Jedna veoma interesantna sorta. Kakav Želimir, kakav Duda, kakav Antara, oni su upravu oni sve znaju, najbolje naravno, ništa im ne odgovara, drugi su uvek pogrešili. Svi imaju svoje kombinacije, iako nisu čak ni procenat menadzeri, koje su uglavnom sušta suprotnost onih koje za koje se selektori odluče. Ukoliko se njihovi spiskovi donekle i poklope oni uvek imaju nekog keca, igrača, u rukavu za izvlaćenje čisto da bi trolovali i dosadjivali poštenom narodu. I da njihovi igraci uvek donose prevagu, iako su ti igrači u dubokoj senilnosti ili se bave iskljućivo donošenjem peškira.
Duda objavljuje spisak, nema sina Dragana.
Internet Selektor: Hahaha matori senilac ladno nije pozvao Milosavljevića, jooooj živote ko nam vodi reprezentaciju. Ali ljudi nema ni malog Mitrovića iz Zvezde. Koji pajser. Moj tim za zlato: Teo, Bogdan, Stefan, Bjela, Savan, Novica, Krle, Raško, Bobi, Luča, sin Dragan i Mitrović.
Duda usled velikog broja otkaza i povreda poziva Mitrovića.
Internet Selektor: Matori me poslušao, ali ipak tu fali i malo iskustva recimo Rakoč i Vujke. Moj tim za zlato: Teo, Vasa, Bjela, Krle, Bogdan, Rakoč, Vujke, Mačvan, Raduljica, Savović, Dangubić, Gagić.
Poludeli poštnen narod: Alooooooo, sine oladi malo, Savović nema prvo da nastupa za nas, Rakoč senilan, VUJANIĆ U PENZIJI. Kad si zadnji put pogledao utakmicu. Aj bež sa sajta, i pusti ljude da rade, ajde._______________________________________________________________________
Inspirisan likom koji je pre nekoliko sati, nakon poraza od Španije, napiso da je Duda morao da usled izostanka Teodosića pozove Vujanića, zbog iskustva.
Izlivi najčistije majčinske ljubavi koji nas iz godine u godinu upozoravaju na razne opasnosti koji nas nesvesne vrebaju iza svakog ugla. Kad nas to lice okupano predplačnom brižnošću ljubazno zamoli da se ne izlažemo sunčevoj svetlosti u periodu od 12 do 5 ili da se uzdržimo od pete sarmice, tuga mi srce zapara što svi ne plaćaju preplatu. Kaki kurci hirurzi i doktori, ti ljudi su spasili više života od svih njih zajedno. I i dalje to rade. Uporno, iz godinu u godinu. Hvala im.
-Poštovani gledaoci, kao što znate bliži se vreme slava a ubrzo i novogodišnjih praznika koje u stopu prati Božić. Kao i svake godine jedite umereno i u manjim količinama, povećajte fizičku aktivnost i smanjite unos masti. Sada sledi trosatna emisija o važnosti temeljnog žvakanja hrane i kardio vežbi protiv nadimanja i gasova. Nakon toga idemo u kuće slavnih i bogatih da i sirotinja vidi kićenje prirodne jelke.
-MILEEEE! MILEEEE!
-Ma gotov je višda ne reague!
-MILEEE! Neću ga napustiti, ako treba sam ću otići po njega! MILEEE!
-Previše je rizično, dećeš! Brzo dovuci ga u hlad!
:pljas pljas
-Ja... ja... šta se desilo?
-Uzmi malo vode iz flašice koju uvek nosim sa sobom... i skini tu jaknu, evo ti moja prozračna majica od lakog materijala. Što si stajao na suncu, vidiš da nije prošlo pet!
-Ouuuvaj... poslednje čega se sećam je da sam čekao Žiku da idemo na pivo... Joj živote crni, pa ja zaboravio da gledam dnevnik sinoć! Rade, prijatelju, život si mi spasao! Hvala ti!
-Zahvali se Nadi Macuri, ja sam samo bio instrument njenih saveta...
Nisam neki emotivac, nisam ni umetnička duša. Ali vidim da ima nešto više u čoveku, jebiga, zatureno između svih maski koje menjamo između kadrova u ovom apsurdnom i loše režiranom filmu radnog imena život. Nešto iskreno, sirovo, primordijalno, nešto što je jezgro pokretačke sile u čoveku koje postoji i neizmenjeno tinja još od prvih ljudi evo do danas. Sa tim se svaki čovek rodi, a malo ko zadrži to u sebi posle detinjstva. Stisni čoveka pravilima, ograniči ga strahom, pritegni ga ograničenjima, isperi demagogijom... Stisni još, to nešto u čoveku kvrcne. A jednom kad kvrcne, zauvek je. Čovek izgubi baš onoliko ludosti koliko bi trebalo da ima da ga baci na neke nove puteve, da prodrma, da mu zatruje krv novotarijama i buntom, izgubi baš onoliko kurčevitosti da pogleda ravno životu u oči kad se sustretnu na nekoj uskoj stazi, na kojoj ima mesta samo za jednog. Stisni čoveka previše i od čoveka dobiješ utvaru. Oči potamne, kreativnost nestane. Da, okreni se - dobiješ jednog od mnogih utvara koje vidiš oko sebe. Ako čovek izgubi volju za životom, umro je, u tom slučaju otkucaji srca nisu život, samo su mehanika. Ništa više. Lobotomisati decu, za to nemam nemam adekvatan komentar, niti neko iole adekvatno bedno poređenje.
Ne dati detetu da uprlja šake zemljom crnicom, koja daje i uzima život, da oseti damar života pod svojim prstima, njegov prapočetak i ultimativni kraj - ne dati mu da živi. Ne daju detetu da uprlja šake, da proba pelin življenja. Sve što se stvara, vaja se iz blata, jedino ako se zasuču rukavi, i ako se čovek zaprlja životom, može nešto i da stvori. Život se ne živi u trećem licu. Niti skrštenih ruku. Zagrebati dno, primiti lakat u lice, osetiti strah, dinamika jeste život. Strah je život. Bol je život. Strast je život. Sklanjati dete od sparinga sa životom tokom odrastanja i detinjstva, to znači unapred ga spremati za poraz kad ga život baci u klinč ringa. A baciće kad tad. Jebiga, takav je kapric kurve zvane život, ali protiv toga se ne može. Ili držiš korak, ili predaš meč. Ako je šta podjednako međ’ ljudima, to je bar, važi za sve.
