Efektna, polucinična i pomalo iritantna uzrečica za završetak priče.
Kraj, gotovo, nema više.
Ende.
- Čujem, pukli ste u nedelju od Trepče?
- Ne pitaj me ništa. Taman se primaknemo, taman uđemo u dobru seriju, a onaj njihov vampir desetka nas natrpa sa tri trojke i laku noć, prijatno. Frižider bi ubacio, budala.- Nisu te primili?! A radno iskustvo, a prosek 8,5?
- Došao Srba bilder sa partijskom knjižicom i laku noć, prijatno.- Reče mi Peđa da si raskinuo sa onom tvojom što studira grčki?
- Jovanom? Ma, da, rekao sam joj da mi treba više slobode, da ne mogu da budem ograničen stegama onoga što ona smatra ozbiljnom vezom. Ona to nije mogla da prihvati, pa sam rešio da potražim ko može.
- Znači, škartirala te, a?
- Znaš me - znam te...neki kreten je omandao na apsolventskoj i laku noć, prijatno.
Misteriozna stavka koja ubija dobrog samarićanina u poštenim nalazačima, terajući ih da se ponadaju novčanom iznosu. Pecaljka za naivčine putem banderaških oglasa o nestalim stvarima i ljubimcima.
Ekvivalent sitnim slovima u bankarskim ugovorima, ali u ovom slučaju boldovano.
:zvrrrrrnd:
- Dobar dan, gospodine.
- Dobar dan. Ja povodom oglasa, pronašao sam psa sa ove slike.
- O ne, našao si to govno od malog kera!
- Da, nego, što se tiče nagrade...
- Ajde beži u kurac, pare od mene ne možeš da dobiješ!
- Ništa, onda nosim kuče svojoj šveci, oduševiće se.
- Stanite, stanite! Moja žena je dala taj oglas, a nisam baš u fazonu da joj kupujem novo kuče. Izvolite, uđite, eno nje u kuhinji, pa vidite to oko nagrade s njom...
.
.
.
- :kuc-kuc: Dobar dan, ja sam pronašao ovog psa sinoć, a video sam og...
- Flaaafiiii!!! Jao, divno, pronašao si mi Flafija! Nemaš pojma koliko mi to znači.
- Cenim da vam znači, zato i moram da se osvrnem na ovo kako nalazaču sledi nagrada.
- Naravno da ću te nagraditi. Vidiš, godinama sam skupljala one otvarače sa limenki. Mnogo vremena sam posvetila tome i daću ti ovaj džak sa terase, ima preko dve hiljade komada unutra. Jaooo, moj Flafi!
- Ček, šta?!? Otvarači!?! Šta bre da radim sa tim sranjem?
- Pa od toga mogu da se naprave divne ogrlice, razni ukrasi, narukvice, pa čak i zastori ako ih poređaš u dugačak niz, pokazala bih ti kako.
- Da, lud sam da se sa tim cimam. Imam predlog.
- Kakav predlog?
- Hoću bloudžab.
- Molim?!?
- Vidite, to je win-win situacija i za mene i za vas. Vi dobijete Fufija nazad i zadržavate kolekciju tih govana sa limenki, a ja učinim dobro delo i zaradim pušenje.
- Joj, da, ali muž mi je u dnevnoj sobi.
- Nije problem, saček' tu časkom...
.
.
.
- Gospodine, vaša žena se složila kako da me nagradi, ali joj smeta vaše prisustvo.
- E, ja ionako upravo krećem na posao, a ti ako hoćeš možeš na njoj izvršiti i satanistički ritual uništenja, a pre toga joj dovesti sve crnce iz Studenjaka što ih srećem u redu na kasi u Intereksu, boli me patka, ali rekoh ti već, pare za to kuče nećeš dobiti.
Jedna od najbolesnijih, najljigavijih i po svemu najgorih laži matoraca upućena detetu u predškolskom uzrastu. Čiko je čovek koji pravi sladolede, čokolade, lopte, bicikla. Čiko ima ringišpil, autiće, konjiće i trambolinu. Svaki posao na svetu radi samo po jedan čovek i ako on otegne papke tako i njegov proizvod ili usluga odlazi zajedno sa njim i detetu ostaje samo da se seća kad je zadnji put uživao u čarima koje je čiko pravio samo za njega.
