Ako ne računamo one relativno savremenije zaraze koje se pikaju po igraonicama-crtica-kućama i na konzoli u izboru svojih stotina miliona korisnika, u doba pre nego su se Toki, Street Fighter i legendarni Dino World uopšte ustoličili kao kultni arkadni naslovi u buvarama širom sveta a čitave eone pre nego što si u svoju Amigu morao prvo da naložiš 2 kubika boksita da bi isti uopšte pokrenuo "Legend of Zelda" kamoli nešto ozbiljnije, pored tetrisa definitno najpopularnija virtuelna igra svih vremena...ako ne i duže. Naslov koji je iskrivio kičme i prste milionima svojih fanova, a sve zarad tog "još jednog zalogaja", još jedne kriške voća, još jednog rekorda. Jednostavno programski koncipirana i sa grafičkim performansama prosečnog digitrona iz tog perioda (u inat onima što sad govore "Daaa, brate, ali grafika...", jebala ih ista), jedina poenta Zmijice je bila utoliti njenu nezasitu glad i učiniti je što većom, odnosno dužom, upravljajući njome ka "tačkicama" koje bi se pojavljivale na ekranu. Ako ste bili level pro - a to znači da ste maltene napamet znali gde će se pojaviti sledeći "kvadratić za pojesti" ili, u slučaju mog burazera (Txe Форестер, ako još ima neko da ne zna), unapred u svesci crtali plan putanje svoje gmizavog ljubimca) - mogli ste da dogurate prilično daleko pre nego bi prokleta zmijuštara "ugrizla" samu sebe ili udarila u spoljne zidove tj. barijere u samoj mapi, što bi automatski značilo da morate jebeno sve ispočetka. Ja sam, lično, naj dopadao onu, realno i najgotivniju postavku igre, gde si sa zmijicom mogao da prođeš kroz bilo koju spoljnu liniju mape (ekrana) i nastaviš sa suprotne strane od "tačke ulaska". Fazon, k'o u kosmičku crvotočinu da si ušao, krv ti jebem! Igra se kasnije sa konzole "Tetrisa" preselila i na prve mobilne telefone, a kako je zahtevala neverovatnih 1.3 KB radne memorije i vrtoglavih POLA SVEĆE brzine procesora da bi šljakala bez nekog većeg zabadanja. Popularnost je počela polako da joj opada sa razvojem personalnih računara i oksilri opreme, ali oldskul ljubitelji kvlt virtuelnih igara i dan-danas mogu da je skinu sa neta i pikaju d◯ iznemoglosti, fazon, k'o da nije prošlo 138 godina od šaraga "Banbus" prevoznika i ekskurzije na Goč, hotel "Dobre Vode", znači, ortaka iz klupe ujeo stršljen, 'teo dumre, ja išao sa njim i učiteljicom u Kraljevo u bolnicu, njega pregledaju, mi u čekaoni, a ona će: "Joj, samo da ne umre kao Mileni prošle godine (koleginica iz iste smene)...". Znači, pišanje.

