Izreka koja opisuje erekciju do koje dolazi u toku mamurluka, čineći muški polni organ neverovatno tvrdim ceo dan. Radost svake žene.
Juče, na svadbi kod prijatelja, napio se kao svinja. Po dolasku kući, napalio te je, rekavši ti da te voli jedno sedam miliona puta (rekao je to i svima na svadbi, doduše). Ljubio te je kao da ste se tek smuvali (poljupci nisu baš bili najlepšeg ukusa, ali šta sad), tepao ti i molio te. Otkravio te je, i ne samo otkravio, već i upalio. Upalila si se kao hepo kocka, i ustreptala kao pred prvi put. Poželela si ga. Strgnula si odeću sa sebe. Strgnula si odeću sa njega (on nije mogao ni jedno dugme da otkopča, a kamoli da se samostalno skine). A onda - ćorak. Ništa. Otkazala hidraulika. Alkohol je uradio svoje. Ni maženje, ni hendžobovanje, ni bloudžobovanje, ni tepanje nisu pomogli. U međuvremenu, i on je pod dejstvom alkohola zaspao kao klada. I šta ti preostaje nego da ga nezadovoljena, ali besna ušuškaš, i legneš pored njega da spavaš. Videće on za ovo ujutro...
(10:45)
- Draga, hoćeš da se malo mazimo?
- Ma beži, impotentni kretenu. Juče si me napalio do usijanja, pa me otkačio. Pijana budalo. Nije mogao da ti se digne. Opet ti je do zajebancije?
- Ma hajde malo. Pipni ga, vidi kako je tvrd. Ma pipni bre! (zavlači joj ruku dole)
- Jao Stanimire, šta je to? (veseli kez joj se probija natmurenim licem) Pa juče je bio mrtav totale.
- Hehe, nema kurca do mamurca. Sa’š da vidiš šta ti je mamurac.
Sve je kurac, dokle više ovako, melanholija, ide vonTrir, kada će da prestane, moraš kod psihologa, ma on mii neće pomoći, baba odjebi, šta ti Dušane kenjaš, dokle više ovako još jednom, sve je sranje, duboko, ne mogu ovo da trpim, šta da radim, sve je uzaludno, možda da nađeš ribu, riba je uvek izvlačila, čak i kod Andrića, čemu sve ovo, koji će mi znanje, neću da odradim zadatu temu, ne bih ženu i dvoje dece, smor je, piči katatonia, dum metal, na radiju blok aut, baterije su crkle, čovečanstvo smara, profesor je degenerik, Vučić opet na teveu, Toma besedi, dvočasno sedenje na vece šolji, jedna pljuga, druga, pivo, drugo pivo, treće, krevet, pranje zuba, doručak, baba hajde prekini ne zanima me, Dušane obuzdaj se, šta te boli kurac šta sam radio za vikend, nema ništa novo, da tetka, ok je, nemoj da si dosadna, tetka odjebi. Ćao, da, ok su kod kuće, ok, pozdravi i ti tvoje, deda? Ma deda je dobro... a ne, ne, deda je umro, izvini zbunio sam se, ima mesec dana.
Vetar kao tok misli, nanese novi talas vode, prepun mirisa morske trave, soli, sardina i krvi. Drmne podsvest da ispliva i izbaci na površinu svo zakopano nezadoviljstvo, donese novu nadu, kao što severac radi zatvorenicima proklete avlije, baci im mamac slobode van rešetaka kroz želju za skidanje bele majice na crne pruge. Ili crne majice na bele pruge?
Udari u glavu osećaj živosti. Smeh, radost, dobar fazon brate, Miloše dobio si šuk, hahah, e pijemo za vikend biće do jaja svirka. Zovi neku pičetinu da se ne smorimo. Nazad u 375. , prolazis kroz vrata naroda, sloboda, osvajaš svet, tripuješ vođu. Napolen plače, Hitler se ubija, Spala crnina, prošlo četrdeset dana, manija, drma brza muzika, daj panteru brateee, crnci pevaju a-le-lu-ja, ma može i to, dan je radosta, šareno odelo, kit se nasukao, sunča se, zrak sunca prži lice, vitamin D radi, kalciferon, jačaju se kosti, kajsija pupi, dojaj trenuci, smeh, radost, dobar fazon.
