ChatGPT DeepSeek i ostali AI modeli
Rekli o sajtu
Definiše se sve i svašta. Tako se mogu pročitati definicije baksuza, alapače, čitulje, smrti, rezervoara za smeh, kolateralne štete, Živojinović Velimira, zvanog Bate, dnevne svetlosti, gospođe džem!, Brus Lija… „Je l’ ti puši ćale?”, „Je l’ mogu u WC?”, „Chuck Norrisisati” i još mnogo toga može se naći na ovoj internet stranici. Zato ne iznenađuje što se mnogi kad jednom dođu, ponovo vraćaju na nju. Neki čak postaju i zavisnici, pa traže od moderatora da ih banuju, poput jednog studenta koji je zahtevao da mu zabrane pristup na nedelju, dve dana da bi mogao da uči.
Status Magazin · April 2009.
Ovo morate pročitati, ekstra je ispalo.
Prompt: "Zdravo! Molim te napiši pripovijetku u stilu Petra Kočića, sa elementima humora, o tome kako grupa od 5 seljaka sa Manjače, od kojih svaki ima neke svoje jedinstvene crte ličnosti, traži pomoć od vještačke inteligencije da im pomogne da poprave rakijski kotao. Usput, dok rješavaju taj problem, iznose neke svoje opaske o životu, i filozofiraju pomalo. Naravno, usput malo i piju rakiju, jer iako je kotao pokvaren, još im je ostalo stare rakije. Sve se dešava na Manjači, u rodnom kraju Petra Kočića."
###Kazandžije i vještačka pamet*
Upekla zvijezda nad Manjačom, pa se i kamen pod nogom znoji. Suva je zemlja, žedna, ispucala k'o staračka ruka, a nebo visoko, plavo i nemilosrdno k'o carska naredba. U avliji Stevana Čubrilovića, pod starom kruškom što se sasušila upola k'o i sam gazda joj, sjedi pet ljudeskara. Ne sjede badava. Gledaju u rakijski kotao, onu svetinju svake krajiške kuće, a kotao ćuti. Ni da bekne. Izdao, nesretnik, baš pred sezonu. Propištala mu lula negdje kod tabarke, pušta paru k'o dušu.
Stevan, gazda, mrk k'o crna zemlja, samo vrti glavom i gladi brkove, sijede i oštre k'o osje.
„Iz'o me, iz'o, da Bog da ga rđa pojela do kraja!“ – procedi kroz zube.
Pored njega sjedi Đurađ Pletikosa, starina od osamdeset ljeta, suve građe al' bistra oka. Gleda onaj kotao k'o da mu o glavi radi.
„Nije on, Stevane, kriv. Krivo je ovo vrijeme naopako. Otkad je Švabo otiš'o, a ovi naši naučili na gotovo, sve ti je naopako. Prije se znalo: uzmeš ilovače, malo goveđe balege, pa zamažeš. Drži k'o da je za njega prikovano. A sad...“ – pljunu Đurađ prezrivo u prašinu.
Treći je Lazo Samardžija, filozof i bekrija, kojem je čašica uvijek nekako bliža srca od motike. Oči mu cakle, što od sunca, što od stare šljivovice koju su natukli iz prošlogodišnje rezerve.
„Lakše, Đurđu, nemoj na vrijeme. Nije ni ono krivo što se kotrlja. Takav mu pos'o. Nego, vidiš ti, Stevane, ovu našu muku... Kotao je k'o država, brte moj. Dok je čitav i dok peče, svi se oko njega kupe, svi ga vole. A čim negdje propišti, čim pusti paru gdje ne treba, odma' svi viču: ne valja! Mijenjaj! A ko će ga popravit', o tome niko ne misli.“
Četvrti, Milan Dakić, najmlađi među njima, onaj što mu sin radi u „Beogradu na vodi“ i što jedini ima onu spravicu što svijetli, nakašlja se važno.
„Ima, ima ko će misliti.“ – reče on zagonetno.
Peti je Gojko Tešanović, ćutolog. Čovjek koji je za života više rakije popio nego riječi progovorio. On samo sjedi, drži malu čašicu s tri prsta, srkne pomalo, pa klimne glavom. K'o da sve zna, al' mu mrsko kazivat'.
