Iako malo skeptican ipak sam prihvatio da prespavam u stali, jer ko zna sta bi me snaslo u putu bolje da u bilo kakvom skrovistu docekam jutro
A stala ko stala, puna sena i naravno.. smrdi..
Ali avaj, i to je nesto
Brkati madjar mi je izgledao malo cudno, kao da mi je to lice i poznato.. imao je oci kao grofica?
Ma ne, haluciniram, ipak sam bio mucen.
- Treba li vam jos nesto?
upitao me madzar
- Ne hvala, i ovo je dovoljno sto ste ucinili za mene
odgovorio sam mu
- Ako vam bilo sta zatreba slobodno trazite
- Hvala vam.
Nakupio sam malu gomilu sena i legao na njega, jebeno seno.
Bode, ulazi u gace i u usi.. A ne, necu na pod, vidim da je ovde bilo kravlje balege..
Nista, to je to za danas..
SAN - BEZI OD MENE!
- PRIDJI MII, ZELIM TVOJE TELO TVOJU KRV!
- SKLANJAJ SE!
Grofica je zamahnula i macem me je posekla po ledjima, kucka jebena.
- Ne mozes pobeci od mene moj si vecno!
- Kucko, sisaj ovo.
Potegao sam kuburu i dok se smejala sasuo sam joj metak u grlo.
Kako lep zvuk krestanja...
-Gospodine, budite se, GOSPODINE!
-A, sta? Ko si ti?
-Secate me se od sinoc, gazda koji vam dao utociste.
-A da, vi. Zar je vec jutro?
-Jeste, vec uveliko. Spremite se za put.. Gospodine sta vam je ta posekotina na ledjima?
Jebote! Posekotina na ledjima? Zar je to bio san ili jebena java!
STA KOJ KURAC?!
Ako je ipak bio san i on je jos u tamnici sa vesticom/groficom idi na post 38 Ako nastavlja put u kocijama sa sve brkatim seksi madzarom idi na post 39
- Neka hvala dobri gospodine, nastavićemo dalje - reče mu Van Hesling.
- Ali gospodo, šume zna da bude puna stvorova i koječega.
- Štogođ. Krenimo gospodine... Da, ne pitah vas za ime.
- Jovan Kostić, na usluzi.
Shvatio sam da mu se nisam uopšte predstavio.
- Drago mi je gos'n Kostiću. Pođimo.
Odškrinuše se vrata kočija i sedosmo unutra. Van Helsing beše hladniji od glečera i mirniji od tektonskih ploča. Ćutali smo tako neko vreme. Napolju se zajedno sa vetrom čuo i kočijašev bič. Točkovi su veselo poskakivali na svaki kamen prašnjave kaldrme, koju je verovatno na nekim izborima zaboravio da asvaltira neki tamo političar ili ministar infrastrukture ili čega li već. Oči su mi već bile poluzatvorene kada me je Van Helsing uhvatio za ruku i ispružio srebrni bodež, držeći oštricu.
- Jeste li ikada učestvovali u borbi gos'n Kostiću?
- Pa ono, tukao sam se kad sam bio manji.
- Uzmite ovaj nož. Možda vam zatreba. Janoš, stanje moliću!
Spolja se začuo kočijašev glas.
- Trojica, dva viša i jedan niži.
- Dva viša? Gnezdo im je blizu... Auh... Ostanite u kolima gos'n Kostiću.
Izvukao je dva svetla revolvera, stavio u njih srebrne metke, zavrteo buriće, podigao ih uvis, i lupivši u vrata koja se od siline odvališe od kočije reče:
- Ako se ne vratim, srećno.
Izleteo je napolje poput munje kad prošara tamno nebo, a koliko sam mogao da vidim, i ličio je na munju u tamnoj noći. Dva pucnja su otpočela sukob. Nisam video ko su neprijatelji, ali sam osetio mržnju u vazduhu, mržnju prema svemu što je živo. Pucnjevi su parali vazduh i obasjavali noć na trenutke. Mogao bih se zakleti da su Van Helsingu oči sijale zelenim sjajem dok je pucao i ubijao šta god da je to napolju bilo. Svaki pucanj su pratili krici koji su bili van ovog sveta. Ne verujem da ijedno biće ispušta takve krike. Nakon petnaestak minuta, sve je utihnulo. Oči su mi bile uperene u senku koju je pravila lampa na ivici kočija. Senka je krenula da se povećava. Moje drhtave i izmorene ruke čvrsto su stiskale bodež. Čist strah mi je tekao venama umesto krvi. Imao sam osećaj da će mi glava eksplodirati. Nisam bio spreman da se suočim sa tim, šta god to bilo, ne sad. Na vratima se konačno pojavio lik.
Odahnuo sam, to je bio samo Van Helsing idi na post Van Helsing Ustuknuo sam, jer je preda mnom stajao pravi pravcati vampir idi na post vampir
Grana mi je lepo ležala u ruci. Bila je taman. Ni predugačka, ni prekratka, ni predebela ni pretanka, a sa olakšanjem sam zaključio da nije ni šuplja, te će u slučaju da uspem da je upotrebim, napraviti ozbiljnu štetu.
Srce mi je lupalo sve jače kako su koraci zvučali sve bliže. Čuo sam kako šušti trava i kako grančice pucaju pod nečijim nogama. Pitao sam se da li je to on ili ona? Ili oboje? Morao sam da se skoncentrišem na to da ja prvi vidim njih, a ne oni mene. AKo me ugledaju gotovo je. Nadao sam se da nisu oboje tu, Zglob me je sve jače boleo kako se hladio, a bol je nailazila pulsirajuće, na svakih dve, tri sekunde.
Skupio sam hrabrost da provirim i video sam grdosiju. Bio je sam. U ruci je stezao pištolj i sada oprezno išao kroz rastinje. Nisam znao da li je ponovo napunio pištolj ili ga je nosio kako bi ga upotrebio za udarac. Išao je u mom pravcu, ali opet malo levo od mene. Dovoljno levo da me ne vidi i da prođe pored mene što bi mi dalo šansu da se prišunjam iza njega i raspalim ga močugom po njegovoj zastrašujuće ogromnoj glavudži.
Sekunde su prolazile kao sati. Provirio sam opet iza drveta i primetio sam da nije promenio pravac i da prolazi pored mene. Morao sam ovo da uradim savršeno. Bilo je pitanje života i smrti. Prošao je pored. Sada je bio pravi trenutak. Zaboravio sam i na strah i na bol u nozi i krenuo sam lagano, koncentrisan na to da ne napravim nikakav šum. Grdosija je okretao glavu levo desno, ali nije mogao da me zahvati perifernim vidom. Odjednom se čula pesma koja je naglo narušila tišinu. Pretrnuo sam. Nisam shvatao odakle se u sred šume čuje pesma. Kroz kičmu su mi prošli ledeni trnci. Grdosija je zastao i krenuo nešto da traži po džepu svojom medveđom šakom. Mobilni. Jebeni mobilni telefon. To je to. Prilazio sam mu sve bliže i sada sam se nalazio na samo 5, 6 metara od njega, Još samo malo i moćiću da mu zadam udarac. Usredsredio sam pogled na njegovo teme koje ću uskoro razvaliti batinom.
Ukoliko naš junak zgazi na grančicu koja pukne i obznani grdosiji njegovo prisustvo idi na post grančica Ukoliko naš junak uspe da se prišunja grdosiji i razvali ga po glavi idi na post tintara
Moj otac se prvo prestavio. Đubre je mislio da ga neću prepoznati. Ne znam da li me je više bolelo to što mi jasno stavio do znanja da me ne bi prepoznao da zna da sam to ja ili što mi je rekao da ima planove samnom.
Ako otac ima novu porodicu i sina kojeg obožava, a koji je tesko bolestan idi na post nova porodica Ako otac planira da svoje mafijsko carstvo ostavi njemu idi na post mafija
Odlučih da se lažima izvučem iz sitacije.
- Ne. Moje ime je Jovan Krstic. I mislim da imam najobičniju ab pozitivnu grupu. Mogu li tako pomoći?
- Heheh, pa jel stvarno misliš da će to proći?
- Gospođice - gospođo, ja vas ne razumem.
- Tvoj otac te čeka.
Nakon toga svaki razgovor je utihnuo.
Sa svakim korakom sve više sam drhtao iako sam znao da ma koliko džin preda mnom bio snažniji od mene, neće moći a da se bar ne zatetura od udarca koji sam mu pripremio, a onda još par i moći ću ako treba i laganim hodom da stvorim dovoljnu distancu između mene i njegovog onesviješćenog tijela da se mogu opet osjećati sigurno (koliko je to moja situacija dozvoljavala) prije nego li se probudi.
Tišinu koju sam pokušavao održati hodajući što lakše prekinu grubi glas čovjeka koji je sada započinjao razgovor na telefon: "E, halo. Prekide se nešto veza maloprije."