Sve je ovo prolazno, opet pao mrak jebote, opet dunuo vetar, daj pravi vetrenjaču.
Poslednjih godina je postalo jako popularno za zvezde u usponu,ili zalasku da nekim skandalom povecaju svoju popularnost.Snimanje kucnih pornica se pokazalo kao izuzetno efikasno,pa je to jedna od prvih uradila Pamela Anderson,a sa nasih prostora Severina.Snimanje kucnih pornica bi bilo OK da to samo rade mlade i dobre picke,ali su ovaj stos pocele ,ubrzo,da koriste i babe,kao sto je Suzana Mancic.Zahvaljujuci internetu,gotovo da nema zvezde koja se nije oprobala kao amaterska porno zvezda,a da se njihova dela nisu pojavila na mrezi,na radost ili gadjenje onih koji ih skidaju.Svi ti filmovi su "ukradeni",sto nas navodi na zakljucak da ako osoba hoce da bude zvezda,mora da bude retrdirana i da svoje jebacine snima mobilnim telefonom,koji ce posle,naravno da izgubi,ili video kasetu ili disk ce greskom da baci u djubre u kojem ce ga naci neki haj-tek klosar,koji ce odmah znati da je tu snimljen pornic!
...ne bih nista imao protiv kada bi poboljsale produkciju,pa ga ne gledamo mrljave snimke sa telefona!
Najingenioznija laž ikada plasirana čovečanstvu i pride promovisana kao nauka. Ono što Hitler nije uspeo s oružjem, moderne korporacije učinile su monetarnom politikom i ekonomijom. Prividno slobodni, ljudi danas nisu ni svesni koliko zapravo robuju novcu i onima koji novac stvaraju ex nihilo - a to su banke, ćerdajući polovinu svojih zivota radi profita nekoga kome ni imena nisu čuli, radeći najbesmislenije poslove u kojima potpuno mehanizuju i otupljuju svoj um, pretvarajući se tako u ogorčene, sive, omatorele ljušture, napokon nesposobne da bilo šta u svome zivotu izmene, nesposobne za misao, radost, i užitak, jer prethodan život sve obesmišljava. Procvat psihologije, još jedne imaginarne nauke, govori koliko je porobljeni moderni čovek ogrezo u očaju i beznadju, i zato, divni mladi ljudi, shvatite da možete imati smislenije živote od svojih predaka, shvatite svoju mladalačku energiju, iscrpite entuzijazam, ne dozvolite sebi da vam konvencije poharaju i obesmisle život, pobunite se protiv dotrajalog, užasnog sistema koji nas proždire. Vreme je da počnemo da mislimo vlastitim glavama...
Doktori kažu da je smeh glavna preventiva, nekad i lek. Osmeh se ne kupuje, nema ga u apotekama. Nekad je baš on ta trunka, mrva koja potisne tas vage i okrene je ka životu, koja ponese i pogura organizam ka izlečenju. Pojavi se tako niodkud taj dečiji osmeh, otvori rupice na obrazima i natera oči da sijaju, i to onda kad grmi sa svih strana, kad potištenost i nemoć dostignu vrhunac, onda kad se ceo svet zamrači. Valjda je on luft, olakšanje. Brani nas i daje nam predah onda kad nam je potreban.
Neki ljudi se često smeju, osmeh je deo njihovog lica. Kad ih pogledaš onako površno pomisliš da su srećni i umeju da žive, zavidiš im, sve dok ih ne upoznaš. Ta maska krije tamu, krije strahove, poraze u najavi. Stoji kao poslednja linija odbrane, a ipak donosi radost i podiže sve oko sebe. Tako valjda i mora da bude, jer bez crne ni bela ne bi vredela .