22 izfeminizirana lika koja jure da ih snimi kamera, umesto da jure sa loptom.
Znate one priče devojaka koje stalno ponavljaju, govoreći: " Nikad neću razumeti one glupe muškarce, gledaju onaj fudbal, gde 22 znojava, kaljava, bradata, debela, mršava lika jure za onom gumenom okruglom stvari. I pokušavaju da šutnu u mrežu, i čak ne mora da se desi nijednom u toku igre, baš dosadno, zar ne?"
Ali sada je drugačija slika, devojke su počele da gledaju taj "fudbal", doduše, i one same znaju da gledaju samo one nalickane pedere, koji pokušavaju samo da očaraju publiku svojim izgledom, a ne kao nekada, igrom, potezima, golovima, pa i samim proslavama golova. Ovaj "fudbal" liči na sve, osim na, nekada, onu divnu igru.
Da ne grešim dušu, ima i sada da se odgleda po koji meč, onako zamiljiv, gde se ekipe nadigravaju i pokušavaju da parirajuprotivnicima, golovima i igram, ali sada se sve više svodi na to, da se takmiče, ko će da plati više igrača, i kako će ustvari potrošiti silne milione, na neke invalide. No dobro, nije ni to ono najgore.
Subjektivno mišljenje je to, da je ustvari ono najgore ti smešni pederi, koji su umislili da su igrači, odnosno manekeni, koji su tu došli da se promovišu, zarade na reklami, kupe lepe kopačke (KUPE??!, pa oni dobijaju pare i kada ih kupe ...), stavljaju trakice , narukvice, čarapive, briju noge, čupaju obrve, i sve to da bi lepše izgledali, a dok su kodeks: "Ostaviti srce na terenu" odavno zaboravili, ili čak nisu ni čuli za to, a kamoli ga primenili u praksi, dok ga drugi vešto izbegavaju, čuvajući svoje lagane ručice i nožice daleko od dodira nekoga ko želi da im otme loptu.
I konačno dolazimo i do one famozne "šala na stranu" frizure, ili možda još poznatijeg imena "fudbalerčić stajl". Naravno, to je fora koja je furana od 85% fudbalske populacije. Obriju se sa strane, a ostave šiškice koje prebacuju sa jedne na drugu stranu. Ona uvek mora da postoji, nebitno da l' je to prijateljski meč, likaški, kup ili kako već. Inače, to ne bi bio problem da je furaju pravi fudbaleri, oni koji nešto znaju, ali ne, sada to nose i velikani seoskog i gradskog fudbala.
Klasični fudbalerčići, seoski mangupi i djilkoši, gradski klošari i ostali velikani najvažnije sporedne stvari na svetu, ne retko nose ovakve frizure po svojim idolima, imitiraju ih kako po ponašanju, tako i po hodu, stavu, frizuri, patikama pa sve do čupanja obrva i farbanja u žuto.Možemo i videti kako skauti i menadžeri igrača postaju modni agenti, ali dobro to je sada realno.

Na manje ili više diskretan način zainteresovati ciljanog subjekta za nešto, ne odajući pritom pravi ili kompletan sadržaj tog nečeg. Pokazati samo delić određene sposobnosti, obznaniti singularni segment rendom priče, otkriti samo jedan fragment slagalice i pustiti da znatiželja osobe sa preke strane obavi „ostatak posla”. Drugim rečima, isprovocirati koga da nagađa celinu.

Elem, ni sâm nisam siguran pre koliko tačno godina se to zbilo, ali se sećam da je bilo nesnosno vruće i da je vazduh mirisao na jagode, smokve, ili tako štogod – dakle, ipak bih se sa nevelikim oprezom usudio da kažem da je bilo leto. U to vreme, a kako me pamćenje služi, ja sam još bio mladi akademac koji je sebi krčio put kroz džunglu obrazovnog sistema u Srbiji i tražio guzu...pardon – “muzu” u umetnosti kojom se bavio. Ni u snu nisam zamišljao da će se ta muza otkriti pred mnome baš onda kada joj se najmanje budem nadao. I to u vidu jedne poznate, ženske osobe koja i danas uživa priličnu popularnost u našoj zemlji a, bogami, i u regionu. Osobe koja me je naučila da prepoznam muškarca u sebi i koju sam ja naučio da peva Visoko Ce. To Visoko Ce joj je u jednom trenutku i donelo odlazak na prestižni evr...Uostalom, prijatan dan želim.

Vajninger je bio bečki filozof, napisao je delo 'Pol i karakter' u kome je kroz 600 strana knjige pokušavao da udje u srž ženske psihe. Sve bi to bilo okej, da Vajninger nije bio dvadesetogodišnjak koji nikad nije ušao u srž ženske pičke, odnosno, nikad nije jebao. Navodno, bio je previše intelektualno i duhovno uzvišen za jednu tako primitivnu i životinjsku radnju kakva je seks. Dakle, asocijalni mladić bez ikakvog iskustva sa devojkama mislio je da zna sve o ženama. Neki njemu slični su ga smatrali genijem, običan narod ga je smatrao lelemudom, licimurom i seratorom, a psiholozi su ustanovili da boluje od histerije. Sve je eskaliralo njegovim samoubistvom u 23. godini života.

Svemogući čovek koji ima toliku sreću i u pustinji i na Aljasci,a pritom ne dobija nikakvu pomoć od strane ekipe snimatelja. Ruku dajem ako oni ne cepaju pečenje i vino kad ugase kameru. Čovek koji će iz kamena iscediti galon vode. Skoči u slonovo govno i osveži se,a pritom u njemu nadje sendvič sa kulenom. Neće me čuditi kad jednog dana na aljasci nadje nov skuter za sneg,ili u pustinji nadje nov model Dacia Sandero.

