Pesničko ćoše 2.0
Rekli o sajtu
Definiše se sve i svašta. Tako se mogu pročitati definicije baksuza, alapače, čitulje, smrti, rezervoara za smeh, kolateralne štete, Živojinović Velimira, zvanog Bate, dnevne svetlosti, gospođe džem!, Brus Lija… „Je l’ ti puši ćale?”, „Je l’ mogu u WC?”, „Chuck Norrisisati” i još mnogo toga može se naći na ovoj internet stranici. Zato ne iznenađuje što se mnogi kad jednom dođu, ponovo vraćaju na nju. Neki čak postaju i zavisnici, pa traže od moderatora da ih banuju, poput jednog studenta koji je zahtevao da mu zabrane pristup na nedelju, dve dana da bi mogao da uči.
Status Magazin · April 2009.
Lepo da si prevazisao tu barijeru postavljanja neceg svog. S obzirom na trecu strofu, mislim da mozes mnogo bolje. Nije bezanje od stvarnosti, kako mi se najpre ucinilo, nego bezanje od sebe u stvarnost. Nekad treba da se zaviri i u sebe. Nije lose. Kao sto rekoh, mozes bolje.
E, sad, kad smo kod prevazilazenja barijera, i zavirivanja u sebe, ja cu da se nadovezem. Skoro sam presla barijeru (i to u onom obicnom pesnickom cosetu) da pokazem, i cak, procitam neke pesme nastale pre dosta vremena. Jake su. Bole, sto bi rekao nekad. A, opet, iako sam tada, recimo, imala 15 godina (sledeca je napisana 19. 11. 1999.), mislim da su najbolje. I nisam sigurna da cu ikada vise moci da iznesem tako jaku i iskrenu emociju- u ovom slucaju bes.
Pao si i padaces jos
Zivot...za nekog lep, za nekog ruzan,
zivot...veseo ili tuzan,
zivot...jedan, ali vredan,
tvoj zivot je bedan.
Izgubio si osecanja,
izgubio si razum u reci alkohola,
izdao si zivot i ostao
da plivas u moru sopstvenog bola.
Slabicu, izdajnice. covece uprljan pricama,
pesmama o tvom tecnom problemu,
gubitnice, alkoholicaru
sto izbegava tu temu.
Prostace razvezanog jezika,
paranoicaru sto misli da si sveznalica,
ti si splet pijanstva i urlika,
izopacenog govora i iskrivljenog lica.
Veruj mi, sve uvrede izgovorene tvojim pijanim jezikom,
mojim lukom razapete pogodice te u srce pravo,
bices povredjen k'o niko drugi,
ti luda glavo!
Cujem, isprljao si svoj beli mantil,
konacno si pao izgnuren od pica,
cujem, cetvorica ljudi danas je na rukama
nosilo tebe, jednog niskog, pijanog slabica.
Cujem, vredjao si svoje kolege,
bezao si od bolnicke nege,
cujem da pretis svojim dolaskom kuci,
a ni sam ne znas kako ces se dovuci.
Pao si, k'o svaki drugi pijani covek prost,
jer za pice ti hod'o bi i bos.
Posao ti zaista nije los,
al' ti pao si, i padaces jos.
Slabicu, krivcu, prostace, alkoholicaru,
covece kojim moja bol otpoce,
tiranine, sadisto, paranoicaru
i na kraju -Oce!-.
Dobro je ovo skroz. Zavrsi si jako dobro pesmu, jedino mislim da mozes jos malo na uvodu da poradis, da bude licniji pristup zivotu, ako me kontas :))
Ponekad mi dodje tuga
Ima tako dana, kada tiho plovim
po nemirnoj rjeci jedne njeme duse,
a u njoj tihoj, sto vjetrova puse,
nevidjene bure i neke njezne rjeci.
Ima tako noci, kad se tuzno smijem
dugo gledajuci oci u daljini
sto ih san uspava u vecernjoj tmini,
ostavljajuc mi samo obrise slobode.
I sve te snove moje, zarobljene ptice,
sto im kavez odavno polomio krila,
jedna njezna pjesma sto si mi je skrila
na zalasku dana, uz poljubac meki,
sve bih ja to dao za par tvojih rjeci.
Lici mi na Bojica. Gotivim Bojica. Jako dobra. povrh svega, pozitivna.