Jun, subota, 12 i nešto, trube automobili u koloni. Neki su se ljudi venčali. Sećam se vremena kada smo voleli da izađemo, vidimo i otpozdravimo. Na trenutak se izmeni dan i bude nam nekako milo i lepo. Neki ljudi se vole i odlučili su se na zajednički život. I činilo se da se tako oseća čitava ulica i svuda gde je snaša prošla.
Danas već, ove trube samo na trenutak bace u sećanje kako je to bilo pre. Dugo zapravo i nisam čula kolonu i trubače, čitav taj svadbeni žagor. Prepozna se samo slušanjem. Prepoznala sam i sada o čemu se radi, ali kao da se okruženje promenilo. Vreme ili možda ljudi... Sad su ove trube bile neprimerene i bučne. Da, da, sve je to lepo, ali veselite se u tišini. Nemojte nas ometati po ovoj vrućini, ma ni tih par minuta. A koga to nas. Ne mene samu u ovoj sobi na kauču, nego sve nas. To kolektivno nečujno negodovanje oseća se podjednako kao i, pre 15 ili 20 godina, ona zajednička radost.
Obraćam se tebi čitaoče, jer me ne poznaješ.
Bio je to deveti mesec koji je, čini mi se, suviše nestrpljivo čekao deseti. Hteo sam kući da stignem, da što pre idem sa ulice zagušljivog grada, koji me steže kao suviše mali okovratnik. Vitla mi u glavi nespokojna misao: "Svi ćemo jednom biti kosturi, to je nesumnjivo. To niko ne želi!"
Zalupio sam vrata za sobom. Ušao u slabo osvetljenu sobu koja je blago zaudarala. Još jedna neugodna misao, još turobnija: "Sutra, navek, sve je zajedničko, tuga, radost, život i smrt. Sada, pa navek!".
Obuze me užas kakav nikad nisam poznavao.
Našao sam mir tamo gde mi je uvek bezuslovno pružan. Uzeo sam knjigu i dok je Koltrejn lagano ispunjavao tišinu, opustio se u omiljenoj fotelji. Zapravo jedinoj fotelji. Ah, moje pohabano i ponegde iscepano utočište.
Knjiga beše o ljubavnoj priči iz Han dinastije. Činila mi se glupom i patetičnom! Mnogo patetičnom! Ipak sam je čitao, dugo.
Knjiga je otežala a redovi se pomešali. Zažmurio sam i snažno protrljao oči.
Pogledao sam, zamoren, ispred sebe.
Stajala je kao utvara. Kao sablast iz šipražja koja napada moju poslednju bastionu mira. Mesto na kom carujem samom sebi.
Ponovila je turobne reči, za koje sam silno želeo da budu zaključane u mojoj glavi kao u sanduku: "Sutra, navek, sve je zajedničko, tuga, radost, život i smrt. Sada, pa navek!", ali nekako zašiljeno, zvučalo mi je kao bezumni krik.
Odzvanjalo je u svakom ćošku prostorije.
Zbunjen, u neprilici viknuh ono što sam prvo pomislio!
U moj život si uletela ni ne pokucavši! Raspakovala si svoja osećanja! Zar sa mnom da deliš tvoju glupavu večnost i da mi lupaš pečat na ono što ne želim da potpišem?!
Nakostrešila se, u polutami memljive sobe učini mi kao zver koja reži i preti blještavim očnjacima.
Progovori ipak tugaljivim glasom i lik joj se promeni.
Ah, kako vas je zli svet iskvario, otupeo i učinio strašljivcem. Kukavica samo ne može dokučiti ljubav i dobrotu. Ali ja ću vas negovati.
Ovaj put cedio sam reči kao da mi hiljadu sablji stoji u grlu, kao čovek koji se bori za život, mučki i isprekidano.
Ja... ne mogu... usrećiti... ni..kog.
Čuo sam tup zvuk knjige koja je pala iz mog krila, trgao se i opsena je nestala.
I dalje sam osećao trnce.
Trenutak kasnije zazvonio je telefon kao sirena za prošlu opasnost. Radovao sam se glasu najboljeg prijatelja.
