Dobro je poznato da su Spartanci svakog likvidirali ko je nesposoban da bude ratnik. Pa odatle proizilazi ovaj izraz, kad želimo da naglasimo da neka cura čuva svoj mrak kao oči u glavi.
- Brate, uspeo sam!
- Šta?
- Da smuvam Katicu!
- Onu koja se treći put upisuje na kurs za štrikanje?
- Pa, ovaj, vidi ovako...
- Ona koja je imala posttraumatski stresni sindrom kad je pred njom Žika-sabljarka isukao mačetu?
- Dobro, brate, zar uvek moraš da hejtuješ?!
- Samo iznosim činjenice...
- Pa bato, ona se od tad oporavila, rekla mi je da želi nešto više...
- Ej, znaš šta?! Dobićeš ti od nje pičku k'o Spartanac invalidsku penziju! Ostavi je neka štrika portiklice za pudlice, idemo kod mene, eno moja žena štrika nakurnjak! Žena za primer!
Psihofizičko stanje koje se ogleda u straobalnoj sjebanosti tela & duha, nerealnoj netoleranciji na tuđe postojanje i natočovečanskoj snazi.
- Izvini, je l' slobodna ova stol...
- Šta je bilo bre?!
- Ništa, izvini, samo rekoh da uzm...
- Šta da uzmeš brate, šta 'oćeš, je l' ne vidiš da sam skenjan?! (u pozadini Toma Zdravković: Dotak'o sam dno života) Ona me je ostavila, zbog vina me napustilaaa!
- Ovo je dotak'o sam dno živ...
- Odjebi da te ne polomim k'o valkira kurac!
- AU, EEZVEENEE BRATE!- Šta je ovom šabanu?
- Manijačna depresija. Uz to nosi rozle šulju, Boss kaiš i tri kile alki na sebi. Ne mogu da rizikujem neku frakturu intelektualnim razgovorom, tako da, čučaću ovde pored vas.
Test licnosti je psiho-test na osnovu kojeg se moze doci do rezultata koji govore o karaktetrnim osobinama testiranih osoba. Da biste saznali svoje karakterne osobine, kao pomoc moze vam posluziti sledeci test licnosti:
Vi ste ziljavi:
Kada wam u owom textu nishta nije chudno. Chak shta wishe, i swidja wam se.Vi mrzite sve ziljavo:
Kada was nerwira owaj textVi ste alkoholicar:
Kada Kada ovde ovde sve sve vidite vidite duplo. duplo.Vi ste paranoik:
Kada znate da se ova defka odnosi upravo na vasVi ste paranoicni kriminalac:
Kada citate ovu defku i iz nje saznate da ste provaljeni. Provaljen si, priznaj sveVi ste sizofrenicar:
Kada znate da se ovaj tekst odnosi upravo na vas, a na vas neVas je Bog poslao da spasite svet:
Kada citate ovaj tekst i znate da je rec o vama, ali necete da se odate.Vi ste skeptik:
Ako sumnjate u to da je ovaj deo teksta 100% tacan.Vi ste coravi:
Ako ne vidite ovaj tekst.Vi ste narkoman:
Kada priblizite nos monitoru da usmrkate ovo: ▒▒▒▒▒▒▒ ▒▒▒▒▒▒▒▒. ne ustrucavajte se, sveza robaVi ste kladionicar:
Ako odete sada u klacionicu, i kladite se da je veci broj ziljavih od alkoholicara.Vi zivite u pecini:
Ako ako ako ako...... osecate osecate osecate osecate...... nostalgiju nostalgiju nostalgiju nostalgiju...... dok dok dok dok.......... citate citate citate citate....... ovaj ovaj ovaj ovaj....... tekst tekst tekst tekst.......Vi ste mucavac:
Ka-ka-ka-ka-da va-va-va-m ov-ov-ov-ov-de sve iz-iz-iz-iz-gle-gle-gle-da-da-da no-no-no-rma-ma-ma-lno.Vi ste disleksicar:
normalno. Kada deluje tekst ovaj vamVi imate Turetov sindrom:
Kada kurac, picka, vam dupe, picka, sisa, se svidja sisa, dupe, ovaj tekst. KuracVi ste perfekcionista:
Kada vam se ne svidja sto ovaj tekst nije stigao do kraja redaVi ste skrtica:
Kada vam se ne svidja to sto ovaj tekst staje u dva reda, a ladno je mogao da stane u jedan, i to bez ikakvih problemaVi ste hejter:
Ako date minus na ovu defkuVi ste humani:
Ako date plus na ovu defkuVi ste emo:
Ako vas rastuzi kada vidite koliko minuseva ima ova definicijaVi ste Betmen:
˙ʇsʞǝʇ ɾɐʌo ǝʇɐʇıɔoɹd ɐp ɯǝlqoɹd ǝɾıu ɯɐʌ oʞɐVi ste umetnik:
AkO znAtE dA Od oBicNoG teXta NapRavitE NeoBicaNVi ste glupi:
Ako niste zapamtili barem jednu od ovih stavkiVi ste streber:
Ako ste napamet naucili sve prethodne stavkeVi ste kolekcionar:
Ako ste ovu definiciju stavili u omiljene, da je ne biste pamtiliVi ste ograniceni:
Ako niste nista od prethodnogVi ste geek:
Ako ste otkazali sastanak sa curom da biste procitali ovu definiciju.Vi ste nezaposleni:
Ako imate vremena da procitate sve ovoVi ste nolajfer:
Ako citate i ovaj red, mrzi vas da idete i posao da nadjete.Vi ste ludi:
Ako ste procitali sve ovo do kraja.
Nakon određenog vremena odustati od objašnjavanja nekih stvari ženskom insanu pa je pustiš da radi i misli kako bolje zna.
- Slušaj me pažljivo ženska glavo NE MOŽEŠ STAVITI CRVENE GAĆE SA MOJIM KOŠULJAMA DA SE PERU ZAJEDNO!! Stoti put ti govorim krutipoljubim!