Na trenutak se uspaničih ali brzo shvatih da mi ovakva situacija ide na ruku te se malo opustih. Međutim to malo se ovdje pokaza kao previše jer u nepažnji već u sljedećem koraku nagazih na grančicu koja mi krcnu pod nogama, a taj zvuk više nego jasno stavi do znanja grdosiji koja se sada nalazila na manje od dva metra od mene da treba da se okrene, što on i učini ispuštajući telefon iz ruke.
Uprkos svojoj građi moj suparnik je bio vrlo spretan, a to dobro ilustrije činjenica da se u djeliću sekunde uspio pribrati nakon što je primjetio mene i granu u mojim rukama te odmah nasrnu u mom pravcu svom silinom.
Došao je trenutak odluke. Morao sam ga odvaliti onom batinom po glavi prije nego me opet dohvati, te svom silinom zamahnuh istom.
Začu se tup udarac u trenutku u kom se grana sudari sa njegovom sljepoočnicom i on se tu malo zatetura, međutim bilo je očito da će trebati još koji udarac prije nego li završi na podu. Odlučih da zamahnem opet međutim džin se već uspio pribrati i kao bokser se premjesti na moju lijevu stranu a zatim me udari pištoljem po glavi nakon čega po ko zna koji put danas, ponovo završih na zemlji.
Batina pade nekih pola metra od mjesta do kojeg sam najdalje mogao dohvatiti rukom u ležećem položaju u kom se zatekoh, te se krenuh brzo pridići prije nego li se protivnik baci na mene ali me bol u skočnom zglobu presječe tako jako da je sve što sam mogao učiniti bilo da šutnem onom zdravom nogom džina u cjevanicu u nadi da ću ga tako oboriti međutim činilo mi se da je mene to zaboljelo možda i više nego njega jer se nije pomjerio ni za milimetar.
Ostao sam bez snage, tako da nijesam mogao ni vrisnuti od bola više, a džin je i dalje bio jezivo tih. Kružio je oko mene u tišini koju su samo narušavali njegovi koraci... a onda se začu ženski glas negdje u daljini i on se uputi u njegovom smjeru... Shvatih doduše brzo da je taj glas zapravo dopirao iz telefona koji mu je ispao maloprije a koji se upravo saginjao da dohvati.
"Sve je pod kontrolom, opirao se malo ali sve je u redu sad, nema potrebe da brinete tamo...", poče da govori još prije nego li je prislonio telefon uz uho.
Par puta potvrdno klimnu glavom dok je mrmljao nešto slušajući svoju sagovornicu a zatim mu se izraz lica značajno promijeni. Djelovao mi je pomalo šokirano, kao da je čuo nešto što nikako nije očekivao, a ono što reče sljedeće mi i potvrdi tu sumnju: "Dobro, ali šta ja onda da radim sa njim ovdje?"
"Je li ovo znači da sam slobodan?", pomislih u sebi, dok je čovjek završavao svoj razgovor sa jednim razočaranim "Dobro" nakon koga se opet uputi ka meni.
"Šta je bilo? Je l' mogu sad da idem konačno?", upitah izmorenim glasom.
"Možeš, jebi ga", odgovori mi dok je povlačio okidač pištolja čija je cijev bila uperena ka mom čelu.
- ŠKK??? Hels! Odi vidi ovo! - podviknuo je brka.
- Au, još ga drži. Kostiću, čujete li me?
- Čujem, čujem - odgovorih mu - Hoćete li mi reći šta se dešava? Jao! Ne tako jako!
Brka mi je previjao ranu. Ruke su mu bile meke i negovane. Dirao mi je cela leđa i svaki njegov dodir donosio je samo zadovoljstvo. Da l' zato što me je grofica tako naučila ili... Ah, ne znam.
- Biću iskren gos'n Kostiću. Vas veštica i dalje drži pod svojom kontrolom.
- Ali kako gospodine Van Helsinže?
- Pokažite mi vašu levu potkolenicu.
Zavrnuo sam pantalone, pokazao mu potkolenicu, a Brka se zacrvenio i zakikotao dok sam to radio. Pogledao sam ga kao da hoću da mu kažem "Kojtikurac čojče?" na šta je on skrenuo pogled.
- Da, kao što sam i mislio. Imate znak.
Helsing je pokazivao na opekotinu u obliku trougla, za koju nisam primetio da je tu.
- Šta ćemo sad?
- Ništa, il' sečemo nogu il' glavu, pa vi birajte gos'n Kostiću.
- ŠTA? Zar nemam drugi neki izbor?
- Pa, svakako možete da se vratite u tamnicu kod grofice. Ili da vam naš Arpad napravi protezu.
Brka se nasmejao.
- Da, moje proteze uveliko poznate su u svetu!
- Moram da razmislim. Hoćete vi izvesti amputaciju Van Helsinže?
- Vrlo sam stručan po tom pitanju, ali Arpika će to bolje. Ipak je završio medicinsku školu... Negde...
- Onda... Ne znam...
Ako je naš junak odlučio da se vrati kod grofice idi na post 18 Ako je naš junak odlučio da amputiraju nogu idi na post Amputacija
Sedeo je u ogromnoj fotelji koja je ličila na neki presto srednovekovnog vladara. Ispred njega je bio masivan sto od bukovine na kom se nije nalazilo ništa osim niklovanog pištolja od kog se odbijala beličasta svetlost.
Mrzeo sam ga, ali i voleo u istom trenutku. Mrzeo sam ga jer je ostavio majku i mene, otišao i nije se potrudio da nas vidi, da nam pomogne, a sada kad vidim ko je i de živi, jasno mi je da je mogao milion puta pomoći.
Zakašljao se onim suvim kašljem koji zapara pluća. Nije baš delovao potpuno dobro. Lice mu je bilo nekako izmučeno, mršavo, upalo. Videlo se na njemu da je nekada bio snažan čovek. Jaka čvrst vilica, prodoran pogled koji kao da je skenirao sagovornika i velike šake koje su sada stisnute u pesnice počivale na stolu, jasno su pokazivale nekadašnju snagu, od koje je vrlo malo ostalo.
- Izađite svi iz sobe.- autoritativno je zapovedio ljudima koji su se tu nalazili.- Osim tebe Bogdane. Ti ostani.-
Svi su krenuli napolje istog trenutka, bez reči. Čekao je da izađu gledajući meni direktno u oči. Gledao sam i ja njega. Maltene nismo trepnuli ni jedan ni drugi. Kada su svi izašli uzeo je pištolj koji je ležao na stolu. U jednom kratkom trenutku sam se uplašio da će pucati u mene, međutim okrenuo je pištolj ka sebi i povukao obarač. Pretrnuo sam. Ali iz pištolja se samo pojavila vatra. Mala vatra. To je bio upaljač. U drugoj ruci se nalazio cigarilos. Upalio ga je i uvukao dug, snažan dim. Videlo se da uživa u tome.
-Ovo me ubija i jedino drži u životu u isto vreme- rekao je mirnim glasom čoveka koji sve drži pod kontrolom. -Sigurno se pitaš zašto sam te dovukao ovamo posle toliko godina?-
-Naravno da se pitam.- odgovorio sam što sam mirnije mogao, mada tek sada sam počeo da shvatam šta se sve dešavalo u proteklih sat vremena. -Čemu sav onaj haos? Mogao si telefonom da me pozoveš. Ukoliko znaš broj naravno.-
-Znam sve brojeve telefona. A ti bi došao da sam pozvao?-
-Naravno da ne.- odgovorio sam drsko. -Kasno si se setio da postojim.-
-Uradio sam to da vas zaštitim.- rekao je pomalo tužno -Možda sam i pogrešio, ali sada ne mogu da vratim vreme. Doneso sam odluku tada. Nisam mogao da dozvolim da moji neprijatelji preko vas dođu do mene ili naude vam. Izabrao sam to što sam izabrao.- rekao je tačno ono što sam pretpostavio da će reći, jer jedan pogled na njega i sve oko njega jasno mi je govorio šta je on postao i čime se bavio sve ovo vreme. Toliko o majčinoj priči da je bio biznismen.
-I šta sada želiš od mene? Nije valjda da si pod stare dane postao sentimentalan? Ili tražiš oproštaj možda?- upitao sam ga i sam se pitajući šta dođavola želi od mene.
Krenuo je polako da ustaje sa prestola. Trebalo mu je nešto duže da se pridigne. Videlo se da mu nije lako pala ni tako jednostavna radnja. Ispustio je uzdah čoveka koji je upravo pretrčao kilometre, a ne ustao iz fotelje. Obišao je polako sto i dođao skroz do mene. Podigao sam glavu i pogledao ga u oči. Bile su umorne.
-Ne tražim ništa slično. Jasno mi je da ne možeš da mi oprostiš, niti da mogu da te uverim kako je sve to bilo zbog vas. Radi zaštite. Sentimetalnost me nije sada uhvatila. Odavno me peče svakoga dana to što sam uradio. Želim nešto drugo. Ja umirem sine. - rekao je to nekako suviše jednostavno iako mi je bilo pomalo i očekivano kada sam pogledao koliko se teško kreće. Uhvatila me je neka tuga iako sam ga mrzeo do pre minut. Šta god da je bilo ipak je on bio moj otac. Nisam mogao da mu oprostim, ali nisam mogao ni da se veselim tom vešću.
