Kako te ne mrzi ovo da pišeš jebo ga ti.
Саставићу од овога роман, паде ми на памет, ма колики шит био. Да пишем по пар страница дневно и стављам овде, што би ме мрзело? Обично људе који састављају романе не мрзи да пишу, иначе романи никад не би ни били написани. Мада је петпрарачки скроз, али можда се прославим као постмодернистичка Исидора Бјелица :)
Пре него што је постала славна, госпођа Бјелица је гостовала код Бачић-Алимпић, и одмах је рекла да су јој књиге лековите, и да је могуће да се трљањем човек излечи од неких болести. Тако јој је кренуло.
Super, može da se iskoristi, trljaće promrzle udove knjigama Bjeličinim umesto snegom.
Jeee, otkad ovde postovala nisam, ima bar godina dana; pa reko, ajd da razbijem baksuz i pobedim, hahaha! Nisam "bedila" još od "Ko poslednji" 80 i nešto!
Jeeee, Gogo, dobro došla, nema te sto godina, ali pobediti nećeš!!!!
Не дирајте ми коњче.
Али ја сам гледала и демонстрацију те замисли у тој емисији.
Децо, никада немојте да гледате тв, лоше чике и чудне тете се налазе тамо.
Јесте, Гого, овде је било лепо побеђивати.
Mene juče zvali da gostujem u Eksplozivu na Prvoj. Ozbiljno. Pa vi gledajte kakav je moj život, tužna priča koja se priča uz zvuke veoma male violine. Imam snimanje za petnaest dana :)
Ја и моје седмо чуло, једино сам оманула код емисије! :) Надам се да ће бити на нету, сигурно има, не гледам тв скоро пет година. За неке ствари добро, а за неке се осећам ван токова.
Valdo, mađijo, boledu te brige, saćeš da budeš javna ličnost, mož da osnuješ VIP Vukajlije, hehehehehe! :D
Će da snimim pa postavim na Jutjub, i ja sam izbacio TV sotonu iz života svoga. Al nije mi jasno na koji način će u Eksplozivu da predstave moj pojetski FB konkurs :)))))) Verovatno uz zvuke violine, pomozite malom Vladimiru da finansira izdavanje zbornika radova... A neću da budem VIP, mnogi ovde misle da suviše tupim :) Zadovoljan sam trenutnim statusom seoskog uče :) I u vojsci su me zvali Uča.
A javna ličnost postao sam u Slagalici, posle mi plaćali pivo u gradu, kao, e, ti si onaj iz Slagalice! I uzeo sam broj telefona od Milke Canić, eeeeejjjj!!!! Al jadna, nije sad dobro... Propala Slagalica bez nje.
Skromnost je vrlina, šta dalje da kažem! ;)
Ni ja ne znam šta da kažem, pokušavam da budem skroman, u skladu sa svojim maksimalnim dometima, al ne ide... Sujeta paklena...
Ma, jok. Sujeta je samo bzvz izraz za samouverenost koja se rodila iz činjeničnog stanja da zaista znaš ono "u čemu si sujetan". :)
Онда је решење лако! :) Само пребациш на то да је због других, да је лековита збирка, лечи душе читалаца... то је та достојанствена нота, онда ће музичка подлога бити неке оргуље! :) Селф хелп, то се данас тражи.
:) Biće dobro ako budu u njoj dve normalne priče i tri normalne pesme :)
https://www.youtube.com/watch?v=30OIz2t7h9s
Kako ide pisanije Valdemare?
Aaaaa, ceo dan sedim i radim neku lekturu, nemam vremena ni mozga za pisanje :( Sve mi slova igraju pred očima...
Aj da nastavim lupanije.