- Ali šta fali, roza boja je sad u modi.
- JEBALA TE MODA! Svi na poslu misle da sam derpe!
- Ali Keri iz Seks i Grad-a kaže da je to sad hit!
- Nabijem i tebe i Keri i Seks i Grad i jebenog producenta na onu stvar jesčula!
- Nemoj da se ljutiš ljubavi, evo pupušiću ti.
- Dobro kuma, de kako ti bolje znaš drugi put ću sam prati veš.
Postoji nekoliko koraka koje vecina kompjuterskih (ne)znalaca primenjuje:
1. histericno mlataranje misem,
iako ne postoji nijedan razuman dokaz da bi gore navedena radnja mogla da ima ikakvog uticaja, "znalac" smatra da ce to mnogo da ubrza resavanje problema.
2. X u gornjem desnom uglu(blagosloven bio),
ako nesto ne vidis nije se ni desilo (sindrom nojeve glave),
3.Alt + F4 ,
ako iksic nije upalio, prvo jos malo histericno mlataramo misem, pa onda pritisnemo spasonosne tastere ALT i F4, koji lece rak , a kamoli kompjuterski problemcic.
4.Reset-dugme,
ako Alt+F4 ne pali, onda je prema shvatanjima kompjuterkog znalca to zaista veliki problem, pa bi trebao resetovati komp u nadi da ce svi kvarovi nestati ko rukom odneseni.
5.Power on taster,
nemogucnost resetovanja kompjutera stvara neobuzdanu paniku i samo jedno pada na pamet"ma , "Iskljucicu ga rucno,sta moze da se desi!". Secanje na nastavnika informatike iz V osnovne koji govori da se racunar nikako ne smeje tako iskljuciti biva odlucno potisnuto.
6.Uticnica, zasto da ne?,
Komp je i dalje blokiran , gutamo pluvacku, zabranjene misli ponovo naviru "Uradi nesto pametno, uradi nesto pametno,uradi nesto pametno..... uradi bilo sta.... uradi nesto glupo, samo uradi nesto! Uticnica, o moj Boze , hocu , necu, hocu, necu, HOCU, HOCU, HOCU....
7.Telefonski poziv,
kada smo uveliko zeznuli stvar, zovemo ortaka koji se malo bolje razume u kompjutere nego mi:
"Hej, cao Mario, nismo se culi dugo, pa da vidim sta ima kod tebe?
"Ae... sta ti treba , da ne duzimo stvar..."
"Pa, ovako, dok sam pravio seminar za faks(?) , odjednom je bez ikakvog razloga se ugasio komp i vise nece da se upali, ne znam sta radim...
"Pa , sigurno je nesto pisalo.."
"Ae...........pa............mozda jest..."
"Sta?"
"DO YOU WANT TO DESTROY YOUR COMPUTER?"
"I..."
"Sta i....?"
"Pa, sta si ti odgovorio"
"Ne secam se najbolje....mozda....YES."
"Idiote"
" A, da probam desni klik + Refresh?"
tu, tu , tu , tu....
Otkad je televizijski marketing glavni razlog zašto ljudi sa iole normalnim primanjima uzimaju NIVEA, a ne TAN TAN sapun, od tad postoje valkire koje neumoljivom lepotom zasenjuju zdrav razum kupaca i čine proizvod koji reklamiraju dijamantskim namazom koji vašu kožu čini mekom glatkom i rastegljivom. (Da ne pominjem podmlađujući efekat. Postajete 10 godina mlađi, minimum) Isto važi i za pudere, i maskare koje čine trepavice 20cm dužim i dva cola debljim.
Devojke koje reklamiraju takve proizvode, svojom lepotom ostavljaju trag u našoj podsvesti.
Za reklamiranje sapuna i krema za ruke, obično su tu prelepe šveđanke, sa zavodljivim pegicama na nosu, plavom kosom i belim zubima, ali ravne kao daske.
Prosto, šteta bi bila da reklamiraju kupke.
Zato su tu tamnopute ribeštine koje kao da su upravo izašle iz nekog latino-pornića. Mešaju svojom hibridnom guzom vešto prikrivajući dojke dok im se pena NIVEA sapunice sliva niz intimnu zonu.
Pudere, maskare, senke, lakove i ostalo reklamiraju obično devojke koje imaju po jednu dobru osobinu od obe gore spomenute grupe. Od šveđanki su uzele lepotu facijalne ekspresije, a od latino-ribeština neverovatan donji deo leđa i grudne obline. Sve u svemu, ribe ipo. Pale masu svojim pokretima, i imaju taj vatreni pogled dok nanose šminku. Jednostavno, san svakog muškarca.
Deo kozmetike koji ne bi hteo da komentarišem, ali moram zbog naslova je i preparat Dr. Milojevića i sl.
Takve preparate, kreme, gelove i ostala mazala reklamiraju ne tako zgodne i lepe žene, ali one svojom mudrošću koje su sticale godinama, šarmom i humorom, uspevaju da pridobiju fanove, kupce, pa čak i prosce. Eto!
pr. 1.
Možda je rođena sa tim, a možda je to mejblin!
(vatreni pogled, pali masu, gotovo, derilijum, trči se u market)_________________________________________________________________________
pr. 2.- Ja sam moga unuka spasl'a, a sad sam ga i oženl'a!
- Da ovog praperata nema, ovo slatko sad ne bi bilo na ovom stolu!
(smeh, pročulo se, trči cela ulica u market)
Klasičan početak rečenice kojom želite da objasnite da vam se nešto često događa, prostim stavljanjem tog događaja na kraju iste.
- Halo.
- Dobar dan. Zovemo vas iz Rajfajzen banke. Vaš dug je sada četrdesetpet hiljada dinara. Kada planirate neku uplatu?
- Gospođo, kada bih imao dinar za svaki put kada me vi pozovete, imao bih da vam vratim taj dug i od ostatka para da kupim konopac da se obesim, pošto ne bih imao da vratim Komercijalnoj banci pare, a zovu me duplo više od vas.
