Ako ste jedan od onih pasioniranih ljubitelja traženja moralnih, etičkih i opšteljudskih poruka i tema u pesmi koju slušate, onda prosto morate prvo da se okušate u turbo-folk varijanti, kao najjednostavnijoj za tumačenje. Ne može to tek tako, juče si prvi put saznao šta je zvučnik i šta su slušalice, a već danas bi da tumačiš Milana Mladenovića!

Samo jedan mada, verovatno, i najpoznatiji od nimalo beznačajnog broja termina u srpskom slengu na kojima možemo da zahvalimo našoj gasterbajterskoj braći nastanjenoj na teritoriji SR Nemačke, tim hrabrim muškarcima i ženama koji su se u potrazi za boljim životom pre maltene pola veka uputili u ovu srednojevropsku “zemlju piva i kobasica”, tu ostali i sad podižu već treću ili četvrtu generaciju potomaka u istoj ( podizanje sopstvenih nadgrobnih ploča, pak, ostaviće za rodnu grudu; za to je, valjda, jedino dobra ).

Bilo kako bilo, izraz iz naslova je klasičan primer “srbizacije” jedne strane reči tj. procesa u kojem se ista raznoraznim metodama govornog unakažavanja filtrira u maltene neprepoznatljivu verziju sâme sebe, a sve u cilju zvučnog približavanja prirodi i tonu srpskog jezika. U prilog tome svedoči već i sâma reč “gasterbajter”, koja je u poređenju sa svojim originalom ( “gastarbeiter” ) ne samo netačna već i sasvim pogrešno akcentovana ( “gast-arbeiter” ). Doduše, treba staviti ruku na srce i reći da čak i najstrahotnija srpska “prevedenica” nije ni upola nakazna koliko jedna turska varijacija reči “Entschuldigung”. O tome, pak, nekom petom prilikom.

Elem, upotreba naslovnog izraza u svakodnevnoj komunikaciji na ovim meridijanima daleko je raznovrsnija od one u zemlji iz koje isti potiče ( “Aufwiedersehen” – doviđenja; prim. veoma ponosnog nem. prev.). Između ostalog može se susresti kao: specifičan pojačivač ukusa u tzv. “savetodavnim” rečenicama ( nešto kao “...i gotova stvar!”, samo loma zajebanije ), pomalo ruralna poštapalica neklasifikovanog tipa ali uglavnom negativne konotacije, latentna psovka nastala najverovatnije pogrešnom ritmizacijom originala ( “a u fiderzen” = a u pičku materinu ), dok se u nešto ređim situacijama dâ naći i u svom osnovnom značenju, ali više fore radi što je onda opet najpribližnije reči “doviđorno”. I kad smo već kod toga...Srdačan.

Termin koji je počeo masovnije da se koristi sredinom prve decenije 21. veka na Balkanu označava osobu, gradjanina/ku Srbije koji/a ispoljava ekstremno liberalne političke stavove i generalno krajnje levičarska ideološka načela, te svoju političku aktivnost ostvaruje kroz Liberalno demokratsku partiju Čedomira Jovanovića.

Primenjeno na lokalne prilike u Srbiji tokom gorespomenutog perioda čedistički pogled na svet se ispoljava kroz stav da su Srbi kao narod duboko zaostali i inherentno nazadni. Razloge za tako dijagnozirano stanje čedisti najviše nalaze u uticaju klera (Srpske pravoslavna crkva), intelektualnih krugova (Srpska akademija nauka i umetnosti), državnih bezbedonosnih službi (Bezbedonosna informativna agencija i Vojno bezbedonosna agencija) i kulturno-duhovnih vrednosti istočnih Slovena (država Rusija) na prosečnog Srbina pa čak i gradjane Srbije koji nisu srpske nacionalnosti.

