Prijava
   

Deca su najbolja dok se prave

Rečenica koje se seti svaki roditelj, u trenutku kada je njegovo dete napravilo neku glupost. Ova izreka zapravo predstavlja ekstremno tumačenje pravila malo dete mali problem, veliko dete veliki problem.

A:”Šta ima novo? Kako su ti klinci?”
B:”Oni su dobro, al’ meni pojedoše džigericu. Dok su bili mali koliko-toliko su me slušali. Ma, deca su najbolja dok se prave!”

   

Samo da je tu, pa makar i ćutali

Rekli su mi da vreme leči sve rane. Prokleti lažovi. Ne znaju kako boli gledati prazno mesto za stolom i kako je teško kada ti noćima ruka miluje prazno mesto u krevetu. Samo da je tu, da ga slušam kako diše. Osećaj griže savesti zbog svih onih, u svađi prećutanih dana. A sada, samo da je tu, pa makar i ćutali.

Kasno je, ležiš u krevetu i ne možeš da zaspiš. Ulica je mirna, s vremena na vreme vetar u baštama pomeri drveće. Negde zalaje pas, udaljenom ulicom prolaze kola.
A sna nema.

Herman Hese

   

K'o prvi red na Sinanu

Poređenje koje služi da opiše atmosferu u kojoj ste se našli:
Niko živi te ne zarezuje dva posto, delom zbog sopstvene zatupljenosti, delom zbog trenutno-mi-se-jebe-za-sve stava.

-I odem ja na to stovarište da pokupim biber crep, a ono desetak crnotravaca u siledžijkama, više očiju nego zuba, sede, loču i igraju stoni tenis. Jedan juri mačke viljuškarom, drugi čita "Treće oko". Ja im po' sata pričao šta mi treba, al' jok, kao da sam uleteo u prvi red na Sinanovom certu, ponapijali se i mrse muda, gledaju me belo i teraju u kurac.

   

Praktična žena

Kurva koja će doneti neki dinar u kuću.

   

Eh, sudbino

Jecaj tuge osobe koja se oseća izdanom od strane više sile. Ophrvan bolom, opterećen sa hiljadu „Da sam bar...“, „Ako...“, „Možda sam trebao...“, mada svestan žešćih malera koji ga teraju. Ništa mu ne ide od ruke. Na poslu trpi sranja, nema nikakvog napretka, još i koliko god dobro da odradi, neko mu nađe manu. Auto više stoji kao ukras usled raznih kvarova i nedostataka kinte da se popravi. Žena mu samo nešto kenja i prigovara, nema ni minut mira. A pičke mu ne da odavno. Pola kućnih aparata počinje da crkava, slobodno vreme provodi krpeći ih. Deca mu zvocaju, uglavnom od njega traže kintu, onako zapovednički. Nežnu reč se ne seća kada je zadnji put čuo.
Ali odustajanja nema. U trci života tada načisto propadaš. Ćuti, konjino, i vuci. Ma, biće jednom bolje. Mora se u to verovati. A dotle, eh, sudbino. Šta da se radi, protiv nje se ne može. Crnje od ciganske pičke ali furaj dalje, samo napred.

Sizif i dalje gura svoju stenu.
Skret i dalje juri svoj žir.

Biće.

   

Nemoj sine nikad da se ženiš

Mudre reči oca moga. Prošao čovek svašta, pa zna, nije protraćio godine. Vidi on, da u braku nema sreće, jebe te žena za svaku sitnicu, pa još kad dobije onaj pms ili kad ti dobiješ sms, prosto si ga najebao. Izgubiš ključeve od kola, ti si budala, ona slupa cela, opet tebe jebe, jer joj nisi rekao da se brzine menjaju sa kvačilom. Najebeš se sinu matere kad se napije ko dupe, ona ga brani, kao ako, muško je, al zato kad ga pohvališ što je opalio komšinku, ona te jebe, jer nema više sa kim da pije kafu. Hoćeš da budeš dobar i savestan roditelj, ograničiš ćerki izlaske do kasno, kad ona karakondžula od žene hoće oči da ti iskopa. Ajd ti joj dozvoliš radi mira u kući, kad eto ćerke sa nabreklim stomakom, al ne od piva. I opet ti mučeni tata u kurcu. Zato sam odlučio i ja kad se zajebem pa oženim, da isto pričam svom sinu, a ako bude sreće i on mom unuku.