A ja iz nekog razloga ne zelim da menjam te pesme i radim na njima: sa 15 godina prosto ne gledas tako licno na zivot, taj detinjasti uvod je dodatno pojacava. Mozda ih nekad izmenim, sad sam prevazisla deo da ne mogu da ih citam.
Popio te je alkohol
Sad, kad vise i ne osecas sebe,
sad, kada svaka te kost boli,
valjda shvatas da svaka casa pila je tebe
i shvatas za sta se ona moli
danima, nocima, mesecima,
i shvatas suze sto ona proli,
i njene neizmerne boli!
Ti Ti koji nju godinama si pio;
i srce njeno krhko lomio,
ti, koji ni meni vise nisi mio,
mada to nekad jesi bio;
ti koji od mene si krio
vase svadje, njenu bol,
shvatas sad valjda-
tebe popio je alkohol.
A, moram prinati, nije zurio,
znao je kad, kako, koliko,
ko sto i ti za sebe kazes,
zavladao je tvojim telom,
sta god da kaze- a ti se slazes.
A, eto, on je neumoran,
on topi tvoje dobre strane
i pusta ih u crni bezdan,
da ostale bi ti samo mane.
A ti si ga prihvatio,
k'o starog druga,
mozda vas jeste vezala tuga.
I dao si mu utociste
u skrivenim mestima svoje duse,
u coskovima svoje sobe,
u zabacenim delovima kuce
i poceli su on i casa
da ruse, da ruse gradove tvoje duse
i tvoje ignureno telo da guse
sve jace, i jace...
i znam, sada srce ti place,
place i kaje se i shvata greh,
a znam, kad uspravis te klecave noge,
samo ce ti casa vratiti smeh,
da bi on ponovo poceo da pije,
pije i bije i ubija tu slabu dusu,
tu dusu sto nekad bese voljena,
od koje ostade samo sena,
jer, popi je, kap po kap,
tvoj jedini drug- alkohol.
ova mi je mnogo bolja, nekako mi je zrelija malo :), a svidja mi se to sto nisi ogranicen rimom kao neki, i sto jednostavno kazes lepo i jasno pricu detinjstva :) i tvoj pogled na to
Ovo je pesma o mom profanu
O Mirku
Iza sedam planina, iza sedam mora,
nazire se Ljubovijska gora.
U jednoj kući na kraju sokaka,
rodi se dete, sto ne rađa svaka.
Bilo je tu malo igre i pomalo priče,
jer dečije sudbine, sve na jednu liče.
Sad osnovne, kroz maglu se seti,
jer prošlo je godina, a i vreme leti.
Al' bila su to sretnija vremena,
kad drugarstvo bila osnovna je tema.
Ma nije se gledalo ni ko šta nosi,
i uglavnom svi bili su bosi.
A kad ti beda kuca na vrata,
svakog druga, voliš kao brata.
I tih osam godina, odnelo je vreme,
spremio je život, tad već veće breme.
Al na život, Mirko je sviko,
iz početka da se bori, kao da je niko.
Tu je valjda stekao drugare,
iskusio prve ljubavi prave.
One kod kojih ti ne pomaže znanje,
pa te stavljaju u neko sasvim čudno stanje.
AL i to nekako prošlo je doba,
fakulter da završi treb'o je da proba.
Uputi se u Beograd, tad strano mesto,
koji pre toga i nije poseciv'o često.
U domu uđe, na vrata male sobe,
pa smesti sebe i ono malo robe.
A u njoj šta ima, nabrojati, ne bi ni mogo,
al zna da ih je uvek bilo, baš nekako mnogo.
I nauči tad neke važne stvari,
ne nosi odelo, uvek čovek pravi.
Jer čovek je čudan, svaki svoga kova,
karakter i ličnost, ne daju ti lova.
A roditelji ko roditelji, daju svaku paru,
mislio je Mirko i na majku staru.
Našao je i posao noćnoga portira,
vremena teška, ne mož' da se bira.
Jer treba ponekad i devojku izvesti,
nešto popiti i negde sesti.
Al', jedno vreme, opusti se malo,
da uči, valjda nije mu se dalo.
Jer ponekad čoveku dođe do zasićenja,
pa oseti potrebu da nešto i menja.
Iz dana u dan, na faksu sve manje,
pa se samim tim i pogorša stanje.
No jednom mu braca, dobaci nešto,
pa bocnu Mirka, baš onako vešto.
