Dobismo ti mi tu bitku na Ceru, osvojismo položaje po Mačvi. Nastupamo u one krajeve iz kojih smo bili odstupili.
Da bog sačuva. U Krivajici-30-tak žena i dece švabe povezale i poklale. Tako u Zavlaci i po drugim mestima, na sve strane, po Mačvi i Jadru. Fotografi žalacaju aparatima, slikaju mrtve žene i decu. Treba, kažu, za arhivu državnu i za novine po svetu, da se vidi i da se zna kaka zverstva čne nad srpskom nejači.
Zaustavimo se na jednom đermu. Tu i jedna baba. Deli vojnicima jabuke.
Je li, baba-pita Vasilije-jesu li opasne Švabe?
Nisu Švabe opasne, sinko-reče baba-opasan je Švaba koji govori naški.
Vasilije se trudi da zapodene razgovor sa mnom, zapitkuje-koji su to ljudi, otkud govore ko mi, Milutine, da l' su to oni Južni Sloveni o kojima nam pričaju oficiri?
Da je Sreće Vasilije, ti bi meni o našim kućama pričo, ti bi o našim sokacima, o vinogradima, kukuruzima i votnjacima govorio.

Onolike naše otave po livdama,onaka naša stoka, a ti mi o Južnim Slovenima, Otkud ja to mogu da znam? Valjda za to ima ljudi razboritiji od mene, ljudi na polžajima, valjda se zna ko je za šta nadležan. Sa mnom razgovaraj o oranju i setvi, i o rogatoj stoci.Sve nekako gledam da se klonim od Vasilija al on trapulja za mnom i ljuti se. Sanćim što mi nastupamo. Da ne nstupamo ne bismo gledali ovo grozotupokazuje na kuće spaljene, na zgarišta, na nekadanje kotare. I na jednu kapiju. Lepa kapija. Zidani stubovi, biće domaćin, ko da je izašao vako da dočeka goste, lepo obučen starac-visi, obešen, da bog prosti, čisto smešan.
E pa mi moramo da nastupamo, Vasilije, mi nastupamo kroz svoju zemlju, ne nastupamo kroz tuđu-okrećem ja glavu da ne gledam one jade, čeljad pobijenu i povešanu oko spaljenih kuća. Svud si to mogao videti po mačvi. A Vasilije me tek dovati za ruku i vako trgne da ga u oči gledam.
Vidiš li ti Milutine da ovi ni kalemljeno voće ne poštuju, vidiš da vešaju i o pitome kruške i jabuke. Iskrlještio se Vasilije, gurka me da gledam u dvorišta pored koji prolazimo, ko da je, bože mi oprosti, važno da l' vešaju o pitomo il o divlje drveće.

Gledaj Vasilije preda se, ne osvrći se, lakše će ti biti, ne gledaj okolo, vrdaj pogledom malo, nije bog dao čoveku oči da gleda sve što se videti može- ne znam šta bi drugo da mu kažem, nije meni lakše nego njemu, al računam-ako gledam preda se manje ću nesreće videti.
Jeli bre, Milutine-povuče me Vasilije opet za rukav i zaustavi i u oči me zagleda- da se mi o Turke ne ogrešismo?
Ja ga gledam, da nije šenuo-kako mi možemo o Turke, naše stare zlotvore da se ogrešimo. A on, vako, trlja bradu. Mi smo, kaže, protiv Turaka grdno ratovali al ruku na srce vakog srama i jada od njih ne videsmo. Pokazuje na jedno detence ubijeno, žensko, razgolićeno, da bog prosti, na jednoj mu nožici čarapa, debela od vunena sljačka pletiva, a roj muva zukti oko nje.Dete bazd, božju ti majku, dete ubili,a ono zagolićeno i bazdi. A dete žensko i zagolićeno. A podalje, nema ni deset koračaja-mlada, vitice joj niz grudi a grudi raskopčane i vidi se da je osramoćena, na jednoj joj se nozi gaće zadržale, a ja se mislim-mora da je ova žena majkaone devojčice, sliče ko jaje jajetu. A Vasilije ide za mnom, gurka me i priupituje-da l' smo se mi o Turke ogrešili?
Može biti da smo se o Turke ogrešili, Vasilije, al to nije našom namerom. Kako smo mi nekad mogli znatu koje nas nesreće čekaju-ko je mogo znati da ćemo i protiv vaki ljudi ratovati, ko je mogo znati da i vaki ljudi ima na svetu

ovi ni kalemljeno voće ne poštuju, vidiš da vešaju i o pitome kruške i jabuke.