Tetošenje dece u toku odrastanja stvara loše ljude, sa malom dušom i velikim dupetom. Ta korelacija nije slučajna. Kad zapne u životu, a mamine sise na dohvat ruke nema, takvi traže odmah da krive nekog drugog. Nenaviknut na bilo kakav trud, i odgajan da mu dupe bude prioretet u stanju je da gazi tuđe živote, čak i zbog svojih najmanjih hirova. Jebiga, nije naučio vrednost života, ne zna da ceni. Život nije slikovnica, ovo je vrlo zajebano i grubo mesto. Sad "nažalost" pridodati, suvišno je, tako je kako je. Kad padnu, razmažena deca iz staklenog zvona ne ustanu. Ruke su im bele, mišice slabašne. Odgajati dete pod staklenim zvonom je kao pripremati belo pile u inkubatoru, i onda ga pustiti među gladne ulične kerine da ga rastrgaju. Peruška ili dve će ostati, i mnogo tople krvi da se sliva niz vruć asfalt. Ne govorim o odgajanju deteta da bude džiber, nego čovek, džentlmen. Šta li je to - e to je ponajmanje savremena asocijacija slike Engleza sa kokni akcentom koji u fraku pije čaj u pet popodne.
Ne to nije za dobro deteta, pogledaj me u oči, i slušaj dobro. Ne nisi altruista, niti Bogomajka, sebičan si. Odgajaš dete pod staklenim zvonom iz čistog egoizma, turiš ga u izolaciju i boli te kurac. Prst u uvo, tako je najlakše, daj hleba i igara. Ko će razmišljati i brinuti se, to je svakako precenjeno. Pomeriti dupe i dati detetu ruku dok uči korake životnog tanga je svakako preteško, gravitacija guzice te previše vuče dole, jer ipak su i tebe tvoji tako vaspitavali. Ne, vi ne želite da zadržite dete kući da ostane jer ga volite, vi želite usedelicu koja će vam za par decenija menjati pelene kad omatorite i da vas opominje na popodnevnu dozu Ranisana kad vas Alchajmer ubaci u drugu. Ograničiti dete je svakako dosta jednostavnije nego pustiti ga da živi, da proba, da shvati život. Da živi! Ako želiš odgajati dete u zatvoru, pa tebi ne treba dete, nego papagaj. Dosta bolja opcija, eto razmisli. Kad smo kod papagaja. U kavezu mu zakržaju krila zbog tih „ne možeš, ne može, neće, nemoj, nije to za tebe“ na koje ga rešetke kaveza stalno opominju. Ako se odlučiš da ga pustiš da leti u život, prvi vetrić ima da ga zalepi za beton. Ni peruške neće ostati. Papagaj iz kaveza ne mož' biti galeb Livingston, da ga jebeš, obrni okreni, ne može.
I onda kad se desi pizdarija, i kad se skurcopizdi taj vaš groteskni ringišpil, dižete glavu i gledate gore... Gore. Tamo se ne nalaze odgovori. C. Ne. Kajanje je zaludno posle, nijedna količina kajanja ne može promeniti loše odluke roditelja. Kad slomijete dete u detetu, sjebali ste ga za čitav život, pička vam materina.
Definicija napisana za Mizantrophy.
Jutarnja masturbacija od milošte. U stvari to je više neka vrsta skraćenice. Elem, da pojasnim malo. Pošto se seks u jutarnjim časovima, u nešem narodu, naziva zornjak, a jutarnja erekcija zorko nekako se prirodno nameće da i ova radnja vuče koren iz reči zora.
Sam pojam je u početku bio poznat kao zorno onanisanje ali su se reči vremenom stopile. To stapanje je teklo u nekoliko faza, pa je u prvoj fazi gorepomenuta pojava bila prekrštena u zonanisanje, u drugoj zonan, da bi konačno u trećoj fazi, a u duhu srpskog jezika dobila današnju formu. Kod pripadnica lepšeg pola se češće koristi termin zorica ili zoka.
Zoća nije preterano popularan među muškadijom jer čim do njega dođe znači da nema ništa od zornjaka, a njegova primena dovodi do preranog odlaska zorka. A i kome je, bre, do rukobluda dok se navrat – nanos sprema za rmbačenje?
- Zdravo, Mile. Šta je ovo? Opet kasniš na pos'o.
- Ajde budi pizda, pa kaži onom krvniku.
- Pa, na šta ti ja ličim, pizda ti materina?!
- Izvini. Nešto sam pod stresom u zadnje vreme, pa mi se desi da puknem.
- Mislim stvarno... Dvanaest godina radimo zajedno, a ti tako. Ajde kaži bata Srbi šta te muči.
- Ma, ona moja otišla kod majke u Rekovac pre nedelju dana, a ja naviko ujutru da.... Khm. Razumeš šta ti pričam?
- Ne pričaj mi ništa više. Jebe Zoki, pa ne vadi. Hnjo, hnjo, hnjo...
- Jedi govna.
- Nemoj, bre, da se ljutiš. Evo sad će bata Srba da ti napravi doručak, da povratiš izgubljenu snagu.
- Dobro si se setio.Čuje se škripa vrata. U lokal ulaze dvojica lokalnih alkosa
Jao, samo su mi još ova dvojica falila.
- :Iz kuhinje: E, reče gazda da danas doteruju neke kartone s pićem i da pretovariš to. Ja bih ti pomog'o al' moram do mesare da završim nešto.
- E, jebem te živote.
Kasno Marko na Kosovo stiže. Imao si šansu, nisi je iskoristio. Sad ne vredi plakati, više sreće u narednom izvlačenju.
8:30 - (budi se) Nemoguće! Ovaj krš opet nije zvonio! Pola sata! Samo pola sata, kako da stignem?! Požuri, budalo! 'De su mi čarape? Joj, na šta ličim... Nema veze, idem čupav, ne idem na izložbu. Imam žvaku, znači, zube ne perem, super! Šta još...? A, da, pantalone... Mogu i ove prljave, ionako pada ova kišurina odvratna, mesec dana ni kapi i sad je našla da pada!
8:40 - Eno ga bus! Majstore, čekaj! Alo, bre, stani! (bus odlazi) Ništa, trči, Marko, trči! Joj, ako zakasnim... Zbogom, glavni grade, zbogom, živote noćni... Zdravo, njivo i motiko!
8:50 (sav mokar i iznemog'o od trčanja) Taksi, taksi! Izvinite, može do konja? Hitno!
- Izvini, dečko, ja da palim kola za 500 metara neću, posebno ne po ovom jadu od vremena...
- Ali moram da stignem do 9!
- Pa ti potrči malo...
- (u sebi) Pu, mamicu ti tvoju... (nastavlja da trči) Još 5 minuta! Možda i oni zakasne. Pomozi, Bože, samo da stignem, sad pomozi, postiću i sredom i petkom!
- Ćao, je l' voliš pozorište?
- Ne volim! Odakle se samo pojavi?! Ma ko je sad? Alo, kevo! Ma žurim sad, zovem te kasnije. Nisam pokis'o, imam kišobran... Dobro, dobro, ćao!
9:02 - Izvinite, profesore, mogu da uđem?
- Žao mi je, kolega, počeli smo pre 2 minuta.
- Ali ja...
- (odmahuje glavom) Proš'o voz kroz kukuruz, kolega, žao mi je, stvarno...
- Ali molim Vas da mi date...
- Vidimo se u sledećem roku, kolega...
.
.
.
- Majstore, ideš preko Donje Trbojevice?