- Mamice, mamice kupi mi kindej buno.
- Nema sine više kinder buena, umro čiko što ga pravi.
Detetu ispada zvečka iz ruku dok se oko usta vrti slinava lijana a on ostaje nepomičan i zabezeknut surovošću života.
ZAŠTO OD SVIH ČIKA BAŠ ON !?!?!
-------------------------------
15 godina kasnije:
- Kevo umro onaj Bogoljub iz treće ulice, što ste mu ti i stari žiranti.
Međ' narodom našim silnim, opšteprihvaćeni idiom za medije, bez obzira na to da l' su isti "štampani", odnosno "elektronski". Isto tako se za jednog zaposlenog u pomenutim, da ne kažem, novinara, može reći da je - paz'te sad - "predstavnik sedme sile", i to takođe bez ikakvog obzira koliko je isti ljigav, agresivan ili u kom stadijumu raka pluća, crni pojas, 7-i dan. Ovako i kad ponovim to još koji put za sebe...predstavnik sedme sile, predstavnik sedme sile...imam utisak k'o da govorim o kakvoj važnoj osobi, izaslaniku iz neke daleke, civilizacijski razvijenije galaksije, a ne o bičaru od čoveka koji je za dobru vest spreman najpre nekoga i sam da ubije a potom krene u zavetnu osvetu za ubicom.
Dobro, kenjam i ja malo, realno. U našoj zavetnoj zemljici skoro i da nema takvih novinara, Bogu hvala, mada nije isključeno da će jednog dana u bliskoj budućnosti Miroslavu Lazanskom konačno dopizdeti neprofesionalizam koja hara srpskim medijima te da će uzeti jedan oveći topuz iz svog šteka podno Trebinja i pobiti armiju piskarala i voditelja koji nam iz dana u dan govore kako živimo i kako TREBA da živimo. Ovom rečenicom i dolazimo, zapravo, do porekla izraza iz naslova, a koje datira iz 19.veka i opšteevropskog poimanja postojanja 6 evropskih sila: Velika Britanija, Francuska, Austrougarska, Pruska, Ruska Imperija i Otomanska Imperija. Elem, kako je štampa u pojedinim od pomenutih zemalja bila nezavisna i imala veliki uticaj na narod, time i mišljenje istog, vremenom je sasvim zasluženo ponela i tu laskavu titulu sedme sile, da bi danas zajedno sa televizijom, radijom i ostalim medijima jednako zasluženo bila važan deo državnog aparata, odeljenje za "Pranje mozgova".
Rade, fazon, 0-24.
A ortak Guglj kaže:
• Na predstavljanju novog albuma Cece Ražnjatović bilo je oko 100 predstavnika sedme sile, što dovoljno govori o tome sa koliko nestrpljenja je srpski narod čekao na nove pesme popularne Srpske Majke…
• Sedma sila na udaru! U napadu koji je izvršen juče rano ujutru na jugu Sirije poginulo je 52 novinara, naš Miroslav Lazanski se u poslednjem trenutku izvukao iz padajućeg aviona...
• Kako B92 saznaje, web-serija "Samo kažem" je jedna od najgledanijih serija na internetu uopšte, a očekuje se da u budućnosti bude još gledanija…
'Oće kurac.
Obaviti tuširanje na brzinu, saprati nečast sa telesine.
Cilj je uz minimalno uloženi trud dovesti higijensko stanje organizma da pređe đuturativno ošacovani najniži društveno prihvatljiv nivo tolerancije. Nisi flafičasto čist, koža ti nije baršunasta posle temeljnog pilinga Dove kupkom, a opet si kudikamo više upicanjen od dlakavog pazuha brkate babe, uparenog pod vunenim džemperom o ilindanskoj žezi u vozilu GSP-a.
Na pijaci, posle pentaestominutnog cenkanja sa Kinezom pazaruješ tri turska sapunčića za 150 dinži, posle pretnje prstom gratis dobijaš konzervu rumunske tunjevine, i popust na CD Zoke Bosanca, prilično fer dil.