"Budi se mladoženjo, još malo pa kačiš okove! Dolazim za pola sata.", čulo se zvonko iz slušalice.
Nije mi se dopala njegova šala i ostao sam nem. Šta se posle dogodilo, ni posle deset godina nisam siguran.
Znam jedno apsolutno, učinio sam iz straha ono što iz straha nisam smeo! Sada je volim dovoljno da se ne usuđujem da uporedim. Svaki dan više od prethodnog.
Malena prostorija u kojoj sam tražio sreću čamotinjskog izgnanika, sada je velika i čista soba ispunjena grajom i veseljem. Okovi su postali vetar. Onaj vetar koji podiže.
I dalje se setim stare besmislice. Neka ostaju samo kosti, bitno je da nisu samo pod zemljom.
Shvatiti nešto, skapirati. Doći do zaključka.
-Skopčao sam kako da sjebem rulet. Pa' sad. Ulažem prvo jedan euro, posle dva i tako sve duplo i sve igram na crveno. Na radost, jelte. I nekad moram da dobijem.
-Nećeš se ti 'leba najesti od toga...
Štimuje klavire. Ali štimuje i život. Njegov je posao najčasniji. Muzika je lek za dušu, a nema lepše muzike od zvuka klavira. I kada najveći pijanista sedne da odsvira Mesečevu sonatu, on ne razmišlja da je jedan čovek spremio taj klavir i naštimovao ga do savršenstva. I taj mir koji stvara Mesečeva sonata je njegov mir koliko i mir i radost pijaniste. Svaki blaženi zvuk koji dodirne neku ranu je i njegov. Nikada nije ustao i rekao da je to njegova zasluga. Uvek je sedeo u senci noći i štimovao. Roditelj peska, tvorac igračke. Nikada se nije zapitao zašto se klavir štimuje. Jednostavno, to je pravilo. Tako se ređaju žice, od kad zna za sebe. I njegova je mesečeva sonata. Da on nije naštimovao klavir sonata ne bi bila tako lepa, a on najbolje zna izvor zvuka. Svaka je nota urezna u njegovoj misli kao sećanje. Svaka je nota jedna priča i jedno osećanje. Jedan život. Ni mesec ne bi bio tako lep bez njega. Njegova je sudbina da bude proklet. Niko nije shvatio da je bela dirka na klaviru otisak njegove sudbine. Pijanista i dalje svira Mesečevu sonatu, a pod mesecom se ništa ne vidi. Čak ni klavir-štimer.
Nepravedno proglašena ilegalnom biljkom, koja bi mogla da reši mnoge probleme nas Srba.
Umesto što tupimo mozak bensedinima, mogli bi da se posle napornog radnog dana, plate koja nije legla, šefa koji je avanzovao polupismenu ali darežljivu sekretaricu i to baš na vaše radno mesto, muža koji se opet pijan kući vratio sa posla, uz gomilu neispeglanog veša i ostalih problema prosečnog građanina Srbije, opustimo i sa lakoćom odradimo sve ono što inače moramo a mrzimo...uz "osmeh na licu i radost u srcu".
Čak nam i nenajavljena poseta smarajućih, znatiželjnih must have rođaka ne bi teško pala...zabavili bi i sebe i njih.
Poljoprivreda bi nam procvetala. Umesto tona i tona suncokreta kojeg nemamo gde da utopimo, seljak bi mogao da seje indijsku konoplju, sve legalno, papiri, ovo - ono...i srpski seljak bi konačno bio zadovoljan. Od ostataka bi mogli da pravimo bio dizel, kao i hranu za svinje (ganjina sačma :)))...).
Smanjio bi se broj obolelih u specijalnim ustanovama, depresija bi bila iskorenjena - oporavak nacija i ekonomije, jedini izlaz iz mraka.
U knjigama istorije bi jednog dana pisalo: "Kako je ganja spasila Srbiju"
Muž (izvaljen u fotelju, u čarapama koje vrište): Ženooooooooooooo, pivooooooooooooooooooooooo...