P(r)odati svoj um i obrazovanje za šaku dolara...ili dve. Preći preko ličnih, moralnih, klasnih i ostalih ubeđenja i staviti se u službu onih koji ista shvataju na neki svoj izopačeni način.
Na kraju krajeva: živi li čovek od ubeđenja ili od 'leba?
U principu - jedna intelektualna prostitutka živi uzvišenim rečima zastupajući niske interese i pobude a koliko je to gorak način ishrane verovatno najbolje opisuje svedočenje čuvenog ruskog kompozitora, Dmitrija Šostakoviča, koji je u Staljinovo doba posleratnog soc-realizma bio jedan od mnogobrojnih sovjetskih umetnika koji su, primorani od strane režima i u strahu za sopstvene i živote svojih porodica, svojim delima slavili isti i njegovog krvavog lutkara. Naime, nekoliko godina posle smrti Staljina i konsekutivnog oslobođenja od tzv. "partijskih obligacija", Šostakovič je jednom prilikom izjavio: "Godinama nisam smeo ženi i deci da pogledam u oči. Ne mogu to da vam objasnim...Dolazio bih kući s posla i odlazio pravo u svoju radnu sobu. Jedan dan je došao Maksim (sin) i rekao mi da se ženi. Podigao sam pogled i shvatio da je u međuvremenu odrastao. Osećao sam se u to vreme kao kurva, samo što me pritom nisu ni plaćali..."
---------------------
- E, brate, ćeš sa mnom i Goksijem kod Marića na snimanje "Ćirilice", plaća lik 500 đunti?
- Brate, 'el ti delujem ja kao neko koga uopšte interesuje ta intelektualna prostitutka ili, fazon, imaš krucijalnih problema u percepciji?
- Ne, tebra...al mi deluješ k'o neko kome pod hitno trebaju nove gilje, pa makar i kineske, ove samo što ti nisu progovorile, raduljica...
- I to što ka'eš...
Kod našeg čoveka može sve, ali nemoj nikada da mu uvrediš rakiju koju je on pekao. Možeš mu reći kako mu 'ćera liči na komšiju, kako mu Golf dvojka baca crni dim na auspuh i da ti se čini da će uskoro na otpad, ali nemoj se zajebati da mu postaviš pitanje čime je farbao rakiju, zašto je ovako slaba i je l' turao šećer... to ti je unapred smrtna presuda. Živ iz avlije neć' izaći...
-Sine, evo ti ga ovaj tvoj... vid'! Ne zna da se parkira u rikverc, ooooo, živote švedska krpo...
-Tata, ako ne možeš da me zoveš 'ćero ili dete, bar me zovi po imenu, samo nemoj to sine... Ljubaviiiii... cmok cmok
-Ne cmači me, jeb'o te otac.... oooooo, čika Miroslave. Dobar dan. Ne videh vas, hehehehe...
-Zdravo, kurče! 'Ajd pod letnjikovac na jednu ljutu. Ja pek'o!
...kuc... 'Smo živi i zdravi!
-Jebote, što vam ovo žuta ovako? Da niste vi malo, ehhehehehe, ako me razumete...
-Sine, vid'o sam te prošlu noć kad si mi arčio 'ćeru, sklon'te se sa prozora barem, znam uveče da sednem ovde, a pravo u sobu bije pogled... dalje... video sam kad si mi zakačio kapiju ono, a pravio si se da ne znaš odakle metalik boja na kapiji... al' to mogu da prećutim. Nego, odakle ti muda, krv ti malenu jebem usta, da me pitaš je l' sam turao šta u rakiju? Ovo je domaća šljiva, doneo mi paša iz Čačka, stajala u 'rastovom buretu... ti si se sad našao pametan da me pitaš što je žućkasta? Ti si neki stručnjak? E, nećeš ga majci... 'ćero, idi odvezuj šarplaninca, a ja odoh po petometku da ga jurim niz polje... Mali, vreme kreće.... sad!
Izraz koji je sveobuhvatan. U sebi sadrži osobine koje se izražavaju u sledećim izrazima: slepac, idiot, amza, dijabola, klošar, slepac, rmza, gimli, boban ... itd.. itd. Koristimo ga kada smo izistinski razočarani postupkom neke osobe koja i n-ti put od sebe pravi ono što zovemo zakasnelim plodom burnog previranja prirode, iliti- dubarom. To je osoba koja se ponaša ko Tasmanijski đavo na metamfetaminu ili kao pomamljeni vepar u određenim situacijama. Odlikuju ga razne idiotske konstatacije i pitanja bez smisla tipa: "A koji su bili gabariti Platonovog kurca?"...
1.
Lopta do Koste Perovića, ovaj ide na drugi obruč i JoHOHOHO... au Kosto Kosto...
- Koj je bre dubar ovaj Kosta Perović, ma daj bre, pa on ne zna kolena da savije, ko da je malo pišaće kanulo kad ga je ćale pravio pa je ispao ovako defektan. Pu!
---------------------------------------
2.
Navareni prikani u automobilu vraćaju se sa izleta...- Brate Coa vidi zeca! Ajd digramo asocijacije!
- Ajd!
- Ajde Coa, ajde ti prvi!
- Evo, asocijacije su ti- iznad, rupice, magla i šaran.
- Hmmm........ (posle 5 minuta razmišljanja)... daj bre dete mu jebem, šta ti je to, nem pojma?
- Pa NEBO brate, NEBO!
- Pa dal si ti normalan dubaru jedan, jebo ti pas mater! Nebo? Oooo živote... Dobro, nema veze, ajde igramo na slovo na slovo, može?
- Može, na slovo na slovo M!
- Mačka?
- Ne.
- Maslačak?
- Ne.
- Mikrotalasna?
- Ne.
.....
- Pa šta je majku mu božiju?
- Pa ratkapna.
- Ajde teraj se... DOB brate, DOB! Dubar ostaje dubar! Ja znam da si navaren, al tolko da si se oduzeo ja stvarno ne kapiram... Šta li su one Vlajne butale u buksnu, dal prvu kapku menstruacije ili znoj iza uveta, ja ne znam, al znam da su odradile poso...
- Točak?
Pripadnici državnih službi, koji su tu kako bi gradjanima države pomogli, izašli u susret, zaštitili ih, sačuvali im život ili ih blagoslovili kada dodje poslednji njihov čas. Uniforme su upadljivog izgleda kako bismo ih svi primetili, i u zavisnosti od toga koje su im dužnosti, razlikuju se po bojama i izgledu. Nekada su svi ljudi koji nose uniforme bili poštovani i ugledni, bila je čast imati nekog u porodici koji služi svojoj zemlji, ili udati svoju ćerku za jednog takvog čoveka.
Danas medjutim, uniforme su izgubile svoj sjaj, ljudi koji ih nose izgubili su poverenje gradjana, i mada im uloge ostaju iste, gledamo na njih drugim očima:
dužnosti:
- Policajci - lica koja se staraju o bezbednosti gradjana i bore se protiv kriminala.