-Žao mi je što to čujem. Ali mislim da ti ja u tom slučaju neću biti od prevelike pomoći, pošto nisam doktor.- zvučao sam malo više grubo nego što sam želeo, ali kao da je u meni ipak preovladavala ona moja strana koja ga je još uvek mrzela.
Strpljivo je ipak nastavio i pored mog sitnog ujeda. Jasno je da su ga u životu ujedali mnogo jače.
-Znam da mi u tome ne možeš pomoći. Imam rak pluća. Niko mi ne može pomoći. Metastazirao je na mnoga druga mesta. Dani su mi odbrojani. Sve što je ostalo je da sredim svoja posla na ovom svetu i pređem na sledeći. Ako ga ima uopšte.-
-Znači ipak ti treba oproštaj od mene. Od majke ga ne možeš dobiti. Umrla je pre pet godina. Takođe od raka. Ali znao bi to da si bio tu.- nastavio sam sa sitnim ujedima iako mi je bilo jasno da mu oni ne pričinjavaju nikakvu štetu. Znao je on da će ih biti.
-Znam i to. Gledao sam sahranu. Sećaš se kola sa zatamnjenim staklima koja su bila na putu nedaleko od groba? U njima sam bio ja.- rekao je tužnim glasom.
Odjednom sam se setio tog automobila. Baš sam se i pitao ko je u tom lepom crnom automobilu, pokušavajući makar malo da skrenem misli sa onoga što se dešavalo tu pred mojim očima. Sa sahrane moje majke. Setio sam se da sam na početko sahrane video taj auto i da je krenuo naglo u trenutku kada je sahrana bila gotova i ljudi krenuli da se razilaze.
-Makar tada si trebao da ispadneš čovek i izađeš iz kola. Makar tada si trebao da mi priđeš. Šta hoćeš sada?- opet se bes budio u meni. Bes ostavljenog deteta koje ne želi da oprosti.
-Želeo sam. Šta god ti mislio tvoja majka je jedina žena koju sam ikada voleo. Ali da pređem na stvar. Vremena je malo. Ja sam glavni čovek jedne ogromne kriminalne organizacije koja drži pod kontrolom skoro celu ovu teritoriju. Bogdan....- pokazao je prstom na ogromnog čoveka koji je sve vreme stajao mirno kao da ne postoji u sobi .....je moj prvi čovek. Glavni operater. Moja imperija je ogromna. Jaka. Želim da je ti preuzmeš. Želim da naša dinastija vlada. Moj sin posle mene, tvoj sin posle tebe. Želim da naša porodica zauvek vlada. Da raste. Dok ne preuzmemo sve. Ceo svet ako treba.-
Zabezekuto sam gledao u njega. Šta ja znam o vođenju mafije? Nikada nisam uradio nešto protivzakonito, barem ne u toj meri da bi me neko mogao nazvati kriminalcem. Miran sam čovek. Nisam imao ni najmanji dodir sa tim svetom. A sada odjednom imam ponudu da vladam, očigledno velikom mafijaškom organizacijom. Odakle mu ideja da to mogu uopšte? Da ja to znam? Da ja to želim? Pogledao sam u Bogdana. On je i dalje gledao pravo ispred sebe. Želeo sam da kažem ne, ali nisam to mogao da izgovorim. Zašto? Zašto kada naravno da to ne želim? Nikada mi nije palo na pamet da se nečim takvim u životu bavim. Ipak i dalje sam ćutao. U glavi mi je vrištalo sve da odbijem i odem. Ali još uvek nisam to uradio.
Ukoliko naš junak odluči da odbije ponudu idi na post odbijanje Ukoliko naš junak odluči da prihvati ponudu idi na post prihvatanje
Dali su mi da pijem neku rakiju. I ja sam pio. Zašto sam pristao na sve to nije mi bilo jasno ali sam se tim pitanjem bavio nekoliko sekundi. Grofica jeste bila lepa i pružila mi je neke nezaboravne trenutke. Ali, negde mi je bilo jasno da groblje koje sam tamo video jeste moja sudbina i borba za opstanak pobedila je moj strah od boli. Ne mogu da kažem da grofica sama nije doprinela tome da sam lagano uživao u samoj boli.
Negde posle treće flaše počeše da me opsedaju lica devojka koja sam viđao u svom životu. Neka sam znao dobro i umeo sam da čitam svaku nijansu na njima, od zadovoljsta do ljutnje upakovane u ćutanje. A neka su bila lica prolaznica, koja su umela da obasajaju moju maštu čitave noći i da me drže budnim, iako su u mom oku postajala ne više od nekoliko sekundi.
Dolazile se sa krilima umesto ruku i sa repovima sirena umestu nogu. Govorile su mi da ih ne mogu imati jer nisu kao druge žene, ne mogu me zagrliti, ili ne mogu riblji rep pretvoriti u noge koje će se predamnom raširiti.
A onda je Arpad izvadio skalpel. I krenuo da zaseca kožu. Zatom tetive i mišiće da bi na kraju odvojio potkolenične kosti od budnih spretno kao da trančira pile. Osećao sam svaki pokret skalpelom. I bilo je mnogo krvi. Bolelo je. Vrištao sam. Ovaj drugi drzao mi je ruke jer sam u više navrata pokušao da napadnem svog mučitelja. Drvce koje su mi dali da zagrizem vraćali su nekoliko puta u moja usta. Na kraju se celu ranu spalil nekim užarenim metalom. Ne znam. Na pola sam izgubio svest.
Probudio sam se u samostanu velike katedrale u Cobor Sent Mihalju. Imao sam groznicu.
Ukoliko ga neguje zlobna matora časna sestra rešena da ga izludi idi na post časna sestra
Ukoliko će njegovi saputnici doći sa po njega sa protezom i povesti ga u katakombe idi na post prvi korak
- Zdravo, Jovane - rekao je - Izvini što smo te doveli na ovaj način, ali nije bilo vremena za bilo šta drugo. Nadam se da moji saradnici nisu bili pregrubi.
Zelenooka devojka iz automobila je samo nehajno odmahnula rukom.
- Sedi, mora da si potpuno van sebe. Donesite mu neko osveženje.
Posadili su me na stolicu koja se nalazila na sred sobe i tutnuli mi u ruke flašu piva sa žutom etiketom na kojoj se nalazio kombi sa tri točka. Na velikom stolu je bio poderan ranac za laptop, a pored njega razbacana dokumenta, legitimacije, četka za kosu - mala, gumica za kosu, nekakav žeton, kafetin, grickalica za nokte, mali nožić Victorinox, hanzaplast, ključ za lisice pandurske, Streamlight doktorska led baterija sa savitljivim vratom, lupa ruska Sverdlovsk kombinovana 2x i 10x, veliki svežanj ključeva, dvogled 10x50 Bushnell, Leatherman Wave, metar, naočare za sunce, naočare za vid, ziplock kesice i pištolj. Na stočiću u uglu sobe se nalazila isečena plastična flaša u kojoj je bilo malo vode i mnogo opušaka, nešto kao improvizovana piksla.
- Neophodna nam je tvoja pomoć, Jovane - nastavio je moj tast kada sam malo došao sebi.
U tom trenutku, vrata iza mene su se ponovo otvorila.
Ako si, okrenuvši se, ugledao sestru tvoje pokojne žene, prelepog lica, a na njemu osmeh kakav do sada nisi video, idi na post Svastika.
Ako si, okrenuvši se, ugledao tvog kuma Armina, jake i guste brade, sa krvavim zavojem oko desne šake, idi na post Patrljak.
Bol je tutnjala mojom glavom. Niz nos je krenula krv, osetih njen metalni ukus u mojim ustima. Srce je igralo neku svoju igru i stezalo se. Pritisak u očima bivao je neizdrživ. Ispašće mi, ispašće mi oči pomislih, a onda osetih toplu tečnost kako izlazi iz mojih ušiju i meša se sa hladnim znojem na vratu. Sve u meni je kuvalo od bola. Mrak i tišina. To je to umirem. A onda me obuze blažen osećaj spokojstva.
Ležao sam tako i posmatrao bolničku sobu. Ruka je bolela. Razmišljao sam šta je još na meni pretrpelo štetu. Počeh lagano da se dodirujem po licu. Sve je bilo na mestu i nos i uši... Podigoh ćebe i sa užasom primetih da sam go. Na mestu gde je nekad bio moj vršnjak nalazi se veliki flaster iz koga je izalazila cevčica. Kastriran. Ravan kao devojčica.
Pokušao sam da se dignem, ali osetih slabost koja me povuče nazad na krevet. Nisam hteo da plačem stvarno nisam, ali suze krenuše same. Pogledah kroz prozor i ugledah velike olovne oblake kako se nadvijaju na gradom. Uvek sam mrzeo te oblake, uvek sam osećao da me nemani u njima pritiskaju svojom olovnom bojom koja se u meni pretvarla u težinu. Težinu koja me je znala danima držati bezvoljnog, neistuširanog na kauču i sobi punoj kesica od čipsa, limeniki piva i praznih boca žestine. E, da mi je sad tu jedna kapljica rakije, pomislih.