------------------------------------------------------------------------
- Gospođo Bekvalac, može li jedno pitanje samo?
- Naravno, izvolite.
- Po gradu se šuška da postoji cenovnik seksualnih usluga javnih ličnosti i da ste i vi na njemu? Šta imate da izjavite o tome?
- Eh, kada bi imala dinar za svaku takvu vest u novinama, ne bi ni morala da se kurvam.
- Mislite ne bi morali da pevate.
- Mislim.
Ono što čujemo pre nego što samouvereni sagovornik usere motku.
Kraj termina u balonu, poslednji minut tekme. Slobodnjak koji je ujedno i poslednja šansa za pobedu.
Pera: Au. Ovo mora da bude direktan šut. Ja bogami ne smem.
Laza: Ja ću...
Mika: Jesi... ovaj, siguran?
Laza: U mene sumnjaš, pizda ti materina!? Ova ide u gornji desni!
Pera: Pa... ionako nemamo više šta da izgubimo. Hajde, šukni im!:DUM!:
Beogradska hronika
Voditeljka: Gospođo Macura, kakav se to incident dogodio u balonu na Košutnjaku?
Nada Macura: Nažalost, jednom mladom amaterskom sportisti danas smo morali hirurški da odstranimo genitalije, pošto je zadobio teške telesne povrede. Naime, on je stajao u takozvanom živom zidu, kada...
Brz i relativno pouzdan psiho test ličnosti vozača.
Uglavnom je reč o osobama muškog pola koje se mogu razvrstati u sledeće 3 grupe:
1. od 18 do 23 god. - tek je počeo da vozi, neiživljen, buntovan, želi da skrene paznju na sebe, potajno se nada da će sto više pica navlažiti na izbor njegove jebačke muzike, o karijeri/faxu ne stiže da razmišlja, jer mu je pičetina preokupirala mozak.
2. od 23 do 28 god. - ove osobe se mogu svrstati u 2 kategorije:
a) retko pušta preglasnu muziku (za svoju dušu), prerastao je trip promeniću svet i počeo da menja sebe, radi ili je pri kraju školovanja.
b) redovno pušta preglasnu muziku - nije odmakao od stavke jedan, petar pan sindrom, attention whore.3. od 28 pa nadalje - mali mi je, ali imam veliki zvučnik.
H1N1 je obični, bedni pokušaj (koji je skoro uspeo, ne zato što je pokušaj dobar, nego što se narod prima k'o saučešće) velikih farmaceutskih firmi da uvale naivnom narodu svoje jebene otrove, da ih nazovu "vakcinama", i uzmu pet eura po dozi. Propratne pojave su, između ostalog, to što sada postoji još jedno sredstvo manipulacije širokim narodnim masama (kao da ih već nema i previše) i to što je skrenut fokus sa svetske ekonomske krize (još jedna prevara, ali o njoj ćemo kasnije).
Naime, od običnog, sezonskog gripa SVAKE GODINE umre od 250.000 do 500.000 ljudi. Pa ništa. U Srbiji umru jedan srčani bolesnik i dva šećeraša, i odma' svi nabiju jebene epidemiološke maske na nos. Koliko ljudi godišnje umre od raka? A od AIDS-a? Pa nikom ništa! Samo prave paniku...
A tek one "vakcine"... Ne mogu da verujem da postoje ljudi koji će da pristanu da budu ušpricani materijom koju je proizvela ista laboratorija ("Bakster") koja je, do pre nekoliko godina, proizvodila antraks. I još će platiti pet eura za to...
Shvatite, "vakcina" vas ne može zaštititi od "gripa" iz dva prosta razloga: to nije vakcina, a i grip ne postoji. Oni će od tog špricanja dobiti lovu, a vi Giljem - Bareov sindrom.
Uključimo i drugu mogućnost (da ne kažete da sam subjektivan):
Recimo, H1N1 postoji. Recimo. Ne bojte se ničega (ako niste astmatičar, šećeraš ili imate srčanih problema). Za vaše dobro, ne vakcinišite se i ne stavljajte epidemiološke maske. Citiraću jednog pametnog čoveka:
"Ja lepo uznem rakiju, čvarci i beli luka, i ne bojim se gripa."
Normalno da Meksikanci i Amerikanci otežu papke, kad ni 'leba ne jedu.
Pogotovo se ne bojte da ćete umreti. Svi ćemo jednog dana. Bitno je kako i zbog čega (ili za koga).
Da zaključim polako: Oterasmo sa ovih prostora i Turke i Švabe (i to Švabe dvaputa) a sada će te iste Švabe da me verglaju u zdrav mozak tako što će da mi prodaju fore o nekom "gripu", i što je još gore, da mi prodaju "vakcinu" protiv toga. E pa neće. Bar meni neće.
NE DAJTE DA VAS LAŽU, RECITE "NE" MASKAMA I "VAKCINAMA", I UŽIVAJTE U ŽIVOTU!!!
Mora koja dolazi posle prve bračne noći
Tek ste se probudili u krmeljivo jutro, bazdite na alkohol i jeftine tetkinske parfeme, od seksa nije bilo ni pomisli jer ste bili preumorni i za život, voljena osoba vam kuva prvu kafu u zajedničkom životu, a sve to prekida- zvono na vratima. Unutra nahrupi gomila tvojih, a i njenih rođaka ( dolaze uz potpis kod matičara, gratis)koji zauzimaju celokupnu teritoriju tvog malog iznajmljenog stana u koji si pobegao kako ne bi imao posla sa istim. Dok gledaju slike sa svadbe, ispijaju kafe, nazdravljaju i namiguju u tvom pravcu pokazujući gestovima kako je sad vreme da i porod imate, i tebe i tvoju suprugu lagano, ali sigurno, potiskuju u pravcu terase gde ćete konačno i završiti proklinjući na jutarnjem mrazu i samu ideju da dugogodišnju vezu " ozvaničite". Nevolja je što se sindrom PBJ ( prvog bračnog jutra) zna često proširiti i na celu nedelju jer se uvek sretne neki veselnik koji je "slučajno" nabasao na vaša vrata vraćajući se sa pijace, pa da vidi:" Rade li mladenci šta?"