Đurađ ga pogleda ispod oka. „A ko to, pameti? Da nećeš zvati onog majstor-Miću iz Ključa? Skup je k'o Svetog Petra kajgana, a dok dođe, proći će i Mitrovdan.“
„Neću,“ – osmjehnu se Milan ponosno. „Pitaćemo vještačku inteligenciju.“
Nasta tajac. Čuo se samo zuj pčele na ostatku cvijeta sasušene kruške.
Stevan se prvi pribra. „Koga, sinko?“
Lazo se prekrsti. „Ne prizivaj đavola, Milane! Kakva crna inteligencija? Još vještačka! K'o da nam malo ove naše, prirodne muke?“
Milan izvadi onu svoju spravicu, pljosnatu i crnu k'o komad ugljena. Prsti mu zaigraše po njoj.
„Nije to đavo, strikane. To ti je... k'o neka knjiga u koju su zapisane sve pameti ovog svijeta. Ja je pitam, ona odgovori. Zove se... Dži-Pi-Ti.“
Đurađ se ispravi. „Dži... Šta? Zvuči k'o neka austrijska komanda. 'Gewehr bei Fuß!' Jel' to neki novi Švabo što naređuje, a ne vidiš ga?“
„Ama nije, čovječe,“ – nestrpljiv je Milan. „Gledajte sad.“ Nagnuše se svi, čak i Gojko istegnu vrat. Milan poče da kucka i govori u spravu:
„Poštovani... ovaj... Zdravo. Imam problem. Rakijski kotao, kazan, od bakra... pušta paru na spoju parovodne cijevi i... i onog poklopca, kapka...“
Lazo ga prekide. „Reci mu ljudski, bolan! Kaži: 'Čuj, mašino, ili šta si. Propišt'o kazan na luli, oca mu njegovog! Šta da radim, a da ne zovem majstora?' Tako će te razumjeti.“
Milan prevrnu očima, ali ukuca nešto slično. Spravica je malo ćutala, pa zasvijetliše slova. Milan poče čitati, polako, s naporom, k'o da čita carski ferman:
„'Na temelju opisa problema, preporučuje se primjena postupka mekog lemljenja kalajem uz upotrebu odgovarajućeg fluksa za bakar. Potrebno je mehanički očistiti površinu abrazivnim sredstvom, osigurati precizno nalijeganje dijelova, te zagrijati područje na radnu temperaturu prije apliciranja lema...'“
Opet tajac. Gledaju se međusobno.
Prvi progovori Đurađ. „Jašta. A je l' preporučio i koju da zapjevamo dok to radimo?“
Stevan se počeša po glavi. „Čekaj, čekaj... 'Abrazivno sredstvo'... Je l' to, Milane, ono čime žene ribaju šerpe? Ona žica?“
„Vala, biće da jeste,“ – potvrdi Milan nesigurno.
„A 'fluks'?“ – upita Lazo. „To mi zvuči k'o neka boleština. 'Ufatio ga fluks, pa ne može da diše'.“
„A ono 'apliciranje'?“ – opet će Đurađ. „K'o da ćemo mu apoteku na lulu metnuti, a ne kalaj.“
Odjednom se začu Gojko, onaj ćutolog. Svi se okrenuše k njemu. On ispi svoju čašicu, obrisa usta rukavom, pa reče dubokim, krčnim glasom:
„Veli nam da ostružemo žicom, namažemo kiselinom i zalijemo kalajem.“
Pogledaše se, pa prsnuše u smijeh. Smijali su se glasno, iskreno, onako kako se smiju ljudi kad shvate neku veliku istinu.
Lazo nali novu turu. „E, pa živjela ti nama, pameti vještačka! Potrošila si struje i interneta da nam kažeš ono što je moj pokojni djed znao i poslije litre brlje! Živio ti nama, Gojko, naša prirodna pameti!“
Đurađ diže čašicu. „Ipak je ono Švabo, kažem ja vama. Okoliša, koristi učene riječi, a sve da ti kaže ono što i sam znaš, samo da on ispadne pametan. K'o onaj pisar u opštini u Stričićima, isti ti je.“
Stevan ustade, pa potapša onaj hladni kotao po kapku. „Dobro je, momčino moja. Sutra ćemo te liječiti. Imamo i žice, i kiseline, i kalaja. A imamo, fala Bogu, i pameti.“ Pogleda u Milana. „A ti, sinko, spremi tu svoju spravu. Možda nam zatreba da pitamo kakvo će vrijeme biti prekosutra. Mada... bolje da pogledamo u plećku od pečenice. Sigurnije je.“
Svi se opet nasmijaše. Sunce je polako kretalo ka zapadu, bojeći nebo rumenilom. Stara rakija je grijala dušu, a problem se činio manjim. Kotao je i dalje bio pokvaren, ali više nije bio sam. Oko njega je sjedila mudrost Manjače, prekaljena vjekovima, mukom i rakijom. Mudrost koja je shvatila da sve te vještačke pameti svijeta mogu reći mnogo, ali da na kraju krajeva, sve stane u jednu prostu rečenicu starog ćutologa: ostruži, namaži, zalij.