Jer ponekad malo reči u srce dira,
pa se javi prkos koji ne da mira.
Ujutru u sedam, uzavrele krvi,
u biblioteci, Mirko je prvi.
I tu dalje nije bilo problema,
svršena jedna životna je tema.
Svršena jedna, al počinje nova,
u životu da nastupi neko novo doba.
Polako je počeo da radi,
da se ne štedi i ime gradi.
Što na terenu, što u maloj sobi,
i u poslu vremenom iskustvo dobi.
I išlo je lepo, bilo je svega,
možda malo više i nego što treba.
Ta valjda zato, ne da đavo mira,
počeo je Mirko alkohol da dira.
A kad je jednom krenuo, nije znao da stane,
il je nešto tražio, il lečio rane.
Jer niko ne zna šta čoveka muči,
šta neko krije, duboko u duši.
No ipak opametio se dok još ima nade,
sa lošom navikom rešio da stane.
Tu i porodica zaslugu ima,
da se popravi, kad nešto ne štima.
Vremenom je počeo da lovi,
pa se može reći, da to mu je hobi.
Al nije njemu stalo da ubije nešto,
svoju pravu nameru on prikriva vešto.
On voli to druženje i slobodu,
kad mu brige nesmetano odu.
Ipak, u zadnje vreme, zdravlje ga muči,
malo zbog nas, a malo zbog žuči.
AL vratiće se Mirko, jači nego prije,
jer još niko elaborat, predao mu nije.
*izvini ogranicena :), nisam obracao paznju :DDD
Dobra. Slatka. (ovo obicno kazem ironicno, ali sad pravim izuzetak) Zivotna. Volim ove price u pesmama. Mirko jr gotivac. :) Svidza mi se. :)
Vrlo mracno. Svidja mi se. Mada, bar ja znam tu stranu pisanja, tako da, bjez' od nje! (:
Evo, nesto od mene.
Nebitna pesma
----------------
Ove reci nece promeniti nista,
dolaze od samo jednog posve obicnog,
nece slomiti led nit' zapaliti ognjista,
ili potegnuti secanje na doticnog.
Bas kao i ljudi,
i njihova dela su podmukla,
i moja i svih drugih,
licnom voljom izasla.
Moje reci ce cuti svako,
ali niko nece znati kome ih pisem,
cuti me kako disem je lako,
ali niko nece znati za koga to disem.
Mozda ce te proci trnci na pomen moga imena,
mozda sve zaboravis kao da nikad nije ni bilo,
dug je put od leda do plamena,
moja neznana vilo.
Hajde da se igramo bogova,
zaustavicu vreme kako god znam,
da te zadrzim valjda bice dovoljno,
ako dam vise nego sto imam da dam.
Ovo je nebitna pesma,
i nema smisla ni za koga sem za nas,
ovo su reci koje verovatno neces cuti,
a pevacu ih na sav glas.
Ovo je nebitna pesma,
svaka njena rec me grize i grebe,
ovo su reci koje verovatno neces cuti,
ali svaka rec je za tebe.
Da l' da strepim il' da stremim,
da se bojim ili borim,
vristim tvoje ime usnama nemim,
od nemoci kao papir gorim.
Samo senka na zidu,
samo san sto nestaje,
pobegnes cim te imam u vidu,
kad je najlepse, carolija prestaje.
Svih problema ovog sveta ja sam kralj,
i kol'ko ima njih tol'ko nema mene,
znam da svemu jednom dodje kraj,
al' ovo nase ne sme da vene.
Sve sto imam da ti kazem,
ovo srce je tvoje, ne svacije,
veruj mi da ne znam da lazem,
trebas mi, ja ne znam drugacije.
Pjesma u kojoj mi je bitna samo zadnja strofa, sve ostalo je govno čisto
WE COULD
I'm lying in my bed,
and where are you?
This bed is empty,
and I don't know how...
How this song is going to survive?
How? If our love is going to die...
I wanted to hold your head,
I wanted to hold you strong,
Wanted just a hug in this bed,
But that's not possible in our song.
We could change our people,
I know what love could do,
This love was an eagle,
Who's flights were for you.
Religion burned my wings,
I wanted to fly high,
Like a guitar without strings,
Now everything passes by...
Isti komentar, iskreno.
Zadnju cenim jako, ostalo je govno, i vuce na Bon Jovija.