Noćna mora svakog budućeg zeta.Ovo predstavlja ujedno i ključni ispit, pa svaki muškarac želi da ostavi što bolji utisak,ali sve što se više trudi biva sve gore.

Čovek koji se jednog dana budi svestan da je juče bio najvažniji dan u njegovom životu. Do juče je bio slabić, pio sedative, bio geek od IQ 140, gledao kako drugovi igraju karate, kako promiskuitetne devojke zajebavaju pola škole, pa i njega, i zapravo je to (luzer) i ostao, ali ostvario je SVOJE snove, a ne tuđe, što znači da se prilepio uz guz nekom profesoru i zamenio ga. Sada može sa ponosom da turi ono Žikino ,,Ko cvika, može da se slika'' jer se on na kraju ipak slikao, i to kao profesor na nekom konzervatorijumu ili fakultetu prirodno-matematičkog tipa, koji putuje po celoj Evropi, nema ženu i decu jer se to ne može postići radom, talentom i IQ-om. Ostvario je svoj najveći san, dokazao se, ljudi koji su bili protiv njega u prvoj fazi sada su ili i dalje neutralni, ili ga se plaše, ili su se popeli na isti ili viši stupanj kao on (only in Serbia and United States of America, respectively). Međutim, njegova majka je pasionirani ljubitelj bangladežanske kulture i san joj je da tamo ode. Ona jednog dana umire, tužni sin koga je majka vaspitala da bude malo manje štreberčić u klasičnom smislu a malo više autentični, neshvaćeni genije, sada donosi ružu na majčin grob i smišlja plan kako da se preseli u Bangladeš, da tamo predaje na Univerzitetu u Daki. Već je potegao vezu, pisao o bangladežanskom matematičaru, šansa se sama ukazala i eto rešenja i za brak- oženio je siromašnu bangladežanku kojoj je edukovani, ali malo manje siromašni stranac bio najbolja prilika, jer do lokalnih bilmeza u najgušće naseljenoj zemlji na svetu teško se dolazi preko roja ljudi. Tako se srećno završava i njegova i njena priča, sem što budu kasnije dovedeni do prosjačkog štapa kada on izgubi posao, i pita se zašto nije u Srbiji, jer sada nema ni za kartu do Nju Delhija, a kamoli do Beograda. Ostaju zajedno kao pravi ljubavni par, ali sin ili ćerka rade naporno da izdržavaju ovaj m(j)ešoviti brak. Ono što je zajebano jeste što sin ima potpuno istu ideju kao tata, a nije retkost da ćerka takođe nauči da čita sa 2-4 godine, postane matematički genije i emigrira u Srbiju...Gde će biti novog bombardovanja, i krug se neprestano vrti na relaciji Bangladeš-Srbija. Prokletstvo koje je započela majka glavnog junaka ove priče, a koje će se nastavljati daleko posle njegove smrti. Rodiš se, malo si fizikalisan, malo si Abi Linkoln+Bendžamin Frenklin, malo si ROCKY BALBOA u Rocky 4, malo si asistent, malo fizikališeš, malo si asistent, malo fizikališeš, malo emeritus, pa umreš.

Otprilike u velikoj količini. Aproksimativno puno. Približno mnogo. Eventualno i neumereno. Previše? Definitivno.

Ne, svaka čast Ivi, on je veliki gospodin šarmer i mag reči i riječi i uostalom drugi na našoj listi najvećih pisaca nema tu šta. Sve ok ali brate ne mogu da navijam za tebe to je kao da navijaš za real sadašnju kk zvezdu ili za šumahera pre deset godina još mi žao barikela baričela kako već; i sve ti to Ivo pričam zato što sam te odmah provalio čim smo se sreli.