A nad Manjačom pade modra suton, teška i mirisna kao duša ovog kamena i naroda, koji se vazda uzdao u svoju muku, svoje ruke i – ako Bog da – u dobru godinu za šljivu.
Gemini 2.5-pro
Na istu temu, Claude 4.1 Opus
Беше то оног дана кад се сунце заглавило између два облака ко теле између два плота, па не зна ни напријед ни назад. На Мањачи, више Ситнице, под старом крушком што памти још турско доба, скупише се петорица газда ко пет прстију на шаци Божјој.
Ту беше прво Симо Тврдоглавић, човјек тврђи од камена са Козаре, који никад није признао да је у криву макар га и ђаво на душу узео. До њега сједи Милан Причалица, који би и мртвацу у гробу досадио својим причама о томе како је некад било боље. Трећи је Јово Сумњичави, што не вјерује ни себи кад каже да је гладан. Четврти - Ђуро Пјевач, који пјева и кад треба и кад не треба, а највише кад не треба. И пети, најмлађи, Перо Напредни, што је завршио четири разреда основне и сад мисли да је најпаметнији од Бања Луке до Беча.
Пред њима - котао за печење ракије, накривљен и напукао ко савјест политичара пред изборе.
"Ђаво га однио!" - удари Симо шаком о кољено. "Триста литара комине чека, а овај ко да се с турским топовима здружио па неће да ради!"
"Е, мој Симо," започе Милан своју литанију, "кад је мој покојни ђед, дабогда му рајска земља била, правио котлове..."
"Ћути, море!" прекиде га Јово. "Ако је твој ђед правио котлове ко што ти причаш приче, не чуди ме што су Турци владали петсто година!"
Перо извади из џепа неку справицу, танку ко даска за сланину, свјетлуцаву ко очи циганке кад види злато.
"Ово је, браћо, паметни телефон!" рече поносно. "Има у њему вјештачка интелигенција! То ти је ко да имаш цијелу Српску академију наука у џепу!"
"Вјештачка?" зграну се Симо. "Па боље природна будалаштина него вјештачка памет!"
"Чекај да видиш!" Перо поче да тапка по оној справи. "Ево, питаћу је како да поправимо котао."
Сви се сагнуше над телефон ко над бунар кад се дијете упадне.
"Здраво, вјештачка интелигенцијо!" поче Перо свечано. "Имамо проблем са котлом за печење ракије на Мањачи..."
Одједном, справа проговори женским гласом, милим ко пролећна киша:
"Добар дан! Да бисте поправили котао за дестилацију, требате прво идентификовати врсту оштећења..."
"Јеси чуо ти ово?" прекрсти се Јово. "Прича ко жива!"
"И то женско!" додаде Ђуро и одмах запјева: "Ој, ђевојко из компјутера мала, да л' би ти се за сељака удала!"
"Требате заптивач од брашна и јајета," настави глас, "затим проверите спојеве..."
"Е сад!" удари се Симо по бедру. "Брашно и јаја! Па то и моја баба зна! Каква је то памет кад предлаже ко сеоска врачара!"
Милан се одмах убаци: "Кад је мој покојни ђед поправљао котлове, он је узимао блато са обале Врбаса, мијешао са пепелом од храстовине..."
"А што не питамо има ли ракије у том компјутеру?" предложи Ђуро. "Кад већ зна све!"
Перо озбиљно утипка: "Има ли ракије у теби?"
"Нема физичких течности у мом систему," одговори интелигенција.
"Е, јадна ли си!" сажали се Јово. "Памет имаш, а ракије немаш. То ти је ко да имаш коња без ногу!"
Симо извади флашу старе шљивовице, оне што шапуће тајне прошлих љета: "Ајде да наздравимо овој сиротој памети без тијела! Можда је паметна, ал' не зна шта пропушта!"
"Чекај!" рече Перо. "Да је питам за смисао живота, кад је већ тако паметна!"
"Шта је смисао живота?" утипка он свечано.