Veoma staro i trulo mesto, u odnosu na diskoteku.
Neki stariji proizvod srpskog paba, zamena za kartu su zvonarice. Znači, oabezne su.
Uz zvonarce je išla frizura Slavko Štimac, u mlađim danima, ili eventualno Beban iz porodičnog blaga, kad je provalio desansku.
Od pića nije bio neki asortiman. Domaća proizvodnja uglavnom.
Sad ono najvažnije - đuskanje. Fazon, sindrom Bane Bumbar dok ga je Miki Rubiroza podučavao. Dakle, peškir oko struka, i gasiš pljugu levom nogom.
Poslednja polovina februara. Period dualne prirode: po trajanju, to je proces, po intenzitetu, to je impuls.
Kada pretproleće dune u rog, svaki Eduard Sam koji drži do svog štapa i cilindra otpočne svoju borbu protiv sata, gravitacije, moderne filozofije, starih religija, pravilne ishrane, gradskog prevoza, preuskih ivičnjaka, pretesnih cipela, telefonskih razgovora, sparivanja boja...
U ovakvo delikatnom periodu, ljudi često (Nisam završio! ...nošenja kišobrana, kafe sa šećerom, potpisivanja pisama, brojanja novčanica, rasipanja reči, lažnih obećanja, izdavanja računa, dobrobita zajednice, plaćanja poreza, nacionalnog identiteta, Rui Lopeza, četrnaestog februara kao zakazanog termina seče ruža, poimanja surovosti realnosti, mirenja sa socijalnim istinama, iskazivanja političkih opredeljenja i uopšte posedovanja istih, prljavih stakala, plačnih nimbostratusa, unapred odredjenih destinacija ma i najkraćih putovanja)
...
(.)
...upadaju samom sebi u reč.
Osobe se dele na one koje ne vole novembar i na one koje mrze februar (i na sve one ostale koje sve to ne zanima, dobro, prihvatam, ali dajmo malo širine). Pred novembrom čak i sat šteluje kazaljke da lakše izadje na kraj sa njim. Leto je daleko iza, a novo nije na vidiku. Samo zima koja dolazi, i misli kao "Samo da se preživi, pregrmi, prebrodi, da se stigne do proleća, pa ćemo se prebrojavati. I, mili, vidi nemoj da si sam zimi. Nije to za zajebanciju." Uporedo sa tom pomisli, ljudima koji ne vole novembar javi se san o proleću, koji postaje sve življi kako vreme odmiče.
Osobe koje mrze februar (tačnije, njegovu poslednju polovinu) su redje, ili se to samo tako čini. One ravnodušno pregaze novembar. Njih ni zima ne pogadja previše. Zima je tmurna i hladna pa se manje zamera kad su i ljudi takvi. Oni imaju lek za zimu, ali ta februarska pomisao na proleće koje će neminovno doći, i to veoma brzo, unese nemir u njihove uske vene.
Pretproleće širi pore na još uvek promrzloj koži. Kao kostobolja pred oluju, pretprolećna ludost najavljuje ničim zasluženo novo proleće. Javlja se kod onih koji nikad nisu preboleli prihvatanje uslova korištenja slobode. Pretproleće podseti svog vesnika da je on jednog davnog proleća srce nosio na dlanu, a sada ga čuva u džepu. Sada vodi poslove, pravi planove, prelazi ulicu na pešačkom prelazu. Našao je svoju sreću. Ustvari, dve. Ček, tri. Da, tri brbljive sreće. Ali za to je morao da plati ćutanjem.
Pretprolećni sindrom se lako uoči, ali mu se ne pridaje veliki značaj. To je samo blago samoregulativno ludilo: tiha depresija i tinjajuća anksioznost. Iz daljine uopšte ne izgleda kao godišnji trzaj ribe na udici, koju, nesvesnu svoje pozicije, neka duga nit neumitno vuče ka suvom.
Dok sam prelazio ulicu, pažnju mi je privukao čovek se zaboravio pred semaforom. Trubili su krvoloci iza njega, kao da je on tu nešto kriv. Tek neki minut pre toga, radnica u apoteci je ustala sa radnog mesta i zvanično objavila da je kasa zatvorena. Zaključala je radnju i otišla, poklonivši mi pre toga lek protiv kašlja po koji me je supruga poslala. Nju zatičem ispred zgrade na biciklu. Nije na poslu jer je bolesna, ali zaštno nije ni u krevetu. Draga? Kaže da joj ne smetam sad, šalje mi poljubac. Taj ožiljak na kolenu je iz vremena bežanja iz škole sa dečakom koji se zvao Miloš, ili Milko, ne sećam se tačno, uvek je tu priču prekidala na pola i menjala detalje. Verovatno zaboravlja. Svakako, uplela joj se bila noga u lanac ili tako nešto... Gore u stanu, deda sedi u fotelji i gleda Zvezdu. Nikad veću suzu nisam video. Deda? A da mi pričaš opet ono kad ste išli u London? Ćuti deda... Tetak u kupatilu prebacuje razdeljak u levu stranu. Ovo već ne sluti na dobro.
- Tečo, opet ti? Pa šta tetki da kažem čoveče?
- Kaži šta hoćeš. Idem i tačka.
- A šta ćeš kad te nesudjena bude pitala znaš li koliko je prošlo?