A sve je počelo sa ovom pričom koja mi diže pretisak i zbog koje mi se gadi književnost. Još dečakom a budući da sam bio pametno ekstrasenzitivno i promućurno mada malo zamlateno dete ja sam odmah osetio tvoju lažnost brate Ivo. I tad sam se stresao zgađen ovom gnusnom laži od pripovetke: paz majku mu vuk teo da izede jagnje a ono prase ko balerina pa igralo a u Vuku se probudio bogdan popović i ašok murti i jedan esteta pre svega pa pobeđen lepotom nije mogao da je proždere nego gledo kako jagnje igra balet i igra i igra i zavlači časnog vuka sve dok ga neki čobani budale nisu skenjali. E jes, baš je tako šio mi ga đuro, kakva je to laž i dalje se nerviram. A obaška što je sve to školski napisano sa tim poentama ono: igra pobeđuje smrt, šeherzada priča priče šta je uzrok mojih jada, izdvoj temu i ideu dela, odličan 5, prožimaš sine takmičenje u velikoj plani ti je zagarantovano, kosmopolita će meni da napiše ispod odličan 5 a šta će tebi u-ta-ta. Što je baš napisano za Anu plavokosu djevojčicu sa kikama koja sedi na ivici stolice stalno napeta da se javi, čiju ćeš, tada neku neodređenu slatkost, a kasniju pičku opervaženu zlatnom srmom i srmali kadifom noćima u satenu sanjati narednih 20 godina mada je ona sada ko zna gde u kom karnegi holu.
E upravo to zamisli pojavi se Ana željna jebanja s tobom dođe ti na vrata samo da je uzmeš ko na tacni ali ne ona ti kaže e stani samo nešto da ti pokažem paj sad ovu piruetu pa ovu zvezdu pa paj sad ovaj stoj na prstima stani stani paj sad ovaj naparove razbrojs i još samo ovo labudovo jezero i ti se toliko oduševiš njenim umećem igre da je ne pojebeš nego tako zablenutog te upucaju anina braća krajišnici ili ujaci s kosova što viču a no, a nu, šegaj drva pij meku rakiju pij rakiju meku.

E oće kirac, jebi se Ivo, znaš, proždro bih je odma skočio bih na nju ko šir kan na moglija jao krv ti jebem udari u glavu prodo bi i oca i majku i domovinu i kosovo u unesko a kamoli da mislim na umeće igre i pokret balerine. Jebi se govedo lažljivo mrš idi nabijaj radosava na kolac i uživaj u detaljnim opisima.

Foto, audio ili video zapis nekog događaja ili ličnosti, čija vrednost raste srazmerno njegovoj starosti.

Cesto se misli da je za kasnjenje nasih vozova u letnjem periodu odgovorna bujica turista i prebukiranost vozova,dok su neki skloni da za to optuze vrucinu,ali se svi slazu da su nam pruge jadne,a lokomotive i vagoni jos gori.Agonija koju covek moze da dozivi u letnjem periodu,nije nista prema agoniji koju ce doziveti ako se usudi da krene vozom u Crnu Goru u zimskom periodu.
Zasto leto ima prednosti nad zimom?
Leto je u prednosti iz vise razloga....prvo zato sto je toplo,drugo zato sto je guzva,pa ako se vec vozis 20 sati,veca je sansa da upoznas neko zensko bice,uz koje ce vreme brze da ti prodje.
Kako izgleda putovanje u zimskom periodu?
Od kada postoji pruga Beograd - Bar,postoji i polazak u 22 i 10.Neiskusni ljudi su skloni da dodju na stanicu i po sat vremena ranije,neznajuci da se u istoriji nase zeleznice nije desilo da taj voz krene na vreme.Nasi zeleznicari,vecito kriveci zimu i lose vremenske uslove,dozvoljavaju sebi akademsko kasnjenje do dva sata iz potpuno neobjasnjivih razloga.Kada se smestis u kupe ili spavaca kola,prva stvar koja ti prodje kroz glavu je sledeca:"Kada ce i da li ce da proradi grejanje?".U svakom slucaju ste najebali jer ako ne radi grejanje,razlika izmedju spoljne temperature i one u kupeu je za stepen,dva,a ako radi grejanje,posle deset minuta bude tolika vrucina,da ni otvaanje prozora ne moze da pomogne,zato sto je na klima uredjaju slomljena rucica pre jedno 40 godina i niko nije nasao za shodno da je promeni.
Napokon,posle jedno dva sata zakasnjenja voz krece!
Iskusni putnici ce pokusati da malo odspavaju,dok ce neiskusni pasti u iskusenje da uzivaju u razgledanju Beograda i prigradskih naselja iz kupea i na taj nacin izgubti dragoceno vreme za spavanje.Kako voz izadje iz BG,vecina ljudi ce da legne da spava(u spavacim kolima i kusetima),da bi se probudili posle 6 sati ,da bi shvatili da nisu presli ni pola puta i da stoje poslednja 4 sata ispred Prijepolja,jer se svedjanka pokvarila i ceka se na dizelku da stigne odnekud.Oni koji su imali dovoljno pameti da uzmu kuset ili spavaca kola,nece odmah poceti da se nerviraju jer ce se voditi logikom " Boli me kurac,barem mogu da lezim i da uzivam".Jadnicima u sedecim kupeima je sve jedno jer oni niti leze niti uzivaju ni dok se voz krece, a kamoli dok stoji!
Dok cekate da voz krene ,ljdi se medjusobno tese da voz nece mnogo kasniti,ne vise od tri sata....
Kad se konacno pojavi dizelka,voz krece prema granici i carini.Carina je jedna obicna sprdacina,posto niko nista ne gleda ,ali zato voz stoji minimum pola sata na nasoj strani i jos pola sata na crnogorskoj ,kod Bijelog Polja.Posle granica ,voz kasninec nekih 6 sati....ali nema veze,nadoknadice do Podgorice barem sat!E,hoce kurac!!!
Do Podgorice ,voz ce stati jos jedno 18 puta i to na nekim stanicama koje ne postoje ni na jednoj mapi,a ponekad se cini da staje svakome ko mahne rukom.Dolaskom u Podgoricu ,polako pocinjete da osecate olaksanje,jer do Bara ima nekih 45 minuta,zahvaljujuci tunelu "Sozine",koji je znacano skratio put do najvece crnogorske luke,ali ne lezi vraze.....

