Pesničko ćoše
Rekli o sajtu
Kad je pre nekoliko dana osvanuo naslov u dnevnim novinama „Željko Mitrović: Trovali su me“, na samoproklamovanom rečniku slenga vukajlija.com odgovorili su mu bez mnogo pijeteta: „Pa dobro, i ti si nas, i još to radiš“.
Ekonom:east Magazin · 03. Februar 2011.
jedna stara...
....
Jurim...nova osećanja ganjam
i želim da ih prećutim glasno,
uživam u njima duboko i strasno
i nesvesna sebe, kao da sve sanjam.
I...dok mi život isisava žudno
to predivno nečto čemu ne znam ime,
ja želim put naći do njegove rime
i požuda ova ispija me čudno.
Spoznajem da ne poznajem sebe,
to detinja duša raste i sazreva,
otpor pruža, stare snove sneva,
dok život oštrim kandžama je grebe.
Zato ne uzmi za zlo kad sam dete,
jer sazrevanje me probada i boli,
maleno u meni i dalje se moli,
ne želi da ode i puno je sete.
I...čuvam slobodu, a sebe ti dajem,
pred tim davanjem zaustavljam dah,
svaki mi dodir izaziva strah,
a oči sjaje nekim novim sjajem.
Jurim...nova osećanja ganjam
i želim da ih prećutim glasno,
ućivam u njima duboko i strasno
i nesvesna sebe, kap da sve sanjam.
Čuperak kose obično nose
neko na oku,
neko do nosa,
al ima jedan čuperak plavi,
s tuđe je glave,
u mojoj glavi.
Kako dve glave a ista kosa?
Lepo.
Dve glave,
al nije s jave čuperak plavi,
već jedne žene iz moga sna.
Pa šta?
E, videće te jednoga dana
kada ti pisne ko gvožđe vruće,
i slatka misao u glavu ti uđe,
pa se razbudiš,
i noću peniš,
pa blediš gušiš se dahćeš rumeniš,
grebeš se noktima,
pokrivaš lice,
i kao senka noću kroz ulice
za njom se šunjaš
dok ne shvatiš jasno:
Ubraćeš nešto divno i strašno.
Izmešaš puteve, jave i snove,
Izmešaš šume, groblja, parkove,
Izmešaš krvotok, kožu i boje.
I umiranje, njeno i svoje.
I bubanj srca. Trzanje ruke.
I srećan od patnje, pijan od muke,
vidiš da je čuperak plavi,
spasen od noći, siguran od mraka,
od tada zauvek u tvojoj glavi,
miran kao u snu dečaka.
Evo, jedna od mojih najboljih do sada, ako ne i najbolja.
Zove se vojnik sreće.
----------------------------------------------------
Dodirni rukom svoje srce.
Kuca li?
Divno.
I moje isto.
Ali biti mrtav ne znači isto što i ne biti živ.
Čitao sam sveta pisma po lišću i granama,
dodavao reči i smisao tim tužnim, praznim stranama,
Sedeo pokraj reke ničega i tu zabacio udicu,
prvi put u životu pažljivo osmotrio svoju ulicu.
Plašiš li se senki?
Trebao bi.
Vidljivi deo duše, nemi pratioci, sluge,
reaguju na vatru, sunce i neonke,
imitiraju pokrete, šamare ili poljupce duge,
ne poznaju muški bes ili plač devojke.
Jesi doživela nepravdu?
Kakav je osećaj?
Tačno.
A ko ga voli?
Krivim glavu u neverici,
rosne oči u izmaglici,
pokušavaju da prepoznaju.
Realnosti je oštriji mač,
snova je realniji plač,
realnost i snovi se ne poznaju.
Dušmanin je i stranac i brat,
krv se naglo razlije po duši,
rez smrti klizi niz vrat,
nemo gledam, samo se srušim.
Plačeš?
Zašto?
Nemoj.
Nema potrebe.
Sve ima kraj.
Umreću ti.
Da, hoću jednom.
Znaš šta će biti onda?