- Šta koliko je prošlo, neka je prošlo. Znam koliko je prošlo. Deset proleća je prošlo. Da, u prolećima brojim. Ko ti to? Muž, a? Već muž? A šta si govorila onda, šta? Ček, šta sam ja govorio? Jesam, neka sam, ništa ne bih ni promenio. Sve i dalje mislim. To je jedino što sam ikad rekao a za čim ne žalim, iako me sad boli kao cela šuplja gornja vilica. Neka je prošlo! Znam da je prošlo... Znam jer za mene nije. Kad te proleće mimoidje, ništa ni ne teče. To je ništa, tih deset godina. To je deset puta nula. Ovo je moje mesto, jedino ovde mogu da budem i ja se ne mičem odavde. Ne, ne znam kako se to zove u psihijatriji. Znam koliko je prošlo! Eto tako ću da joj kažem.
- I tvoja je?
- Već je ona moja, neznalice! I ja to ne zovem tako.
- Nego kako zoveš?
- ...
- I ti ćutiš, a?
- ...
- A da mi učiniš nešto?
- Idem.
- Dobro, ideš, ali da odložiš to za par dana, za mart recimo, kad otopli još malo, dodje pravo proleće, a? Nije mart daleko. Čekao si deset god... proleća, možeš još deset dana? Čisto da staneš na loptu i da uradiš kako valja.
- Misliš?
- Sto posto, videćeš. A i deda se napio, moramo da ga odnesemo u krevet. Eno ga u fotelji, opet sanja kako potpisuje za Zvezdu umesto da ide u Nemačku..
Žene koje nijesu porijeklom iz SAD su prema mišljenju eksperata iz Holivuda u većini slučajeva sušta suprotnost uglavnom poštenim, kulturnim i mirnim Amerikankama.
U zavisnosti iz kojeg kraja svijeta dolaze, bave se različitim aktivnostima (obično zakonski kažnjivim), pa su tako stanovnice Afrike i Južne Amerike obično članice terorističkih organizacija, žene porijeklom iz istočne Evrope su špijuni i/ili prostituke a žene sa dalekog istoka su plaćene ubice koje često boluju od "sindroma nedodirljivosti". Takođe, ako je vjerovati onome što se da vidjeti iz američkih filmova, stanovnici bliskog istoka se vegetativno razmnožavaju jer na tim prostorima ne postoje osobe ženskog pola.
Ono što je zajedničko za sve njih, bez obzira iz kog kraja svijeta dolaze jeste da su najčešće zgodne, hladnokrvne, hoćne, da posjeduju bar osnovno znanje o upotrebi vatrenog oružja i da gaje ogromnu ljubav prema materijalnim dobrima (da ne kažem da su sponzoruše).
Naravno, kao i svi likovi u Američkim filmovima (osim stanovnika bliskog istoka) pričaju engleski ali uglavnom sa lošim i često grubim akcentom, što prema mišljenju holivudskih stručnjaka zvuči vrlo seksi.
Ukoliko se pojavljuju u nekoj vrućoj sceni, dominantne su, sklone mazohizmu i preferiraju jahačku pozu u seksu a to naročito odgovara nama gledaocima koji na taj način ako su se raskomotile možemo da uživamo u njihovom nerijetko bujnom poprsju.
Uakcionim scenama obično su obučene vrlo provokativno za date uslove. Ruskinje i Azijatkinje u obično biraju jako uske komplete u sado mazo fazonu, dok stanovnice Afrike i Južne Amerike oblače odjeću koja više otkriva nego što pokriva. Usput da napomenem da fizičke obračune sa muškarcima završavaju vrlo lako udarcem potkoljenice ili vrha cipele u testise.
Naravno, sve ovo ne znači da i žene iz Amerike ne mogu biti alfa ženke ali ipak tu ulogu najčešće preuzimaju pripadnice ljepšeg pola iz nekog drugog kraja svijeta.
na snimanju, nakon scene obračuna sa velikim brojem protivnika
A: E sad je ti baciš na taj sto i razvališ je od tutikida, da prosti ovaj mali što nosa okolo onu klapu. Jeste spremni?
B i C: Da!
A: Akcija!
--------------------------------------------------------------
B: Oh, dođi 'vamo Katarina, neka gori cijela nuklearna elektrana, moram te imati.
C: na lošem ruskom akcentu Ah, komandante Džekson, odvali me!
B: baca je na sto i kreće da joj otkopčava komplet ŠKK?! Šta si sva tako znojava?! Pih! Šta je ovo koji kurac?! Sijeci jebo te.
C: Pa kako da se ne preznojim u ovom sado-mazo plastičnom čudu na četrdeset stepeni?!
Od pradavnih vremena u našem(dizvine komad1974) narodu bili su primetni izrazit osećaj za ostavljanjem traga u društvu i želja za slavom, poznat još i kao Manekenka da budem sindrom. Kada se to ukomponuje sa vekovnim srpskim idealom – ’lebom bez motike – dobija se ova na svakom koraku prisutna pojava.
Elem, kako je za prosečnog srpskog mladića(ili, u ponekim tužnijim slučajevima, tigritzu) previše naporno da primenjuje formalno upoznavanje sa svakom jedinkom koju želi da obavesti o svojoj malenkosti, on pribegava krajnje jednostavnom rešenju za koje su potrebni samo flomaster i tuđa fasada/ograda/školska klupa/kabina na bazenu i sl. Šta to čujem? To je tvoja fasada? E pa jbg dečko, ona će bar do sledećeg krečenja nositi ime ili nadimak, a možda čak i kraj grada rendom klinca koji je odlučio da je tvoja zgrada u najširem vidokrugu opštenarodnih masa koje bi se informisale o njegovoj kuloći. Neko će možda pomisliti da je tu kraj, da je namera izvršena i da je ambiciozno srce izgrednika ispunjeno samopouzdanjem i zadovoljstvom, ali u većini slučajeva će se ispostaviti da je, što bi rekli braća Hrvati, u krivu, i da se isti natpis šepuri na još dvadesetak mesta u krugu od 100 metara.