   

Otišao u istoriju

Povukao se. Nestao, tiho, bez glasa, bez traga.

Da se i ne primijeti. Možda neko, nekad, stane, pogleda, vidi da ga nema, slijegne ramenima i produži dalje. A možda i ne. Sve rjeđe i manje, uostalom.

Ostaće slika na banderi do prve kiše. Broj u imeniku do prve promjene telefona. Samo par slova u nekom tamo arhivu i uspomena. Dok ne izblijede.

   

Na slavu se ne zove

Stari srpski obicaj koji je izgubio smisao u danasnjem vremenu sveopste otudjenosti i fejsbuka, gde i nenajavljena poseta najrodjenijeg moze da iritira kao poziv u plavoj koverti ''otadzbina te zove''!!!
Ali zato je ta vedra krilatica ostala odlicno opravdanje kad se u toku slave neko seti da tu nema npr. Pere, koji je dobar lik iz kraja, i onda neko pozove Peru i kaze mu da su svi iz drustva tu osim njega, a Pera kaze da njega niko jelte zvao nije i onda usledi sah-mat-nokaut-lou kik zavrsnica:''Pa Pero, na slavu se ne zove!''
Pera cesto dodje onda. I kad se domacin zadrzi u kuhinji, za stolom rasiri pricu da domacin ima erektivnu disfunkciju ili voli 13-ogodisnje decake.

   

Nismo na istoj kiši kisli

Nekom je život majka, a nekom ofucana kamiondžijska skula koju je otac morao oženiti pod starost jer ne ume ni zube da opere, a kamoli šaren veš. Nismo svi živeli i prošli kroz isto. Ne vidimo stvari istim očima. Ne vrednujemo stvari isto. Plave noći u satenu i mleko od kokosa sa jedne strane, a sa druge memljivi iznajmljeni stan, mušema na stolu i u crno ofarban bojler na krovu sa vodom za tuširanje (SOLARNO GREJANJE, BATO, PRC!). Ko će pre da prežali 500 kinti na Inter iz iksa?

- E, ajd izorganizujemo vikend u Budimpešti! Četr'es' jura tri dana! Smešno jebote, a?
- Tebra, to su mi pljuge za mesec dana...
- Asi seljak jebote, šta je 40 jura!
- Nismo mi na istoj kiši kisli tebra, ja za te pare radim čet'ri dana a tebi ćale dao da prećutiš kevi da je uhvatio svastiku za dupe.
................................
- Jebote, jesi video kako odgajanje tebra utiče na decu. Gledam ove rođake, Milana i Dejana. Blizanci brate a ko nebo i zemlja. Roditelji se razveli, jedan sa ćaletom ostao, a drugi otišao sa kevom kod njenih. Dejan, što je sa matorim ostao, sirovina najgora. Kao plod vepra i tarabe. A Milan sav paperjast. Ko curica neka, feget plave košuljice i rolke, neke marame, da l' misli da je slikar il' neki kurac...nemam pojma.
- Život je brate kurva brate. Jebeno je to. Nisu na istoj kiši kisli!
- Pa i to što kažeš. Ovaj s ocem radio u špediciji i jebo pokrajputače u Maleziji po kiši, a ovaj kisnuo na terasi dok je tetka Slobu servisirao Mile Okasti, onaj automehaničar.

   

U dupe na vašar

Mesto na koje vas roditelji ili babe i dede šalju dok ste još isuviše mali da biste išli u tri lepe pičke materine.

   

Ako ne umemo da radimo barem umemo da se bijemo

Stara srpska izreka koja sve govori o srbima. Tri smo rata dobili i tri mira izgubili. U ratu znamo da se bijemo a kad treba da se radi u miru od toga nema ništa.