Hiljade andjela prljavo belih krila izleteće,
vinuće se u nebo u čast mog glupog, večnog osmeha,
za svaki sekund službe vojnika sreće,
ne brini, obećavam ti, čuvaću te doveka.
Na zidu će se pojaviti moja senka da te greje,
ponekad, dok spavaš mirno poput tišine,
i kad lije kiša, vetar lomi ili sneg veje,
paziću na svo zlo, da te ne dodirne.
Preterujem?
Ne.
Nisi svesna koliko sam realan.
Uostalom, videćeš jednom.
Noćas mi se druga ćerka rodila, kao i njenoj majci i sestri, po prvom viženju napisah pesmu jer je proza nedostatna da opiše osećanja:
Sara
Sunce moje, noću prosinulo,
Zoro moja, po ponoći svanula,
Moj živote, moj svanutku.
Pališ svetla dok petlovi spiju,
Dižeš trezne, da sa tajom piju,
Svaku muku brišeš u trenutku.
Kandilo si moje upaljeno,
Moja sveća u mrklome mraku,
Ikonu si slavsku pomračila,
Ćero moja, moj Božiji darku.
E'o ovo sam danas napisao na brzaka, nema naziv :P
Nase želje su jedno, a dela drugo,
posmatraš me kao da gledaš ruglo.
Dosada nas je pojela, promena je tolika
da svaki naš razgovor postaje vika.
I kad se u krevetu ledjima dodirnemo,
na svoju stranu se još više sklonimo.
Od naše vatre ostao je samo dim..
Podizem sidro, odlazim.
Reči ne znače ništa,
ne volim rastanke, budi vedra..
Pusti sad reči, sve znamo,
moliću se vetru da ti duva u jedra.
Uspomenu na mene speri kao vodom,
doslo je vreme reci zbogom.
Nenormalno normalna pesma
http://www.youtube.com/watch?v=uCA7jRCZGiw
Na ivici sna i jave,
u sred livade ravne,
ležeći mirno u potkošenoj travi,
otvaram svoje srce blizu mesta gde žive mravi.
U mom srcu zaljubljenom,
nalazi se devojka sa lepotom nestvarnom.
Duše čiste kao planinska voda,
sve oko nje cveta kad hoda.
Ona je kao anđeo bez krila,
svojom pojavom mi je Raj otkrila.
Ljubav koju daje je lepša od povetarca u letnjoj noći,
koji mi je bio jedini drug u mojoj samoći.
Ima oči predivne,
rečima neopisive,
Njeno lice i osmeh ni Mona Liza nema,
jer ona je nadmašila sve boginje Rima.
Nežnim rukama ja je grlim,
da uživamo u ovom susretu vrlim.
Poljubcem su se spojile dve duše,
koje nisu htele da budu rastavljene duže.
Time smo sprečili da nas opet razdvoji sudbina kleta,
da me ne probudi iz ljubavi na livadi u sred leta.
I jedna politička...
Šetamo po parku, skupljamo za pivo,
gledamo se bledo, svuda je sivilo.
Sumorna lica, umorni ljudi,
osmesi su nestali, niko se ne budi.
Ne treba nam neko da umesto nas odlučuje,
svako od vas tobože zna neko rešenje,
i kada ga napokon sprovedete u delo,
ljudi i dalje nemaju ništa za jelo.
Zar vam ta situacija nije vec poznata?
Znam jednu klinku, u ratu joj je poginuo tata,
ostavio majku i nerođjenog brata,
u kući stalno promaja i hlad,
na meniju pašteta ili kajgana,
na spavanje rano jer ih savlada glad.
I dok bezbrižno sedite na dvoru i zgrćete pare,
ljudi su prinuđeni da preturaju smece,
beskućnici se mrznu po stanicama,
a starci u pet ujutru na ulici prodaju cveće.
Jel smo vas zato birali?
Da živite od našeg krvi i znoja,
da sedite mirno dok lekova nema,
a uporno pričate "Nema problema."