Slikoviti opis zabrinutosti finansijski slabostojećih, bračnih ili vanbračnih parova u trenutku susretanja sa pitanjem proširenja svoje porodice, odnosno, dobijanja potomstva.

Indirektna konstatacija loše finansijske situacije koja se može, ukoliko se ne preduzmu određeni koraci u njenom rešavanju, preneti na potomstvo i postati realna pretnja, a ne samo simboličan opis ishrane bobicama, zbog čega ovaj izraz neretko dobija i oblik izgovora u epidemiji bele kuge.

Svako od nas u svojoj bližoj okolini (ne daj bože u familiji) ima jednu osobu koja odgovara ovom opisu. Naravno, u 100% slučajeva reč je o osobi muškog pola, najčešće srednjih godina. U mladosti nije bilo sporta kojim se nije bavio, od fudbala pa sve do pikada što mu daje za pravo da sebe smatra najvećim sportskim stručnjakom. Ni u jednom sportu se nije dugo zadržao jer ga je na fudbalu trener mrzeo i nije mu dao da igra, košarku je ostavio jer je trener glup a saigrači nesposobni, rukomet jer su mu tri isključenja na po dva minuta isuviše malo za jedno poluvreme a kamoli za celu utakmicu, i tako dalje. Danas, on je škembav, poćelav, retko kad uredno obrijan i podšišan čovek koji vazda fura sportski stil oblačenja, tipa trenerke koje su mu uvek spoštene na pola dupeta pa mu je takozvani "majstorski dekolte" uvek otkriven, izlizane stare dresove Crvene Zvezde ili Partizana, Milana, Barselone, BSK Borče i slično. Ne propušta nijedan sprtski dogadjaj u svojoj bližoj okolini pa makar to bilo i pljuvanje u dalj, i tvrdi da bi čak i u tome pobedio svakoga. Njegove omiljene sportske manifestacije koje redovno posećuje su lokalni turniri u malom fudbalu i basketu i tu dolazi do izražaja svo njegovo raskošno znanje i stručnost u svetu sporta. Dobacuje, deli savete, pljuje sudije, igrači su svi redom invalidi, psuje oca, majku, sestru, babu, tetku, pa tako sve redom do četvrtog kolena i nazad. Trudi se da bude u centru pažnje i moli boga da neko udje u raspravu sa njim, iako svi znaju za jadac pa im ne pada na pamet da to urade. Ipak, ponekad se nadje nekizajebant koji iz čiste dosade rasplete neku sportsku tematiku sa njim čisto da mu prodje vreme, da gleda dotičnog sportskog eksperta kako pizdi i trudi se da mu dokaže neke svoje mudrosti, i naravno da se slatko ismeje njegovoj gluposti. I pored togašto ga većina ljudi u njegovom okruženju smatra komedijom života, on ipak ima neke posebne povlastice u svom mestu ili kraju, a to su recimo sto u kladionici za kojim samo on sme da sedi, uvek otvorena crta u kafani u kojoj je rado vidjen gost jer uveseljava i privlači mušterije svojom pojavom i samim tim gazdi pravi veći pazar, i naravno može da na trafici prelista dnevnu sportsku štampu a da mu prodavačica ne kenja u fazonu "nije ti ovo biblioteka". E sad, takvih ljudi ima oženjenih i ne oženjenih, odnosno sa decom ili bez dece. Ako su kao u prvom slučaju samci onda je to u suštini ok, ali ako su oženjeni i imaju sina, e onda jadno to dete! Mali će biti forsiran i teran da ide na pet sportova odjedom, a zadovoljstvo bavljenja bilo kojim od njih biće zamenjeno kritikama i konstantim zvocanjem njegovog ambicioznog oca koji pokušava da preko svog deteta izleči svoje komplekse iz mladosti i da od njega napravi sportsku zvezdu na kojoj će zgrnuti pare i živeti lagodno do kraja života, makar malog morao puškom da tera na to.