- Alo komšija pa ne kopa se tako temelj
- Komšija prođi me se
- Ozbiljno ti kažem
- Znam ja da si ti ozbiljan al pusti me da kopam kako ja oću
- Šta ti priča to komšija?
- Ma sere nešto kako se kopa temelj
- Pa možda čovek zna
- Aj mali ne seri i ti
- Komšija oćeš da pređem kod tebe da ti pokažem
- Komšija produži gde si pošo da ti ne bi ovim ašovom razbio glavu
- Ju Mirko što napadaš komšiju kad ti kaže da ne znaš to da uradiš
- Ako ne znam da radim bar umem da se bijem
- Dabogda se opametio!!!!

   

Tuš

Završni poen u rvanju. Oba ramena su dodirnula patos i tu mrdanja nema. Poraz i poniženje. Bespomoćno oprućen na strunjači, pogleda skrenutog od likujućeg pobednika na grudima.
Grčka kolica u Rimski bunar. Taj neki stil.

- Tušir'o sam te, luzerko!
- Dobro, 'ajde skloni se da ustanem.
- Evo, samo da ga malo cednem.

   

Stari sjaj

Duh prohujalih vremena. Lagani povratak među žive. Nešto poput munje, javi se kao bljesak, kao iskra da podseti na nekadašnju lakoću, veštinu obavljanja određenog posla ili radnje. Najčešće rezervisano za ljude u godinama koji su već na zalasku karijere. Ali ipak, forma je prolazna, klasa je večna.

- Kažeš, ne može Mile, a 'bem ti ženo majku?!!
- Pa moram ti priznati Mile, povratio si nešto od starog sjaja...
- Šta povratio, mogu opet!!!
- Tako bre, tako tvrdoglavog TE VOLIM!!!
----------------------------------------------------------------------------------------------------
- Brate kad si kupio novi TV?!!
- Nisam, obrisao sam prašinu sa njega, povratio je stari sjaj.

   

Šta je tuje?!

Sasvim normalno pitanje koje mortus pijani domaćin postavlja drvoredu tuja dok, nalakćen na jednu od njih, baca peglu.

Drvo se na drvo oslanja.

   

Zloba

Umetnost uživanja u tuđim neuspesima.

-Kako je bilo sinoć u gradu, jesi navatao nešto?
-Jesam. Lik se žvalavio sa ribom pola sata i kad je trebao da jebe nije mu se dig'o! Ja gustiram pivo u žbunju, smejem se i ne verujem, kakav luzer!

   

Zašto baš ja ?

Ili zašto se to baš meni događa?
Pitanje koje svi pre ili kasnije postavimo sami sebi, a da prethodno nismo razmislili o posledicama svojih ranijih postupaka.

Najdeblje prase u oboru:
Zašto čika mesar baš mene vodi kad sam bio dobar i uvek sve pojeo?

   

Ispljuni ga više

Tu negde kod Kulina bana i kiše u okolini Kragujevca gubiš strpljenje. Skuplja ti se. Vena ti iskočila kod slepoočnice. Klimaš glavom gore-dole k'o da si lud. Potrebno je da se koncentrišeš da bi mogao da navigiraš izlapelog sagovornika u pravcu one prve teme. Nisi više mlad. U mislima polako čuvaš ovce na nekoj poljani, miriše cveće pa ti se brk smeška. A ovaj debil misli smeškaš se njemu i njegovoj priči. Žmirkaš malo na levo oko.