Žena (smeje se oko glave): Evo ljubavi moja, sad će dođe pivce, a posle idem da operem veš, usisam stan, operem prozore, izribam wc šolju, ali ti vikni ako ti šta zatreba. Ljubim te srećo...
Bračna idila par exelans ;)
Ako postoji bar jedan promil šanse da smo nastali od majmuna, ja bih rekao da smo nastali od Banobo šimpanzi.
Evo i dokaza kroz slike. ( Obavezno pogledati )
Znaju da se odmaraju i planduju kao ljudi. Slika 1 i 2.
Znaju da uživaju u sebi. Slika 3.
Znaju da donose radost drugima. Slika 4.
Naučnici su otkrili i jednu zanimljivost u vezi ove vrste šimpanzi.
Utvrdili su da je to najdruštvenija i najnesebičnija vrsta šimpanzi jer svu hranu koji neki bonobo majmun poseduje on bi delio sa pripadnicima svoje vrste. U dva kaveza su smeštene dve bonobo šimpanze. Jednom je data gomila voća na raspolaganje, a drugom ništa. Šimpanza sa voćem je mogla da bez problema pojede sve sama, ali je samoinicijativno otvorila prvo svoj kavez, zatim kavez svog laboratorijskog sapatnika pa su onda zajedno navalili na ukusno voće.
Lepa priča, nema šta. I vrlo poučna. Sada sigurno znamo od kojih šimpanzi (ni)smo potekli imajući u vidu ponašanje nekih primeraka homosapiensa koji imaju milijarde na svojim računima.
A moglo bi da se od njih kupi puuuuunooooo voća.
Čuveni crtani film sniman osamdesetih godina prošlog veka. Glavni junak je dinosaurus sa čarobnim moćima koji spašava ljude od vanzemaljskog robota. Ovaj dinosaurus je svoje moći naučio od originalnog Merlina koji mu je dao razum i moć govora.
Ova serija je bila veliki hit i snimljeno je preko 100 epizoda. Animacija je bila u stilu starih Nindža Kornjača i u duhu kultnih crtanih filmova osamdesetih.
I danas se odrasli rado sećaju ovog crtaća i gledaju snimke epizoda na internetu. Danas je ovaj crtani film predmet brojnih parodija na internetu zahvaljujući svom kultnom statusu.
Muzika iz serije
Čarobni dinosaurus leti svemirom on
on ima magične moći i kul čarobni telefon,
svemirom putuje i radost donosi
dinosaurus ovaj svemirski brod voziiiiiiiiii!Dinosaurus čarobnjak jea! Jea! Jea!
Dinosaurus čarobnjak jea! Jea! Jea!
Da da!
Puna stanica.Ljudi nervozno cupkaju i šetkaju se okolo.Čekaju Njega.
A onda se zemlja zatresla,ljudi su znatiželjno pogledali u Njegovom pravcu,prosto nisu mogli da sakriju oduševljanje, osmehe i radost.Muškarci su mu se divili,žene su ciknule od uzbuđenja.Deca su veselo vriskala iščekivajući Ga a bake i deke su sa odobravanjem klimale glavama.Evropo,evo nas ! Na liniji 15 pojavila se potpuno fascinantna pojava,od autora drage nam Laste.Novitet u Srbiji,potpuni hit sezone autumn-winter 2010/2011. On. DABL DEKER !
Za kratko vreme postao je ljubimac ljudi,koji su se žrtvovali čekajući ga na minusu i po sat vremena samo da bi se provozali i uživali u njegovim čarima.Kad uđu,osećaju se kao gospoda,pozadi separe,VIP sprat...Toliko uživaju da kažu : Ma nek ide život ! I otkucaju kartu! Ko bi rekao! Mlađi imaju poštovanja,te Ga ne škrabaju i ne lome,već paze kako sede i šta rade.A kako i ne bi ,kad On i snima ! LUDILO !
On je dominantan,pored Njega se svi ostali autobusi osećaju minorni i nevažni.