Vremena nemaš, ili te još verovatnije boli kurac za teranje mak na konac higijene, ionako znaš da je šansa da ćeš noćas jebati jako mala, a društvo te i onako videlo još i u gorem izdanju.
Fokusiraš se na pazuh, bulju i šiju, lice si jutros sapunjao, nema potrebe da ga pereš opet, a i nećeš da rizikuješ da postaneš metroseksualac. Noge su svejedno daleko od nosnih receptora, menjaš samo čarape.
Ako nekim slučajem smuvaš neku cavulju sa preferencama za 69-ku, jebi mater čitavom upravnom odboru Adidasa što su proizvodnju patika izmestili u Tajland, kako da ti noge mirišu kad ti patike trandže iz Bangkoka spajaju Oho lepkom.
Najava od strane muškarca da će seks trajati jako kratko, ko zečevi da se jebu. Nešto poput one stare dobre ''ćero, što se mene tiče ti si jebana'' samo na malo kulturniji način.
- Radujem sa baš što smo se organizovali za ovaj sex dušo, nikako da se iskombinujemo, te tvoja žena, te ovaj moj ludak sve se nešto isprečavalo...
- Ne, ne zadovoljstvo je samo moje mila...
Feng-šui velikih igrača koji navode na nezahvalno slaganje domina jedne iza druge, koje rezultiraju formiranju konačno dugog puta od strane mnogih njuški ispred kojih se nalazi šargarepa ka kojoj se teži. Nije bitno što postoji neko iznad, neko ko šefuje i mlati mamcem, kad magarci teže ka tome, treba to tako. Najlakše je utopiti se sa većinom, biti prvi glas naroda, plivati niz stuju i time ne plaćati namet.
Na početku igre postoji pravo izbora i po tome se vrši klasifikacija koji magarac će se prikloniti kojem putu i sili, da li ići rame uz rame sa belim ili crnim pešacima. U oba slučaja biće raznih topova i kraljica, razlika je ko može da vidi mimo ivice šahovske table. Svaki pokušaj odstupanja od pravila, preskakanja figura umesto njihovog obaranja biće sankcionisan kroz namet. Dodeliće se ludačka košulja, skresati krila koja zaobilaze navodne aksiome vladajuće sile, kome još trebaju ljudi.
Zato, ne lipši magarče do zelene trave, oslobodi se se nameta, stegni rukave od košulje, pre toga pojačaj farmu i uživaj.
Srbija
Dobrodošli u zemlju košarke!!! Večeras ćete gledati kombinovani prenos košarkaške utakmice naše reprezentacije, teniskog meča čoveka-države, Novaka Đokovica, a uključivaćemo se i u više nego zanimljiv duel prve faze svetskog šampionata u lakrosu izmedju Tanzanije i Nikaragve!
Najvažniji čovek u celom preduzeću. Nebitno što radi za minimalac, ima samo završenu večernju školu i na posao dolazi direktno iz krčme. On je jedini koji zna da upravlja tom đavolskom napravom i on određuje kad se šta utovara i istovara. Njega svi čekaju i nema pravog posla bez njegovog prisustva. Zato firma obično ima više zaposlenih sa ovim zvanjem, ali oni uvek razmišljaju i rade kao jedan tako da ni to ne pomaže.
On istovara 100 tona semenskog kukuruza za 20 minuta, prevozi šestometarske metalne profile i montira ih sa milimetarskom preciznošću. Ali kad neće, onda neće. Dva šlepera iz Turske će sat i po čekati na utovar paprike samo zato što je viljuškarista smazao neka sendvič sa problematičnim majonezom pa sad ispušta čudne zvuke u klozetu. Odbijaće da utovari gajbe Lava jer u nagradnoj igri 2007. nije dobio ništa, a poslao je 3000 čepova. Ali jebiga, niko mu ništa ne sme reći jer ko će onda voziti viljuškar?
- Šta je bre ovo? Kakva je ovo gužva? Što se ne radi? Tri kamiona čekaju na rampi.
- Šefe, viljuškarista otišao da digne pare na kladionici.
- A 'de je drugi?
- Otišao sa njim. Ne veruje da je Lundsvale došao x-1. Sad će oni.
Večiti izgovor kukavice za izbegavanje života.
- Šta je bilo sinoć?