Način da se Srbija "modernizuje" i "oslobodi pogubnih uticaja" čedisti na mnogim mestima. Izmedju ostalog i u programu Komunističke partije Jugoslavije 1930-ih godina koja je tada u ilegali propagirala tezu da "vojno i politički slaba Srbija osigurava jaku Jugoslaviju". Primenjeno na današnje vreme čedisti smatraju da "nacionalno slaba Srbija znači jak i prosperitetan region zapadnog Balkana". Zbog toga čedisti obeshrabruju veze Srba iz Bosne, Hrvatske i Crne Gore sa maticom, smatrajući da oni trebaju isključivo da se okrenu svojim novonastalim državama. S druge strane čedisti podržavaju Albance u Srbiji u njihovoj nameri za otcepljenjem od Srbije i proglašavanjem nezavisnosti.

Iako uglavnom Srbi, čedisti ne smatraju svoju nacionalnost važnim faktorom identifikacije.

Kada je u pitanju ekonomija, čedisti su uglavnom pobornici neo-liberalnih privrednih doktrina i procesa globalizacije koji smatraju neminovnim i poželjnim.

Zbog relativno ekstremne prirode svojih stavova i agresivnog medijskog nastupa koji uz dosta sirove energije akcenat stavlja na "progres", "žurbu", "brzinu" i "zapadne vrednosti", čedisti podršku crpe uglavnom iz mladjih društvenih struktura (osobe do 30 godina). Kao posledica toga čedističke ideje se veoma aktivno propagiraju na različitim internet forumima, blog-alat sajtovima (B92 Blog, Blogsome, MojBlog), videoklip sajtovima (YouTube, GoogleVideo) i socialnetworking sajtovima (MySpace, Facebook) koje mladi čedisti doživljavaju kao još jedan vid svoje političke borbe.

Reči i fraze zaostali iz vremena Titove Jugoslavije. Žive i dalje zahvaljujući pojedincima koji su nadživeli i Tita i Jugoslaviju, ali i dalje, u svojim glavama i svom rečniku, nisu izašli iz tog vremena. Doduše, ima i mlađih ljudi koji ih koriste.

Najčešće, ženska osoba kojoj niko nikada neće uspeti da ugodi!

Veoma težak razgovor za vođenje, jer je vaš sagovornik retko kad blagovremeno obavešten.

Jedan od aspekata izlaska sa referentnom hipsterkom modernog kova, koja loče duplo više od tebe, što sa sobom povlači još devijacija i osobenosti...

Najpre si je brzopleto, zbog ko zna koje pogrešne procene pitao da izađete, zaboravljajući da već u startu, kad spaziš da se skockala u roze starke i kariranu šulju, odigraš na proliv kartu i eskiviraš tim veštim džokerom u najavi propali dejt.

Ženski lambrsekšual. Vrsta koja se poslednjih godina omasovila, a glavna odlika im je - ženstvenosti bez. Bolje ti je da sa njom sediš čvrsto se držeći za stolicu, jer svakog momenta može da te zvekne muški, pesnajom u rame, dok se uporedo grohotom smeje na svaki tvoj skeč, nakon čega kao Žan Klod van Dam palčevima briše nozdrve dok su joj ruke u gardu.

Širi se dok hoda, a širi i noge dok sedi na barskoj stolici. Uvek za nijansu više od tebe, kao da je ona ta koja ima muda. Nije feministkinja, nije ni lezbača, već samo želi, bez obzira na krajnje motive druženja s tobom, da ti bude veći ortak nego što su ti to najbolji ortaci i fura taj stav od crnog rajfa sa kosturskim vuglama, do "All stars" znaka na tikama (koje su inače, zbog boje, njen poslednji podsetnik da je ipak žensko).

I da se vratimo na početak - pritom pije pivo. Mnogo piva. I to više ne pije Tuborg (osim pred fajront, umesto žvake) kao svaka nekad normalna žena koja tu i tamo poželi da se zapije sa muškima, da ne bude otuđena dok gledaju Premijer ligu, već je evoluirala na neki muški vops s punijim ukusom. Ušiće te po količini popijenog, učiniti da se osećaš loše i potčinjeno dok ona zubima otvara četrnaestu flašu za to veče, dok si ti s napijanjem odavno završio.

Povratka nema, biće ih sve više, a proklet bio momenat kad su veliki marketinški magovi rešili da redizajniraju dobru, staru, trenjem istrošenu zidarku i svetu ponude fensi pivske flajke kako bi žene navukli na ovaj nekada muški napitak i tako napravili čitav problem.

