Siluete i sene, odsevi dnevnih ljudi. Traka svetlosti za jedan kratki tren počiva na bokovima i liku što nadire iz tmine; podiže oči i skreće pogled u stranu, iščezavši. Kosa pod kapuljačom i farmerice stopljene sa kožom. Nije li joj hladno? Lenji pogled sredovečnog čoveka što izvodi u šetnju psa svoje ćerke; on se snebiva i čudi. Nekuda odlazi. Usne, brada, i komadić nosa pod rubom crvenog kišobrana, u bundi je i žuri. Mračni heroj, snažnih ramena i otvrdlog pogleda, nečiji sluga, nečiji otac i muž. Starac sa rancem i kapom koji nema gde. Nelagoda u liku uzornog mladića; on zamišlja kako je prinudjen da se brani. Mokri pločnici upijaju tragove svetlosti; kora drveća i vlaga, pas i automobil, miris mahovine što buja i lišća gde se rastače i truli. Odjeci detinjstva, ono što možda jeste i što bi jednom moglo biti, što od zvukova stvara fantome a duboko pokopane strahove uobličava u aveti.

Male specifičnosti gore navedenih starocrnogorskih izraza u odnosu na njihovo današnje korišćenje mogu prilično promijeniti smisao rečenica u kojima su upotrijebljene. Naime, izraz "dobar" se nekada koristio samo za dobrog junaka, onog koji "brani sebe od drugoga", hrabrog i vještog u borbi. Ukoliko se za nekoga željelo reći da je dobar čovjek, tj. da "brani drugoga od sebe", koristio se izraz "lijep". A za lijepog čovjeka je nekada bio rezervisan izraz "zgodan" i on je opisivao samo fizički izgled.

Već satima je kod vas. Sedite i ćutite. Blenete u neku emisiju na televiziji ili u kompjuter. Ništa se ne događa. Osećate kako vreme polako teče, nestaje, odlazi u nepovrat. Treba milion stvari da uradite, ali ne, ne možete, on/a je tu! Kad vas nešto pita, odgovarate kratko u nadi da će ukapirati! :Hajde, ukapiraj više da treba da ideš! Ja sam prijatan/na i ne želim da te isteram, ali...zar i tebi nije dosadno?! Zar i ti ne treba nešto da radiš?! Zar ti je zanimljivije ovako da sediš i NIŠTA?!: Počinješ da se nerviraš. Zamišljaš njegov odlazak. Pokušavaš nekom čudnom, samo tebi znanom hipnozom da ga oteraš. Ne, ne ide. Sedite tako i ništa. Opet ništa. I samo ništa. Ali, dolazi taj tren. On/a izgovara čuvenu rečenicu:"Trebalo bi da idem". Osmeh na tvom licu se rađa. Oči sjaje. Pokušavaš da se suzdržiš i ne obraduješ previše pred njim, nije kulturno, jelte. Ali...ALI...nekim čudom vaše usne, van vaše kontrole izgovaraju: "Sedi još malo". U trenutku shvatate šta ste uradili. U trenutku vam prolazi milion ideja kako da se samoubijete, ali već ste to uradili ovom rečenicom. Spora smrt. On/a se smeši: "Pa 'ajd, ostaću još malo"...

Jedna od standardnijih floskula u vokabularu sportskih komentatora a kojom se svekolikom narodu kraj malih ekrana pruža informacija o tome ko brani na rendom utakmici rendom sportske kategorije koja, razume se, predviđa postojanje pomenute pozicije u ekipi.

U reali, nažalost, mnogi golmani su i bukvalno shvatili izraz iz naslova pa se najčešće i ne pomeraju sa linije gola - na opštu radost navijača svog kluba, razume se.

Da se ne ponavljamo kako je internet postao preko neophodan i da 90% informacija dobijamo zahvaljujići istom. Medjutim, crnogorske službe, ako se to tako može nazvati, jednostavno odbijaju da to prihvate ili nauče da ažuriraju svoje stranice.