Kako je vreme prolazilo, autori su pronalazili sve kreativnija mesta sa kojih bi se njihovo ime smešilo prolaznicima, pa su sa pisanja markerom po klupi za dežurne učenike prešli na ogromne grafite po vozovima, krovovima ili nasipima, a onim kojima to nije bilo dovoljno koristili su svaku priliku da se na ekskurzijama ili proputovanjima potpišu na zid nekog nesrećnog Atile ili Dimitriosa. Počeli su, takođe, da se vode prvi ratovi potpisivača: škrabanje tuđih poruka i ostavljanje potpisa ''egzekutora'' ispod, na još veću žalost vlasnika mučenog zida.
To, pak, nije jedino čemu su ulični pisci vični, jer su, gonjeni željom za grupnom pripadnošću(a verovatno i bejzbolkom u ruci vođe huligana, prim. aut.) na zidovima počeli da se pojavljuju i murali sa imenima raznih navijačkih grupa i prijateljskim porukama poput ''BEZ MILOSTI''. Tu počinje pravi gang war između navijačkih frakcija, i kontragrafiteri postaju avangardni Stefani Mitrovići, koji se uništavanjem obeležja dušmanina uzdižu u očima svojih saplemenika i stiču na početku pomenutu slavu.
Mada, iako se čak ni u ovakvoj šarolikoj enciklopediji tradicije ne može naći mesta za baš sve potklase pripadnika nebeskog naroda, malo prostora se mora sačuvati i za onu drugu vrstu fasadnih potpisivača - one kojima to jednostavno izgleda kul. I zamislite da izađete i na svojoj zgradi ugledate ime nasumičnog klinca - zar se ne biste oduševili? Možda biste, doduše, i vi tada uzeli sprej u ruke...
- Jebem ti sve, mali, jesam ti srdačno rekao da mi ne pišeš po zidu tim svojim farbama, i jesam ti rekao da ću te izmlatiti ko vola u kupusu?
- Ali nisam ja, čika Dušane, to je neki iz drugog kvarta!
- Kurac nisi, sinko, piše sve lepo, BORIS GEDORA III-6...--------------------------------------------------------------
Definicija je napisana za takmičenje Tvoja definicija zvuči poznato
Ona koja se konstantno pojavljuje na vašem putu, koju već godinama do tančina poznajete, i redovno očekujete. I redovno dočekate. Potpuno spremni, što je najgore. I ponovo se o nju sapletete, što je najfascinantnije.
:opis banalnog događaja za prikaz obuhvatnijeg fenomena:
Na putu do posla prolazim malim, ultrakratkim dijelom retro-kaldrmisane ulice. Od samog polaska iz kuće spremam se na taj dio puta, naročito na njegov posljednji odsječak, u kojem su ploče malo više razmaknute i štikla mora da se zaglavi u procijep. Nekad i da spadne s noge. Obavezno da me neprirodno cimne pred prolaznicima i uljepša im dan jednim blesavo zabezeknutim izrazom lica. Zagarantovano da mi u svijest ureže još jedan neuspjeh. Uzalud, dakle, prethodna vizuelizacija problematične etape, uzalud maksimalno izoštrena koncentracija, podešavanje koraka i snajperističko naciljavanje rastojanja među pukotinama. Dovoljan je jedan sekund nepažnje, odlutao pogled ili zabludjela misao, ili euforija zbog samo jednog preostalog koračića, i igra je ponovo izgubljena. Do sutra, kad ću, sizifovski, opet početi s pripremama i brojanjem koraka.
Ići drugim putem? Linijom manjeg otpora? Ne – sindrom Pepeljuge, sirotog ženskog čeljadeta koje je lako jednim trzajem izuti i onesposobiti, treba da bude prevaziđen. Osim ako je i feminizam još jedna bajka-uspavanka.
Literarni pandan kolektoru otpadnih voda u jednom omanjem ali ipak dovoljno velikom gradu, na primer, Meksiko Sitiju. Zbirka književnih naslova čiji se kvalitet jedino može uporediti sa onim života u Keniji, vazduha u dalekom Pekingu, pljeskavica u jebenom veganskom restoranu ( oprosti im, Gospode, ne znaju šta čine). Kolekcija romana svih vrsta i podvrsta koje vam jedan školovan lekar ( pa, čak i onaj koji je studirao u Kragujevcu; prim.prev.) nikada ne bi preporučio posle jela...i ukoliko ste bilo šta sofisticiranije od jednog panja. Loš izgovor za trošenje kertridža, šteta za seču šuma, uvreda za toalet-papir. Svojevrsni dokaz da pismenost, iako poželjna, možda na kraju ipak nije za svakoga.
Doduše, da nije cenjenih urednika iz pomenute izdavačke kuće ( koje ovom prilikom srdačno pozdravljamo ), neki od najinteresantnijih - a vrlo moguće i najkancerogenijih - romana u istoriji interesantnih romana ne bi ugledali svetlost dana a kamoli postali omiljeno štivo međ’ pomahnitalom masom vernih čitatelja i čitateljki ( ovih drugih malo više; prim.prev.). Vi se, draga braćo i sestre sa Vukajlije, nikako ne morate složiti sa ovim što ću reći i stoga me slobodno možete gađati ciglom ukoliko me ikada budete sreli na ulici, ali...verovatno bi i planeta Zemlja bila mnooogo siromašnije mesto da su više puta odbijene ideje nekakvih skribomana i psihijatrijskih slučajeva to i ostale.
U “Laguni” se, Bogu hvala, svaka ideja štampa. I svaka ideja je bestseler. Čak i pre nego što izađe iz jebene štamparije. Drama, triler, letopis ili naučno-fantastična trilogija o epskoj borbi jednog frizera u postapokaliptičnom Somboru – sasvim je nebitno izdavačkom odboru Daunovaca koji su zaposleni u ovom očito ATEISTIČKOM preduzeću. Oni će, naime, svojoj žrtvi ponuditi ne samo knjigu za svaku priliku i nepriliku već će istoj predložiti i nešto iz širokog asortimana posthumne kategorije, a kako bi pomenuta bila u mogućnosti da čak i POSLE svoje smrti uživa u rečenicama istaknutih autora sa dva ili više prezimena. Tašti je rođendan a vi imate odgovoran zadatak da joj kupite poklon dostojan ćerke koju je dozvolila da oženite?