Oblik komunikacije, koji se primenjuje kada se iz nekog razloga libimo da se nedvosmisleno izrazimo.

Ona je razmažena tatina ćerka koja ne zna šta će sa sobom.
Prolazi kroz školu kao prsti Rasel Kroua kroz žito u posljednjoj sceni Gladijatora - lagano, tek tek.
Navršava osamnaest godina, sluša HIM i Linkin Park, ima taj neki svoj stav i nameće društvu da je umetnica. Misli da ima potencijala, doduše više ga ima na rafovima po apotekama u vidu tabletica za poteniciju nego u njoj ali to je ne sputava da bude veliko ništa koje želi ubediti ostale da se ispred svakog prideva koji ide uz njeno ime, treba dodati prefiks omni.

Njeni roditelji su imućni. Ćale je direktor, evropejac, načitan... sigurno zna kome je podignut spomenik na Avali i zašto se Čuka nalazi na vrhu tabele.
Sa druge strane stara je uspešni arhitekta, projektant, domaćica i nadasve komšinica.
Došla je iz Pržogrnaca, iz poštene kuće ne bi li stekla kakvo takvo ime.
Upisuje arhitekturu, ulazi u Matriks, upada u rupu koju nisu zatvorili Slobodni Zidari, Zodijak i Jehovini svedoci - ulazi u rebus.

Udaje se, postaje gospođa, nabavlja nekog kvazi-psa, pre bih rekao hibrid pacova i vanzemaljca ili šta već ali u svakom slučaju je mnogo jeziv.
I da, obavezno ga oslovljava sa Gospodine.

Tako jednog sasvim običnog dana, posle Slagalice spremajući večeru koju čine šiš ćevap kod Starog Merkatora i sladoled iz Karibika, shvata da vreme otkucava.
Danima se čeka šta će njihova mezimica odlučiti da upiše.
Babina sultanija se smilovala da posle nekoliko dana dubokoumnog razmišljanja, konsultovanja sa drugaricama preko aska, fejsa, skajpa i ostalih dimenzija realnosti, izađe iz sobe i trijumfalno kaže ,,Arhitektura''.

Presrećni roditelji podržavaju predlog. Skaču od sreće kao Silvester Stalone kad ubode prostoproširenu rečenicu. Zovu prijatelje. Svi moraju čuti ovu vest koja se mora proširiti brže nego sreća preko Koka Kole. Mezimica je upisala arhitekturu preko veze... doduše kao samo-finansirajući student ali koga jebe... Bitno je da se studira nešto. Sad je to, jelte in.

Prolazi nekoliko godina, nazovi studiranja i tata je shvatio da je pravo vreme da odreši kesu i kupi diplomu. Pametna glavica je sad diplomirala! Rodila se još jedna noćna mora za geometra i građevinca.

Ona se zapošljava u neku firmu, dobija prvi projekat, kreće polupijana da stvara. Da škraba nešto... da ima vizije... da vidi nebule... da oseća mantru.

Bravo, novi hrabri svete!

Sam po sebi apsolutno nebitan događaj (ko će još da misli na umetnost, kad treba za 'leba da se zaradi). Međutim, kad čika-Tijanić odluči da je pomenuta izložba bitna (boga pitaj iz kog razloga), pošalje neku mladu voditeljku na otvaranje da intervjuiše umetnika i polu-iskusnog kamermana da snimi delmične kadrove par eksponata da bi kao zainteresovao širu javnost da ode u galeriju da bi se kao kulturno uzdigla.

