Нисам материјалиста, нисам алав на паре и довољно ми је да имам за неке основне потребе. Последњих 6 месеци су без сумње најгоре у мом животу и тек сад сам схватио колико живот уме да буде јебено суров. Довољно ми је да будем здрав, да чланови моје породице и људи које волим буду здрави и ја сам срећан. Ко што би један мој ортак реко пре три године кад смо испијали пиво, хасали ребрасти чипс и гледали Хадерсфил - Барнсли: " Све ће си буде, само здравље нек је ".
Најбитнија у животу ствар је срећа, јер кад си срећан, то значи да имаш све што ти треба. Како можеш бити срећан без здравља? Не можеш. Како без љубави? Не можеш. Како у беди можеш бити срећан? Тееешко. Значи, најбитнија ствар у животу је срећа.
Kako kome sve to, neko će da se zadovolji činjenicom što živi u zemlji hrabrih, pa će prkosno stiskati zube i trpeti nedaće, nekom je opet bitniji pun stomak, pa ode u inostranstvo, nekome sigurnost. Mislim da najviše ima ovih kojima je bitna sigurnost. Da ima sobicu u kojoj su raspoređene stvari od vrednosti, i ključić, da ne može da se ukrade tek tako. Ja isto volim sigurnost, ali bitno mi je da osetim da sam živ, neki put imam užasno loše periode, a onda ih gledam iz razdaljine od par godina i sećam ih se po tome koliko sam tada intenzivno živeo, ne po tome koliko me je bolelo. Čini mi se da sam življi i produktivniji kad me nešto uznemirava, tišti, neka neizvesnost, nada... Nemam pojma, da se nešto dešava, da sam živ sa velikim Ž. Ne mogu da objasnim to ni sebi sasvim.
Ubij želju da ona ne bi ubila tebe.
Mislim da bih se ubio baš kada bih ostao bez iste :) Zašto onda živeti, kao zombi.
Nekad sam mnogo voleo šampite. Jeo sam ih u nenormalnim količinama dok mi se jednog dana nije toliko smučilo da sam bacio peglu. Izlazile mi šampite i na usta i na nos. Od onda ih ne jedem uopšte.
Mislio sam da bi mi život bio kompletan samo kad bi malo češće dobio od gospođe, a onda sam se setio ovih šampita i shvatio da mi je i ovako dovoljno dobro. Ko zna, ako mi se smuči i pička kao šampite možda se roknem jer mi ništa ne ostane u životu.
ubiti želju znači ubiti život, ravnoteža, mir, sređenost, spokoj, težnja ka sreći kao stanju bez bola, to su odlike života na izmaku i smrti. a paradoks je u tome da što nesređeniji i nespokojniji i bolniji život živiš, pre ćeš propasti, odnosno, što više voliš smrt, duže ćeš živeti, ili bar duže biti u viabilnom stanju :S
tu je i licemerje budizma, hrišćanstva i ostalih smrtoljubnih religija: voli smrt da bi duže živeo
Mislim da bih se ubio baš kada bih ostao bez iste :) Zašto onda živeti, kao zombi.
Ako se živi ovako
Čini mi se da sam življi i produktivniji kad me nešto uznemirava, tišti, neka neizvesnost, nada...
a živi se, čovek može da deluje cinično ponekad, ne zato što je loš, ili zombi, već zato što je živahni svedok lošeg, na primer. :)
A nisam sigurna da li je uopšte moguće živeti bez želje, poslednja bi bila smrt, pu pu.. Ne bih da ofttopikujem, ali i smrt je legitimna životna želja, korisna i plodonosna, ako se ne realizuje, naravno. A i tada. :)
Ерос, танатос, да... Много људи то не осећа.
@Варнер Ти немаш леп однос према смрти, а тиме јој чиниш неправду. Религије нису смртољубне, не у оном смислу у ком је смртољубан човек који радосно прихвата чињеницу своје коначности. Ко умре заувек, би то било нешто као коначно венчање, најзад неки апсолут до којег стижеш, тако израњављен животом и жељама. Религија не воли смрт на тај начин, она смрт гледа са практичне стране.
@Варнер Ти немаш леп однос према смрти, а тиме јој чиниш неправду. Религије нису смртољубне, не у оном смислу у ком је смртољубан човек који радосно прихвата чињеницу своје коначности. Ко умре заувек, би то било нешто као коначно венчање, најзад неки апсолут до којег стижеш, тако израњављен животом и жељама. Религија не воли смрт на тај начин, она смрт гледа са практичне стране.
misliš gleda kao manje 'pati za života, kako prelaz u smrt ne bi ni osetio' ili kao 'pati više za života kako bi ti smrt pala kao olakšanje'?
meni je muka i od života i od smrti, gde pobeći u tom slučaju?:D
Vukajlija, lijek koji je potisnuo iz upotrebe Edronax, Zoloft, Prozac, Aktivin H i ostale antidepresive. Nuspojave su: grčevi u trbušnim mišićima, suzenje očiju, ludački osmjeh i lako se navući na njega.