Nema problema. Na polici sa natpisom “Poklon-knjige” ( KUPI 3, PLATI 2!) imate čitavu gomilu trilera sa reči “draga tašta” u naslovu. Tvrdi povez se podrazumeva.
Uostalom – šta loše i može da izađe iz nečega što se zove “laguna”?
Zavalite se, opustite i uživajte u sledećih nekoliko rečenica-odlomaka iz bestselera koje nudi izdavačka kuća “Laguna”:
“...U tom trenutku, u glavi prečasnog Balzaretija nešto je eksplodiralo. Ispustio je krst koji je do tada držao u ruci i kleknuo pred Raspeće od ebanovine iz 18. Veka, koje je izradio čuveni majstor Lucio Sila, a po naredbi Grofa od Mantove, naslednika svog oca, takođe Grofa od Mantove...”
“ – Karen, dušo, jesi li spremna? – Da, da, evo odmah silazim. – slagala je gotovo istovremeno. Karen Adams je bila mlada i uspešna advokatica u firmi “Loh&Nes”, i...”
“ Probijao se kroz kišu metaka kao tigar kroz džunglu Amazonije. Čak i kada bi ga neko zrno i pogodilo, pridigao bi se i nastavio dalje sa takvom odlučnošću u očima da je to bilo zastrašujuće. Zastava je bila blizu...”
“Izlazim iz tvog privatnog aviona osvežena, namirisana, voluminizirana. Na sebi imam beli šorts, paučinastu belu tuniku...”
...i "ostatak od svršotine", možda?
Poetičko-romantični izraz za žestoki seks. Verovatno ga je prvi odvalio neki pičkopaćenički pesnik kao eufemizam pre nego li predstavi to lepšem polu ne bi li došao do pičke na lakši način. Naravno da svako voli da čuje ono što mu odgovara, a žene, ta divna, nežna i osetljiva stvorenja koja traže konstantne izlive pažljive nežnosti, su izraz prihvatile u smislu pravog strastvenog seksa sa emocijama, zahvata pri kome su oba partnera nesvesna svojeg okruženja već samo jedno drugog u pokušaju da onome drugome pruže maksimalno uživanje.
Za razliku od nas muškaraca koji smo stoke koje samo gledaju da ga udenu i odrade pos'o pre nego li zaknjavamo.
- Je li, mužu, a otkud ona pukotina na plafonu? Zar nisi to zagletovao prošlog meseca?
- A, jebote, gde baš u ovom trenutku, na pola radnje to da primetiš i kažeš?! Kvariš mi koncentraciju...
- Pa šta ću kad mi baš privlači pažnju! Au, a vidi tek stopala kakva su mi!
- A dobro, zar je to sad bitno? 'Ajde da promenimo pozu. Ja ću otpozadi.
- Može!Ja ću na kolena i laktove, pa ti navali. Toooo! Jače... Uh, a otkud vlaga u onoj ćoški? Zabuđalo, sunce li ti lenjo, ipak nisi lepo okrečio! Sunce li ti, eno i paučine, a jutros sam opajala! A vidi mi nokte, nisam dosad primetila da se ovaj polomio...
- A bogamu poljubim, ženo...
- Dobro, dobro, menjamo opet pozu... Ja odozgo... Tako, tako, samo udr'ri... Joj, šta ti ovo izašlo po koži? Da nije nešto opasno, crni ti, neki sindrom, šta li...
- E, tornjaj se, kupiću ti vibrator, pa kako hoćeš njega drndaj, a ne mene, znaš! Laku noć!
- Uuu, al' smo osetljivi... I trkni prvo u kupatilo, nemoj tim čudom tako vlažnim da mi isflekaš posteljinu, ščuo!
Nedelja, 11. septembar 2011. U 21:00.
Nova epizoda Insajdera – (Ne)moć Kaizena.
Naša hrabra istraživačka novinarka Brankica Stanković ulazi u mračne hodnike Vukajlije gde će pokušati da odgonetne neka od najbitnijih pitanja. Ko je Kaizen? Zašto se svi boje moderatora i da li su oni stvarno Kaizenova policija koja guši slobodarski duh ovog sajta, surovo se obračunavajući sa neistomišljenicima? Da li se na Vukajliji stvarno planira državni prevrat i ko je Gorila? Da li je to jedini borac za pravdu na sajtu ili je samo ucenjivač koji hoće Kaizenu da uzme pare?
Ko su Gorilini Svedoci? Da li sile mraka planiraju Kaizenov atentat? Da li je istina ono što tvrde Kaizenovi protivnici da je on zajedno sa Moderatorima uhapsio Caru, jednog od lidera destruktivne struje Kaizenovih protivnika i drži ga u svom privatnom zatvoru u Donjim Pičkovcima ili je Cara ustvari Gorila? Da li je kult Radeta Lackovića samo još jedna u nizu sekti koje su nastale na Vukajliji ili religija koja će na kraju ujediniti svet i šta o tome misli Srpska Pravoslavna Crkva?
Saznajte u emisiji Insajder – (Ne)moć Kaizena.
Brankica Stanković: Kada se saznalo da ću raditi ovu emisiju meni je odmah prećeno i to još više nego kada sam radila emisiju o navijačima. Morali su da mi dodele duplo obezbeđenje. Tamo se dešavaju strašne stvari.
Kaizen: Ucenjen sam od strane Gorile i znam da ima svoje ljude na sajtu koji mu pomažu. Istraga je u toku i mora da se utvrdi ko je umešan pored njega u celu ovu priču.
Ivica Dačić: Napad na Vukajliju je napad na državu i to ćemo zajedno sa Kaizenom sprečiti, a krivce ćemo osuditi na velike zatvorske kazne. Gorila je kriminalac i anti-državni element.
