Prijava

Потресно писмо српског војника које показује кроз какве је муке пролазио наш народ у Великом рату.

Јосив Димић из Црне Траве, 1915. године у Пећи пред повлачење српске војске преко Албаније, пише својој мајци:

Здраво, мале,
ево дојде време да ви се јавим да сам здрав и жив.Иако се гине сваки час ко да смо се ородили сас смрт.Мене неје ич стра од смрт, ти знаш мале да ми је ово четврти рат како ратујем за овуј нашу мучену Србију.Али право да ти кажем мале, понекад ме стра увати од смрт кад помислим на вас, на дечицу, а ја сам ти мале син јединац, па ако се жив не врнем нема куј да ви рани иако знам да и ви саг трпите паклене муке, па не знам коме је потешко. Ко да смо се ми Срби у бога сас камење гађали.
Ми смо саг на нашо Косово, викају ће се повлачимо преко некакву пусту Албанију, па се саг малко одмарамо пред град Пећ, збирамо , душу па да појдемо преко тија пустињак. Мале води рачун од дечицу, слушајте Стојанчу мојега, он је мушко, Симку моју моје прво радовање да одариш, а Јаков је још малечак.Ако се жив не врнем казујте му куде сам оставил коске. Неје ми ни млого жал за мене, осветил сам се на онеј швапске але малко им све и њина земља па оће и нашу да ни узму.
Да знаш мале кад смо ги почели брзимо из нашу земљу било је крв до колена, гинули су ко врапци од орлови, а бегали ко зечеви. Али швапске але су але биле и остале па се поврнуше. Ко пцета су, колико ги тепамо а они ко да извирају из земљу. Ама мале поново ми нешто гори испод груди овој докле ви пишем чини ми се нећу ви жив дојдем. Ма неје мене стра за мој живот него стра ме што ћу да оставим онај пилишта сама, још су нејака за живот. Кад дојде јесен које од рану приберете ископајте рупе па крите немој на онија бугарски зликовци да давате. Мале тебе ли да учим, ти знаш како се тој работи, овој нам је четврти рат, научили смо да се повртамо у рат ко куче на корито.
Писал би ви још пуно али еве викају из команду да се спремамо да појдемо преко онија пустињак, ама неје мене стра од њега, него стално мислим на вас мале и на дечицу. Како помислим на моја пилишта почне да ми гори нешто испод груди и предсказује ми неку големУ несрећу, поголему за мене и од овуј несрећу. Саг мале да ви поздравим, тебе, жену, мојега Стојанчу, моју Симкицу и нејакога Јакова који побеже од мене кад појдо у рат. Ти ми мале таг даде благослов кад појдо у рат који ме је чувал од метак ама нешто ми гори испод груди ко да је живи жар расипан у груди. Мене неје жал за мене доста сам се наратувал, сто и једанпут сам осветил мене и вас.Па и нека гори још под груди, али жал ме за дечицу.

(Када је Јосив Димић писао ово писмо није знао да му је мајка већ умрла од дифтерије. Ускоро ће и он умрети од исте болести на острву Видо (пошто је прешао “пусту“ Албанију гробница му је постала модра вода Јонског мора)… Када је писмо стигло бог зна како, после три и по године, у Црну Траву, дифтерија је завршила свој смртни поход у његовој породици. Умрли су му и син Стојанча (у осамнаестој години) и кћер Симка (у двадесетој години). Ратне голготе једино су преживели Јосивова жена Перка, и осмогодишњи син Јаков, којима је најчешће корен слатке папрати била једина храна).

приредио: унук Јосива Димића
Бранко Димић

Sinajska Gora- Sinja Gora, jer se sa nje vidi sinje more

Partenon su dizajnirale srpske arhitekte, Ratimir Bosančić i Stratimir Jelačić

Sam ću, samo trenutak, mogu ja to sama- reč "samo" zapravo je nit iz kolektivne svesti odnosno sećanja o prvom srpskom vladaru koji je sam sa šakom Slovena, promenio tok istorije

Care je l istina da je na santi leda o koju se razbio Titanik plutalo ne znam koliko Eskima, koji su tom prilikom poginuli? Negde sam to pročitao kao klinac, mislim da su dečije novine bile u pitanju.

Svakako ću ga uvek više poštovati jer mnogo više zna od vas dvojice debila zajedno

SAD JE PIČKA GDE JE GLAVA A GLAVA JE GDE JE PIČKA MATER VAM JEBEM I KLOŠARSKO POREKLO U LOGORE U KOMORE BIH VAS POSLAGAO PA U MASOVNE GROBNICE KO SARDINE VI NE ZASLUŽUJETE DA ŽIVITE

Brat moii kupio dzordanke, pitaj ga da ti pozajmi da budes smeker