Oblaci se pomeriše i ono što je nekada bila bezlična masa poče da prima novi izgled. Veliki troglavi zmaj gledao je direktno u mene, jedna munja rascepi mu stomak i iz nje počeše da izlaze na hiljade malih zmija. Osetih kako me grizu po koži i počeh da se češem. Nokt brzo razderaše kožu i pojaviše se prvi krvavi tragovi.
Znao sam gde to vodi.
Ustao sam iz kreveta koristeću svu svoju volju i krenuo ka prozuru. Infuzija me je zatela kao i kateter koji je bio spojen na kesu u koju sam izgleda danima pišao. Jebem ti život! Potrgah iz sebe svu plastiku i metal i nekako se naslonih na prozor. Uspeo sma da otvorim.
Šesti sprat. Odlično. Uvek sam znao da ću to tako uraditi. malo da letim pre kraja. Sve ostalo delovalo mi je, nekako pre obično i prljavo. Poeh se na prozorsku dasku i čučeći na noj setih se da nisam ostavi poslednje reči. Hmm. Kome? Pa ja nemam nikoga.
Pogledah dole na parking i učine mi se smešno kaockastim automobili na njemu.
Ustao sam. Pogledao sam ka krevetu, neudobno baš, pomislih.
A nebo i dalje je sevalo, nikako da krene kiša. Biće bolje sa kišem, opraće krv. Zmaj je takođe krvario na nebu, jedna od glava pokušala je pojede zmije koje su izalazile iz njegove sopstvene utrobe. Sam sebe, rekoh naglas i raširih ruke. Drvo pod dlanovima, tj jednim drugog nije bilo. Kad sam bio mali, voleo sma da grlim drveće. Zašto sam se toga sad setio, stvarno nemam pojma. Zamislih kako mi se cepaju leđa i kako po sred lopatica buja masa od krvi i mesa, zamislio sam da puca koža i da mi niču krila. Velika, kao sa ikona. Kao kod belog anđela iz Mileševa. Tamo sam kršten. Pomislih na Boga i na to da ne prima samoubice u raj. Rekoh glasno: E pa Bože jebem te u sred oka kad si to smislio.
Raširih krila i poleteh.
Na njenom licu je bio osmeh koji do sada nisam video. Doduše, nisam je video otkad je moja draga preminula. Na sahrani je njeno lice bilo bledo i tužno. Nezamislivo prazan pogled pucao je iz njenih predivnih tamno braon, skoro crnih očiju. Osmehnula mi se od tada samo jednom, kada sam je slučajno sreo na pijaci. Upitali smo se, malo popričali o tome kako se držimo posle smrti moje drage, a njene sestre i razišlij se kao najbolji prijatelji. Još pamtim te pune usne, činile su se sočnijim od bilo koje voćke i bile crvene poput venske krvi.
Sada, desnu stranu njenog lica krasio je ožiljak koji se protezao od brade, pa sve do podočnjaka, kvareći kompoziciju koju su stvarale njene usne i praveći haos.
- Dugo se nismo videli, zar ne, dragi zete?
- Zaista, svastiko...
Hteo sam lično da zabijam klinove pod nokte onom ko je nagrdio tako prelepu devojku. Osećao sam takav bes, a istovremeno i takvu nemoć što ne mogu ništa da učinim. Stid me je čak bio i da pitam odakle joj taj ožiljak. Srećom, tast kao da je pročitao moje misli (pre će biti moj pogled) i reče:
- To što vidiš je zaradila od konkurencije, koje je ostalo tek toliko da se možemo iživljavati na njima. Vidiš, zete, smrt tvoje žene, a moje ćerke, nije bila tako slučajna, kao što su policajci na uviđaju rekli.
- Molim?
- Ali ako hoćeš da saznaš nešto više o tome...
- Šta treba da uradim?
- Imamo jedan poslić za tebe.
Na reči moga tasta, svastika se samo zagonetno osmehnula...
Ako je naš junak prihvatio poslić, idi na post Poslić.
U suprotnom, ako se naš junak vraća na selo idi na post 1
Okrenuo je glavu lagano ka meni i odmah sam ga prepoznao. Ovih dana njegovo lice vrtelo se mnogo po televiziji. Svi su ga tražili. Zbog one porodice.
- Zdravo bucko!
Niko me nije tako zvao jos od osnovne škole. Ni tada. Tada me je tako zvao samo onaj divljak.
- Petre?!
- Aham. Gde si bucko? Baš fino što smo se sreli. Posle toliko godina.
- Jbt! Danima te gledam na tv-u i tek sad sam te prepoznao. Tek sad! Mislim da sam te zaboravio skroz.
- Vidiš, ja tebe nisam zaboravio.
- Ma daa. Bogami si me namučio tada.
- Stvarno?
- Al eto opraštam. Dečija sranja.
- Šta mi tačno opraštaš?
- Ako se dobro sećam... Nosios sam ti torbu svaki dan. Pisao domaći. Vezao pertle. Jeo si moju užinu. A kad bi se bunio gurao si mi glavu u wc šolju i terao da jedem pseća govna. A znam da si me i tukao često.
- I opraštaš mi?
- Ma daa. Bili smo deca.
- Vidiš Jovane, ja tebi nisam oprostio.
- Kako?
- Moje je bilo dečija surovost. A ti si Jovane bio istinski pokvaren. I sad je vreme da se iskupiš.
- Ja?
- Nemoj mi reći da se ne sećaš!
- Ma čega? Samo si nestao jednog dana i mojim mukama je došao kraj.
- Stvarno? Tek tako? Samo od sebe? Nestao?
- Paa.
- Seti se Jovane. Dok se prisećaš toga, razmisli i kako ćeš da mi vratiš dug.
- Kakav dug?
- Pa dug. Vidi duguješ mi detinjstvo ti smradu mali!
Lice mu se izobličilo ja sam počeo da se sećam. Idi na post sećanje. Nisam mogao nikako da se setim o čemu je pričao. Ali njegovo lice jasno je govorilo da sam u ozbiljnom problemu. Promucah
- Šta treba da uradim?
Idi na post zahtev
Kao kroz maglu video sam svoje patike sa pertlama koje nisam umeo dobro da vežem, pa je ostao neki čvor da me uporno žulja. Tragovi krvi iz nosa već su se osušili al je bol ispod učiju i dalje bio svež kao kada me je udario. Patike su svojom voljeom išle hodnikom do vrata na kojima je pisalo "Direktor".
Mislio sam da će mi ona pomoći i kada me je pitala šta ti je sa nosom ja sam rekao istinu. Patar me je udario. A onda sam rekao i šta sam sve video kod njega kući.
Nakon toga Petar je nastao i ja sma se vratio svom mirnom životu drukera.
Sada, nakon svih tih godina mogu samo da pretpostavim i da zamislim direktorku kako zove centra za socijalni rad a onda i policiju.
Sve te silne nove stvari, mora da su bile ukradene. Ona laboratorija mora da je proizvodila nekakvu drogu. šta znam. Bio sam mali. I mora da je pater završio u domu za nezbrinutu decu ili popravnom, jednom kada su osudili roditelje na šta već. Nisam znao. U stavri sam znao ali nisam hteo sebi to da priznam. Zato sam se i ubedio da ga ne prepoznajem kada se prvi put to lice pojavilo na televiziji.
Poriči da se sećaš
Pokušaj da se izviniš, tako što ćeš prihvatiti posao.
Jednom su putovali Sveti Savo i Sveti Nikola pa omrknu u nekom selu i zamole u jednoga zgodna čovjeka za konak. Bogataš im ne šćedne dati, a Sveti Savo uzme zlatan pehar i dade ga bogatašu. Onda pođu dalje da mole za konak u drugoga. Drugi koji je bio siromah pusti ih, te Sveti Savo i Sveti Nikola noće u njega. Kad ujutru ustali da idu, dozove Sveti Savo siromaha i njegovo dijete, pa rekne ocu: "Ili to dijete baci u vodu, ili ubij ". Siromah se začudi šta mu to svetac kaže, pa ne šćedne odmah poslušati, jer mu bijaše žao svoga jedinca. Sveti Savo onda reče: "Ja ću ti ga sad baciti u vodu, ako nećeš ti". "Baci", rekne siromah, a Sveti Savo dijete za ruku, pa u vodu! Začudi se i siromah i Sveti Nikola, pa viknuše: "Šta to uradi?" A Sveti Savo odgovori: "Moj dragi, kad će te ovo dijete pod starost i paliti i žariti, i krasti i robiti, biti, pa te i ubiti bolje je da ono sad umre". Siromah, kad to ču, smiri se i ućuta. Poslije toga Sveti Savo i Sveti. Nikola odu dalje. Putem upita Sveti Nikola Svetog Savu: "Ja što ti dade onome bogatašu zlatan pehar, kad nas nije primio na konak?" Sveti Savo mu odgovori: "On će se napiti iz onoga pehara pa će se otrovati".
Post 36
Iako malo skeptican ipak sam prihvatio da prespavam u stali, jer ko zna sta bi me snaslo u putu bolje da u bilo kakvom skrovistu docekam jutro
A stala ko stala, puna sena i naravno.. smrdi..