Teško je kad je vaspitanje dodeljeno televiziji, naročito, ako je ta uloga prepuštena Grandu i Magazin In-u, uz pokoji relaks uz „Seks i grad“. Tamo nepoznate reči uvek dobiju neko novo, propagandno značenje, pogrešno izvučeno iz nekog desetog konteksta, školski primer pogrešne indukcije i dedukcije. Pri tom su mediji potpuno oslobođenji odgovornosti za razvoj mišljenja šireg auditorijuma, jer se tu zapravo mišljenje i ne razvija, već se sve kreće po jednoj teškoj inerciji.

su uvek dva najupadlljivija asistenta na faksu. Iako ima raznih asistenata svi oni su mahom sitne duše u odnosu na ovaj dvojac. Oni to u stvari i nisu ali ih ljudi često stavljaju u isti kontekst kad zele da reše neku spornu situaciju na fakultetu. Ustvari njih dvojica su sušta suprotnost jedan drugom. Obojica su završili u roku ali je X sve uvek davao na vreme, i to u prvom roku nakon završenog semestra. Y je isto čistio u roku ali je uvek nalazio mesta za ortake i ladovinu kad je za to vreme. X-a niko ne gotivi ali on nikad ne menja svoj stav. Uvek je on ona uštogljena pizda koja ti zagorča život i ide po knjizi bez obzira na sve. Y je isto strog ali je vise čovek od naroda i s njim se moze progovoriti nešto osim faksa i njegovih obaveza. X je najčesće docent doktor a Y samo magistar. Rivalitet izmedju njih je uvek postojao ali sa X-ove strane. Y ni ne sluti da ga cenjeni kolega tako gleda. X uvek drži vežbe iz mnogo zajebanog predmeta tek toliko da bi i sebi i drugima nesto dokazao, ali niko ne zna šta. Y drzi vežbe iz laganijeg predmeta na kojem se maksimalno trudi da što bolje približi materiju studentima tako što ubaci pokoju šalu u vežbe. Na njegove vežbe svi dolaze. X pokusava da bude duhovit jer u mladosti to nikad nije bio i uvek ispali neku otrcanu foru staru kao i on sam. Tim forama on ustvari muva studentice iz prvog reda. X- ove vežbe su posećene samo prvi čas kad se studenti sjate da uzmu plus. Posle većina odlazi da surdukne kafu i vraćaju se na zadnji čas kad X opet proziva. Asistenti to rade jednom ali samo X nalazi za neophodno da treba dva puta prozvati. Od viska glava ne boli a i posle ga svi mole za potpis kad dođu sa manjkom pluseva a viskom minusa. Y deli potpise i kapom i šakom. Ne voli samo kad mu neko kenja zasto nije dolazio. Budi iskren i to je to. Sa druge strane X-u svi seru i to prolazi jer njegov ego ne bi ni pomislio da njega neko sme prevariti. X je fizički runiran covek dok Y sasvim normalno izgleda. X je napisao nekoliko knjiga i cesto je na nekim skupovima i promocijama jer je odavno član stranke na vlasti pa ga uvek negde zovu. Y ne pise knjige, ne glasa i nije clan stranke. Možda i jeste ali on to drži za sebe i ne širi propagandu kao X. Niko ne zna zašto ih studenti uvek pominju zajedno ali je to tako oduvek bilo. Asistenti dolaze i odlaze ali ova dvojica uvek ostaju.

Bilo da se radi o pločama, kasetama ili CD-ovima, radi se praksi koja je kod Srba imala bar nekog smisla samo dok je još bila živa urbana legenda da je kvalitet zvučnog zapisa na originalu bolji, sa umiranjem te legende, umrla je i praksa kupovanja original muzike.

Naravno, tome je najviše doprineo internet, tačnije sajtovi za dijeljenje (tj. šerovanje - dotle došlo da domaći izraz moram pojašnjavati stranim) fajlova među korisnicima.