   

Major Dragutin Gavrilović

Tokom I svetskog rata komandovao je 2. bataljonom, 10. kvadrovskog puka, tokom odbrane Beograda, 1915. godine.
Kada se vojska povukla iz Beograda i započelo je potpuno povlačenje iz vojske i naroda, što će kasnije biti poznato kao "srpska golgota", on i njegovi vojnici su ostali da obezbede odstupnicu, i da svojim životima uspore napredovanje Austro-Ugara i Nemaca.
Kada je već bilo očigledno da je prestonica izgubljena, a kada je moral vojske bio potpuno uništen, major Gavrilović je svojim govorom pozvao svoje vojnike na taj poslednji juriš... poslednji prkos nadmoći protivnika... I skoro svi su izginuli...
Ali je kranje osvajanje Beograda udružene snage Nemaca i Austro-Ugara koštao skoro 10 000 vojnika.
Sam Gavrilović je bio teško ranjen, ali je preživeo...
Doživeo je kraj Drugog svetskog rata, koji je proveo u nemačkom koncentracionom logoru, kada se vratio u Beograd, i grupa idiota ga ubila zato što je bio u gardiskoj uniformi... jer nije imao ništa drugo da obuče.
Ironično, mnogi "komunistički" zvaničnici koristili su njegov govor, uz cenzuru, naravno, izbacujući "Živeo Kralj!".
-----------------------------------------------------------------
Kao mali naleteo sam na zapis govora u nekom starom broju Vojske (časopisa tadašnje VJ, mislim da se sada zove Odbrana) i odmah sam ga zapamtio celog, i nikada mi nije izašlo iz glave...
Ne posmatram na celokupnu stvar kao "veliki patriota", niti sam monarhista i antikomunista, čak naprotiv, samo sam hteo predstaviti jednog čoveka koji sam po sebi nije učinio toliko veliku delo. Veliko delo su učinili njegovi vojnici, i svi koji su se borili za odbranu Beograda... Ali oni su verovali u njega, i kroz svoj govor on podseća danas nas na one koji su se borili, i koji su poginuli.
Sećajući se Dragutina Gavrilovića, mi se u stvari sećamo 2. bataljona, 10. kvadrovskog puka. Ali opet, to je samo naziv, broj....
Mi se sećamo ljudi, a Gavrilović je na neki način personifikacija njih..

Tačno u 15 časova, neprijatelj će se razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao!
Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz njenog brojnog stanja. Naš puk žrtvovan je za čast Beograda i otačbine. Vi nemate, dakle, da se bojite za vaše živote, koji više ne postoje... Zato napred u slavu! Za kralja i otačbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!

   

Referentna tačka

Lociraj svoje mesto u koordinatnom sistemu konfuzije. Pronađi mirnu luku u kojoj ćeš se ukotviti. Pozicioniraj svoju nemirnu egzistenciju u funkciji smisla koji si sam pronašao.

Da li je to porodica? Vera u Boga, častoljublje, nauka? Ili možda nešto između? Sprega koja povezuje sve ono što čoveka zadržava, anestetik trpljenja perpetualnog stanja besomučne agonije zvane "život".

Zveket kapije, bučni koraci umornih nogu, ćale se vratio... Izuva prašnjave cipele, grli svoja tri sina koji mu veselo trče u zagrljaj.

Ruke su mu žuljevite, krvave. Lice potamnelo od celodnevne izloženosti suncu. Ispunjava kuću odurnim mirisom lož ulja i grafitne masti.

Deset sati rmbačenja u ložionici železničke stanice Ruma. Posao na kojem ga tretiraju kao šljam, njega i sve njemu slične, "obične radnike". One koji nisu imali smelosti ili drskosti da odbace kičmu i probiju se parazitskim kvalitetima, probiju na bolja mesta. Da iskoriste korumpiranost sistema, sveopštu iskvarenost i nastranost. U takvom sistemu jedino što ti preostaje je da nađeš referentnu tačku, i u odnosu na nju usmeriš svoje delovanje i preostalu snagu.

A to su njegova tri sina, tri odlikaša koji mu pružaju odmor i nadu u bolje vreme, bolji život. Ako ne za njega, onda za one koji dolaze. Odmor od šefova kupljenih diplomama, bestidnih i okrutnih poslovođa. Prevrtljivih i ljigavih parazita države u kojoj je sve propalo i koja polako izjeda samu sebe do potpune anihilacije.

   

Srpska utopija

Ne znati ništa, a ipak ćutati.

?
+1688
76
definicija