Naši preci su bili u pičku materinu maštoviti ljudi.
Nema toga današnjeg heroja koji bi moga da prkosi Iliji. Kakvi betmeni i supermeni?! Mladi Ilija vozi kolica koja vuku 4 konja, sjedi tako i gleda i ladi muda. Ako ga neko mrko pogleda on mu casta jednu munju po vr' čela i ćao bili.
Ali nee, današnja đeca uče o Supermenu koji je obiša' zemlju za nekoliko sekundi kako je on najjači lik ikad a niko se ne sjeća mladog Ilije. Dobro. imamo slavu ali to nije dovoljno. Moramo svijetu da objavimo. Moramo na vikipediji da proširimo članak o njemu. Neka cio svijet zna ko je bio ilija!
Danas možemo zvati Ilijom svakog talentovanog električara koji nema đe taj talenat da izduva, nema kome da popravi sat ili da uvede utičnicu direktno na isti.

Standard snage i neuništivosti.

Cigla, blok, beton, armatura.

Nekada se većina kuća na selu (tzv. ''kovanice'') izgrađivala od kamena, drveta, blata i trske, a navedeni tvrdi materijali bejahu nedostižni, skupi, luksuz, odlika zdanja moćnih gradskih buržuja, seoskih zelenaša, eventualno po kog kmeta... Od onda ostaše markeri snage, moći, poimanja nedostižnog malom čoveku, te sinonim kuloće toga doba i što je najbitnje neprejebivosti.

Fantom kablovske televizije. Televizijska stanica koju nikad niko nije memorisao, niti bi naravno to želeo al ne- tu i tamo se pojavi, iščezne, opet pojavi, onda je nema na šaltanju sto godina pa odjednom na nekim srednjecifrenim brojevima iskoči kao zec iz šešira koji veze nema đe mu je gazda zglajz'o da ga vrati u nevidljivost jer mu je tamo i mesto.
Pojava čiji je razlog postojanja misteriozniji od pitanja ima li života u univerzumu, kanal za koji postoji zamalo pa urbana legenda da postoji čovek koji je jednom i film odgledao na njemu mada su to zaista sve neprovorene informacije.
Avangardni revolucionar među televizijama koji se odupire svim komercijalizacijama prkoseći tako svim nepisanim i pisanim pravilima da nekad nekog i iole poznatog treba dovesti pred kamere, jebeni rijaliti prenositi, zakuvati nešto protiv nekog i negde da bi se iko i zadržao makar dvadeset sekundi ispred ekrana.
A jok oni. Nema ništa od tog moj jado.

Televizija koja redovno dno dna udubljuje!!!

Specijalnost sportskih komentatora koji prenose tenis da na osnovu pokreta i eventualno pogleda tenisera zaključe njegov tok misli u tom trenutku.

Bosanski Emo.

Matori balegar beše već godinama unazad u stabilnoj vezi sa zunzarom, takođe dosta odrtavelom ali po letačkim kriterijumima i dalje držećom, sa tim nekim iskonskim šmekom za lov, te veštim manevrom eskivacije tepalice. Deliše isti plen, istu muku i radost, sve na ravne časti. Živeše ne baš u izobilju, ali krotko i domaćinski, bar uvek kol'ko se za valjano najesti i poslužiti gosta.

Međutim, jednog dana, zunzara ponešena pričama svojih vršnjakinja i nezadovoljna skromnim životom sa balegarom, reši da ode u beli svet, da potraži bolje mesto i sreću, lepše i obilnije obroke. U svet, gde postoje pravda, red i rad, gde se svaki preleteni krug broji, gde se proporcionalno radu dobija obrok. Gde se zarad napretka ne mora javno opštiti sa raznim bumbarima i stršljenima, gde postoji i mogućnost mutacija po želji, naravno ako voleš. Eto, jedino začkoljica ta prostorna ograničenost i nostalgija. Ali zar je to sad važno, pored svih blagodeti? Hmm?!

- Zar da me napustiš sada kada sam taman našao solidnu domaćinsku štalu sa dve simentalke? Pa znaš li ti koliko tu ima materije, kotrljaću godinama ubuduće, i decu ću čak tu uposliti, a i svi iz tvoje familije su dobrodošli. Uvek, na gozbu naravno, ništa ne moraju da rade.
- Neka hvala! Dosta je bilo! Odoh ja, sita sam tvoga doma!

I tako ode zunzara, a balegar osta skrhan, dade se u očaj i prestade da kotrlja, prestade i da jede i bilo šta da radi, povremeno bi samo popio kakav kvalitetan proliv i očajavao. Sve više je shvatao suštinu Džonijeve: Balegari ne veruju sreći! A onda čvrsto reši da sve zaboravi i krene iz početka.