I ne pokušavajte da nam nametnete lažni optimizam
jer ono što vi radite je kanibalizam.
Dosta je reči, bitna su dela,
hocemo promene i ne trebate nam vi,
vreme je da o nama odlučujemo samo mi!
Будим је због сунца које објашњава себе биљкама,
због неба разапетог између прстију,
будим је због речи које пеку грло,
волим је ушима...
Iz izloga
Prašinu tuđih nevolja ne može iz kose da strese,
davno je prestala čekati da je već neko odnese.
Nekud daleko u noć. Niko ne bi dovoljno snažan.
Nikome ne dade moć.
I diviše se lepoti, i diviše se snazi i ponosu svom
sa kojim je stajala sama i sebi jedini bila dom.
Ali niko je nikada ne uze. Niko ne bi tako jak.
I ne videše suze.
Grlili su je snažno i osećali toplinu, te im bi bolje.
Davala im je nadu, tišinu, vraćala snagu volje.
Al prevideše tugu. Imaše vazda svojih briga
da bi brinuli drugu.
Svima su je pokazivali i ponosili se njome,
voleli što je imaju samu u svetu svome.
Al ne osetiše uzdah. Nemaše dovoljno sluha
za njezin strah.
Onda je samo nestela. Pričaju-dobila krila,
a opet- možda je oduvek živa bila.
Umela i da pati. To više niko ne zna.
Možda se vrati....
Za vukajlijom provodim noći i dane
moj jin jang ima dve tamne strane
Еротички трилер и прикљученија
Једем бурек с' јогурт ладан,
јеботе што сам много гладан.
Дајем цигишу у пролазу гриз,
цкромни циго узе само лиз.
Идем даље, сунце сија,
могла би лећи још једна тепсија.
У пекару улазим чио,
кад зачух пекаркин глас мио:
Ђе си Фацо, бил' шта крк'о
Ил би ми радије на сисе дрко?
Упитах јел јој пичка врућа
Рече скидај гаће, данас части кућа.
Јебо сам лоше, али кратко
Кад врисну - Бјеж' иде газда Ратко!
Излетих на улицу откопчаног шлица,
за раме ме ухвати весела бакица.
Излетила ти курчина - каза она мени
А враголасто се у лицу румени.
О'ш да лизнеш - рекох-, онако за мезу
Бљешнуше јој очи и скиде протезу.
Блајва бака стручно и мјења брзине,
кад ето иде газда Ратко иза кривине.
Јебо га отац, ко ми пекарку дира
Каза љуто и поче да репетира.
Пуче из пушке док је прескако плот,
грешком уби бакуту, бјеше хед-шот.
Немрем даље. Јел ваља?
Evo i jedne moje, potpuno amaterski, ali iskreno...
U oblake,..
I nekad treba mi samo to,
jedan cim da ode bol,
da odletim u oblake,
niko da ne cuje moje korake,
da na tren nestane sve,
da osmeh zatvori oci zle,
da bolesno se smejem,
kao sunce zemlju da grejem,
da budem jebeno najgora,
losima nocna mora,
svoj nevinoj deci da obrisem suze,
da zabranim nebu jos jednog dobrog da uzme,
da spalim svu lovu sveta,
da nijedna novacanica ljubavi ne smeta,
da u ovakvom svetu vise ne zivim,
sve cu da proglasim krivim,
alkatraz da otvorim,samo zbog osvete,
ti olosi svaku suzu dvaput da osete,
Neduzni da spasu se,vise da ne umiru tiho,
I opet najgora,kao jebeni psiho,
Sve razmazene predrasude moj glas rusi,
Ne osudjujte ih,pogledajte sta nose u dusi,
Burazer mozda u problemu I sada svi protiv njega,
Mozda kockar ili koman,ali mozda I dosta mu je svega,
Mozda po dnu koraca,mozda odavno je odustao,
Ali samo malo ljubavi,pomoglo bi mu da hoda uspravno,