- Šta šta je bilo? Da je uslova ko zna šta bi bilo, ono, ljubimo se mi i sve to, romantika, valjuškaju se kamenčići, ali brate, znaš kako me ubi zalazak sunca, prolazi joj onaj zrak kroz kosu i sve meni pravo u oči... nači nevera!
Termin koji potiče iz pokera.
Odomaćio se u svakodnevnom životu i zadržao je isti smisao.
Uložiti lovu u i za nešto. Priložiti izvesnu sumu, pa ko šta iz toga izvuče.
- Aj učipi se koji dinar da uzmemo nešto za piće?
- Može, al' uzmite nešto dobro, nemoj mi opet krš ko prošli put...
Imao sam nekih 6 godina, pikao zabavište i boleo me smoki, samo sam se sprdao u dvorištu sa ostalim mini djilkošima i vukao klinke za kosu. Bio zanimljiv život tada, moram priznati. Verovatno jer to sada ne mogu da radim. Jedno letnje popodne me keva pustila iz kućnog obora da vidim kako ulica izgleda i sa te druge strane kapije, da malo proširim vidike, jedno 20 metara fore do ćoška, uz pretnju da će da me odere kao banka neiskusnog žiranta ako joj nestanem iz vidika.
Naravno da sam nestao u roku od par minuta. Otišao Bojan malo do pruge, iako nije znao šta je pruga, ali bilo je novo, jebiga.
Razgledam ti tako ja okolinu, nigde žive duše, smetlište sa obe strane pruge koja ide preko tog mosta ispod kojeg je nabacano samo smeće i ostala sranja koje ljudi tu kulturno ostave u noćnoj smeni, jer im je mrsko da budu ljudi.
Nakon par minuta razgledanja i divljenja nepoznatom pejzažu, kvrcnulo mi je u tintari da sam ga ugasio k'o Švabo četr'es' pete, jer sam prvi put uključio kurcobolja mod na kevinu naredbu. Al' tad je još uvek mogla da me premlati, tako da je ona bila gazda. Krenuo sam godinu dana ranije u zabavište, pa sam zato imao dve godine fore tamo da levelujem.
Lepo beše bogme, sram me bilo ako ikad budem kenjao za taj period, stvarno je lepo bilo. Štaviše, odatle život dobija jedna od najlepših priča koje imam da ispričam.
Vraćao sam se te druge godine iz zabavišta, možda koji mesec tek išao, i provalim da me prati ker.
Hm, nije ker. To je džukac. Ker je malo prefinjeniji. Ovo je džukac klasik verzija, crni, kusastog repa, sa žutim deonicama iznad očiju, okolo njuške i šapa.
Al' imala je najtužnije oči koje sam ikada video do dan danas, koliko god to pičkoplačljivo zvučalo. Jes' da sam bio klinac i to baš klinčuga koja tek treba da provali šta su lična mišljenja i predrasude, ali to je ono.. Po difoltu, urodjena emocija. Počela je da me prati. Dodjoh ja sa njom do kapije, gde me je čekala keva i, ne streljala, nego, gadjala hidrogenkom. Ja se napravim Šejn i pitam što je ljuta. Sreća pa sam bio sa druge strane kapije kad sam skontao koliko je to glupo. Al' smirila se majka brzo kad je skontala da sam još ipak živ, da me nisu odneli cigani čergari ili haremski čuvari.
- Vidi mama, kuca! Pratila me je do ovde!
- Jaoj bože, samo mi još jedan džukac fali. Oteraj ga i ajde ulazi dok te nisam polomila za ovo.
- A mamaaaa.. Pa pogledaj je! Vidi kako gleda!
- Ma neć.. Jooooj, Bojane. Ajde, ajde, uvedi je, samo nemoj posle da mi kukaš kad ti kažem da joj daš da jede.
- Hvala mama! Ajde kuco!
Par dana je tu živela kao anonimus, bez imena. Onda ćale jedan dan dodje na ideju da joj da ime Lujza, jer je voleo Telmu i Luiz, pa mu bio neki ćeif da ošine tako. I tako i ostade do kraja. Taman što joj dade ime, razvod braka, šta je bilo, bilo je i ostalo, nebitno.