Perorez

Ne znam kako se ono mesto zvaše, znam samo da je bilo u nedelju, čulo se crkveno zvono u daljini. A mi se oko švapskog barjaka otimamo. Da bog sačuva. Majku jedni drugima psujemo na istom jeziku. Stenjemo. Cepamo jedni drugima utrobe. Ne znam što li nam je švapski barjak toliko ustrebao, zašto zbog jedne krpe da izginu toliki ljudi.
A meni baš zapade da otmem onaj barjak.
Poručnik Garašanin me pofaljuje pred strojem. To diže ugled svima nama Šumadincima - kaže.
Bog i duša, voleo bi da smo mi Šumadinci ugledni po čemu smo i bili, po debelim svinjama i bikovima, po suvoj šljivi i rakiji.
Tu je poginuo i Aksentije, familijaz naše škole. Jurnuo na bajonet. Proburazili ga zbog šarene carske krpe. Zakopali smo ga. Dok sam ga zatrpavao, prolazilo mi je kroz glavu kako je Aksentije slušao učitelja dok je ovaj pričao deci kako su se naši stari junačili, za go nož vatali i oko barjaka se otimali. Pa eto, i naš Aksentije tako, ko naši stari iz priča za decu. A šta ja da kažem njegovoj deci ako se kad vratim kući pa i' sretnem?!
Tu je Vojislav Dikinac grdni rana dopao. Krnut bajonetom. I on vidi šta je i kako je. Šapuće mi - ne može da govori - da uzmem onaj perorez i da odnesem njegovim ukućanima.
A taj perorez juče mu dao prestolonaslednik, kad je obilazio položaje, pa Vojislav sav srećan beše. Falio mi se da će perorez odneti kući, da se Dikinci njim ponose. I da ga čuvaju. Velika je to stvar. Poklon od budućeg kralja. Koja kuća ima taki perorez?
Ja tražim onaj perorez, ne mogu da ga nađem. Prevrćem džepove, torbu - nema ga. Tražim ga po slami, nema ga, a Vojislav mi ga u amanet daje da ga nosim i predam njegovim ukućanima.
Šta da kažem Vojislavu, on umire, a peroreza nema. Valjda mu ispo negde dok se krdžumo po vojištu ili dok su ga ranjenog ovamo nosili. Ne verujem da mu ga je kogod ukro.
Žao mi Vojislava i krivo mi na prestolonaslednika, što je dao perorez jednom mučeniku, Dikincu. Da mu nije dao, može biti da bi se Vojislav manje junačio i, može biti, ne bi poginuo.
Vojislav je umro pred nama, i lepo smo ga zakopali.
Ti dana mnogi nam se predadoše. Zarobismo i oficira. Pa sedimo, tako, i pričamo. Jedan iz Zagreba, Srbin, raspričao se: nije Srbima u Austriji ništa lakše i lepše nego Srbima u Srbiji. I tamo Srbe proganjaju. Apse. Nasrću na kuće i imovinu. Lupaju izloge, rasturaju radnje zanatlijama i trgovcima, Srbima.
Zašto, bre? - pitam ja pred svima.
Kako, zašto? Pa zbog princa Ferdinanda.
Dobro, je l' to Švabe tako postupaju sa srpskim življem? - pitam.
Ama, kake Švabe, radićevci i frankovci. U Bosni, čujem, još crnje, Srbe raseljavaju, u logore trpaju, imovinu i kuće otimaju...
A, to li je, mislim se.

Nisu Švabe opasne, sinko-reče baba-opasan je Švaba koji govori naški.

čitala davno, mogla bih opet. dobar je danko popović, čitala davno njegovo "vreme laži" i ostali mi u mozgu urezani neki delovi o milošu obrenoviću...malo-malo pa ih se setim kad slušam ove priče o ulasku u evropu.miloš je još onda imao objašnjenje za to.
a moj muž je primerke te knjige o milutinu poklanjao nekim našim ortacima koji su odlazili da žive preko uz komentar- čitaj kad počneš da zaboravljaš odakle si...

Sve u svemu, džaba moj Danko! Srbi malo čitaju, kratko pamte, i uglavnom, ništa ne nauče.

I kažite ovoj dječurliji da to čitaju ako hoće da nauče historiju svojih predaka i države gdje žive.

Nisu djeca kriva, mi smo govna.