- Vatrogasci - ljudi koji intervenišu prilikom požara, spašavaju živote i trude se da sačuvaju imovinu.
- Doktori - ljudi koji se brinu o nama kada smo bolesni, i u zavisnosti od povrede ili bolesti bore se za naš život.
- Popovi - ljudi koji na zemlji služe Bogu, sprovode njegovu reč, krste decu i odrasle, osveštavaju kuće, olakšavaju teret na duši i mole se za naše grehe kada odlazimo u smrt.Kako ih svet vidi:
- Policajci - glupi i neobrazovani nasilnici, koji te maltretiraju za sitnice, a kada su ti potrebni nesposobni su da nešto preduzmu.
- Vatrogasci - ljudi sa dobrim platama koji gotovo nikada nisu u akciji, a kada ti se kuća i zapali, treba im sto godina da stignu i počnu da gase, i pošto ne dodju na vreme šteta bude mnogo veća.
- Doktori - zaposleni u bolnicama, nose bele mantile, korumpirani do srži, i boli ih ona stvar da te pogledaju ako im ne tutneš neke pare u džep, a ni na pića i bombonjere se ne gade.
- Popovi - lopovi! Ne rade ništa, i trude se da te odrape što više kada su krštenja, kada se sveti vodica, kada je venčanje ili u najgorem slučaju opelo. Crkve im propadaju, a kuće im se grade..Uniforma sa sobom nosi odredjenu vlast i moć, a njih mnogi zloupotrebljavaju. Postoje policajci, popovi, vatrogasci i lekari koji su dobri ljudi i svoj posao obavljaju odgovorno, ali takvi su na žalost u manjini. Zato je uniforma izgubila poverenje naroda.
Ovo nije jedna od onih definicija koja će vas pošteno sludeti i zamutiti vam pamet, jednostavno nemam dovoljno iluzije u rukavu za tako nešto. Ne mogu izvesti da se pred vašim očima slova preobrate u kamile i prikažu jedan od pustnjskih karavana ili gomilu crnih robova na čijim su plećima nicali gradovi. U mojom moći nije da razapnem vašarske šatre, naslikam pijane cigane koji živote prodaju u bescenje i decu davno zaboravljenu od svih. Ne mogu ni kao u jednoj od onih bajki sa šibicama, pred vašim očima stvoriti jedan potpuno drugačiji svet, koji će vas zaokupiti i lišiti razuma. Takođe ne bih voleo da se preterano dotičem samog filma. Na IMDb-u je ocenjen sa skromnih 6.2, dobio je gomilu negativnih kritika od ljudi koji čvrsto stoje na zemlji i ne veruju u stvari koje se ne slažu sa razumom, čak su i oni skloniji sanjarenju osporili ljubav kao dovoljan motiv za krupan svemirski haos. Jedino na šta bih voleo ukazati ovom prilikom, jeste da svetu opasno fali makar mrvica ludosti.
Čini se kao pravi trenutak da spomenem kako sam određeni deo života proveo u Parizu, gde su slikari lakim potezima četkica menjali izgled lokalnih fasada ili da sam kampovao na Himalajima gde sam u trenucima dokolice igrao šah sa usamljenim Jetijem i dosta dobro odigrao Philidorovu odbranu. Ma daleko od svega toga. Udaljene krajeve sam uglavnom viđao samo na razglednicama, ponešto naslutio iz putopisa Marka Pola ili jedne od onih slikovitih emisija. Ono što svakodnevno viđam je daleko bezbojnije od svega toga. Brakove koji opstaju po trideset ili četrdeset godina, zasnovani pretežno na navici, ljude koji se zadovoljavaju nedeljnom kupovinom namirnica i čajem koji će podeliti sa prijateljima za vikend. Ponekad dopuste sebi odlazak u pozorište, unapred se izvestivši o sadržaju predstave, jer ne trpe bilo kakav vid iznenađenja.
Ovde se zapravo radi o tome da čovek mora verovati u naizgled nemoguće stvari. Ne ozbiljno, ako poželi da bude u najmanju Velington ili recimo Kortez, jedina stvar koja ga ograničava u tome jeste on sam. Svakako da ne treba očekivati preteranu podršku okoline za tako smeo poduhvat, ali ni jedan Đordano Bruno nije nailazio na razumevanje inkvizicije u svoje vreme. Isto tako ako neko veruje u bezuslovnu ljubav, nije nužno da traži vremenske rascepe i portale, jednu od onih čarolija koje će ga odvesti u daleku prošlost i sjediniti sa izgubljenim delom njegove duše. Dovoljno je da se upusti u putovanje i ne zastaje baš često razapinjući šator.
Sada da ovo ne bi bila potpuna koještarija, valjda je red da saznate i pravi povod ovoga. Stvar je u tome da je čarolija najjednostavnija stvar. Za vreme zadnjeg bratoubilačkog rata jedan starac dnevno pešačio po šezdeset kilometara da bi svom unuku dostavljao torbu sa hranom i lekovima. Nikad ga nisam pitao je li pri tome brojao korake ili izvodio neke stvarno nezamislive stvari. Kada sam hteo da se ta misterija razreši i istera na čistac, on se pritisnut bolšeću preselio sa one strane trava. Mnogo godina kasnije sam shvatio da je bio verovatno jedan od najvećih čarobnjaka svog vremena, spasio je dečiji život.
Zato ako u nešto verujete, bilo bi pošteno da se pozdravite sa pameću, zajedljivim komentarima i jednostavno radite ono do čega vam je stalo. Jer zaboga, čarolija je u svakom od nas.
Ali jednog dana spusti gusarsku zastavi i podigne jedra tražeći drugačije blago...
Lopata i kramp ne mogu da govore, ali bi imali dosta toga da kažu. Prislonjeni uz ogradu, zaboravljeni, svjedoci su da groblje nije tako mrtvo kako se čini i da postoji zagrobni život koji ne utiče na ljude, ali ima veliki uticaj na drveće - pogotovo bukve.
Kada bi mogli da govore, sigurno bi ispričali najčudnije stvari. Groblje više nije posjećeno kao nekad, kada su klupe bile prepune svakog vikenda. Sada se napuni tek za jesenje i proljećne zadušnice i par dana u avgustu - niko ne zna zašto. Iako rijetko, groblje i dalje priča priče.
Evo jedne od njih.
PK
Blatnjavim, uzanim putićem, približavala se baba kose povijene trakom. Bila je to Šćepa, žena pokojnog Raikonena, u redovnom obilasku groblja. Iz svog cegera okačenog o reumatičnu i drhtavu ruku, izvadila je počasti. Pivu, rakiju, koks... Ali ne i kafu.
Već duže vrijeme, gotovo svakodnevno, dolazi na ovo mjesto. U ovaj hram uspomena. Najčešće sjedi na klupi sa koje tek povremeno ustane, posmatrajući groblje drskim i blentavim pogledom. Na groblju je mnogi nisu voljeli, ni sam Raikonen, njen muž jedinac. Ograda između zagrobnog i ovog svijeta činila je da se osjeća sigurno. Ali, ne i tog dana...