Нисам материјалиста, нисам алав на паре и довољно ми је да имам за неке основне потребе. Последњих 6 месеци су без сумње најгоре у мом животу и тек сад сам схватио колико живот уме да буде јебено суров. Довољно ми је да будем здрав, да чланови моје породице и људи које волим буду здрави и ја сам срећан. Ко што би један мој ортак реко пре три године кад смо испијали пиво, хасали ребрасти чипс и гледали Хадерсфил - Барнсли: " Све ће си буде, само здравље нек је ".
Tacno, samo ZDRAVLJE je zaista bitno.
http://youtu.be/SJUhlRoBL8M
Најбитнија у животу ствар је срећа, јер кад си срећан, то значи да имаш све што ти треба. Како можеш бити срећан без здравља? Не можеш. Како без љубави? Не можеш. Како у беди можеш бити срећан? Тееешко. Значи, најбитнија ствар у животу је срећа.
najbitnija stvar u zivotu je jebati.
Najbitnije je živeti dostojanstveno.
Najbitnije u životu je osetiti razliku življenja sa željom i bez nje.
Ubij želju da ona ne bi ubila tebe.
Kako kome sve to, neko će da se zadovolji činjenicom što živi u zemlji hrabrih, pa će prkosno stiskati zube i trpeti nedaće, nekom je opet bitniji pun stomak, pa ode u inostranstvo, nekome sigurnost. Mislim da najviše ima ovih kojima je bitna sigurnost. Da ima sobicu u kojoj su raspoređene stvari od vrednosti, i ključić, da ne može da se ukrade tek tako. Ja isto volim sigurnost, ali bitno mi je da osetim da sam živ, neki put imam užasno loše periode, a onda ih gledam iz razdaljine od par godina i sećam ih se po tome koliko sam tada intenzivno živeo, ne po tome koliko me je bolelo. Čini mi se da sam življi i produktivniji kad me nešto uznemirava, tišti, neka neizvesnost, nada... Nemam pojma, da se nešto dešava, da sam živ sa velikim Ž. Ne mogu da objasnim to ni sebi sasvim.
Mislim da bih se ubio baš kada bih ostao bez iste :) Zašto onda živeti, kao zombi.
Nekad sam mnogo voleo šampite. Jeo sam ih u nenormalnim količinama dok mi se jednog dana nije toliko smučilo da sam bacio peglu. Izlazile mi šampite i na usta i na nos. Od onda ih ne jedem uopšte.
Mislio sam da bi mi život bio kompletan samo kad bi malo češće dobio od gospođe, a onda sam se setio ovih šampita i shvatio da mi je i ovako dovoljno dobro. Ko zna, ako mi se smuči i pička kao šampite možda se roknem jer mi ništa ne ostane u životu.
Ja volim leto i jedva ga čekam.
ubiti želju znači ubiti život, ravnoteža, mir, sređenost, spokoj, težnja ka sreći kao stanju bez bola, to su odlike života na izmaku i smrti. a paradoks je u tome da što nesređeniji i nespokojniji i bolniji život živiš, pre ćeš propasti, odnosno, što više voliš smrt, duže ćeš živeti, ili bar duže biti u viabilnom stanju :S
tu je i licemerje budizma, hrišćanstva i ostalih smrtoljubnih religija: voli smrt da bi duže živeo
Ako se živi ovako
a živi se, čovek može da deluje cinično ponekad, ne zato što je loš, ili zombi, već zato što je živahni svedok lošeg, na primer. :)
A nisam sigurna da li je uopšte moguće živeti bez želje, poslednja bi bila smrt, pu pu.. Ne bih da ofttopikujem, ali i smrt je legitimna životna želja, korisna i plodonosna, ako se ne realizuje, naravno. A i tada. :)
looool
Ерос, танатос, да... Много људи то не осећа.
@Варнер Ти немаш леп однос према смрти, а тиме јој чиниш неправду. Религије нису смртољубне, не у оном смислу у ком је смртољубан човек који радосно прихвата чињеницу своје коначности. Ко умре заувек, би то било нешто као коначно венчање, најзад неки апсолут до којег стижеш, тако израњављен животом и жељама. Религија не воли смрт на тај начин, она смрт гледа са практичне стране.
Живим као лој у бубрегу.
ne žalim se
+1
После овог Брусовог поста може лок лагано.
Oni koje bogovi vole umiru mladi.
misliš gleda kao manje 'pati za života, kako prelaz u smrt ne bi ni osetio' ili kao 'pati više za života kako bi ti smrt pala kao olakšanje'?
meni je muka i od života i od smrti, gde pobeći u tom slučaju?:D