Ali avaj, i to je nesto
Brkati madjar mi je izgledao malo cudno, kao da mi je to lice i poznato.. imao je oci kao grofica?
Ma ne, haluciniram, ipak sam bio mucen.
- Treba li vam jos nesto?
upitao me madzar
- Ne hvala, i ovo je dovoljno sto ste ucinili za mene
odgovorio sam mu
- Ako vam bilo sta zatreba slobodno trazite
- Hvala vam.
Nakupio sam malu gomilu sena i legao na njega, jebeno seno.
Bode, ulazi u gace i u usi.. A ne, necu na pod, vidim da je ovde bilo kravlje balege..
Nista, to je to za danas..
SAN
- BEZI OD MENE!
- PRIDJI MII, ZELIM TVOJE TELO TVOJU KRV!
- SKLANJAJ SE!
Grofica je zamahnula i macem me je posekla po ledjima, kucka jebena.
- Ne mozes pobeci od mene moj si vecno!
- Kucko, sisaj ovo.
Potegao sam kuburu i dok se smejala sasuo sam joj metak u grlo.
Kako lep zvuk krestanja...
-Gospodine, budite se, GOSPODINE!
-A, sta? Ko si ti?
-Secate me se od sinoc, gazda koji vam dao utociste.
-A da, vi. Zar je vec jutro?
-Jeste, vec uveliko. Spremite se za put.. Gospodine sta vam je ta posekotina na ledjima?
Jebote! Posekotina na ledjima? Zar je to bio san ili jebena java!
STA KOJ KURAC?!
Ako je ipak bio san i on je jos u tamnici sa vesticom/groficom idi na post 38
Ako nastavlja put u kocijama sa sve brkatim seksi madzarom idi na post 39
Post 37
- Neka hvala dobri gospodine, nastavićemo dalje - reče mu Van Hesling.
- Ali gospodo, šume zna da bude puna stvorova i koječega.
- Štogođ. Krenimo gospodine... Da, ne pitah vas za ime.
- Jovan Kostić, na usluzi.
Shvatio sam da mu se nisam uopšte predstavio.
- Drago mi je gos'n Kostiću. Pođimo.
Odškrinuše se vrata kočija i sedosmo unutra. Van Helsing beše hladniji od glečera i mirniji od tektonskih ploča. Ćutali smo tako neko vreme. Napolju se zajedno sa vetrom čuo i kočijašev bič. Točkovi su veselo poskakivali na svaki kamen prašnjave kaldrme, koju je verovatno na nekim izborima zaboravio da asvaltira neki tamo političar ili ministar infrastrukture ili čega li već. Oči su mi već bile poluzatvorene kada me je Van Helsing uhvatio za ruku i ispružio srebrni bodež, držeći oštricu.
- Jeste li ikada učestvovali u borbi gos'n Kostiću?
- Pa ono, tukao sam se kad sam bio manji.
- Uzmite ovaj nož. Možda vam zatreba. Janoš, stanje moliću!
Spolja se začuo kočijašev glas.
- Trojica, dva viša i jedan niži.
- Dva viša? Gnezdo im je blizu... Auh... Ostanite u kolima gos'n Kostiću.
Izvukao je dva svetla revolvera, stavio u njih srebrne metke, zavrteo buriće, podigao ih uvis, i lupivši u vrata koja se od siline odvališe od kočije reče:
- Ako se ne vratim, srećno.
Izleteo je napolje poput munje kad prošara tamno nebo, a koliko sam mogao da vidim, i ličio je na munju u tamnoj noći. Dva pucnja su otpočela sukob. Nisam video ko su neprijatelji, ali sam osetio mržnju u vazduhu, mržnju prema svemu što je živo. Pucnjevi su parali vazduh i obasjavali noć na trenutke. Mogao bih se zakleti da su Van Helsingu oči sijale zelenim sjajem dok je pucao i ubijao šta god da je to napolju bilo. Svaki pucanj su pratili krici koji su bili van ovog sveta. Ne verujem da ijedno biće ispušta takve krike. Nakon petnaestak minuta, sve je utihnulo. Oči su mi bile uperene u senku koju je pravila lampa na ivici kočija. Senka je krenula da se povećava. Moje drhtave i izmorene ruke čvrsto su stiskale bodež. Čist strah mi je tekao venama umesto krvi. Imao sam osećaj da će mi glava eksplodirati. Nisam bio spreman da se suočim sa tim, šta god to bilo, ne sad. Na vratima se konačno pojavio lik.
Odahnuo sam, to je bio samo Van Helsing idi na post Van Helsing
Ustuknuo sam, jer je preda mnom stajao pravi pravcati vampir idi na post vampir
Post Batina
Grana mi je lepo ležala u ruci. Bila je taman. Ni predugačka, ni prekratka, ni predebela ni pretanka, a sa olakšanjem sam zaključio da nije ni šuplja, te će u slučaju da uspem da je upotrebim, napraviti ozbiljnu štetu.
Srce mi je lupalo sve jače kako su koraci zvučali sve bliže. Čuo sam kako šušti trava i kako grančice pucaju pod nečijim nogama. Pitao sam se da li je to on ili ona? Ili oboje? Morao sam da se skoncentrišem na to da ja prvi vidim njih, a ne oni mene. AKo me ugledaju gotovo je. Nadao sam se da nisu oboje tu, Zglob me je sve jače boleo kako se hladio, a bol je nailazila pulsirajuće, na svakih dve, tri sekunde.
Skupio sam hrabrost da provirim i video sam grdosiju. Bio je sam. U ruci je stezao pištolj i sada oprezno išao kroz rastinje. Nisam znao da li je ponovo napunio pištolj ili ga je nosio kako bi ga upotrebio za udarac. Išao je u mom pravcu, ali opet malo levo od mene. Dovoljno levo da me ne vidi i da prođe pored mene što bi mi dalo šansu da se prišunjam iza njega i raspalim ga močugom po njegovoj zastrašujuće ogromnoj glavudži.
Sekunde su prolazile kao sati. Provirio sam opet iza drveta i primetio sam da nije promenio pravac i da prolazi pored mene. Morao sam ovo da uradim savršeno. Bilo je pitanje života i smrti. Prošao je pored. Sada je bio pravi trenutak. Zaboravio sam i na strah i na bol u nozi i krenuo sam lagano, koncentrisan na to da ne napravim nikakav šum. Grdosija je okretao glavu levo desno, ali nije mogao da me zahvati perifernim vidom. Odjednom se čula pesma koja je naglo narušila tišinu. Pretrnuo sam. Nisam shvatao odakle se u sred šume čuje pesma. Kroz kičmu su mi prošli ledeni trnci. Grdosija je zastao i krenuo nešto da traži po džepu svojom medveđom šakom. Mobilni. Jebeni mobilni telefon. To je to. Prilazio sam mu sve bliže i sada sam se nalazio na samo 5, 6 metara od njega, Još samo malo i moćiću da mu zadam udarac. Usredsredio sam pogled na njegovo teme koje ću uskoro razvaliti batinom.
Ukoliko naš junak zgazi na grančicu koja pukne i obznani grdosiji njegovo prisustvo idi na post grančica
Ukoliko naš junak uspe da se prišunja grdosiji i razvali ga po glavi idi na post tintara
Post 11
Moj otac se prvo prestavio. Đubre je mislio da ga neću prepoznati. Ne znam da li me je više bolelo to što mi jasno stavio do znanja da me ne bi prepoznao da zna da sam to ja ili što mi je rekao da ima planove samnom.
Ako otac ima novu porodicu i sina kojeg obožava, a koji je tesko bolestan idi na post nova porodica
Ako otac planira da svoje mafijsko carstvo ostavi njemu idi na post mafija
Post 12
Odlučih da se lažima izvučem iz sitacije.
- Ne. Moje ime je Jovan Krstic. I mislim da imam najobičniju ab pozitivnu grupu. Mogu li tako pomoći?
- Heheh, pa jel stvarno misliš da će to proći?
- Gospođice - gospođo, ja vas ne razumem.
- Tvoj otac te čeka.
Nakon toga svaki razgovor je utihnuo.
Idi direktno na post 11
Grančica
Sa svakim korakom sve više sam drhtao iako sam znao da ma koliko džin preda mnom bio snažniji od mene, neće moći a da se bar ne zatetura od udarca koji sam mu pripremio, a onda još par i moći ću ako treba i laganim hodom da stvorim dovoljnu distancu između mene i njegovog onesviješćenog tijela da se mogu opet osjećati sigurno (koliko je to moja situacija dozvoljavala) prije nego li se probudi.
Tišinu koju sam pokušavao održati hodajući što lakše prekinu grubi glas čovjeka koji je sada započinjao razgovor na telefon: "E, halo. Prekide se nešto veza maloprije."
Na trenutak se uspaničih ali brzo shvatih da mi ovakva situacija ide na ruku te se malo opustih. Međutim to malo se ovdje pokaza kao previše jer u nepažnji već u sljedećem koraku nagazih na grančicu koja mi krcnu pod nogama, a taj zvuk više nego jasno stavi do znanja grdosiji koja se sada nalazila na manje od dva metra od mene da treba da se okrene, što on i učini ispuštajući telefon iz ruke.