Svi se uvlače. Sam sam se uvlačio nebrojeno puta. Ne poznajem osobu koju u nekom trenutku nisam uhvatio da se uvlači. Često toga nisu ni svesni. Jer je postalo obično. Jer svi to rade, bez pravog motiva, bez ideje, bez ličnog pečata i bez ikakvog predznanja. Jer su počeli da grade karijeru na uvlačenju, jer je postalo društvena norma, jer se svi uvlače svima. Komercijala. Eto to je, jebena komercijala. Nema žara, nema znanja i nema skila.
Ne bezlični čoveče papagaju, siroče modernog doba. Ne klonirani robote, hibridu rijalitija i reklame za deterdžent. Ne možeš se uvlačiti svima. Ne možeš se uvlačiti svakome ko ti nazove dobar dan, ne možeš se uvlačiti iz kurtoazije. Ne smeš se uvlačiti tek tako. Moraš se uvlačiti samo jednom/jednoj. I moraš se uvlačiti u dupe.
Da, da, glasno i jasno u dupe! Dok se uvlače mehanički, poput kakvog bednog radnika na montažnoj traci koji samo šrafi ne razmišljajući, svi su zaboravili zašto baš u dupe. Zašto ne uvlačiti se pod kožu? Zašto ne uvući se u glavu? Zašto ne sklupčati se ispod pazuha ugodno? Zato što je u dupetu istina. Samo u dupetu je borba, patnja i napor. Ne ispod nekog toplog, pederskog pazuha, ne pod mekanom kožom, ušuškano. Samo kroz čmarni kolut vodi put pročišćenja do ponovnog rođenja. Dupe, to je istina!
Dakle, zašto se ljudi uvlače u dupe? Šta je to što najviše formira jednu osobu? Detinjstvo i roditelji. Roditelji. Svaki čovek je pretežno slika svojih roditelja. Od njih uči, upija, skuplja i sklapa svoju ličnost po njihovom liku. Je l' tako? Tako je. Svako treba roditelja. Svako treba nekog na koga može da se ugleda.
Godine prolaze, i jednog dana upoznaš nekog novog i zanimljivog. Nekog ko izdominira u tvojim očima dok su ostalima pune šake kamenja. Njegove/njene reči su mudrost, stav- stena, dela- mitska, misao- istina, govno- promincla. Neko koga slušaš, gledaš i upijaš. Neko na koga bi mogao/la da se ugledaš. I on/ona to vidi, i primi te pod svoje skute. I uči te. On/ona postaje tvoj sensei.
I pomisliš, sensei sve ume, sensei sve zna i sve može. Želiš da budeš kao sensei. Pomisliš, sensei bi mogao/la biti moj roditelj. Bam! Katarza. Kosmička istina udara te po sred čela u vidu božanskog falusa. Sensei će biti moj novi roditelj i izgradiću sebe po njegovom liku! Ali, da bi ti neko bio roditelj.... Mora da te rodi.
Video/la si istinu i spreman/na si da kreneš putem pročišćenja. Spreman/na si da uradiš šta se uraditi mora. Do ponovnog rođenja. Spreman/na si za uvlačenje.

Združeni napad organizovane grupe na iznenađenog pojedinca.
Vrlo često korištena fraza, inspirisana napadom orla sa velike visine na poljskog miša.

Vrsta homosapiensa sa sledećim osobinama:

Stanište: Najčešće se nalazi na prostorima bivše Jugoslavije, ali je od devedesetih godina primjećen i mahom u srednjoj Evropi (Njemačka, Švajcarska, Austrija), dok u manjoj mjeri naseljava Skandinavsko poluostrvo, Sjevernu Ameriku i Australiju.

Tipična visina i težina: 150 - 180 cm, > 100 kg u 93.4% primjeraka.

Ponašanje: Izraziti nivo samouvjerenosti, obrnuto proporcionalan nivou inteligencije. Ono što on smatra kao smijanje, to je većinom kreveljenje proprećeno ispuštanjem zastrašujuće-neartikulisanih-rokćućih zvukova tokom recitovanja njegovih poluidiotskih fazona. Većinu dana provodi po kafićima, sportskim kladionicama ili po prodavnicama bespoštedno smarajući djevojke i žene koje tamo rade, dok ne odu u invalidsku penziju prouzrokovanu psihičkim smetnjama nastalim mahom zbog dejstvovanja gore pomenutog specimena. Sredovječni šmeker je pun raznovrsnih priča u kojima opisuje kako je zajebao neke Ruse za dva kamiona cigara; kako je za jedno veče stigao odigrati 3 utakmice malog fubdala, opaliti jednu klinku u Novom Sadu, kasnije otići na svadbu u neku selendru kod Kostolca, gdje je smuvao dvije bliznakinje - Korejku i Crnkinju i kresao ih "z' guza dok su im bile noge na njegovim ramenima". I da - to veče je popio 3 bokala vina, 3 litre viskija i pola gajbe piva.