Što su sapunice za žensku populaciju, to su ovi filmovi bili za mušku, u vreme Jugoslavije. Obično se radi o nekoj istorijiskoj bitci, koja je prikazana na prilično slobodan način.
likovi:

-partizanski odred, sve junak do junaka, niko ni u jednom trenutku ne sumnja u poziv, veći fanatici od mudžahedina i krstaša, uglavnom sa sela, ali svi čitali Marksa i Engelsa i lepo skontali štivo, nikad ne beže, a kamoli da se predaju, eventualno taktički da se povuku, u odredu se ističu
1)komandant, disciplinovan, ume da bude strog, ali u suštini dobar čova, po borilačkim sposobnostima zajebo Brusa Lija, Čaka i Sigala, može da obori avion puškom, može i bez nje verovatno, uvek je u direktnom kontaktu sa Titom, nekad se desi da pogine na kraju, al uvek uspe da naredi saborcima da ga ostave, da spasu sebe, pa makar je pre toga pogođen anti avionskim topom
2)drugarica, uvek je tu svima da pomogne, ne plaši se ničega i nikoga, svi probaju da je zaštite, al njoj pomoć nije potrebna, obično se nekolko drugova zaljubi u nju, al jedan će verovatno da pogine, izda... a ona nekad ne primeti svoje obozavatelje, ko da je treći razred
3)drug uča, pametan, dobar, svi ga vole, poštuju, posebno se bavi klincima iz odreda, od svih u odredu najvećeg je potencijala da pogine, štiteći klince
4)klinci iz odreda, fanatična dečurlija, svi spremni da poginu za druga Tita, partiju, komunizam, premda verovatno neznaju ni šta su gore pomenuti pojmovi, uvek bi oni da se biju sa švabama, pa kao rezultat toga neko obavezno biva utepan da bi ih spasao, inače svakom su ponaoso švabe ubili oca, majku, dedu, redje babu, strica, strinu, polubrata zaove strininog pašenoga, u principu nekog bliskog
5)izdajnik, da da ima i toga, ubačen od strane švaba da pojebe račune partizanima, nemilosrdan, bezkrupulozan, al uvek najebe kako god da okreneš, pogodi ga neki metak
6)glavni baja, uglavnom je to komandant, on je mlad, jak, zajeban, šarmantan, itd za njim je luda drugarica, svi ga obožavaju sem izdajnika, on mu zavidi, uvek na najgadnijim zadatcima, valjda su i partizani u filmu skontali da niko i ništa njega nemože da ubije, on avion i golim rukama može da obori, Čak i Sigal pričaju viceve o njemu, a Brus Li ne sme ni da ga pomene

-četnici, prikazani kao kakve zveri, koje pored toga što su višestruko gori od švaba, uspevaju da budu kukavice, neizostavno saradjuju sa švabama, i nalaze vremena da se umuse gibanicom, imaju nekog kvazi-vojvodu, zbog toga su nastali ovolki stereopi i predrasude