Uz zaglušujuću buku i gusti dim kao od baklji potekao, otvori se groblje. Iz dima izađe neko mrtvo puvalo i stavi joj ruku na rame.
- Kimi, jesi li to ti!?
- Šćepo, sunce li ti jebem, šta ćeš ovde? Dokle ćeš više da me brukaš? Morao sam da dođem sa ove strane, da te upozorim. Neću ovde više da te vidim!
- Ali, kako je to moguće...
- Mogu da komuniciram samo sa bukvama, ali ti imaš obje drvene noge, koje smo tako vješto krili, pa to ovaj razgovor čini mogućim. Nije baš puna mreža, ali malo fali. Solidan signal.
- Znam da sam obećala da ću da odem, ali me niko neće buhuhu...
- Ima da odeš, pa makar platila da te odvedu! I skidaj tu traku iz kose! Babetina, a nosi traku!
- Evo ti, ali... šta će tebi traka kad si mrtav?
- Da podvežem donju vilicu da mi ne landara, hoće da mi otpadne dok pričam. Joj, živote, težak li si! E, tako. A, sad M'RŠ ODAVDE!!!
Šćepa steže pesnice, pusti suzu niz lice i još jednom sjetno pogleda preko ramena. Zatim ode istim blatnjavim putićem kojim je i došla, kroz groblje čije priče niko neće da ispriča… Od sramote.
1) Nemoćni svedok sopstvenog ili, ređe, tuđeg bitisanja na ovoj našoj stradalničkoj planeti. 12-ti igrač na terenu života koji uz godišnju ulaznicu redovno dolazi na stadion, vodi tamo celu familiju, komšije i kolege sa posla, urla, dere se, navija...ali dole igraju ostalih 11 igrača, koje baš i ne tangira naročito gigantski "Pjano daj gol" transparent razapet preko celih jebenih tribina. Šaznam - možda ga postavljamo na pogrešnu jebenu tribinu, ko će ga znati...
2) Odgovarajući broj sportista jedne strane u rendom disciplini sportskog odmeravanja snaga kojima, pak, ova druga naprosto rastura čmar svojom dominacijom u igri. Duel odnosa snaga tipa Troicki-Đovak, Bulbulderac-Atletiko Madrid, Metalac-LA Lakers, rendom penzos-Višvanatan Anand i Poljska-Nemačka, iz 1939. godine. Kako je to jedan njanjav narod, boktemazo...
1)
- Pa, ZAŠTO, jebemmumater da mu jebem?! ZAŠTO?!?!
- Ah, kolega Petroviću, pa vi ste znali da ste ovde samo na probnom radu, zar ne......
- E, brate, znaš šta sam shvatio?
- Šta, brate...
- Brate...Mi u Srbiji - tipa, u poslednjih 100 godina - mi, fazon, uopšte i ne utičemo na naše živote. Ne znam da l' me razumeš...Ono - trudimo se mi i to, brate, ali uvek bude neko sranje pa, kao, ae srećan si što si uopšte jebeno živ. Nemi posmatrači rad, k'o oni što dežuraju kad ideš da glasaš. Ae reci kol'ko sam u pravu, tebra...
- Aha, aha, totalno delim tvoje mišljenje, tebreks...E, ae sad batali to kenjanje i drži ove rukavice. Ovaj šut se neće raščistiti sam od sebe, Sokrate...2)
- Jebote, kako ovaj Novak kara ovog Mareja, znači, pravi mu malu decu!
- Šta? "Nemo posmatranje" rad, a?
- Taj fazon. A da mu vidiš kevu samo kako se nervira na tribinama, phahaha...
- Da, jebote, koja je to drolja raspala......
- Znači, riba je lezbača, znači, 1000%!
- Korpa, a? Pa, šta si očekivao, majmune, kad joj prilaziš sa spikom "Ej, ćao, ja sam neverovatna seljačina sa fluoroscentnom majicom parisko zelene boje, 'oćeš da te karam?"...Posmatraj sad i uči, kmetino jedna novobeogradska...- Hej, ćao, izvini, je l' tebi tata neki terorista?
- Molim??
- Rek'o - da li ti je tata neki terorista?
- Kakvo je to pitanje?? Naravno da nije, budalo jedna!!
- Pa, kako si ti onda takva bomba, hehehe...
Stariji ljudi, obično iz ruralnih naselja, a za koje se pročulo širom regiona. Njihove učarobljene priče nikoga ne ostavljaju na stolici.
...stvarni likovi, istinite priče (prenete u originalu), okolina Niša, identitet u daljem tekstu biće skriven, zbog mogućih komplikacija:
I
B.P. (fudbalski trener, alkoholičar)Bila jednom igraču slava, ponapijali se i rešili da zovu trenera, B.P. i ulepšaju sebi živote.
igrač 1: Aloo B.P. 'de si! Careee!!! Ovde Miljko, sve smo se ponapijali kod Dragišu na slavu, aj upadaj!!!
(B.P. posle višeminutnog urlanja u telefon, zalupljuje slušalicu i odlazi da spava)
...Sutradan na treningu:
Dolazi B.P. i proziva Miljka:
- Ti be! Kupi si prnje i mrš odavde! Ti, be, džukelo jedna, ti be ne treniraš ovde više!
- Što tako B.P, što?
- Ma kako be što??! Zval' si me sinoć u 5 ujutru, probudio si mi ženu, decu, unuci! I još batica doš'o na trening! More mrš u pičku materinu, da te nema!
- A be B.P. odakle znaš da sam te ja zvao?
- Pa predstavio si se, konje nijedan!
- Eee, pa i Ronaldinjo mogo da te zove i da se predstavi ko ja!
- (zamišljen, tih glas) Ma... Šta ima Ronaldinjo mene da zove... A i odakle njemu moj broj!
.....................................
II
G. (lokalni meštanin, pecaroš)G. : ...eeee, teške bejaše one 90-te... Inflacija udarila, ne mož' se živi, u pičku materinu da ga jebem! Jedan dan, puko mi kurac, sednem na Apenac ćaletov, ženu turim pozad', pa pravac Švajcerska! Čul' sam, ima keš tamo! Stigomo mi u Švajcersku, lepa zemlja be, da me jebeš! Nego, man' se ti sas lepotu na onu skupoću, tražim ti ja bankomat... Nađem bankomat, golem bre ko manja kućica! E, baš ko Miletova štala! Pun s pare! Brzo, uzmem ja bankomat u jednu, ženu u drugu ruku, pa pun gas, pravac dom!
Pičim ja tako, gužva, beže ljudi, a mene milicija ganja! Pogledam, vidim da me ne mož' uvate, nastavim... Al, kurac! Navadiše se i onija helikopteri, počeše me stižu! Ja, šta ću, gde ću, nešto mora bacim, će me stignu! Razmišljam 5 minuta, pa bacim ženu, kuj gu 'ebe... More, nanče gu 'ebem, dok padala na asfalt, s krv napisala "G. VOLIM TE!!!"