Uprkos svojoj građi moj suparnik je bio vrlo spretan, a to dobro ilustrije činjenica da se u djeliću sekunde uspio pribrati nakon što je primjetio mene i granu u mojim rukama te odmah nasrnu u mom pravcu svom silinom.
Došao je trenutak odluke. Morao sam ga odvaliti onom batinom po glavi prije nego me opet dohvati, te svom silinom zamahnuh istom.
Začu se tup udarac u trenutku u kom se grana sudari sa njegovom sljepoočnicom i on se tu malo zatetura, međutim bilo je očito da će trebati još koji udarac prije nego li završi na podu. Odlučih da zamahnem opet međutim džin se već uspio pribrati i kao bokser se premjesti na moju lijevu stranu a zatim me udari pištoljem po glavi nakon čega po ko zna koji put danas, ponovo završih na zemlji.
Batina pade nekih pola metra od mjesta do kojeg sam najdalje mogao dohvatiti rukom u ležećem položaju u kom se zatekoh, te se krenuh brzo pridići prije nego li se protivnik baci na mene ali me bol u skočnom zglobu presječe tako jako da je sve što sam mogao učiniti bilo da šutnem onom zdravom nogom džina u cjevanicu u nadi da ću ga tako oboriti međutim činilo mi se da je mene to zaboljelo možda i više nego njega jer se nije pomjerio ni za milimetar.
Ostao sam bez snage, tako da nijesam mogao ni vrisnuti od bola više, a džin je i dalje bio jezivo tih. Kružio je oko mene u tišini koju su samo narušavali njegovi koraci... a onda se začu ženski glas negdje u daljini i on se uputi u njegovom smjeru... Shvatih doduše brzo da je taj glas zapravo dopirao iz telefona koji mu je ispao maloprije a koji se upravo saginjao da dohvati.
"Sve je pod kontrolom, opirao se malo ali sve je u redu sad, nema potrebe da brinete tamo...", poče da govori još prije nego li je prislonio telefon uz uho.
Par puta potvrdno klimnu glavom dok je mrmljao nešto slušajući svoju sagovornicu a zatim mu se izraz lica značajno promijeni. Djelovao mi je pomalo šokirano, kao da je čuo nešto što nikako nije očekivao, a ono što reče sljedeće mi i potvrdi tu sumnju: "Dobro, ali šta ja onda da radim sa njim ovdje?"
"Je li ovo znači da sam slobodan?", pomislih u sebi, dok je čovjek završavao svoj razgovor sa jednim razočaranim "Dobro" nakon koga se opet uputi ka meni.
"Šta je bilo? Je l' mogu sad da idem konačno?", upitah izmorenim glasom.
"Možeš, jebi ga", odgovori mi dok je povlačio okidač pištolja čija je cijev bila uperena ka mom čelu.
Kraj
Post 39.
- ŠKK??? Hels! Odi vidi ovo! - podviknuo je brka.
- Au, još ga drži. Kostiću, čujete li me?
- Čujem, čujem - odgovorih mu - Hoćete li mi reći šta se dešava? Jao! Ne tako jako!
Brka mi je previjao ranu. Ruke su mu bile meke i negovane. Dirao mi je cela leđa i svaki njegov dodir donosio je samo zadovoljstvo. Da l' zato što me je grofica tako naučila ili... Ah, ne znam.
- Biću iskren gos'n Kostiću. Vas veštica i dalje drži pod svojom kontrolom.
- Ali kako gospodine Van Helsinže?
- Pokažite mi vašu levu potkolenicu.
Zavrnuo sam pantalone, pokazao mu potkolenicu, a Brka se zacrvenio i zakikotao dok sam to radio. Pogledao sam ga kao da hoću da mu kažem "Kojtikurac čojče?" na šta je on skrenuo pogled.
- Da, kao što sam i mislio. Imate znak.
Helsing je pokazivao na opekotinu u obliku trougla, za koju nisam primetio da je tu.
- Šta ćemo sad?
- Ništa, il' sečemo nogu il' glavu, pa vi birajte gos'n Kostiću.
- ŠTA? Zar nemam drugi neki izbor?
- Pa, svakako možete da se vratite u tamnicu kod grofice. Ili da vam naš Arpad napravi protezu.
Brka se nasmejao.
- Da, moje proteze uveliko poznate su u svetu!
- Moram da razmislim. Hoćete vi izvesti amputaciju Van Helsinže?
- Vrlo sam stručan po tom pitanju, ali Arpika će to bolje. Ipak je završio medicinsku školu... Negde...
- Onda... Ne znam...
Ako je naš junak odlučio da se vrati kod grofice idi na post 18
Ako je naš junak odlučio da amputiraju nogu idi na post Amputacija
Post Mafija
Sedeo je u ogromnoj fotelji koja je ličila na neki presto srednovekovnog vladara. Ispred njega je bio masivan sto od bukovine na kom se nije nalazilo ništa osim niklovanog pištolja od kog se odbijala beličasta svetlost.
Mrzeo sam ga, ali i voleo u istom trenutku. Mrzeo sam ga jer je ostavio majku i mene, otišao i nije se potrudio da nas vidi, da nam pomogne, a sada kad vidim ko je i de živi, jasno mi je da je mogao milion puta pomoći.
Zakašljao se onim suvim kašljem koji zapara pluća. Nije baš delovao potpuno dobro. Lice mu je bilo nekako izmučeno, mršavo, upalo. Videlo se na njemu da je nekada bio snažan čovek. Jaka čvrst vilica, prodoran pogled koji kao da je skenirao sagovornika i velike šake koje su sada stisnute u pesnice počivale na stolu, jasno su pokazivale nekadašnju snagu, od koje je vrlo malo ostalo.
- Izađite svi iz sobe.- autoritativno je zapovedio ljudima koji su se tu nalazili.- Osim tebe Bogdane. Ti ostani.-
Svi su krenuli napolje istog trenutka, bez reči. Čekao je da izađu gledajući meni direktno u oči. Gledao sam i ja njega. Maltene nismo trepnuli ni jedan ni drugi. Kada su svi izašli uzeo je pištolj koji je ležao na stolu. U jednom kratkom trenutku sam se uplašio da će pucati u mene, međutim okrenuo je pištolj ka sebi i povukao obarač. Pretrnuo sam. Ali iz pištolja se samo pojavila vatra. Mala vatra. To je bio upaljač. U drugoj ruci se nalazio cigarilos. Upalio ga je i uvukao dug, snažan dim. Videlo se da uživa u tome.
-Ovo me ubija i jedino drži u životu u isto vreme- rekao je mirnim glasom čoveka koji sve drži pod kontrolom. -Sigurno se pitaš zašto sam te dovukao ovamo posle toliko godina?-
-Naravno da se pitam.- odgovorio sam što sam mirnije mogao, mada tek sada sam počeo da shvatam šta se sve dešavalo u proteklih sat vremena. -Čemu sav onaj haos? Mogao si telefonom da me pozoveš. Ukoliko znaš broj naravno.-
-Znam sve brojeve telefona. A ti bi došao da sam pozvao?-
-Naravno da ne.- odgovorio sam drsko. -Kasno si se setio da postojim.-
-Uradio sam to da vas zaštitim.- rekao je pomalo tužno -Možda sam i pogrešio, ali sada ne mogu da vratim vreme. Doneso sam odluku tada. Nisam mogao da dozvolim da moji neprijatelji preko vas dođu do mene ili naude vam. Izabrao sam to što sam izabrao.- rekao je tačno ono što sam pretpostavio da će reći, jer jedan pogled na njega i sve oko njega jasno mi je govorio šta je on postao i čime se bavio sve ovo vreme. Toliko o majčinoj priči da je bio biznismen.
-I šta sada želiš od mene? Nije valjda da si pod stare dane postao sentimentalan? Ili tražiš oproštaj možda?- upitao sam ga i sam se pitajući šta dođavola želi od mene.
Krenuo je polako da ustaje sa prestola. Trebalo mu je nešto duže da se pridigne. Videlo se da mu nije lako pala ni tako jednostavna radnja. Ispustio je uzdah čoveka koji je upravo pretrčao kilometre, a ne ustao iz fotelje. Obišao je polako sto i dođao skroz do mene. Podigao sam glavu i pogledao ga u oči. Bile su umorne.
-Ne tražim ništa slično. Jasno mi je da ne možeš da mi oprostiš, niti da mogu da te uverim kako je sve to bilo zbog vas. Radi zaštite. Sentimetalnost me nije sada uhvatila. Odavno me peče svakoga dana to što sam uradio. Želim nešto drugo. Ja umirem sine. - rekao je to nekako suviše jednostavno iako mi je bilo pomalo i očekivano kada sam pogledao koliko se teško kreće. Uhvatila me je neka tuga iako sam ga mrzeo do pre minut. Šta god da je bilo ipak je on bio moj otac. Nisam mogao da mu oprostim, ali nisam mogao ni da se veselim tom vešću.