On je Bog.
A ustvari,obično lastino sranje,autobus ko autobus.Ljudi ko deca,prže se na šarenu lažu...Autobus 170cm visok,svaki put se glavom zabodem u plafon.
Raspašće vam se i to sranje ,kad vam Bili kaže !
Pojava koja se cesto desava turistima, ili gastarbajterima koji zive i rade u inostranstvu, po ponasanju i reakcijama u nekim situacijama u stanju su iz velike daljine da prepoznaju sunarodnika, a nekad cak ne moraju ni da ga vide da bi znali odakle je.
Maturanti iz provincije u Parizu na ekskurziji, dolaze do Ajfeolovog tornja i slikaju ga..
Od jednom se cuje glas "Vidi onog cara gore, popeo se skroooz, jedva se vidi " ( U pozadini opste odusevljenje mase )..Odjedom pada pljuvacka na jos vecu radost maturanata jer su shvatili da je taj gore takodje iz Srbije.
Ljubav kad iz revolta pomešaš slova, da bi se maskirala, a u stvari nemaš pojma šta je to, to te nisu učili u školi. Znaš kako se prave bebe, čuo si da zahvaljujući tvari zvana ljubav nastao, ali to je sve. Legende su se o njoj pričale i prepredale, ali ti si i dalje u rebusu. I kada su neke ljubavne teme u pitanju, ne znaš šta da kažeš, a voleo bi. Onda koristiš ovu reč. Ljbuav, jer ne zvuči toliko patetično, a i zanimljivo je čak i kad se čita od pozadi. Očiglednije je da ćeš anagramom dobiti reč Bljuv(a) ili čak buvlja (pijaca), mesto gde se prodaju pohabane stvari, koje još nekako funkcionišu, ali ne želiš da ispadne seljački, pa onda kao pogrešiš. Baš zato što svako vodi računa kako će to napisati, svesno ili nesvesno, jer je već dovoljno patetično, kako zvuči, ti grešiš, jer te kao nije briga. Ali u suštini kao što ti ova reč ne znači skoro ništa, tako i ljubav za tebe nema neko posebno značenje, osim što je izvikano, a klišee hoćeš da zaobiđeš.
-Jesi li za kafu večeras?
-Naravno, ljbuavi, samo mi reci, crveni ili crni komplet.
-Hm, mogu da biram? Hajde crveni, da vuče na radost.
-Dogovoreno, evo me za pola sata, osim ako ne iskrsne nešto.
-Dobro, ali nemoj da nešto iskrsne, a meni da vaskrsne, već sam vreo.
Osećaš da žena koju miluješ prelazi preko granice iza koje NE ne postoji. Nema više otpora, Uzmi Me postaje jedino ime ženke koju divlje ljubiš. Vrelo dahtanje koji sve ubrzanije stiže sa njenih usana dok joj sve dublje zavlačiš ruku pod suknju tera te da ubrzaš... Nestvarna lepota njene kože poklonjena jagodicama prstiju ruke kojom joj skidaš gaćice... Cunami strasti koji ti preplavljuje mozak dozvoljava ti da misliš samo kako da što brže otkopčaš kaiš. Skida ti košulju nestrpljivim pokretima. Potpuno gola, razmaknutih nogu, čeka dok skidaš pantalone. Prilaziš joj, konačno go, osećajući se kao vitez kome ništa od oklopa ne smeta da zarije svoje koplje...
I odjednom puf, magija nestaje – setiš se da moraš da staviš jebeni kurton i krećeš da ga tražiš po džepovima pantalona malopre bačenih jakim volejem kroz rašlje vrata na drugom kraju sobe na sredinu neosvetljenog hodnika...
Jebem te civilizacijo, sjebala si svaku lepotu.
Kurton. Mrzim ga bre. Za kurac pravljen, ni za kurac nije. I on ga mrzi. Ja još i više. Proklet da si od kurca omote.