Idol mladih, naročito onih koji ga znaju samo sa televizije.
Ako je za takvu mladež Arkan Bog, Legija je Đizs, Isus Hrist.
Primeri:
"Takvi junaci poput Legije, koji su spremni život da daju za Srbiju, trunu u zatvorima za nešto što je dokazano delo engleske i nemačke obaveštajne službe, dok se oni pravi kriminalci slobodno šetaju ovom zemljom. SRAMOTA!!!!!!!!!"
"on je kralj u svakoj igrici predstavljm se kao ON"
Bonus: Dijalog između skeptika i obožavatelja.
- Pozdrav svima,evosada imate i jos jednog clanaiz Bosne. Uclanio sam se samo da kazem odnosno pitam. Zar su srpske zemlje Hrvatska I Bosna, zar nije bilo dosta prijatelji moji, ubijanja i klanja za ovu ili onu stvar. Zar su neki od vas ponovno nsprmeni mijenjati udobnost stolica u kaficima za bojne linije i besumucna ubijanja u njihovo ime. Zar ubijati u ime onih koji su svoje heroje izdali. Kada je Legija stao u odbranu otadjbine, a to definitivno nisu ni Bosna a ni Hrvatska ,jer je on iz Beograda, bio je heroj,uz najveceg kriminalca gospodina Arkana, a danas trune u zatvoru.Stara izreka kaze da Revolucija jede svoju vlastitu djecu. Zelja mi je da jednom shvatite da ovdje niko nije branio nikakvu otadjbinu, nego da je po srijedi bilo ubijanje neduznih ljudi, istjerivanja ih njihovih domova a cijena te odbraneotadjbine su stotine srba, protjeranih iz svojih domova iz Bosne i Hrvatske,stotine muslimana neduznih i ubijenih samozato sto su muslimani, stotine hrvata
- Matori ne seri, nauci malo istorije pa ces znati zasto se mi tolko mrzimo. procitaj sta su ustase radili u jasenovcu pa onda nesto pricaj....Mozda neznas kakvi su srbi ali vecina bi dalo zivote za Srbiju!!!!!
ZIVELA SRBIJA!!!!!!!Energija smrti i dalje isijava...
Kada samom sebi učinite neku štetu, svojim delanjem sebe osudite na propast.
Pera: Brate, ja samo malo nagazio gas, dal sam išao 140 na sat i on me zaustavio, mamu mu bre jebem pandursku!
Laza: OK, šta si onda uradio.
Pera: A, jebi ga, brate... Rekao sam mu: Šta koj kurac mene zaustavljaš, jel vidiš koliko ludaka na putu, a ti mene našao... jel može neko piće, neka čast das padne, zemljače... i on mi napiše kaznu:(
Laza: Samom sebi si iskopao grob.
...................................
Mika: Kažem ti, rođeni, bio sam kod lekara, znaš da sam polomio ruku pre mesec dana...jao, kako me boli, seme mu kretensko, ko mu dade diplomu!
Žika: Što, šta se desilo?
Mika: Ma, pusti me u kurac... čekao sam tri sata da dođem na red, on mi samo nešto pipao ruku i stavio gips, samo to i znaju, jebem ti lekarsku sortu...al neće ga majci, skinuo bata to posle 10 dana..sve mi puca kurac da slušam doktora, ionako znaju samo da vaćare sestre i da uzimaju pare!
Žika: I što sad kukaš, kad si sam skinuo gips?
Laza: Ma šta znam da li sam dobro postupio...bolelo me ko đavo prošle nedelje, odvela me žena u hitnu pomoć, kad dežurni, neki žutokljunac, ništa ne zna, kaže da ću morati na operaciju. Posle sam išao kod doktora Živote i on mi potvdrio to. Tako da se sad pripremam za operaciju, pijem rakiju i jedem masno i boli me kurac što mi zabranili, da njih slušam ne bih smeo ni da pomirišem duvan, a kamoli da zapalim.
Žika(u sebi): Samom si sebi iskopao grob...
Snalazljivost,jer dzabe ti i dva fakulteta zavrsena ako ne mozes da zavrsis pivo posle 22.00.
Diplomac ETF na trafici oko 1.30:
-Dobro vece,jel bi mogao da dobijem jedno pivo,onako ispod zita?
Nervozna prodavacica:
-Ma bezi bre sinko,ces otkaz da dobijem zbog tebe i jedne limenke pivo od koje ce vas troje da se napije?
On: - Dobro,mi se izvinjavamo,mnogo se izvinjavamo.Diplomirani pravnik na trafici oko 1.30:
-Dobro vece,ja cu jedno pivo,a za drugara dve Lav sedmice da se osurimo
Nervozna prodavacica:
-Ma bezi bre sinko,ces otkaz da dobijem zbog tebe i i par limenki piva,stvarno nema smisla,idite u neku kafanu pa se osurite kao ljudi!
On:A da li znate da je u Novom Sadu po nalogu Ustavnog suda ukinuta odluka o zabrani prodaje alkoholnih pica posle 22.00,ja stvarno ne razumem kako u Bg ne moze...
Nervozna prodavacica: Decko,pa ti idi u Novi Sad pa stavi pivo u usta...Mangup iz kraja na trafici oko 1.30.
Mangup iz kraja:
-Good night,I want five beers,here you five hundred dinars,please.
Nervozna prodavacica:
-Pogledaj sada ovog stranca,sto bre ne ides u Evropu pa tamo pijes pivo djubre jedno,uuu,mada mogu da ga zavrnem za 60 dinara od kusura,ko ga jebe kad ne zna u koju zemlju je dosao...izvoli sine svih pet piva i uzdravlje da ih popijes,have a nice time in BGD.
Mangup iz kraja:
-Dovidenja,bilo je lepo poslovati sa Vama...
Nervozna prodavacica:
-Cekaj sinko samo sekund...uuu,jebem te zivote,sta me snadje...
Na pomolu. Označava radnju koja samo što se nije dogodila, i gotovo je izvesno da će se dogoditi u skorijoj budućnosti. Stojimo na pragu, vrata su širom otvorena, samo je potrebno zakoračiti i ući. Milimetri nas dele kao Peđu Mijatovića kobne 1998. kad iz penala pogodi prečku.
-De si bre ćale, nema te. Otkad si otišao na odmor po ceo dan si u garaži, ne izbijaš odatle. Šta si razbacao ovoliki alat po podu? Šta radiš?
-Tvoj otac je na pragu epohalnog otkrića koje će izmeniti živote ljudi iz korena. Nešto poput četvrte industrijske revolucije.
-Ajde?
-Samo se ti zafrkavaj, ali nećeš još zadugo. Predstavljam ti "TURBO SHIT ENERGY SAVER"
-Šta mi bre predstavljaš? Haha, šta je bre to? Šta si to uradio s kosilicom? Jel si ti to zavario kvačilo od mog starog juga na nju? I kakav je ovo sat i čudan otvor na njoj?