ORDINARY LIFE
Where are the words?
Where is the pain?
Who brings the end?
Who am I, again?
Slave of a life,
traceless, faceless heart,
clouds turning away,
venom of a bite.
Rainbow steals my gold,
pidgeons steal my bread,
highway soak my steps,
this room kills my breath.
I lie like you blink,
I rise when you sink,
you sell me out every day,
I keep it quiet and pay.
To sam pisao bez veze, onako, zadnja strofa je ustvari ono što sam htio da kažem... Podijeliću za par dana sa vama jednu pjesmu koja mi je jako draga, predraga, tako da kažem.
E evo jedna pjesma, nastala je tako što mi je cura rekla da je u književnosti ljubav zelena, čisto zezanje...
Colors
You say that it’s green,
And I’m not a painter,
Love must be seen,
I’ts not valuable on papeer.
You can’t paint the feelings,
Those colors have no sence,
Grey or purple, what’s the meaning?
There isn’t such a fence.
Patience with the green, hun’,
Red is there too,
There’s again the yellow sun,
When you say ’I love you’
Chavez, sviđa mi se ova tvoja :)
Ne razumem se u poeziju na engleskom tako da nemam komentar.
Evo tek skovane pesme.
Pupoljci u trnju
Kud idemo grešni svete,
kud nestade empatija,
svako svakom nešto sudi
i zamerki puno ima.
Trun i balvan nisu isto
kad se nađu u očima,
sve zavisi ko to meri,
sabira i oduzima.
Sujeta je vlasnik bića
i celoga ljdskog roda,
od početka svoga žića
ka sujeti svako hoda.
Svako sebe uveliča
sve na račun bližnjeg svoga
i zbog toga ne crveni
pred pravednim licem Boga.
Tek ponekad iskra sveta
zatreperi međ' ljudima,
al' pupoljak teško cveta
kad oko nje trnja ima
Ne znam nekako mi je nja ta tvoja pesma. Salim se, nije loša. Mada, aspekt posmatranja iz perspekta jednog postmoderniste može da implicira do adicionalnih komplikacija pri shvatanju tvoje pesme. Razmisli malo o tome.
Evo jedne pesme:
Postmoderna pesma
Na konopac razapet u dvorištu
Žene prostiru
Oprane mozgove
Mrtva ptica bez lične karte
Pada na izmreškanu ulicu
I svi se pitaju
– Kako se zove –
Mrtva usta ne govore
Na nizovima umrlica
Odštampano tvoje ime
I – Godina rođenja
Na mom levom plućnom krilu
Takođe odštampano tvoje ime
I Godina smrti
Zar su zato
Ćirilo i Metodije
Izmislili azbuku
Odlazim kući
I majka mi kaže
Da sam upravo pobegao
U nepoznatom pravcu
Dobro je ovo tronožac, pravo dobro.
Voleo bih te oko moje plavo
I u Jugu mom jebavo.
Zanimljiva škabotina. Neki psiholog bi tu pronašao smisao, ali ja ne mogu.
Evo moje pesme-
Prodavnica
Neugledna prodavnica pored druma,
u njoj malo društvo odabrano sedi
na gajbama, blago zamućenog uma
sa mukama u dušama tek su bledi
odsjaj ljudi što su nekad srećni bili.
Ubilo ih novo vreme i svet vrli,
poluživi skupili se da bi pili,
uteha su jedno drugom tako obrmrli.
Svet se vrti i ne staje, svojim tokom
vreme teče polagano prema kraju,
uplašeni ljudi u transu dubokom,
to su jad i tuga u svom punom sjaju.
Tužne ljude prekrilo je teško veče,
prodavnica zatvar se, zadnje piće
ispija se, vreme kao da ne teče,
al' već sutra svi zajedno opet biće
jer pobeći iz tog kruga niko neće.
------------------------------------------------------
Pesma iza pesme
Neko tugu svoju goni,
neko svoju tugu grli,
neko teške suze roni,
neko kraju svome hrli.
Neko život sam proživi,
neko nikad sam ne može,
nekome su drugi krivi,
neko bi iz svoje kože.
Nikad niko ne dobije
što se hoće, što se želi,
od života se odbije
što sudbina ti dodeli.
Нешо, компликовано је ово. Али лепо.
Fali još "Auuu, a-a-a-auuu!"
Hvala drugari.