Sve znam, neželjenje trudnoće, side, picajzle, gonoreje i druge boli mekurac pretnje, ali mrzim pa to ti je. Kao da se štitiš od gripa hodajući umotan u providni omotač. Kao da godinama kucaš po tastaturi koju nisi izvukao iz najlonske ambalaže.
Kad ti treba nisi ga poneo, kad ga poneseš izmalerišeš se. Ili mali ili preveliki. Il je preskup ili će ti pukne kad ga navlačiš. Jebeni banalni balončić. Neprirodan, iritirajući, imbecilan do nepopravljivosti. Sve kvari. Sve je drugačije. Ko tvrdi da nema razlike u seksu sa i bez kondoma, ili nikad nije umočio bez njega ili ni sa njim nikad nije jebo. Džabe mu ukus sveže ubrane papaje ili jagodice bobice, zalud mu izbor boja koga se ne bi postidela ni gej zastava. Ma nema leba od novih kompozitnih mikro fiber materijala koji će mi partnerku, povećajući voluminoznost kurca mojega, vinuti na sedma neba neslućenih orgazama... To bre nisam ja, to je moja Dureks šauma.
Nije slučajno ni to što je u prenesenom značenju Kurton drugo ime za govno od čoveka, ljudsku nulu i tragično izbegnuti abortus od insana. Bez para ni jebanja više nema, zbogom sirotinjska zabavo. Simbol straha od svega i svačega ubio je radost jebanja. Oduzimajući kurcu personaliti vlasnike im pretvara u uniformisano stado. Sprečavajući najpriprodniji mogući dodir kurca organskog i natur pičke postaje savršen simbol modernog otuđenja. Kondom alijenacija braćo po unesrećenom visuljku.
Sloboda kurcu, smrt kurtonima!
- Nađe li ga više?
- Nisam ga poneo majku mu jebem kurtonsku, al' ne brini, naš'o sam u kuhinji neku alu foliju. Ne zatvaraj rernu!
Definicija je napisana za MizanTrophy
Dorucak: kurtonke ili podrigusa ili decja radost uz secernu vodu sa malo caja ili razredjeno zasecereno mleko (secer sluzi da kamuflira metalni ukus broma)
Marenda ili uzina:ocajni kolutici,a ko nema jake zube za njega je euroblok koji je ko blok-kamen tvrd jer je istekao rok,al nema veze,moze da se sisa,a da se lomi prstima.
Rucak: ima vojnickog PAS-ulja ili pastasuta(manje paste,vise suta) uz salatu od kiselog kupusa koji je nastao tako sto su po kupusu dok se zakiseljavao pisali vojnici,iz osvete sto su bas oni odredjeni da gaze kupus gnojavim nogama od teske obuke,pa morale rane da ih peku.
Vecera:mesni ili masni narezak(masan je bez mesa,a ovo mesni je zato sto se lepi za nepca,jezik,desne i zube i tako stoji u mestu i tesko se guta i jos teze vari)
Ko ima los stomak,za njega je PA-STETA. Pa steta je da se baci,a ima i DRNC(Steta je da se baci bilo sta od dorucka i rucka,pa se sve to samelje i zacini i skuva za veceru da bude toplo i fino)
E posle se pitaj sto je Marija Serifovic izbegao vojsku!
Za sve one koji su bez sna ove noći, opet puštamo tužnu muziku... Noć nije vrijeme za radost i čuće je samo oni kojima nije mogao da dođe san na oči ili koji su pod pritiskom košmara morali da se probude. Nemir... Kažu da ga osjeća samo nečista savjest . Lažu. To je skup svih naših patnji i čežnji za koje ne moramo da budemo krivi. Mogu da budu samo prenešena bol naših bližnjih ili tuge koje osjećamo, a koju nismo prouzrokovali. Sudbina...govore da ne postoji, a ipak je samo val koji nas preplavi bez obzira na naše batrganje. Učini nas nemoćnim i svu snagu koju smo maločas osjećali pretvori u vihorno kovitlanje sjemena maslačka na vjetru.