-Vidiš sine, tvoj otac je zamislio da se ova sprava instalira u podrume zgrada, naravno sa mnogo većim kapacitetom nego ova, gde će ovaj kako ti kažeš čudan otvor, biti povezan sa kanalizacionim sistemom i gde će se sve fekalije slivati u " TURBO SHIT ENERGY SAVER" i pritiskom ovog kvačila pretvarati u novi izvor energije, koji će biti povezan sa radijatorima. Tako da će se narod faktički grejati od svojih fekalija! Narod neće morati više da plaća enormne račune jebenom EPS-u, a fekalije više neće ići u Savu i Dunav i tako zagaćivati reke, tako da je korist višestruke prirode. A? Šta kažeš sine!? Nisi ovo očekivao. A!? Haha.
-Nikako... Ovome se nikako nisam nadao...
-Aaa nisi znao da u tvom ocu leži skriveni genije. Biću bogatiji od Bila Gejtsa. Šta ti je? Izgledaš mi poprilično uznemireno, gde ćeš?
-Idem začas do kuće da saopštim mami radosne vesti. Verujem da će je ovo jako zanimati. Jadna žena...
Reših da ostavim poslednji trag Srba onim narodima koji ostaše. Voleo bih da nikada niko nije imao tu nazovi - čast. Voleo bih da se makar ovo sve desilo mnogo kasnije, ali tako je - kako je.
Ja ostadoh poslednji Srbin otkad mi pre dvadesetak godina tetak stade na zaostalu neutronsku nagaznu kapislu iz grenlandskog rata... Uvuče ga ono sranje, ostaše samo gumeni vazdušni Đonovi Air Muhameda3077, retro edicija.
Ispričaću vam kako smo se obreli na Grenlandu u pokušajima da spasemo našu malu hordu od 150 preživelih Srba Trećeg svetskog rata, koji dedovi vojevaše zajedno sa celim svetom do pre dvesta godina. Koliko je rat bio uspešan za nas Srbe možete već i sami izvesti zaključak.
Vučem prst preko ekrana, a prst drhti..
Čitajući istoriju sveta, žalim što nisam živeo u nekim lepšim vremenima. Nekada je sve bilo bolje. Badava nam ovi teleporti kad samo gospoda može da ih priušti, a mi sirotinja se i dalje guramo po konzervama za tunelovanje iz pretprošlog veka.. I to na bonove, ojj živote, protraćio sam ovih sto osamdeset leta na seljakanje, bežanje od bombi i kojekakvih čuda za koja ni sam ne znam kako funkcionišu, al' žeži u pizdu materinu.. Stalno nerviranje, cimanje, obećanja - ''biće bolje''.. Da sam znao da će mi ono sokoćalo koje ti ubace u krv samo produžiti patnju ne bih nikad pristajao na to. Ljudi su bili srećniji dok su kraće živeli.
Kažu spisi da je taj Treći svetski rat počeo u Jajcu, u jednoj pekari. Ko je tu šta kome rekao, ko je koga ubio nije nikad razjašnjeno, tek ubrzo posle toga svetske sile počeše da bacaju zabranjene bombe, koje se ispostavilo da je mnogo jače nego što su mislili,... ehh da se tu stalo... Ne bi nam Zemlja sada ličila na ogrizoljak jabuke.. Nastavili su da tuku jedni po drugima dok konačno ne prestaše pre dvesta leta, uz ogromne žrtve na svim stranama fronta..
Mir je došao, ali ne onakav kakvim smo ga zamišljali i očekivali. Onde gde je život mogao da se nastavi, dolazilo je do velikih sukoba preživelih. Ja sam rođen u jeku takvih borbi u jednom ogromnom krateru koji je imao povoljnu dozu radioaktivnosti u čijem centru se obrazovalo divno prirodno jezero, a koji uz to bio opasan pojasem šumske vegetacije. ''Zemlja slobodnih'', tako smo nazvali našu oazu mira gde su bili uglavnom ljudi sa prostora ex-Balkanskog poluostrva, Arapi, Indusi, Kinezi, nešto Hrvata i nešto Srba. Ovi ostali su se ili pokinezili ili poarapili.
Za kratko vreme preživeli sa svih krajeva sveta su uspeli da se udruže, obnove sva znanja i okrenu novu, vedriju stranu istorije.
Ali ne i mi iz Zemlje slobodnih. Pre pedeset leta, nakon dugog mira, ali doduše pritajene tenzije, puklo je sve u jednoj pekari.. Ko je kome tu šta rekao, ko je koga ubio ni danas nije poznato, tek izbi građanski rat u krateru i mnogi od nas krenuše da beže i spašavaju glave...
Grenland je jedno od retkih mesta koje je preživelo udare bombi tokom Trećeg svetskog rata i jedno od retkih mesta gde je demokratski sistem bio na visokom nivou. Tamo smo krenuli da tražimo azil. Pola nas se podavi u onoj konzervi što tuneluje jer smo se zgurali više nego što je predviđeno, a kad tamo stigosmo, dočekaše nas komšije Hrvati koji su stigli ranije i počeše da nas gađaju nekim laserima, pobiše nas ko zečeve. Teško sa njima izađosmo na kraj, osta nas dvadesetak kojima dadoše azil, skloniše nas na sigurno lokalne vlasti, a od onih Hrvata ni dan danas niko nije odgovarao za zločin koji su počinili.
Godine su prošle, jedan po jedan smo odlazili, da se razmnožavamo nismo mogli jer su nas sve do jednog sterilisali. I evo, nakon silnih godina ja ostadoh poslednji da napišem poslednje slovo o Srbima. Šta reći... Šteta jebiga..