Par godina prodje tu, odraste ona bogme u prepucanu životinju, fizički besprekornu, nikad ne bi rekao odakle je došla. Mada je bilo još bitnije ono psihičko.
Nigde ništa nije učena, trenirana, ništa od toga. Bila je jednostavno inteligentno biće.
Piče godine kad se zabavljaš, zar ne, Lu?
Pitao sam je to par puta dok smo sedeli na obali kanala, gde sam ja pecao a ona čekala potencijalnu klopu. Jebote, morao sam da se ubijam na biciklu da bih držao brzinu sa njom, koliko je samo mogla da trči, to je bilo nerealno. Sećam se jednom da je komšijski pas režao na mene nešto kao jer je valjda mislio da je prejak. Došla Lujza do njega, za vrat pa tri put' o zemlju i putuj igumane. Od tad se prešaltao samo na rekreativno mahanje repom kad me vidi.
Celu osnovnu školu sam je vodio na pecanja, vožnje i slično, uvek bih našao vremena, ipak je to bilo neko bezbrižno doba, što mentalno, što fizički. A onda je došla srednja škola i neka pravila su se promenila.
Lažem.. Sve što se promenilo je bilo to što sam ja više vremena posvećivao tome da budem neki tuki u školi, kao i svi drugi, to je valjda difolt tog uzrasta. Samo to se promenilo. Lopov vremena sam postao sam sebi, ne videći to.
Ona bi me uvek čekala na ivici terase kad dolazim, i potrčala ka meni čim bih otvorio kapiju. Kad razmislim, to je uvek bila ista, čista, iskrena radost u njenim očima, iako je samo jedan, za nas, ljude, uobičajeni akt koji se samo ponavlja.
Ono što razara moje srce su finalne godine njenog života. Šta je gore, znati vreme nečijeg kraja, ili ga ne znati? Loše pitanje, valjda.
Bilo je leto 2010. godine, znam da sam tako nasumično dobio želju da odem do mesta gde sam kao klinac dane provodio sa kanticom i pecaljkom. Seo sam na biciklo, došao do kapije, i zaledio se. Iza sebe sam čuo poznato, umilno cviljenje koje me moli da je povedem. Bilo me je sramota što sam na prvom mestu i zaboravio da je zovnem da krene sa mnom u oldskul avanturu.
Krenuli smo polako. Nismo se vozili, ima par godina sigurno. Al' primetio sam nešto što me je poprilično ruiniralo. Nisam više ja bio taj koji se trudio da drži korak. Još tužnije je bilo to što sam video da se ona opet i dalje ne predaje, hoće volja, ali te, sad već, stare šape ne slušaju kao pre 6-7 godina. Nema veze, Lu, šetaću i ja, imamo svo vreme ovog sveta.. Makar danas.
To je bilo poslednje putovanje nje i mene, nisam želeo da joj priredjujem to ponovo jer sam video sa kolikom mukom ide, iako uvek želi. Tužne moje oči, umorne i iscrpljene, a opet tako vedre i srećne kad god bi me videle.
Sve to mi je razaralo srce, ali poslednja stvar, koja ga je i razorila, je bio njen kraj. Ne zbog toga što je bio samo kraj, već zbog toga što nije bilo fer. Nije bilo fer. Nikad neće biti fer. Nije fer da se, na jedan moj veliki i značajan dan, samo tako ugasi i nestane nešto što volim van svakog rečnika, razuma i objašnjenja. Takvo nešto ne bi smelo da postoji. Takvo nešto je mene, krajnje apatičnog i mentalno neverovatno izdržljivog, polomilo kao graničicu. Direktno u srce, kroz svaki štit i gard koji sam ikada imao.
Koja god da je vrsta i za koga god da je, ljubav je kada nekome daš svo oružje i snagu da te uništi, i nadaš se da neće.
Ona nikada i nije. Zato toliko razara..