Za sve one koji noć ćute nepodnošljivom i koji žele da je učine boljom ili gorom otvorene su naše linije. Možete nas pozvati i u etar nam sasuti svu gorčinu vašeg bivstvovanja. Tu smo da vas podarimo , ne utjehom, nego saznanjem da niste sami u nepodnošljivoj teškoći postojanja.
Čuvamo noć od budnih, uz zvuke saksofona...
Jer ja sam Džek Kilijan, a ovo je "Poziv u ponoć".
Dok društvo puno pozitivnog naleta i uzbuđenja, razmišlja i planira šta će i gde će večeras, jer petak je veče... Tebi u glavi odzvanja samo jedna misao MIR i TIŠINA. Dobro, i KREVET.
Devojke kupuju haljine za Novogodišnju noć, biraju donji veš- tako da usreće svoje momke. Slobodne devojke tuguju jer nemaju koga da zagrle u ponoć i požele srećnu i uspešnu godinu... Ti sediš, sam sa svojim mislima, glava u oblacima. Ne konstatuješ nikoga oko sebe. Tu si, prisutan. Ali, zapravo, nisu tu.
Imaš isplanirane sve dane praznike i čekaš pravu priliku ili osobu sa kojom zaista želiš da podeliš radost i trenutke prazničnih veselja.
Čak i ako se ne pojavi niko zanimljiv ili dovoljno drag, znaš da će ti biti lepo. Dovoljan si sam sebi. Ali, kopka te nešto i nemaš mira. Svi imaju već neke planove, samo ti ne.
Krivo ti je. Hoćeš i ti nekoga da držiš za ruku ili jednostavno da neko, tebi poseban, samo bude prisutan. Dovoljno je.
Onda shvatiš da realnost nije bajka. Ugrize te i trgne gore nego kevin glas kad te budi iz toplog kreveta NEDELJOM ujutru.
-Gde češ za Novu?
-Znaš, ja to uvek u poslednjem...
-Ne može tako! Kako misliš u poslednjem trenutku, pa organizuj se, nečeš valjda sama sa svojih 25 godina.
-Ali, nisam sama...
-Jesi, sama si. Gde ti je dečko?
- Pa nemam dečka i ne treba...
- Kako misliš ne treba ti dečko? Želiš sama da ostariš?
- Ali..
- Nema ali, zvala sam neke stare prijatelje, imaju divnog sina...
- Ali, ja ne želim divnog sina..
- I tako u nedogled, igrarija bez prestanka.A tebi lepo.
Dijaspora (grč.) - raseljenje, rasejanje naroda po svetu.
Po difoltu, srpska dijaspora je i dodatno rasejana.
Rasejanost je nusefekat promene prebivališta. Prvo se zaboravi na rodbinu, pa onda i na prijatelje. Zaborave se običaji kao što su bacanje kondoma kroz prozor, pljuvanje u liftu i sl. Među davno zaboravljenim veštinama, svoje mesto pronalaze i nepropisno parkiranje, guranje preko reda, laktanje za mesto u prevozu i druge.
U drugom stadijumu, obično kad na neki od načina dođe do para, naš čovek u dijaspori pokušava da se seti odakle je došao kako bi radost podelio sa drugima.
Borba protiv Alchajmera, dugogodišnjeg prijatelja, sastoji se u abnormalnom korišćenju, samo u tu svrhu odabranih blagodeti interneta i televizije. Facebook daje najbolje rezultate a iz grupe ružičastih pilulica izdvaja se Pink music. Masovno se koriste iako često dovode do poremećaja svesti tj. do iluzija i halucinacija. Još je češća pojava tzv. nostalgije praćene osećanjem krivice i opsesivno-kompulzivnim korišćenjem nacionalnih obeležja.
Ishod terapije ipak zavisi od učestalosi godišnjih odmora.
Boravak u zavičaju, optimalno 15-120 dana, potreban je da bi se realnost sagledala iz prave perspektive. Tad se naš čovek seti i od koga i od čega i zašto i gde je pobegao!
Niko još iz Srbije nije pobegao a da nije poneo samo lepe uspomene..