Svi ga voleli do juce,bio je najbolji,jer imao je moc,
Sad svi ga gledaju k’o jebenog frika,sad kad mu treba pomoc,
Najbolji ste samo kad uklapate se u sablon,
Kad isti ste ko svi,kad izgledate kao neciji klon,
Uvek bio tih,malo mrzovoljan,ali fin,
Savrsena porodica,bio primeran sin,
Majka bila najjaca,ali rano otisla na nebo,
Shveca digla nos,a on nije naucio sta je treb’o,
Sa caletom stigao od vrha do dna,
Bez majke srusio se svaki milimetar sna,
Volim ga oduvek,da smo slicni kazu mnogi,
Povuceni,ali glasni,prema nepoznaitma strogi,
Kazu lenji,neodgovorni,I da-u pravu su,
Ali nismo kao drugi,zauvek ostajemo takvi,ostajemo tu,
Skoro 30 godina,ali u glavi dete,
Svakom po zasluzi,svi svoje osete,
Uvek kul prema meni,iako za ostale bila sam klinka,
Za caleta premala da interesuje me I sminka,
Dok u SKCu slusala sam rep,on s’kumom bio u parku,
Usput ponudi mi cigaru,kaze “slobodno,necu reci marku” ,
Na moje “ne” nasmeje se,kaze sta sam ja radio u godinama tvojim,
I uzvratim osmeh,bude mi drago sto bar za nekog postojim,
I da je koman,pa sta? za mene ostaje najbolji,
I da kocka,pa sta? neka bude mu po volji,
Cela porodica njime ispira usta,svi postali su olosi,
Fokusiraju se na druge,da ne bi shvatili koliko su oni losi,
I nekad dodje mi da vrisnem,da pobegnem od svega,
Lova upravlja svima,svi postali su k’o sega,
Komani,kockari,ortaci,burzeri,siromasni,ostavljene bebe,
Svi oni vrede,ostavite druge,samo pogledajte sebe,
Svi imaju probeleme,cak I jeftine fufice,
Polugole,sto stoje na coskovima svake ulice,
I njima snovi su slomljeni,
Jer svi nedovoljno smo voljeni,
I opet samo jedan dim,
Jos uvek zudim za tim,
Da bol nestane na tren,da vine me u oblake,
Da optrcim celo nebo,ali niko da ne cuje mi korake…
Ставићу ову, не бих да стављам боље да ми их неко украде. Надам се да ми Вукајлија гарантује ауторска права. Ако може неки коментар :-)
Вила
Речне бродове и старе мостове
Кажу
Виле чувају
С поноћи планине посете
Кола играју
Вечно остају
Трагови
С неба отерам сунчев зрак
нек не отопи тај росни траг
Опет устанем једва жив
ти отишла а ја сам крив
koji dezavu me sad lupio
Oktobarski snu,
Znaš li kako me zemlja gura,
Osećam snažne šake kako me drže za rebra,
Dobre su,
I pod njima miruje bura.
Oktobarski snu,
Ne ohrabruj buru kišama žutim,
Šake slabe a rebra pucaju,
Ćutim,
Nisam kao ostali, ostali što mucaju.
Nevreme je moje vreme,
kada duh dušu ište,
a telo um moli,
pljušte olovne kiše,
i krljušt me boli
Nevreme je moje vreme.
Nisam vičan pisanju, ali mi godi štošta da metnem na papir. I rad sam da podelim.
Šanz, odlična je. Zanemeh.
Milo mi je. :)
Mirišljava kao bosiljak, od slamčice tanja,
tako izgleda prekrasna nam Vanja.
Kad su noći duge, kad se teško sanja,
jedinu utehu predstavlja mi Vanja.
Kad mi loše krene, pogorša se stanje,
namah bolje bude, čim se setim Vanje.
Nekad pišem o životu, kako samotni su dani,
al najlepši stih uvek, ja sačuvam Vanji.
Sve moje špriceve u belo on boji
odkad se bode
nemoš da stoji
Njemu nisam dobra ni kad se kecam
ČOVEK MI N-A-R-K-O-M-A-N
(izbrisaću kasnije)