Van zaborava je, za čudo svakoga kome sam rekao, posvećena nekome ko nije čovek. Moj najveći prijatelj ikada je pas. Moja Lujza. Lu. Pas kojeg sam sa 6 godina doveo kući jer me je pratila dok sam išao iz zabavišta. Pas koji je prošao sito i rešeto, i bio sa mnom 15 najlepših i najbezbrižnijih godina, bez da je ikada napravila bilo kakvu štetu. Sve što bi najdresiraniji pas znao, ona je znala bolje, samo nikad nije bila dresirana. Hej, ko je još video da ostaviš tacnu sa hranom pored psa i kažeš mu da čuva, posle se vraćaš i skontaš da pas ne da komarcu da sleti na sto, a ne na tacnu, a kamoli da razmišlja da pojede meso sa tanjira. Jednostavno se nekad rodi takvo neko čudo koje jednostavno razume. Što kaže baka, samo joj je falilo da govori i to je to. Svaki prijatelj kojeg imam je nekad uprljao naš odnos na neki način, niko nije ostao skroz čist u mojim očima. Ali taj pas je bio tu, majku mu, bio je tu kad su se moji razveli, kad je umro deda, kad su bila razna sranja, bombardovanje, sva ta sranja je bila pored mene. Čak šta više, ja sam njoj par puta naneo zlo, ali nikad joj na pamet nije palo da uzvrati, samo bi istrpela i stavila glavu na moje koleno i tužno me pogledala. U momentu bih shvatio koliko sam jebeno djubre, i izvinjavao joj se. I dan danas zaplačem ako uzmem da sviram tu pesmu, kad mi dodje.
Sviram je suviše retko,
shvatam je smrtno ozbiljno,
a volim je beskonačno.
Osoba bez osećanja. Ne poznaje značenje reči emocija. Stena na kub. Taština duša je za njega topla i čedna.
Zašto babasera? Zato što ona radi usran posao. Ceo dan sedi u smrdljivom ćumezu, naplaćuje pišanje i sranje i deli toalet papir. Jedini kontakt sa mušterijama ostvaruje samo-probaj-da-zasereš-sve-ili-pišaš-pored-šolje-jebaću-ti-majku pogledom. Hladan i prodoran. Pun besa i nezadovoljstva. Čini da ti se urinarni trakt zaledi, i da govno više ni ne pomisli da izađe.
Svi oni koji misle da postoje samo crni i žuti sok, grdno se varaju.
Egzotik je bilo nezaobilazno piće na svim proslavama devedesetih godina. Nosi to ime jer ima jako egzotičan ukus, odnosno ukus koji ne podseća ni na šta što ste dotad probali u životu. (Ovo zato što se pravi kao nusproizvod pri preradi nafte i naftnih derivata.)
Ćero, donesi meni vinjak, ženi špricer a ovom malom jedan egzotik.
Ironični izraz koji je upućen sinu koji će se udati. Ne mora nužno biti da se baš uda, ali će dosta toga biti po njenom. A ako će već pre braka ženi da popušta zna se ko će biti glava porodice.
Zašto baš da pere noge? Pa zato što je stari srpski običaj bio da mlada kada se uda i dođe da živi kod mladoženje, opere pored njegovih nogu i noge njegovih roditelja. Pa kad će već da se uda, neka sve ide po redu kako trebuje i kako običaji nalažu.
Radoš: Mama, tata, ženim se!
Svetlana: Jao, sine, ljubi te majka!
Miodrag: Čekaj, Svetlana, ne zaleći se k'o SPS u koalaciju! Je li, magarče, je l' ti to nas zajebavaš kojim slučajem?
Radoš: Daj, ćale, ne mrači, ozbiljno vam kažem.
Miodrag: Aha. Je l' žensko?
Radoš: Kako je l' žensko, pa šta bi bila, Boki 13?
Miodrag: Ne pravi mi se pametan, Radoše, nego odgovori sa "da" ili "ne"! Misliš da te nisam video kako nosiš onaj milje oko vrata mesto vunenog šala, vi mladi danas svi u pedere prešli...
Radoš: Da, ćale, žensko je, sa sve pi...s-sa svim ženskim osobinama.
Svetlana: Reci majci svojoj kako mi se zove snajka!
Miodrag: Čekaj, Svetlana, gde si naskočila k'o SNS na Đilasa! Kako ti se zove ta tvoja?
Radoš: "Ta moja" se zove Agnješka.
Svetlana: Ju naopako!
Miodrag: Da ona nije Vlahinja, ne daj Bože?
Radoš: Kakva bre Vlahinja, Poljakinja.