Izgled: Uredno podšišana kosa (ono što je preostalo) ofarbana u tamnocrveno-smedju boju, uz vidno primjetne izrasline sijedih. Seksi stomačić je uredno upakovan u "Sweet Years" majicu, vrlo često sa florescentnim natpisima "Versace" i "Dolce Gabanna". Kod siromašnijih primjeraka se može vidjeti i "Nikkke", "Gucchy" i tako dalje. Iz nekog misterioznog razloga na tjemenu mu se nalaze kul cvike sa pozlaćenim natpisom sa strane, koje zbog te iste misterije najčešće tu i obitavaju, a bivaju stavljene na oči samo kad dotični ulazi u svoje prevozno sredstvo ili sjedi u bašti kafića. A kad smo kod prevoznog sredstva, to su najčešće: "VW Passat", "VW Golf" IV i V, "Audi" 4, 6 kao i "Mercedes", za one malo nostalgičnije. Oni malo manje uspješni voze "Golf" II, "Audi jaje" itd., ali to ne umanjuje nivo njihovog samopouzdanja. Većinom su vlasnici tezgi na pijacama, vlasnici kafića i kladionica, a često ih ima medju taksistima ili propalim fudbalerima.

Parenje: Vrlo rijetko se desi, najčešće sa ženkom koja poluprepadnuta sjedi kući pod pritiskom bračne obaveze i straha, brine se o potomstvu i nema ama bas nikakva ljudska prava. Često pokušava da se pari sa ženskim osobama mladjim od 25 godina, što mu inače teško polazi za rukom - izuzev ako dotična nema IQ jednak njenoj težini "žive vage"- znaci oko 65. Takva ženska osoba na početku biva obasipana "sklepanim i stereotipnim komentarima", a za uzvrat čitava "ljubavna gimnastika" sa njom (ako se desi) biva ispripovjedana stilom kao u Filipa Višnjića, uz dodatak mnogo hiperbola i pohvala sa sebe samoga.

Ritual zavodjenja: Ritual zavodjenja je vrlo jednostavan. Počinje od ulaska u odredjenu prostoriju ugostiteljske radnje (da budemo preciziniji kafića, redje kafane), jedna obrva je malo podignuta odavajući iskusan i zajeban stav dok mu je većina moždanih funkcija angažovana u pustanju pjesme u glavi ""Gde si bila kad sam bio niko..." ili "Krenulo mi u životu, ja sam dete sreće...". Ritual se upotpunjuje drzanjem mačo stava, sa ponosnim isticanjem stomaka kao krunskog dragulja njegove figure, nerijetko ćelava glava je uglancana i svježe ispolirana. Jedan od ključnih i presudnih momenata udvaranja i romantike se sastoji u ostavljanju ključeva na sto kao i mobilnog telefona, koji osim funkcije razgovora ima i mikrotalasnu, frižider, i svemirski demodulator kao dodatne funkcije i košta više od 5 prosječnih plata u Srbiji.

Zanimljivosti: Interesantno je primjetiti da sledeći pojmovi izazivaju nalete gromoglasnog smijeha kod ovih specimena: "studiranje", "knjiga", "muzej", "zagrljaj", itd.. Pored ograničenog dijapazona moždanih funkcija, vrlo je interesantno da su pomenute individue u stanju da naizust izrecituju imena svih rezervnih igrača pretposljednjeg kluba treće turkmenistanske lige. (O vrsti sporta nećemo ni precizirati, podrazumjeva se da je to fudbal.) Takodje tvrde su vrlo informisani o ljubavnim istorijatima žena u regionu od ~ 60-ak kilometara (koja je kome dala, kada, koliko često, itd.). U njihovom govoru ne postoje fraze: "Zamolio bih Vas..", "Postoji mogućnost da nisam siguran...".

