Samo za lordove pisanja
Rekli o sajtu
Na pitanje: „Ko je bio Mocart?“ duhoviti posetioci internet sajta Vukajlija, rečnik slenga, odgovaraju: „Svestrana ličnost. Čovek koji je komponovao muziku za Nokiu. Inače, bio je poslastičar i izmislio je Mozzart kugle. A voleo je i da se kladi...“
Danas · 06. Novembar 2008.
He, sad se setih.
Kaže meni jedna autorka, ima tome preko po godine, dakle veli, citiram
"генијално +++
него, јес' ти оно беше аутор на тарзанији или ми се чини? :Р"
Ja priznadoh skrušeno:
"Nisam, malo žvrljam ovde, to je sve."
Ali neki plamičak je stao goruckati, osetih kako je biti, makar na trenutak, u toj polučasnoj pauzi među komentarima.. lord.
http://www.zigsam.at/S_Ci7/LordExtra-20fDF2004.jpg
:'(
http://static3.wikia.nocookie.net/__cb20120619183252/thegleeproject/images/f/f8/Damsay_comfort.gif
Tarzanija.com
пре 2 ч.
- Daćete mi jedan vrh ekstre, molim vas.
- Sine, ništa te baba ne razume! Šta pričaš to? 'Oćeš neki sok?
- Pa mislio sam nešto onako u fulu, jer to mi je za poklon, znate.
- Hoćeš možda ovu čokoladu iz robnih rezervi? Nije mnogo istek'o rok, a baš je jeftina. Samo prvo malo oduvaš mrave, šta.
- Jao, haos.
HAHAHAHAHHAHHHAHAHAHAHAHAHAHAAHHAHAHAHAHAHAHA
Žajk se smori na ovo i pomisli da je lord.
Tarznčići - neafirmisani autori sa Tarzanije hehe
Не бих да именујем, али Окс.
http://xwcxbx13sypvwi8y.zippykid.netdna-cdn.com/wp-content/uploads/2010/09/IMG_0192.jpg
Kakva sve stvorenja zalaze na ovu vukajliju sunce ti jebem žareno! Šatro neki pisci koji oduševljavaju one koji u stvarnosti ne znaju da se šale i pokazuju narodu okolo dosadne tekstove sa nekog tamo sajta. Još kad vidiš kako izgledaju u stvarnosti da se primetiti da su to sve "car do cara". Ajd beži u kurac!
Kakva surova promena nadimka. Jep se glavni. Vrći tvoj stari lordovski nadimak.
radi li i dalje to sa slanjem tekstova? na vukajliji nisam dovoljno ispostovan, bih transfer da napravim
Lord pisanja baca analizu moje defke uz konstruktivnu kritiku? Do jaja, ustvari ne do jaja, do članaka sam pišnuo firnajz. Evo tetkica trči da pokupi džogerom, to. Ali vidi nije mi tu nešto jasno. Šta ako sam zaista toliko podzeman da recimo moram u mudima da nabijem kompresiju da bi mogao da odbranim teritorijalni inegritet tj. da ih zapišam kao mali ker overenog olanika.
JD
podnesi to muski, nemas ti tu sta...
Deki maestro podzemni ko metro!
Eto rekao sam, ali ne osećam se ništa drugačije.
Aj probam ovako:
Ja sam lord pisanja!
Ne, opet ništa...
JEBEM DOBRO! Deky maesto prolećni ko lenor lord pisanja i svega živog što gmiže u prašumi!
Opaa! E evo ga onaj osećaj kad pričam o sebi u trećem licu a cupike misle "UUU JEBANJE TROIKA!!!"
Sad kapiram. Kurcem u pičku, razume se...
Ne podnosis muski...
69 načina da to podnesem kao muško mi je sad potrebnije nego ikad, eh da samo ima negde da se pročita tako nešto...
Možda ima na Tarzaniji.
Ja sam tamo jednom video tekst 37 načina da privučeš pažnju na sebe u gej baru.
Poslao im ja manual za uranak ali bilo samo 5 stavki, rekao mi oks - prekratko. :(((
pre mesec dana? jebem ti krvav lebac
lordovi pisanja su međedi
Prva mladost te je sustigla nespremnog, nametnula promene, odluke i izbore, preselila te u život, iščupala te iz korena, plitko posejanog, napunila ti glavu idejama i pitanjima o ženi, pripadnosti, sreći, smislu, besmislu, ludilu..Stala je pred prag i rekla Ja sam tu, a ti si je prigrlio rukama, uzeo je zdravo za gotovo - šta si drugo i mogao? Našla te je negovanog i mekanog a ostavila u ožiljku, pobunjenog, u strepnji i nemiru. Naučio si da piješ, pušiš i da se braniš kad je moguće, bežiš kada je neophodno. Smrt je prošla pored tebe, okrznula te nehajno svojim skutom, a ti si shvatio da erozija ne spira samo zemlju od kopna već i ljude iz života, prolazan si, lomljiv, nećeš živeti zauvek, jer zauvek je ko zna šta.