Miodrag: Nije govno nego se pas posr'o. Pa dobro bre, sine, jesam li ti ja rekao sem Srpkinja nijednu neću da vidim u kući?
Radoš: Mi se volimo.
Svetlana: Ako, neka ste vi meni živi i zdravi. A iz kakve je kuće?
Miodrag: Lakše, Svetlana, gde si navalila sa tim pitanjima? Odakle ti je ta tvoja i kako ste se upoznali?
Radoš: Agnješka Kurvinska i ja smo se upoznali zimus u Krakovu za Novu godinu i...
Miodrag: Jesam li ti rekao, Svetlana, da ne treba da ga puštamo nigde za Novaka, šta fali novogodišnjem programu na RTSu? Ali ne, ti i tvoj sin zapeli da ide pa eto ti sad.
Radoš: ...i tu smo se upoznali, dopisivali smo se, viđali u Beogradu kad ona dođe i sad smo odlučili da se uzmemo.
Miodrag: I da se lepo skućite ovde u ovaj naš polusoban stan?
Radoš: Taman posla, ja odlazim u Poljsku.
Svetlana: Kakvu crnu Poljsku, moj Radoše?! Pa nećete valjda tamo i svadbu praviti?
Radoš: E da, dobro me podseti. Odlazim tamo za dve nedelje i trebaće mi kinta za prevoz i venčanje.
Miodrag: Čekaj malo, Bukefale, jesi li ti normalan? Kako misliš da svu rodbinu u Poljsku prevezemo? I može li se tamo u EU jesti svinjetina za svadbu, meni rek'o komšija Žitomir da to ne može?
Radoš: Ćale, nema svadbe. Agnješka i ja ćemo se venčati u Lođu, nikakva svetkovina, samo u opštini i crkvi.
Svetlana: A ima tamo naša crkva u tom Loću?
Radoš: Lođu. Nema, u katoličkoj katedrali ćemo se venčati, naravno čim se ja krstim. Pa bolje tamo, Agnješkini su nam uzeli divan stan u samom centu Lođa a ovde bismo se gurali nas četvoro.
Svetlana: Ajme meni!
Miodrag: Dobro, sine. Daće ti otac pare, da se ne brukaš pred Poljacima.
Radoš: Hvala, ćale, nisam ovo očeki...
Miodrag: Da se ne brukaš tamo ni slučajno. I da, ne zaboravi kad dođeš u Lođ tazbini noge da opereš.
Radoš: Što sad noge, ne razumem?
Miodrag: Pa kad već udajem sina barem da se pokaže kao dobar mladi! Jebem li ti sitno žito, daću ja tebi katedralu u Lođu! Svetlana, dajde mi onaj debeli kaiš, ma šta kaiš, daj onu staru cev od radijatora!
Devojka koju nećeš jebati.
Put do kubnih santima njene rumene sluzokože zajebaniji je čak i od osme misije sa Zergovima u Starkraft kecu (ako znaš o čemu je reč, nadu ovde ostavi). Mikroskopske su šanse čak i da dođeš do nivoa na kome bivaš baždaren od strane aristokratskog oca joj njenog. Ako li dospeš dotle, gospodin Mićalović, sa svojim medivl-vizantijskim imenom za čije izgovaranje tvoje paorske čeljusti nemaju odgovarajuću anatomiju, postaviće ti sledeći rafal uslova koje moraš ispuniti, kako bi utvrdio tvoju dostojnost svoje šćeri-mezimice:
Da ne piješ
Da ne pušiš
Da ne gledaš fudbal
Da ne psuješ
Da pričaš bar 3 izumrla jezika
Da imaš mesečni prihod po članu porodice preko 150K
Da imaš 0% izroda u porodici
Da si AB+
Da si kršten
Da si kršten u Ravanici
Da ti je askurđel napisao "Načertanije"
Da imaš barem jednu Mogšinu defku međ omiljenim
Preko potrebna rubrika, koja pokazuje penzionerima vežbe koje više nikada neće moći da urade.
Ostali spavaju, ili se spremaju za posao.