Najznačajniji događaj u ovoj zemlji još od Cerske bitke naovamo. Rame uz rame sa Andrićevim dobijanjem Nobelove nagrade ili čuvenim POSELO okršajem na Malom Kalemegdanu 1990. Ništa i niko neće moći da pomuti svečanost ovoga istorijskog trenutka u kome smo uspeli da izvojevamo tako važnu pobedu i još jednom potvrdimo da ova zemlja ima budućnost i nadu za spas. Jer, samo ona zemlja koja uspe da braon flašu pretvori u zelenu i pritom još doda i neku usranu aplikaciju, može se podičiti svojim stručnjacima. Ujedno, počinjemo da strahujemo, šta će se desiti ako dođe do odliva mozgova pa naši stručnjaci počnu da proizvode još bolje i još zelenije flaše za strane pivare?

Stoga, drugovi i drugarice pivopije, predlažem da odmah streljamo sve naše drugove projektante nove flaše, kako nikad nikome ne bi odali tajnu našeg uspeha i kako niko nikada ne bi mogao da pomuti našu slavu!!

Ili, Mr. Right (yeah, right). Imaginarni koncept nametnut od strane američke holivudske produkcije. Neispunjeno obećanje Majke Prirode iz pesme "It's raining men" od grupe "Weather Girls". San svake prosečne ženske jedinke, koja je odrasla na ljubavnim romanima Mir-Jam. Vođene praktičnom ideologijom magazina Cosmopolitan, neki primerci ženske vrste imaju i liste osobina koje tip iz njihovih redovnih dnevnih maštarija (koje upražnjavaju dok se truckaju u gradskom prevozu) mora da poseduje. Spisak je prilično dugačak i kontradiktoran, tako da se neretko dešava da njegova sastavljačica, ukoliko ga ne spali i pepeo baci u vetar, naiđe na otirač.

Podvrsta endemske Balkanske živuljke. Uz Srpskog, najpoznatije su podvrste Hrvatskog i Bosanskog šefa.

Srpski šef se lako prepoznaje u svom staništu. Odlikuje se gustim krznom koje najčešće viri ispod košulje otkopčane do pupka, a koje mu se mrsi sa takozvanom kajlom što predstavlja pozlaćenu verziju povoca za druge živuljke. Neretko, upareno sa minimum pola kilograma teškom kajlom, poseduje vodootporan zlatan sat što je potpuno nepotrebana mogućnost jadnog sata jer je ova vrsta stvora alergična na vodu i sve vidove upotrebljavanja iste.

Da bi se neki primerak Srpskog šefa imao izložbenu vrednost, Kinološki savez Republike Srbije je propisao da jedan odrastao primerak mora težiti minimum 110 kilograma, a ukoliko je viši od 170, 150 kilograma. Stomak primerka mora biti taman toliki da se prilikom šetnje Srpskog šefa iza ćoška prvo vidi stomak i to mora biti jedina stvar koja se vidi u trajanju 4.53 sekunde pri maksimalnoj brzini živuljke od 4.2 km/h.

Moguće je nepogrešivo primetiti Srpskog šefa i ako je mrkli mrak jer je jedna od najglasnijih stvorenja podneblja, sposobna da urla iz stomaka koliko ga grlo nosi. U pauzi između verbalnih izleta, izbacuje animalne zvuke koji se karakterišu kao glasno ušmrkivanje slina iz petnih žila, pljuvanje preko puta ulice, češanje svojih i tuđih intimnih delova nabreklog tela, šutiranje raznog smeća po ulici i drugo.

Srpski šef se najkomotnije oseća naravno u svom primarnom staništu. Ovo stanište je u narodu poznato kao astal. Poznata je teorema biologa koji su istraživali ovog stvora da je glasnija direktno srazmerno količini hrane koja se nalazi na astalu. U ovom području se raskopčanoj košulji dodaju zavrnuti rukavi, podignute nogavice, zauzima široko-lakatni stav koji omogućava besomučno trpanje hrane u sebe iz svog, a naročito iz tanjira drugih ljudi. Vrhunsko uživanje stvora je kada nakon ispražnjenog astala šest puta glasno podrigne sa hladnim pivom u ruci.

