitni mravi.
Ti biser suza naših bacaš u prah.
Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi,
u koju se mlad i veseo zagledah.
A kad umorno srce moje ućuti, da spi,
uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti.
FINISTÈRE i njen stas,
brak, poljupci, bura što je tako silna bila,
priviđaju mi se još, po neki leptir, bulke, klas,
dok, iz prošlosti, slušam, njen korak, tako lak.
Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan,
nego neki kormoran, divljih i crnih krila,
što viče: zrak svake sreće tone u Okean.
Pa mi mrmlja reči „tombe“ i „sombre“.
Pa krešti njino „ombre, ombre“. –
i naš „grob“ i „mrak“.
Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni,
iz smrti, i krvi, prema Suncu, na svoj put.
Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni,
Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut.
Ja ću negde, sam, u Sahari, stati,
u onoj gde su karavani seni,
ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati,
Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni.
A kad mi slome dušu, koplje i ruku i nogu,
Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu.
ŽIVOT ljudski, i hrt,
sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini,
priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
jednog po jednog glumca našeg pozorišta.
Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više,
nego neka pena, trenutci, šapat u Kini,
što sapće, kao i srce, sve hladnije i tiše:
da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin,
ni Tao, trešnje, ni mandarin.
Niko i ništa.
Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni,
kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak, i prah.
Krv tvoja ko rosa pala je na ravni,
ko nekad, da hladi tolikih samrtnički dah.
Grlim još jednom, na Tvoj kamen strmi,
i Tebe, i Savu, i Tvoj Dunav trom.
Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi!
Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom.
A kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj,
to ime će biti poslednji šapat moj.