Ah! Život, tuga, čemer. Nesreća, sivo nebo: kiša sipi, dijete plače, majka vadi poslednju mrvu hljeba iz vunenog džempera i pruža je djetetu koje je nespretno ispusti i mrva pade u mračne ponore rijeke pod njima. Ah, groze! Ali nastavismo da hodamo u ovom mraku, u ovom božijem paklu, po ovoj zemlji Srbiji, po našoj miloj majci, po našoj zajedničkoj humci.
Jedan kikot, drugi urlik, treći bezvučni šum grlenih struna. Osta samo bat koraka u kljakavom drumu. Ah kakvo beznadje, kakva samo bol u svakom koraku. Mekan topot cipela bez đona. Bijela koža polubosih stopala nestaje u treptaju sa dodirom blata u toj prebrkanoj fuziji. I ja hodah sa njima nekoć, a evo sad sjedim tu na panju i gledam ih kako odmiču. Ja sam se nahodao, ja sam moja stopala raskrvario, ja sada stopalima mislim. Hodao sam i ja kao i oni nekoć, dok su ovi panjevi svi još bili borovi. Prošao sam toliko puta kraj njih i gledao kako umiru.
Da, to je krug. To je nesavršeni krug, broj koji god. Ne nedostaju mi oni koji odlaze, ja znam da će oni doći, iako će doći drugačiji. To bi bilo kao da nedostajem samome sebi, a to nije istina. U ovom lavirintu, u ovoj košnici, u ovom kosmosu u glavi, ja jasno vidim kako dolaze galopirajući. Taj futuristicki galop završava se pucanjem mrežnjaca kada im oči udare u mene. Njihov Godo sada čeka njih. Ah, takva li su vremena došla.
'Vode, vode...' Nemam vode! Ko je meni vode davao? Šta mi je htjela voda? Više smo prosuli drhtavim koščatim rukama. Sve dadosmo ilovači. Vode, nemam. Nemam ni hljeba, ni soli, ni vina. Imam samo žeđ da vam dam. I vučje očnjake. Idite, krvnici, mučenici, dođite, gdje ćete? Ubijte jos to malo vremena, ubijte praskazorje idući mu stalno iza ledja. Idite gladni i bosi sa trnjima pod noktima...
Oh! A, ja bih vam ruke dao, ja bih od srca otkinuo. Al' uzaludno, ah ništavno je. Dao bih vam sve, samo za parče puta. Ali nema puta, samo vrtlog sa nama na dnu kao talogom. Priznajmo: rođeni smo mrtvi u ovoj šolji kafe, u oblaku i čitavog života samo padamo, sužavamo krug. Naš je hod spirala ka dnu koje na kraju zacrnimo kad ispopadamo jedan na drugog. Sada čekamo da neko zabode želju u nas, kroz nas...
Kao crvi u cistama, gmižemo priljubljeni, a opet daleki, ograđeni tvrdim prozirnim opnama u kojima se ne možemo skriti. Na kraju nas svakog čeka po neki panj, i svaki panj čeka na nekog od nas. I sve sto ostaje u ovom vrtlogu bespuća je taj topot koraka i kiše koji mijesi zemlju, topi je i otvara, sprema je za nas.
Mitsko mesto koje se proteže od mesne zajednice, preko Balkana, do Srednje Evrope, a može po potrebi govornika da zahvati i Atlantski okean.
Ministar: Srbija je u veoma kratkom roku savladala dvadeset osam novih poglavlja u približavanju Evropskoj uniji, što je do sada najbrže približavanje Uniji na ovim prostorima. Ostalo nam je još samo 4.227 poglavlja, i da uhapsimo Mladića i eto nas u EU!
........................
Predsednik opštine: Mi smo danas položili kamen temeljac za dečije igralište koje će imati dve penjalice, četiri ljuljaške, tobogan i kladu za preskakanje i to je najviše sprava po jednom igralištu na ovim našim opštinskim prostorima!
........................
(Školski WC):
- Daj cigaru, osto sam bez!
- Nemam, i ja popušio sve...
- Alo, ljudstvo, jel ima neko cigaru na ovim prostorima?
(Glas iz ženskog dela WC-a):
- Vadi prašinu iz džepova i motaj cigaru, skote!
- Nemoj, Maro, što si takva...
- Ja da krešem pičkom o beton a ti da pušiš! Neće moći...