Međutim, primarna osobina Srpskog šefa još nije navedena. Primećeno je da poseduje izuzetnu krvoločnost i mržnju ka jednoj drugoj endemskoj vrsti zvanoj Srpski zaposleni. Srpski šef nalazi duševnu hranu u tome da maltretira ovo jadno stvorenje na svaki mogući način istražujući granice izdržljivosti. Ovo je jedina sposobnost Srpskog šefa za koju se može reći da je u njoj EKSPERT! Posle istraživanja biologa, utvrđena je metoda kojom šef maltretira zaposlenog, a dat joj je radni naziv: "Isisaj krv - sažvaći meso - ispljuni - zaboravi". Bitno je napomenuti da usled neobrazovanosti, Srpski šef nije čuo za značenje reči PLATA!

Iako je stvorenje koje je potpuno ogavno, čuveno je po svojoj snalažljivosti koja ga je i dovela na poziciju predatora. Uspeo je da se združi sa drugom vrstom predatora koja se naziva radnim nazivom neVlada. Ovaj predator je vrhunski na podneblju Balkana, a najbolje uspeva u simbiozi sa Srpskim šefom koji neretko obavlja za njega limarske radove, a u narodu su poznati kao Podmazivanje.

Kao konačna konstatacija je upozorenje: nikada nemojte misliti da je Srpski šef biljojed iako mu praziluk iz dupeta viri!

Da. Baš tako. Nisam ti ja iz te škole. Iz Pačije škole. Jebiga. Krenuo sam na fakultet. Zimski semestar.

Prvi dani raspusta su izmenili tok nenadanim potezima pa su neočekivano brzo postali oni koji su se približili kraju. Na tom kraju postojala je samo jedna istina; sad već nije ni bitno. Osećam kao da sam u središtu snežnog uragana koji me baca iz sjaja u očaj i nazad a potom ostavi u kanalu sudbine sve dok me ta ista ne osvesti i kaže "Hej. Ustaj, jutro je!". Ma kakvo crno jutro?! Smrz'o sam se kao pička.

Sneg je još uvek padao, pada celo jutro i već preti da pređe u vanrednu situaciju. Zavejane staze, gradske avenije, seoska domaćinstva, krošnje drveća: slika Srbije koja je obišla Balkansko poluostrvo. Naizgled, to je bila slika koja se ocrtavala i kroz moj prozor. Belo. A nakon belog, u daljini se nazire žućkasta linija koja spaja nebo i zemlju. Nebo? Takođe belo. Zima se uvukla kroz otvore na rubovima prozora, pritom donosivši onaj hladan osećaj. Znate već? Kao kad dete juri kroz smetove, sa šalom oko vrata i kapom na glavi, odjednom, propadne u dublji sneg, izgubivši i kapu i šal. Istina je tamo negde. Pa i kapa je tamo negde, zar ne?
Krenuo sam na bus, kod babe i dede. Bila je subota. Saobraćaj otežan. Kolaps. Naslonjena na metalni stub, u krajnje blesavim čizmama, kapom i telefonom u rukama nalazila se jedna devojka. Mojih godina. Nikoga nije bilo osim nas. I snega. Ubrzo sam saznao šta studira a i bus je stigao. Sneg je prestajao da pada ali ne u potpunosti; bio je tako nežan, kao i njene reči. Birala ih je, nije svašta pričala, plašila se da ne oda stav da je samo jedna "obična devojka koja studira hemiju". Razmenili smo brojeve telefona.
Sve se brzo odigralo. Stigao sam na stanicu i odlazio stepenicama. Okrenuo se ka autobusu i video nju kako gleda kroz prozor sa osmehom. Prošlo je nešto kroz mene. Drugi put kad sam pogledao više je nije bilo. Otišla je.
Posle dve nedelje smo izašli. Jeste neplanirano ali ko zna zašto je to dobro. Od tada smo zajedno. Sad smo muž i žena.

Prolazila su godišnja doba a ta zima je ostala. Taj raspust. Mnogi minuti i sati su ostali za nama. Najveća sreća se ne ogleda u tome da se doživi večnost, već trenutak. A trenutak sa njom je najlepša iluzija mog sna.
Nadam se da nisam pogrešio temu. Ne moram da se slažem sa ostalima, ne moraju moja razmišljanja da se poklapaju sa njihovima - samo ih molim da shvate. Pre ili kasnije će kod svakog ta vatra buknuti; ta ista vatra koja meni daje razlog da živim. HVALA TI, ZIMSKI RASPUSTU!