-švabe, okupatori, od svih najbliže realnosti prikazani, okrutni, svirepi, bla bla, koriste vojnika ko za Kursk, al se uvek pokaže da je malo, jerbo su partizani jači od vojnika Vermahta, i od SS divizije i od Luftvafe padobranaca, njihov komandant u direktnom kontaktu sa Hićom koji je presto da se bavi istočnim frontom, nego ga samo zanima dal je Tito pobeđen, i ako slučajno nije on će da se samoubije od muke, švabe protiv partizana polaze sa tenkova i aviona, ko da su krenuli da Staljinu obriju brkove

-narod, namučeni, ali uvek verni partizanima, spremni za njih da pomuzu vola ako treba, nikad ih neće izdati, i daće im hranu i odeću dobrovoljno taman im čeljad umrla od gladi i zime, a ovi dobrice neće ni da čuju nego će jos oni seljacima da daju, vodeći se parolom iz tih filmova*četnici su zlotvori, partizani brane narod*, oni koje švabe budu streljali će pevati partizanske pesme pre nego što poginu, umesto da se oproste sa porodicom, i pomole bogu

Možda je malo hiperbolisano, ali je dovoljno slikovito i blizu da opiše situaciju ispred noćnih klubova gde ti nikako nije dovoljna samo lična karta da bi ušao.
Posle višeminutne kontrole koja više liči na traženje potencijalnih terorista, želja za bilo kakvim provodom u tom klubu jednaka je želji Čukaričkog da osvoji Jelen Super ligu, ili želji zagrizlog štrebera da prepiše lagan kontrolni iz medicinske biohemije. Lagan, hehe.

Čovek kom ne treba dati apsolutno nikakvo prevozno sredstvo da njime upravlja. Anti-talenat za vožnju svega što je na točkovima. Totalno smotan lik koji čak i dok pešači ulicom, može da napravi neko sranje koje će prouzrokovati sudar.

Stručan termin za svaki vid međuljudske komunikacije pri kojoj se ruke sagovornika fantomski osećaju na sopstvenom vratu poput kakvog ventila za dovod vazduha koji je žešće otišao u kurac. Jedan od karakterističnih znakova pomenute pojave ( pored, razume se, bljutavog monologa sa preke strane ) jeste nesebična upotreba gornjih ekstremiteta sagovornika i čest ili, štaviše, PREČEST fizički kontakt sa žrtvom ispoljen u obliku pipkanja po ramenu, kolenu ili, ne daj Bože, licu.

Po mogućstvu, subjekta lišiti života. Prijatno veče.

Zakačila. Zakevila. Ima kolač u rerni. Ginekološki osvedočena. Noseća - što bi rekle naše prostodušne babe. Uglavnom, oldskul idiom za pojam zvani "trudnoća".

Doduše, ukoliko bismo hteli da budemo baš sasvim iskreni prema sebi samima, definicija "blaženog stanja" bi u pomenutoj eventualnosti morala da pretrpi neke ozbiljne alteracije glede svoje istinoljubivosti, ali sve se bojim da to, nažalost, ne bi nešto previše pomoglo našim hrabrim siroticama, "blaženim" sa 9 meseci redovnog pegliranja, 270 dana temeljnog debljanja svime što im padne šaka i 4320 sati neciklusnih promena raspoloženja koje, u kompletu sa prethodno navedenim traumama, čine letalnu kombinaciju - kako za žene, tako i za nas muškarce ( mada smo mi najebali kako god okreneš ). Postporođajni period iz pristojnosti neću ni da komentarišem. Možda ga i sâm ne preživim...

Osoba koja, jednostavno, ne može da živi bez parfema. Obično pre izlaska iz kuće, na sebe potroši čitavu bočicu jednog. A ako tog nema dovoljno? Pa ni to nije problem, snaći će se ona već. Pošto ima više uzoraka, staviće od svakog po malo i problem je rešen. Ali izaći iz kuće bez parfema?! Ma ni pod razno.

Je brat onome ja time perem zube. Ovde se priča da toliko alkohola popije da posle isti taj alkohol piša. I naravno to su uglavnom mlađe generacije za koje je litar vinjau-a, k'o litar vode.