Ali kao što to obično biva, eto nazad jednog dana prezasićene zunzare. Očajna sa suzama u očima i razočaranjem u veliki svet, složi priču da je pogrešila, da ipak tuđe govno ne miriše lepše. Zatraži milost i oprost od balegara pozivajući se na ondašnju slabost, gladne oči, te na kraju i na svoju čast, pa i na samu uzvišenost i zapise Svetog Fekalija. Balegar, nemaše kud, onako glup i musav, zagoreo pride... sve joj oprosti i jadno ali opet s prikrivenom radošću prihvati njen zagrljaj. Proguta govno još jednom. Jer tako je najbolje, tako je ljudski, tako je balegarski.

Razmišljanje umišljenog supruga uverenog u sopstvenu vrednost.

Slogan većine ustanova u Srbiji fakultetskog tipa, kojima više nije bitan ni kvalitet studija, ni sistem polaganja, ni kriterijum ocenjivanja, već samo pare, PARE!!!

Jedan od najboljih crtanih filmova koji su se ikada prikazivali u Srbiji. To je ona mala, žuta ptičica, za koju nijedno dete nije moglo da pretpostavi da je, ustvari, vrabac. Jer, ko je od nas govorio francuski i ko je ikada mogao da zamisli da su u tamo nekoj francuskoj vrapci kao žuti? Sjajna stvar je bila ta da je crtani bio bez prevoda i sinhronizacije, tako da smo potpuno uživali u animaciji. Crtani koga karakteriše i interakcija ptičice sa publikom: kada ugrize jabuku i iz nje izadje crv, pa ga vrapčić ubije lopatom, publika krene da zviždi i on se postidi, pa ga sahrani. Le Piaf je isto tako jako često trčao ka horizontu na ekranu, postajao sve manji i nestajao na tren, i onda dotrčavao nazad sa, na primer, tom lopatom kojom je sahranio crva. Takodje, imao je najbolju uvodnu špicu gde je svirao gitaru, a onda klavir i sa njim opet odletao ka horizontu. A muzika u toj špici... pesmica koja mi je i dan danas omiljena..

Shang Tsung iz Mortal Kombat-a.

Serija ko serija. Sranje. Dobija smisao tek kada neki plavušan arči Samantu u guzicu.
Četiri gistro urbane Njujorčanke, koje misle da su popile svu pamet ovog sveta idu gradom i jebanišu se sa matorcima, sa mlađima od sebe, uspešnim biznismenima, neke od njih taslači ko stigne i onaj kome nije otišao autobus.

E sad. Ribe u Srbiji. Toliko naložene na junakinje ove serije da su se i same počele nositi kao one ne bi li imaginarno pobegle iz svojih ruralnih sredina i barem na tren bile Njujorčanjke u svom selu. Visok stepen imbecilnosti, manjak samopuzdanja dovode do toga, da one počinju čak i da razmišljaju kao likovi iz gore pomenute serije, pažljivo skupljaju, upijaju, rečenice izgovorene u seriji i kasnije ih dele sa svojim drugaricama ne bi li bile urbane i svidele se momcima iz sela. Samo citiranje tih dijaloga iz serije nam govori mnogo o devojkama koje to čine i samim tim nam govore da bežimo od takvih riba koliko nas noge nose.

Glagolska imenica K. potice od glagola kitovati inf.. K. je forma surovog kažnjavanja putem visestrukih udaraca spolovilom. U jednoj varijanti, K. se može izvoditi tako sto se objekat kažnjavanja prekrije ćebetom što umanjuje šansu da izvršitelji budu prepoznati tokom vršenja radnje.

Etimologija kitovanja kao pojma verovatno potice od ćebovanja, sa kojim postoje izvesne sličnosti, naročito u potonjoj formi (kada je objekat kitovanja prekriven ćebetom).

Prvo slovo bosanske azbuke.

Buba svilena, ona lijepa što smo učili o njoj, a nismo je vidjeli, što masti list duda, kao Ava muda, ta buba je simbol proždrvljivosti, samo što ona sere svilu za razliku od Aleksandre Subotić koja izbacuje ruzmarine i lavandu.