"O ukusima se ne raspravlja" - reći ovo nekom profesoru estetike, znači dobiti šut'en'guzen sa predavanja, a ako je dovoljno opičen i sa svih daljnjih u semestru. Ljudi imaju sklonost da jednodimenzionalno posmatraju ovu mudru dosetku, a ona je zapravo znatno slojevitija nego što na prvi pogled izgleda. Evo u čemu je kvaka. Estetika, uopšteno kao filozofksa disciplina, najčešće razlikuje tri kategorije "lepog":
1. ljudski lepo
2. prirodno lepo
3. umetnički lepo
Prve dve kategorije dozvoljavaju najrazličitije varijacije po pitanju ukusa, i najčešće nisu spor estetskih debata, mada postoje neki koji su i tu pokušali da cepidlače (npr. Hegel). Izbor oko tipova ljudske lepote i međupolne privlačnosti, vanile ili čokolade, jagnjećeg ili prasećeg pečenja, planine ili mora, snega ili sunca, kamenjara ili peskovite plaže... u svakodnevnom jeziku se svi takvi izbori tretiraju kao sporovi o ukusu, što je pogrešno, jer bi se tu pre moglo govoriti o afinitetima različitih ljudi, koji kao afiniteti nemaju dodirnih tačaka sa umetnošću i oko kojih je uzaludno diskutovati, ili je pak moguće koristiti termin ukus, ali sa bitnim ograničenjem u svesti da tu nema nikakvih premisa umetničkog. U takvim pitanjima ova parola "O ukusima se ne raspravlja" je itekako primenljiva, jer ako mom jeziku prija čokolada, a nečijem vanila, jedino što nam preostaje radi usklađivanja ukusa jeste transplantacija nečijeg jezika. Problem nastaje jedino oko treće kategorije - umetnički lepog - oko tog ukusa vode se svi sporovi, jer je taj ukus podložan spoljašnjim uticajima i ne zavisi isključivo od pojedinca, već se formira uticajem okoline. Ukoliko se zanemari srednjovekovni period mraka, u kome je umetnost izjednačena sa teologijom te se zbog te jednačine ne može ni govoriti o bilo kakvoj umetnosti tog perioda, od helenskog razdoblja do današnjih dana umetnost je višestruko evoluirala. U različitim epohama, ljudi su na različite načine oponašali prirodu i društvo i na različite načine izražavali svoja osećanja. Uopšte se sama svrha umetnosti drugačije shvatala. Estetičari su u želji da odvoje žito od kukolja, uspostavili određene kriterijume koje neko delo mora da zadovoljava, da bi se okitilo titulom umetnički vrednog. Sa evolucijom umetnosti, evoluirali su i kriterijumi, dok su kategorije zadržavale svoja stara imena - lepo, ružno, uzvišeno, blisko, sjajno, blistavo, šokantno, stil, sadržaj, forma, kič, šund... Estetičke rasprave su se oduvek vodile u kontemporarnom okviru, tj. nastojalo se utvrditi koji je ukus u sadašnjosti estetski prihvatljiv i kojom ga od kategorija treba odlikovati, i nasuprot njemu koji je ukus neprihvatljiv i kojom ga pogrdnom kategorijom treba obeležiti. Estetičari se uglavnom slažu da dela koja su zbog svojih "nesumnjivih kvaliteta" preživela sud vremena i postala "klasici" određene vrste umetnosti, nisu podložna raspravama o ukusu. Ako i sami razmislite o tome, kada neko kaže da voli Dostojevskog, a vi mu odvratite da vam je Balzak omiljeni, apsurdno je da jedno drugom opovrgavate ukus, jer oba pisca su kolosi književnosti i sveukupnog ljudskog duha. Medjutim ukoliko kažete da vam je Dostojevski drag, a neko favorizuje Paola Koelja o kome vreme još uvek nije sudilo a kritičari ga pride osporavaju, onda može doći i do hvatanja za gušu, jer su za koeljovca egzistencijalistički argumenti možda i previše apstraktni. Takođe je bitno napomenuti da različiti umetnici aficiraju različite individue na različit način. Nekog će Petrarka raznežiti, nekog će Kafka užasnuti, ali umetnička vrednost i jednog i drugog doživljaja je neprocenljivo vredna. Estetski problem se stalno produbljuje, jer se rađaju novi vidovi umetničkog izraza; spektar je sve širi, a ukusi sve različitiji. U književnosti, klasičnoj muzici, slikarstvu i njima sličnim vrstama umetnosti kriterijumi su dugo i fino brušeni, tako da je lakše kategorisati novonastala dela. Međutim, u umetnostima koje nemaju tako snažna sidrišta u istoriji, kao npr. u filmu ili popularnoj muzici luči se karakteristična kategorija mejnstrim, koja obuhvata sve ono što je masovno prihvaćeno i često bezukusno, jer masa nikada nije posedovala ključ ukusa, tako da estetičari, a zašto da ne i obični ljudi sa istančanim ukusom, mejnstrim kulturu odbijaju da svrstaju u umetnost. Uporedite Rodžera Votersa i Džastina Timberlejka, ili Milana Mladenovića i Momčila Bajagića, i saznaćete da li imate ukusa, ili pak nećete saznati da li imate ukusa, jer to ipak zavisi od toga da li imate ukusa i na koji ste ga način gradili. Izolovano, svašta može biti „ukusno“ ali umetnički ukus se meri komparacijom. Ukus se upravo gradi, stiče vaspitanjem i obrazovanjem, podrobnim upoređivanjem i razmišljanjem. Sve u svemu, o umetničkom ukusu je itekako potrebno raspravljati, jer kvalitetna umetnost itekako može uticati na naše živote, čak otkriti nam ponešto novo o svetu u kome živimo i na potpuno nov i originalan način iskazati neka univerzalna osećanja. Verujem da sam dosadio i bogu ovim tekstom, ali šta ću, pogodila me defka....
Mozda bolje receno "zakon opstanka na drustvenim mrezama" ili "zakoni uklapanja u masu na drustvenim mrezama".
Drustvene mreze kao sto su FB,Myspace funkcionisu po nekim zakonima koje su (ne)svesno kreirali njihovi korisnici.
Postoji zakon za sve!Samo je pitanje koliko je neko strucan poznavalac i koliko zakona poznaje.Najiskusniji clanovi znaju sve zakone(oni su ih i izmislili) i svih se pridzavaju.Kod najiskusnijih clanova primecene su razne zdravstvene tegobe.
Zakon postojanja:Ako namas slike/video ili barem "belesku" o nekom dogadjaju uploadovane on se nije ni dogodio!To podrazumeva i ne pojavljivanje na tudjim slikama ili videu.
Osoba 1:E brate da vidis zuraje kod Caneta u subotu!
Osoba 2:Od subote ima 5 dana,nemas slike sa zurke,znaci nisi ni bio tamo!E onda ne seri da znas kako je bilo.
Osoba 1:Ma kako ti znas da ja nisam bio tamo kad ja tebe nisam nigde video?!
Osoba 2:Lepo gledao sam sve slike za zurke ni na jednoj te nema!Zakon chat-a:Ako se ne dopisujes sa drugovima i drugaricama to se tumaci kao prestanak druzenja ili poznanstva.
Osoba 1:Mira se posvadjala sa mnom.Kurva.
Osoba 2:Zasto?
Osoba 1:Ne znam,ali nije se dopisivala sa mnom vec 3 dana na fejsu...Zakon imenovanja albuma i tagovanja osoba:Imena albuma i videa moraju biti sto nemastovitija i po pravilu samo jedna rec sme imati veze sa sadrzinom albuma ili videa.Pri tagovanju osoba obavezno ostaviti neki komentar koji ce samo clanovi grupe koju slika prikazuje biti u stanju da razumeju.
Zakon igara na drustvenim mrezama(jedan od najjednostavnijih):Igraj sto vise igara i budi sto bolji,sve sto mozes "podeli" sa drugima.
Zakon veza:Za osobe koje objavljuju da su u vezi ne vaze zakoni porodicnog prava.Incest je vise nego cesta pojava.
Zakljucak studije:Clanovi istrazivackog tima sa zaljenjem obavestavaju da nisu bili u stanju da nastave istrazivanja usled psihickih poremecaja.Zakona ima jos,ali istrazivaci nisu stigli da se sa svima upoznaju.
Usled nepostovanj gore navedenih zakona autor teksta je primoran da obrise profil na Facebook-u. Zdravo zivote!