-Žao mi je što to čujem. Ali mislim da ti ja u tom slučaju neću biti od prevelike pomoći, pošto nisam doktor.- zvučao sam malo više grubo nego što sam želeo, ali kao da je u meni ipak preovladavala ona moja strana koja ga je još uvek mrzela.
Strpljivo je ipak nastavio i pored mog sitnog ujeda. Jasno je da su ga u životu ujedali mnogo jače.
-Znam da mi u tome ne možeš pomoći. Imam rak pluća. Niko mi ne može pomoći. Metastazirao je na mnoga druga mesta. Dani su mi odbrojani. Sve što je ostalo je da sredim svoja posla na ovom svetu i pređem na sledeći. Ako ga ima uopšte.-
-Znači ipak ti treba oproštaj od mene. Od majke ga ne možeš dobiti. Umrla je pre pet godina. Takođe od raka. Ali znao bi to da si bio tu.- nastavio sam sa sitnim ujedima iako mi je bilo jasno da mu oni ne pričinjavaju nikakvu štetu. Znao je on da će ih biti.
-Znam i to. Gledao sam sahranu. Sećaš se kola sa zatamnjenim staklima koja su bila na putu nedaleko od groba? U njima sam bio ja.- rekao je tužnim glasom.
Odjednom sam se setio tog automobila. Baš sam se i pitao ko je u tom lepom crnom automobilu, pokušavajući makar malo da skrenem misli sa onoga što se dešavalo tu pred mojim očima. Sa sahrane moje majke. Setio sam se da sam na početko sahrane video taj auto i da je krenuo naglo u trenutku kada je sahrana bila gotova i ljudi krenuli da se razilaze.
-Makar tada si trebao da ispadneš čovek i izađeš iz kola. Makar tada si trebao da mi priđeš. Šta hoćeš sada?- opet se bes budio u meni. Bes ostavljenog deteta koje ne želi da oprosti.
-Želeo sam. Šta god ti mislio tvoja majka je jedina žena koju sam ikada voleo. Ali da pređem na stvar. Vremena je malo. Ja sam glavni čovek jedne ogromne kriminalne organizacije koja drži pod kontrolom skoro celu ovu teritoriju. Bogdan....- pokazao je prstom na ogromnog čoveka koji je sve vreme stajao mirno kao da ne postoji u sobi .....je moj prvi čovek. Glavni operater. Moja imperija je ogromna. Jaka. Želim da je ti preuzmeš. Želim da naša dinastija vlada. Moj sin posle mene, tvoj sin posle tebe. Želim da naša porodica zauvek vlada. Da raste. Dok ne preuzmemo sve. Ceo svet ako treba.-
Zabezekuto sam gledao u njega. Šta ja znam o vođenju mafije? Nikada nisam uradio nešto protivzakonito, barem ne u toj meri da bi me neko mogao nazvati kriminalcem. Miran sam čovek. Nisam imao ni najmanji dodir sa tim svetom. A sada odjednom imam ponudu da vladam, očigledno velikom mafijaškom organizacijom. Odakle mu ideja da to mogu uopšte? Da ja to znam? Da ja to želim? Pogledao sam u Bogdana. On je i dalje gledao pravo ispred sebe. Želeo sam da kažem ne, ali nisam to mogao da izgovorim. Zašto? Zašto kada naravno da to ne želim? Nikada mi nije palo na pamet da se nečim takvim u životu bavim. Ipak i dalje sam ćutao. U glavi mi je vrištalo sve da odbijem i odem. Ali još uvek nisam to uradio.
Ukoliko naš junak odluči da odbije ponudu idi na post odbijanje
Ukoliko naš junak odluči da prihvati ponudu idi na post prihvatanje
Amputacija
Dali su mi da pijem neku rakiju. I ja sam pio. Zašto sam pristao na sve to nije mi bilo jasno ali sam se tim pitanjem bavio nekoliko sekundi. Grofica jeste bila lepa i pružila mi je neke nezaboravne trenutke. Ali, negde mi je bilo jasno da groblje koje sam tamo video jeste moja sudbina i borba za opstanak pobedila je moj strah od boli. Ne mogu da kažem da grofica sama nije doprinela tome da sam lagano uživao u samoj boli.
Negde posle treće flaše počeše da me opsedaju lica devojka koja sam viđao u svom životu. Neka sam znao dobro i umeo sam da čitam svaku nijansu na njima, od zadovoljsta do ljutnje upakovane u ćutanje. A neka su bila lica prolaznica, koja su umela da obasajaju moju maštu čitave noći i da me drže budnim, iako su u mom oku postajala ne više od nekoliko sekundi.
Dolazile se sa krilima umesto ruku i sa repovima sirena umestu nogu. Govorile su mi da ih ne mogu imati jer nisu kao druge žene, ne mogu me zagrliti, ili ne mogu riblji rep pretvoriti u noge koje će se predamnom raširiti.
A onda je Arpad izvadio skalpel. I krenuo da zaseca kožu. Zatom tetive i mišiće da bi na kraju odvojio potkolenične kosti od budnih spretno kao da trančira pile. Osećao sam svaki pokret skalpelom. I bilo je mnogo krvi. Bolelo je. Vrištao sam. Ovaj drugi drzao mi je ruke jer sam u više navrata pokušao da napadnem svog mučitelja. Drvce koje su mi dali da zagrizem vraćali su nekoliko puta u moja usta. Na kraju se celu ranu spalil nekim užarenim metalom. Ne znam. Na pola sam izgubio svest.
Probudio sam se u samostanu velike katedrale u Cobor Sent Mihalju. Imao sam groznicu.
Ukoliko ga neguje zlobna matora časna sestra rešena da ga izludi idi na post časna sestra
Ukoliko će njegovi saputnici doći sa po njega sa protezom i povesti ga u katakombe idi na post prvi korak
Post 10
- Zdravo, Jovane - rekao je - Izvini što smo te doveli na ovaj način, ali nije bilo vremena za bilo šta drugo. Nadam se da moji saradnici nisu bili pregrubi.
Zelenooka devojka iz automobila je samo nehajno odmahnula rukom.
- Sedi, mora da si potpuno van sebe. Donesite mu neko osveženje.
Posadili su me na stolicu koja se nalazila na sred sobe i tutnuli mi u ruke flašu piva sa žutom etiketom na kojoj se nalazio kombi sa tri točka. Na velikom stolu je bio poderan ranac za laptop, a pored njega razbacana dokumenta, legitimacije, četka za kosu - mala, gumica za kosu, nekakav žeton, kafetin, grickalica za nokte, mali nožić Victorinox, hanzaplast, ključ za lisice pandurske, Streamlight doktorska led baterija sa savitljivim vratom, lupa ruska Sverdlovsk kombinovana 2x i 10x, veliki svežanj ključeva, dvogled 10x50 Bushnell, Leatherman Wave, metar, naočare za sunce, naočare za vid, ziplock kesice i pištolj. Na stočiću u uglu sobe se nalazila isečena plastična flaša u kojoj je bilo malo vode i mnogo opušaka, nešto kao improvizovana piksla.
- Neophodna nam je tvoja pomoć, Jovane - nastavio je moj tast kada sam malo došao sebi.
U tom trenutku, vrata iza mene su se ponovo otvorila.
Ako si, okrenuvši se, ugledao sestru tvoje pokojne žene, prelepog lica, a na njemu osmeh kakav do sada nisi video, idi na post Svastika.
Ako si, okrenuvši se, ugledao tvog kuma Armina, jake i guste brade, sa krvavim zavojem oko desne šake, idi na post Patrljak.
Spržen mozak post 25
Bol je tutnjala mojom glavom. Niz nos je krenula krv, osetih njen metalni ukus u mojim ustima. Srce je igralo neku svoju igru i stezalo se. Pritisak u očima bivao je neizdrživ. Ispašće mi, ispašće mi oči pomislih, a onda osetih toplu tečnost kako izlazi iz mojih ušiju i meša se sa hladnim znojem na vratu. Sve u meni je kuvalo od bola. Mrak i tišina. To je to umirem. A onda me obuze blažen osećaj spokojstva.
Kraj
Samoubistvo post 23
Ležao sam tako i posmatrao bolničku sobu. Ruka je bolela. Razmišljao sam šta je još na meni pretrpelo štetu. Počeh lagano da se dodirujem po licu. Sve je bilo na mestu i nos i uši... Podigoh ćebe i sa užasom primetih da sam go. Na mestu gde je nekad bio moj vršnjak nalazi se veliki flaster iz koga je izalazila cevčica. Kastriran. Ravan kao devojčica.
Pokušao sam da se dignem, ali osetih slabost koja me povuče nazad na krevet. Nisam hteo da plačem stvarno nisam, ali suze krenuše same. Pogledah kroz prozor i ugledah velike olovne oblake kako se nadvijaju na gradom. Uvek sam mrzeo te oblake, uvek sam osećao da me nemani u njima pritiskaju svojom olovnom bojom koja se u meni pretvarla u težinu. Težinu koja me je znala danima držati bezvoljnog, neistuširanog na kauču i sobi punoj kesica od čipsa, limeniki piva i praznih boca žestine. E, da mi je sad tu jedna kapljica rakije, pomislih.