Kizo: Vukajlija je sajt koji finansira Vatikan i Papa, Kaizen je Hrvat, a Gorila Šejpšifter. Novak Đoković je takođe Hrvat jer Srbi su dečki koji ne znaju igrat tenisa.
Zyclon: Prvo moram samo da pomenem da sam primetio česte greške u izgovoru Brankice Stanković kao i svih njenih gostiju i mislim da je to apsolutno neprihvatljivo, pošto televizija koja je veoma popularna treba da promoviše pravopis i ispravnost govora a ne da podjaruje nepismenost naroda, koje je i ovako na jako visokom nivou. Dalje, smatram da je potpuno neprihvatljivo praviti emisiju na nekim polunagađanjima a predstavljati ta nagađanja i polunagađanja kao neke dokaze jer dokaz treba da bude nešto čvrsto i opipljivo a ne spekulacije, pošto je takođe poznat sindrom u našem narodu “Što je bilo na TV-u, to mora da je istina”, i služiti se tim verovanjem naroda je krajnje podmuklo i veoma neprincipijelno. To je sve što imam da kažem.
StefanKostić: O meni kruže razne priče na sajtu, kako se trtim da postanem moderator i želim odmah da kažem da to nije istina i nije istina da sam ja drukao grupu koja je pokušala da svrgne moderatore da bi im se ušlihtao i postao Mod. I po stoti put ponavljam i podvlačim, NE ZNAM GDE JE KULEN!!!!
Black Hole (Moderator): Kostiću ajde idi grli sekvoju ili još bolje, što bi rek’o Jogurt, onako iz duše, idi mešaj malter.
Johnny Kurajber: Ja nemam pojma šta se dešava, ja sam samo došao da vidim da li mi je bejbe tu i želim samo da napomenem NAPRED PARTIZAN. Ovaj, Brankice nisam ja navijač, ja gledam iz fotelje i to. Nemam pojma o nikakvim izlozima, incidentima i tako to. Nek’ uđe u zapisnik.
Ella Kurajberka: Ej srećak tu sam.
Johnny Kurajber: Dušo bež’mo na PVT, evo sa’će hapse.
Roki Bilbao: Ja sam išao ulicom, a dan je bio siv i kišovit, kao i moje misli. Tada se ispred mene pojavio Rade Lacković, dotako me prstom po čelu i nebo se razvedrilo, a moje misli su postale najzad jasne i sve sam video. Obećao sam mu da ću širiti NJegovu reč i tako postah prvi Apostol Radetov, jer On će ujediniti svet i neće više biti rata i gladi a vladaće samo pesma.
Patrijarh Irinej: Ta nova vera je jako opasna i apelujem na ministra Dačića da joj stane na put jer je moguće da baš odatle potiču grešne misli ljudi koji obitavaju na Vukajliji. Glavne krivce pohapsiti a zalutalo stado ćemo mi vratiti pod svoj okrilje.
Dankan Ferguson: OOOO POŠTAREEE, HOĆE DA TE ZABRANEEEE, DA BI STRAJA BIO PRVIIIIIII, HAPSE SVE S VUKAJLIJEEEEE.
SMarko: A đe ja znam šta se događa, ja znam samo da sam lijep i za ostalo me baš briga.
Električar: Mene ako neko iznervira, ja samo uzmem kalaš i najebem mu se mile mame jer ja sam Krajišnik i nije istina da ne znamo gde ćemo na prelo.
Samhain: Mene moderatori non-stop hapse jer tvrdim da je Sinanova muzika lek za ranjeno srce, ali ja uvek izađem sa mardelja i nastavim isto. Ne može mi niko ništaaaa, jači sam od sudbineeee, ne čekaj, to je Tarmi Rićmi, ma i on je dobar, mogu samo da mi pušeeee, oni što me ne voleeeeee.....
Buttinacookiejar: Alo bre decxko Brankice, zašto to radiš? Zašto praviš tako glupe emisije decxko? Opameti se više.
Boris Tadić: Ja se unapred izvinjavam svima koji će ovo gledati, jer ne znam da li će tu biti nečeg za izvinjavanje, pa da to uradim odmah.I još mnogo toga, u emisiji Insajder – (Ne)moć Kaizena. Večeras u 21:00 samo na B92.
Nagle reakcije, strahovi i bojazni koje je razvilo srpsko stanovništvo, spram nekih pojava na koje nije sasvim naviklo.
Neki primeri:
"Fluorescentofobija"
Simptom: Strah prilikom prvog, pogleda sa svim bićima obučenim u fluorescentno, ali i svako žuto; a naročito prilikom susreta sa njima.
Manifestacija: Naglo napuštanje zatvorenog prostora u koji ta bića ulaze.
Nus-pojava: Bežanje iz gradskog prevoza, čak i kad u dotični ulaze pripadnici "Gradskog Zelenila"; nerazumevanje opasnosti kada naiđe kontrola bez fluorescentnih prsluka.
"Lazanski sindrom"
Simptom: pojava Miroslava Lazanskog u udarnom dnevniku.
Manifestacija: Gašenje svetla, navlačenje roletni na prozore, grabljenje ćebeta, tranzistora, vode i hrane, te odlazak u najbliže sklonište. Eventualno uzimanje uniforme i oružja; javljanje najbližoj kasarni, traženje ratnog rasporeda,...
Nus-pojava: Kasno shvatanje da je rat zapravo u nekoj drugoj zemlji.
"Fudbalska Boratofobija"
Simptom: Porazi fudbalera od dojučerašnjih fudbalskih anonimusa iz bivšeg SSSR-a.
Manifestacija: Stadioni ispunjeni iznad svih očekivanja na ovim utakmicama (na poslednjoj utakmici sa Azerbejdžanom u Beogradu, bilo je oko 30000 ljudi); povikivanje golmanu da skupi noge i zakrpi rupe na ušima
Nus-pojava: Shvatanje da je novac bačen za dosadnu igru, jer je bilo TV prenosa.