… Кумани упадоше свом силином. Ја који ти ово диктирам, роботе, грешни игуман Макарије, под чкиљавом лед-лампицом више ни твој лик препознати не могу, али ми је сећање на битку око Жиче и пад Слободне зоне Краљево урезан у ретину снагом милиона зракова ласерских. Однећу га таквог Богу на истину, ако Бога уопште има, и ако моју причу буде слушати хтео, јер сигурно ће му као оптужба тешка звучати …
Тог јутра новембарског, под склоништем куполе енергетске, са стрепњом слушали смо субталасни радио, вести о напредовању неоосманлијске пешадије, што се падобродовима спуштала из орбите на наше градове, претходно разроване муњама из јоносферских разарача некрста. Ко зна каквом издајом, поља сила изнад Београда, Лознице, Остружнице, Врања, Краљева, Зајечара и још многих места српских затајише. Нас у Жичи Бог поштеде привремено, те се талас за таласом падобродова пуних звери куманских размрскаваше о штитове наше небеске. Монаси и себри на торњеве одбрамбене скочише, и са њих пуштаху зраке смртоносне, и неколико великих крстарица већ је сукнуло доле, горећи пламеном адскијем. Ми остали, скупљени у Цркви Светог Спаса, у чуду и јаду, лица покривених дрхтавим шакама, питасмо се шта нас је то задесило, и за који од незнаних грехова наших Господ нам овакву педепсу шаље. Једни говораху да су машине криве и служење ђаволу механичком, други биогенетику помињаху, а трећи, најтрезвенији, оптуживаху оног несрећника Гринципа што уби потпредседника Полумесеца кад је у посети Сарај-ситију у прстену Земљином био. Ја се по страни од распре задржах, јер приметих дете склупчано у дну припрате. Мали је јецао тихо, јагањцу од мајке своје одвојеном подобан. Ко зна како се у цркви нашао, можда је помоћу ID чипа ушао у манастир, у оном првом таласом избеглица, док Кумани још EMP ударом не спржише сву електронику пољем нашим незаштићену. Колико је само несрећника отишло Богу на истину јер их поље без чипова није хтело пропустити, колико смо кроз титраву, мутну заштитну завесу мајки с децом и стараца преполовљених зрацима из куманскога оружја видели… Господе, помилуј нас грешне…
Узех малог у наручје. Сузе сам му обрисао, благе и утешне речи говорио. Рече ми да се зове Брзан, да је сакривен гледао како му мајку зубима кидају и прождиру мутант-Кумани, како су му деду сажегли муњама из оружја некаквога, а оца држали све то да гледа, па се после главом његовом играли као лопта да је. Кућни робот га је спасао, донео га до куполе наше заштитне, и ту је робот и остао, сад сигурно спржених кола и растављених удова механичких. Миловах дечака по глави док се мало смирио није, а онда откинух иридијумски крстић који сам испод ризе носио, тутнух му га у шаку малену, пољубих у образ, и позвах звонара Јевстатија да га прихвати. У тренутку, знао сам шта ми је дужност радити.
Стадох испред иконостаса, и таквим громким гласом какав не знадох да још увек имам обратих се братији завађеној:
– Чујте, монаси, браћо у Христу!
Намах тишина завлада. Сви у мене погледаше. Међу трепавицама неки од њих имађаху страх, неки наду, неки сумњу, а неки и са смрћу помиреност. Било је и очију које су жариле у предосећају битке, ноздрва које су се шириле осећајући воњ непријатеља. Људи су то били, иако Богу заветовани, иако бројним постовима умирени.
– Дошла је поган адска, да сатре верне, овог пута, у виду аждаје небеске - почех ја. - Није први пут да здање ово свето изложено бива искушењу таквоме! Не очајавајте, браћо у Христу. Богу смо живот заветовали, Богу ћемо га и предати, јер је он он од нас то данас затражио! Лагати вас нећу: колико мним, јоносферске крстарице куманске за непуних пола часа разориће одбрану нашу. Пашће торњеви ласерски, у прах ће се манастирски комплекс расути. Него тајну да вам кажем, коју само ја и патријарх наш свети знамо. Испод цркве Светог Спаса леже мотори антигравитациони, довољно моћни да је пренесу преко равница и планина, све до Тесалоникија, слободне зоне, братијо моја. Ми на тај пут поћи не можемо, јер прорачуни путање за празну цркву направљени јесу. Само једног јединог живог црква летећа на свој пут може понети, и то ако избацимо напоље кивот с моштима светог Вучића Првовенчаног… Реликвија јесте велика, браћо моја, али Александар Моћни сада са неба штити трајекторију храма свога престонаго, а мошти су само кошчурде, опрости ми, Боже… Нека овај младенац што дрхти у Јевстатијевим рукама избегне судбу нама намењену, нека се у храму летећи бар његово земно тело спаси, да уз помоћ Христа посејемо ново семе живота, а ми се жртвујмо, браћо, да одвучемо непријатеља док се мотори не загреју…
За тренутак, сви ме гледаху зачуђено. Онда изрази лица почеше да им се мењају. Сумња, борба, страх, одлучност, очајање, вера, борба, страх и нада… Као да изрази прелажаху са једног лица на друго, и то потраја, чинило ми се, целу вечност. А онда кљасти писар Софроније узвикну:
- За веру!!! За Христа!!! Смрт некрсту!!! Урааааа!!!
И прихвати збор монаха поклич тај, и проломи се урлање будућих лешева као песма анђеоска!!!
Јевстатије пољуби дечака, убаци га у олтар, забрави врата, да не изађе. Братија запе свом снагом, изнесмо из храма кивот Првовенчаног, и ослободише се на том месту команде погона антигравитационог. Укуцавао сам шифру, коју сам годинама у себи чувао, и наизуст понављао, и са сваком цифром било ми је све тешње око срца, али душа ми је треперила… Ускоро, моја црква небеска птица полетеће …
Изађосмо напоље, пред штит који је мутно треперио, већ распадајући се. Свако своју светлосабљу у рукама нејаким држаше, неки у недостатку оружја беху и батинама наоружани. Видех Јевстатија, у рукама држаше некакво жезло из доба првих краљева српских, покупио га из реликвијаријума ваљда, златило се жезло, одблескивало светлост заштитног поља у распаду, и мени нешто смешно а лако у грудима дође…
Штит се распаде, уз ужасан прасак!!! Црква се вину небу, уз анђеоски пој антигравитације!!! Летелице куманске около плануше и разлетеше се на комаде од силе незамисливе!!! Стежући свако своје оружје, поменувши светог Георгија, јурнусмо међу Кумане запрепашћене…