Oblaci se pomeriše i ono što je nekada bila bezlična masa poče da prima novi izgled. Veliki troglavi zmaj gledao je direktno u mene, jedna munja rascepi mu stomak i iz nje počeše da izlaze na hiljade malih zmija. Osetih kako me grizu po koži i počeh da se češem. Nokt brzo razderaše kožu i pojaviše se prvi krvavi tragovi.
Znao sam gde to vodi.
Ustao sam iz kreveta koristeću svu svoju volju i krenuo ka prozuru. Infuzija me je zatela kao i kateter koji je bio spojen na kesu u koju sam izgleda danima pišao. Jebem ti život! Potrgah iz sebe svu plastiku i metal i nekako se naslonih na prozor. Uspeo sma da otvorim.
Šesti sprat. Odlično. Uvek sam znao da ću to tako uraditi. malo da letim pre kraja. Sve ostalo delovalo mi je, nekako pre obično i prljavo. Poeh se na prozorsku dasku i čučeći na noj setih se da nisam ostavi poslednje reči. Hmm. Kome? Pa ja nemam nikoga.
Pogledah dole na parking i učine mi se smešno kaockastim automobili na njemu.
Ustao sam. Pogledao sam ka krevetu, neudobno baš, pomislih.
A nebo i dalje je sevalo, nikako da krene kiša. Biće bolje sa kišem, opraće krv. Zmaj je takođe krvario na nebu, jedna od glava pokušala je pojede zmije koje su izalazile iz njegove sopstvene utrobe. Sam sebe, rekoh naglas i raširih ruke. Drvo pod dlanovima, tj jednim drugog nije bilo. Kad sam bio mali, voleo sma da grlim drveće. Zašto sam se toga sad setio, stvarno nemam pojma. Zamislih kako mi se cepaju leđa i kako po sred lopatica buja masa od krvi i mesa, zamislio sam da puca koža i da mi niču krila. Velika, kao sa ikona. Kao kod belog anđela iz Mileševa. Tamo sam kršten. Pomislih na Boga i na to da ne prima samoubice u raj. Rekoh glasno: E pa Bože jebem te u sred oka kad si to smislio.
Raširih krila i poleteh.
Kraj
Post Svastika
Na njenom licu je bio osmeh koji do sada nisam video. Doduše, nisam je video otkad je moja draga preminula. Na sahrani je njeno lice bilo bledo i tužno. Nezamislivo prazan pogled pucao je iz njenih predivnih tamno braon, skoro crnih očiju. Osmehnula mi se od tada samo jednom, kada sam je slučajno sreo na pijaci. Upitali smo se, malo popričali o tome kako se držimo posle smrti moje drage, a njene sestre i razišlij se kao najbolji prijatelji. Još pamtim te pune usne, činile su se sočnijim od bilo koje voćke i bile crvene poput venske krvi.
Sada, desnu stranu njenog lica krasio je ožiljak koji se protezao od brade, pa sve do podočnjaka, kvareći kompoziciju koju su stvarale njene usne i praveći haos.
- Dugo se nismo videli, zar ne, dragi zete?
- Zaista, svastiko...
Hteo sam lično da zabijam klinove pod nokte onom ko je nagrdio tako prelepu devojku. Osećao sam takav bes, a istovremeno i takvu nemoć što ne mogu ništa da učinim. Stid me je čak bio i da pitam odakle joj taj ožiljak. Srećom, tast kao da je pročitao moje misli (pre će biti moj pogled) i reče:
- To što vidiš je zaradila od konkurencije, koje je ostalo tek toliko da se možemo iživljavati na njima. Vidiš, zete, smrt tvoje žene, a moje ćerke, nije bila tako slučajna, kao što su policajci na uviđaju rekli.
- Molim?
- Ali ako hoćeš da saznaš nešto više o tome...
- Šta treba da uradim?
- Imamo jedan poslić za tebe.
Na reči moga tasta, svastika se samo zagonetno osmehnula...
Ako je naš junak prihvatio poslić, idi na post Poslić.
U suprotnom, ako se naš junak vraća na selo idi na post 1
Čuveni razbojnik
Okrenuo je glavu lagano ka meni i odmah sam ga prepoznao. Ovih dana njegovo lice vrtelo se mnogo po televiziji. Svi su ga tražili. Zbog one porodice.
- Zdravo bucko!
Niko me nije tako zvao jos od osnovne škole. Ni tada. Tada me je tako zvao samo onaj divljak.
- Petre?!
- Aham. Gde si bucko? Baš fino što smo se sreli. Posle toliko godina.
- Jbt! Danima te gledam na tv-u i tek sad sam te prepoznao. Tek sad! Mislim da sam te zaboravio skroz.
- Vidiš, ja tebe nisam zaboravio.
- Ma daa. Bogami si me namučio tada.
- Stvarno?
- Al eto opraštam. Dečija sranja.
- Šta mi tačno opraštaš?
- Ako se dobro sećam... Nosios sam ti torbu svaki dan. Pisao domaći. Vezao pertle. Jeo si moju užinu. A kad bi se bunio gurao si mi glavu u wc šolju i terao da jedem pseća govna. A znam da si me i tukao često.
- I opraštaš mi?
- Ma daa. Bili smo deca.
- Vidiš Jovane, ja tebi nisam oprostio.
- Kako?
- Moje je bilo dečija surovost. A ti si Jovane bio istinski pokvaren. I sad je vreme da se iskupiš.
- Ja?
- Nemoj mi reći da se ne sećaš!
- Ma čega? Samo si nestao jednog dana i mojim mukama je došao kraj.
- Stvarno? Tek tako? Samo od sebe? Nestao?
- Paa.
- Seti se Jovane. Dok se prisećaš toga, razmisli i kako ćeš da mi vratiš dug.
- Kakav dug?
- Pa dug. Vidi duguješ mi detinjstvo ti smradu mali!
Lice mu se izobličilo ja sam počeo da se sećam. Idi na post sećanje.
Nisam mogao nikako da se setim o čemu je pričao. Ali njegovo lice jasno je govorilo da sam u ozbiljnom problemu. Promucah
- Šta treba da uradim?
Idi na post zahtev
Sećanje
Kao kroz maglu video sam svoje patike sa pertlama koje nisam umeo dobro da vežem, pa je ostao neki čvor da me uporno žulja. Tragovi krvi iz nosa već su se osušili al je bol ispod učiju i dalje bio svež kao kada me je udario. Patike su svojom voljeom išle hodnikom do vrata na kojima je pisalo "Direktor".
Mislio sam da će mi ona pomoći i kada me je pitala šta ti je sa nosom ja sam rekao istinu. Patar me je udario. A onda sam rekao i šta sam sve video kod njega kući.
Nakon toga Petar je nastao i ja sma se vratio svom mirnom životu drukera.
Sada, nakon svih tih godina mogu samo da pretpostavim i da zamislim direktorku kako zove centra za socijalni rad a onda i policiju.
Sve te silne nove stvari, mora da su bile ukradene. Ona laboratorija mora da je proizvodila nekakvu drogu. šta znam. Bio sam mali. I mora da je pater završio u domu za nezbrinutu decu ili popravnom, jednom kada su osudili roditelje na šta već. Nisam znao. U stavri sam znao ali nisam hteo sebi to da priznam. Zato sam se i ubedio da ga ne prepoznajem kada se prvi put to lice pojavilo na televiziji.
Poriči da se sećaš
Pokušaj da se izviniš, tako što ćeš prihvatiti posao.
Jednom su putovali Sveti Savo i Sveti Nikola pa omrknu u nekom selu i zamole u jednoga zgodna čovjeka za konak. Bogataš im ne šćedne dati, a Sveti Savo uzme zlatan pehar i dade ga bogatašu. Onda pođu dalje da mole za konak u drugoga. Drugi koji je bio siromah pusti ih, te Sveti Savo i Sveti Nikola noće u njega. Kad ujutru ustali da idu, dozove Sveti Savo siromaha i njegovo dijete, pa rekne ocu: "Ili to dijete baci u vodu, ili ubij ". Siromah se začudi šta mu to svetac kaže, pa ne šćedne odmah poslušati, jer mu bijaše žao svoga jedinca. Sveti Savo onda reče: "Ja ću ti ga sad baciti u vodu, ako nećeš ti". "Baci", rekne siromah, a Sveti Savo dijete za ruku, pa u vodu! Začudi se i siromah i Sveti Nikola, pa viknuše: "Šta to uradi?" A Sveti Savo odgovori: "Moj dragi, kad će te ovo dijete pod starost i paliti i žariti, i krasti i robiti, biti, pa te i ubiti bolje je da ono sad umre". Siromah, kad to ču, smiri se i ućuta. Poslije toga Sveti Savo i Sveti. Nikola odu dalje. Putem upita Sveti Nikola Svetog Savu: "Ja što ti dade onome bogatašu zlatan pehar, kad nas nije primio na konak?" Sveti Savo mu odgovori: "On će se napiti iz onoga pehara pa će se otrovati".