A onda je i ona, mladost, posustala i ostarila. Video si je u drugom gradu, nesposoban za opstanak a prividno nezavisan, tvoja visprenost se ogrnula jesenjim bojama i krenula da klizi kroz prste poput peska, nezadrživo, jasno si to uvideo; možda je kasno, ne znaš da li je kasno, ne želiš da bude kasno.
Tražio si sebe tamo gde nisi mogao biti, oprobao se na lošim stvarima i već su ti dosadile. Dovodio si u pitanje vrednosti, sumnjao u vrline, bojažljivo izvirivao proučavajući lepotu. Otkrio si radost čitanja, boju glasa mrtvih ljudi i miris starih hartija, shvatio si da je sve laž, šta god da je sve i šta god da je laž - oduvek si sumnjao da je neistina. Mučnom potragom došao si na mesto gde opšte postojanje i svoje postojanje u njemu možeš da sagledavaš objektivno, shvatio si da si tačka u prostoru, interval u vremenu, a oni su beskonačni, a ti si jedan i nećeš se ponoviti - šta učiniti?
Negde si pročitao da čovek živi ka spolja i ka unutra i razumeo si da je to istina, prihvatio si činjenicu da napolju žive vukovi, i vukove jedu vukovi, i sve ima vuka u sebi. Tamo su strah od rata i ludila, gladi i nepravde, zavere, šarade, otrovi u vazduhu i vodi. Vratio si se smrti, sreći, potrazi, smislu - i shvatio da si od odgovora daleko podjednako kao što si bio pre deset godina, da čovečanstvo, pametni i mudri tragaju za istim odgovorima kao ti, kao i svi, i već 30.000 godina ne nalaze odgovore jer njih nema, jer smisao i sreća su u samoj potrebi i potrazi. Rešavaš da odlučiš od sebe taj svet koji troši i zamara, posvetiš se sebi i onome što bi mogao biti - jer šta će to od tebe postati, moj prijatelju?
Postavio si temelje, počeo da gradiš svoju galaksiju, jer ako u ovom svetu nema sreće i spokoja, stvorićemo naš, gde će ih biti. Nazvao si je Andromeda. Živi u tebi i puniš je razmišljanjima, džezom i knjigama, Nerudom i Borhesom, krivim ogledalima, plavim tigrovima, Alefom, šahom, eksperimentima i usudima. Iz nje zrače pronicljivost i naboj duha, izbijaju ti iz očiju, više stvaraš a manje se prilagodjavaš, manje govoriš a više slušaš. Trpiš optužbe ljudi da se ne javljaš, da ih izbegavaš, povukao si se u sebe i postao si čudan, sam sebi dovoljan, slabo se krećeš, ne provodiš se, ne uživaš, skoro da i ne radiš, opstaješ..Gacaš po barama u poderanim cipelama, ljudi ne razumeju šta u tome ima tako smešno, poveo si računa o ishrani, televizor odavno ne gledaš, novinama se ne obmanjuješ, batalio si gandžu jer nema smisla, puštaš alkohol da te izbegne kad god može, imaš potrebu da se izraziš, nešto ostaviš, da se održiš kroz neko svoje delo makar u mislima i navikama drugih. Skupljaš prašinu po pozorištima, raduješ se čudacima i senkama u ljudima, sveo si svoje potrebe na minimume, sviraš bas, pišeš stidljivo i nezgrapno slikaš, tražiš nekoga sličnog sebi da ga naučiš, da te dopuni, da mu ukažeš, da te obogati, da iskusite, poletite, da sa njim sagoriš i padneš, pa ponovo poletiš.
Razmrdan, razuzdan, opčinjen i zanesen postojiš, prožimaš se, traješ i prolaziš, uživaš u posmatranju pokreta u kojima učestvuješ, tiho i na svoj način, dok se drugima čini da se urušavaš i statiraš.
- Šta ima? Ne videh te sto godina, hajde sedi.
- Neću žurim, radio sam danas nešto duže a treba da stignem i da jedem, jebote nisam jeo ceo dan! Idemo posle na Hobita, mogao si sa nama, 450 dinara mamu im jebem al 3D, biće do jaja. Inače ništa, i dalje sam sa Ljubicom, ona stagnira sa faksom, možda ćemo u Amsterdam, ima tamo tetku, ovde muka, vidiš i sam, ljudi su počeli da se medjusobno proždiru, ko zna na šta će ovo sve izaći. Šta ima kod tebe?
- Evo. Živim.
................................
Nadam se da ovim postupkom necu biti pogresno shvacen, naime - nisam ispratio citavu postavku teme, mrzelo me. Ne smatram sebe lordom pisanja, ovo je nesto sto sam izbacio relativno davno. Danas pisem daleko bolje. Nisam zeleo da stavljam naslov ove definicije, ne zelim na ovaj nacin da se reklamiram. Nadam se da cete posejati nesto takodje ovde.