"Смисао живота је субјективан концепт који зависи од личних вредности, културе и филозофских уверења..." поче интелигенција.
"Ееее!" махну Симо руком. "Врти ко политичар пред изборе! Смисао живота је, јадна ти мајка компјутерска, да поправиш котао кад се поквари, да испечеш ракију кад комина ферментира, и да попијеш с пријатељима под крушком док сунце залази!"
"И да отпјеваш пјесму!" додаде Ђуро и зацијука: "Ој, Мањачо, горо моја мила!"
"Знате шта, браћо," рече Јово загледан у котао, "можда ова справа и зна понешто, ал' не зна оно најважније - да се котао не поправља само рукама, него и душом. Треба га помиловати, проклети, па опет помиловати."
"Ко жену!" насмија се Милан. "Мада, кад размислим, мој покојни ђед је говорио..."
"Опет твој ђед!" скочише сви у глас.
Перо погледа у телефон: "Ево, каже да требамо специјализовани сервис..."
"Сервис!" фркну Симо. "Па ми смо, море, сервис! Мањачки сервис, који је поправљао котлове кад твоја интелигенција није ни у плану била!"
И баш кад хтједоше да се дигну и крену у село по алат, котао пуче на сасвим новом мјесту.
"Ево ти сад!" рече Јово. "И компјутер имамо и памет вјештачку, а котао се распада ко Аустроугарска!"
"Знаш шта," окрену се Симо Пери, "питај ту твоју паметницу може ли она да дође овамо па да попије с нама ову флашу. Кад не може, онда нек ћути и нек нас пусти да ми, природне будале, ријешимо проблем како знамо и умијемо - полако, уз ракију и пјесму!"
"И уз приче мог покојног ђеда!" додаде Милан.
"Без твог ђеда!" опет сви у глас.
Сунце се коначно ослободило облака и просу злато по Мањачи. Петорица газда наставише да пију, пјевају и препиру се, док је паметни телефон лежао у трави, заборављен ко обећање политичара послије избора.
А котао? Котао ће сачекати сутра. Или прекосутра. Кад се стрпе сви ђедови, све пјесме и сва мудровања. Јер на Мањачи се зна - ствари се не рјешавају брзином компјутера, него стрпљењем планине.
И тако, док је вјештачка интелигенција негдје у облацима рачунала формуле и алгоритме, права, природна памет сједила је под крушком и знала оно најважније - да је живот прекратак за журбу, а предуг за трезвењаштво.
https://i.imgflip.com/drxn9.jpg
ne dopada mi se kako AI pise price, niti pravi muziku i slicne umetnicko-kreativne stvari.
sto je zanimljivo, jer price bi vec trebalo da ume da pise, jer je jebeni LLM.
izazivaju osecaj kao kad gledas AI slike, previse ciste nekako.
AI ce napraviti skok u tim umetnostima tek kad nauci da pravi sitne "greske". Al to je najteze.
Npr, kao sto uvek provalis kad igras sah protiv kompjutera a kad protiv coveka. Ili je predobar ili, ako je podesen da igra kao laksi protivnik, nekako mu greske nisu prirodne.
Tj, nesavrsentsvo je mnogo tesko modelirati, i to ce nam ostati kao jedina ljudska stvar. Bar se nadam.
samo treba da mu uneseš parametar "fatique " fazon ako je proslo 21h umoran je malo onda mu omakne nešto. Jbt.
Čekam dan kad će neka nubara da kupi neku AI knjugu i pročita celu i kaže e bajo stvarno je pametan
jovor: Zdravo! Molim te napiši pripovijetku u stilu Petra Kočića, sa elementima humora, o tome kako grupa od 5 seljaka sa Manjače....
cara: daj mi upuctvo za mali servis na kolima jebem ti maamu jevrejsku
Ti si od onih što ga pitaju da im popravi kotao. :D
Celte, tačno je da ubacuje dosta nekih fora koje su neprirodne. Takođe kad se zalaufa u nekom stilu, ne zna naći mjeru, pa trpa neke fore i forice i gdje treba i gdje ne treba. Malo kitnjast, kičerajski stil.
Mada rispekt kako je pogodio stil i atmosferu Manjače.
pitam ga za recept za marinadu za gril piletinu. Ubio kombo sa limunovim sokom, ruzmarinom, m uljem i origanom. Kidalica
Ne moras trazis recepte po onim debilnim kulinarskim saitioma, ai zavrsi umesto tebe