Ajd jebiga.
...Zub mučne svakodnevice pratio ih je do ulaza u mračne čeljusti iz kojih je dopirao dah prohladne vlage i teške memle. Mešao se sa kiselkastim smradom mokraće i nedaća, nepogrešivog znaka da se poneko ipak zadržavao u tamnom medjuprostoru, tom neljudskom i zastrašujućem limbu koji se možda i nije morao proći po svaku cenu....Negde napred u tromoj gomili jektičavo dete je kašljucalo i prigušeno šištalo; činilo se da broji poslednje časove u naručju pogurenog starca koji mu je mogao biti deda ili prevremeno ostarei otac. Gegao se, jedva podnoseći i težinu samog svog prokletog tela koje ga je još uvek čvrstom sponom nagonskog pokreta vezivalo za ovu vlažnu i pomalo natopljenu zemlju po kojoj je nešto zloslutno gamizalo. Jecao je. Slutnja skorog skončanja, mirisi, tvrda izvesnost trenutnog ništavila i nepodnošljiva nesigurnost onoga u šta se bezglavo srljalo činilo je situaciju turobnom i krajnje rastužujućom. No - egzodus je bio neopoziv; reka kostiju i ono malo mesa što je sa njih visilo u naborima nastavljala je da teče dalje. Selo je pošlo na svoj konačni put.
U gotovo potpunoj tami koja je utrobu tunela svela na beskonačnu prazninu koja ne obećava ništa dobro ljudi su se ćutke gurkali i sudarali. Trajalo je satima; neobičan glas kepeca (tako sam ga bar u prvi mah zamislio, ko zna zbog čega) koji je, činilo se, dopirao negde sa daleke tavanice, ili iz jednog od zida, a možda i odasvud...Sugerisao je podsmešljivo i otrovno na povratak ili kolektivno samoubistvo, što se u suštini svodilo na isto. Promicali smo dalje. Negde u prostoru i vremenu koje je možda već i prestalo da postoji neko je nazreo spas, a uskoro se oduševljenje probilo kroz celu gomilu - svetlo - bledo i neugledno ali ipak zasigurno je bilo svetlo. Nikada mu se nisam tako obradovao, za nas, ono je bilo uže za čoveka u moru, kopno na vidiku za izgladnelu i beznadežnu posadu ubijenog kapetana. Svetlo! Uskomešana masa je pohitala, koliko god je to bilo moguće. U jednom trenutku delovalo je kao da smo se zaputili u samo središte zemlje, sada je bilo sigurno da tunel ipak ima kraj, i on se nalazio negde na čistini.
Uzbudjenje otkrića preseče jedno drugo, nejasno jer - naime, prvi redovi sudariše se sa čovekom. Pa još jednim. Pa sa još nekoliko njih...Drugi ljudi, nama jezivo slični nadirali su iz suprotnog pravca, zarobljeni u mukloj tišini. Migoljili su se izmedju nas nastavljajući svojim putem, hladni i nepristupačni. Kretosmo dalje. Nečija nespretna, improvizovana štaka gadno me je lupila u koleno, bez pomisli na izvinjenje. Nad ljude se ponovo nadvila teška i neprobojna magla ćutnje i surevnjivosti, tišina je bujala, nagrizala i gušila. Medju hladnim zidovima odzvanjao je jedino gnjecavi bat koraka. Grabili smo ka izlazu.
Izvor svetla se, ispostavilo se, nalazio tek na pola puta šepave agonije a ne na njenom kraju. Delovalo je poražavajuće : najobičnija jeftina neonska reklama, bez mnogo komercijalnog smisla. Nije zračila slovima niti porukom - na njoj se nalazio jedino crvenim linijama oivičen pravouglii trougao, mašući iz svoje sredine malenim zrnom graška koje je neodoljivo podsećalo na neko tudjinsko oko. No činilo se da ne gleda u našem pravcu već negde u daljinu, van domašaja naših tupih pogleda. Stadosmo, ukopani. Činilo se kao da čekamo neki znak, možda da nam namigne, ili se preobrati u neki poznatiji i bliži oblik - ali nije nas udostojilo nikakvog pokreta i tabla je ostala mrtva i isprazna. Iz suprotnog pravca, slabašno osvetljene prilike koje su nekada mora biti bila ljudska bića bauljale su ka mestu odakle smo prvobitno krenuli. Najhrabriji medju nama, osmelio se najzad da proviri ka poledjini čudne reklame. Sa njegovih umornih usana koje su se jedva pokrenule sletelo je tiho i neobično razgovetno - Isto.
Zurili smo u mrtvi mrak koji se pred nama protezao u nedogled, izmučeni i neodlučni. Podjosmo dalje.