Oću kurac! Evo sve trčim, samo da uzmem zalet. Odjeb iz lakta, bez mnogo razmišljanja, mator koliko i paz' Boga ti i podjednako efikasan. Taman dovoljno pun drskosti i sarkazma da onoga kome je upućen izbaci iz sopstvene kože.

Pička.

Јебено емотивна особа. Са собом носи трагове крвавих ђонова као продукт живота који је оставио иза себе, илити „Живот га је газио“. У кафани је тужни боем, у кревету романтични емотивац, за жене је Хосе Алваро де Енрике Родригез - за пријатеље Мигел, а на послу певач ведрих нота.

Изражава се лирски, што и највише доприноси његовој личности. Он не дрка, он једноставно трпи и чека љубав свог живота. Кад је нађе, не јебе је, већ води љубав са њом. Јеботе, он је тако геј.

Repovi iz prošlosti koji se i dan danas vuku za nekom osobom. Pod ovim se misli na veze, pijanstva, tuče, pa čak i na neke teže krivične prekršaje.

Surova, otrežnjavajuća konstatacija najčešće korišćena kao replika trećem licu na komentare kako je neko mogao mnogo bolje, kako zaslužuje mnogo više. :Druže, nazovimo stvari pravim imenom, realno nije za bolje, i ovo mu je puna kapa:
Takođe i spuštajuća opaska, nizak udarac sagovorniku, visokoletaču, sa očima većim od mogućnosti u trenucima izlivanja frustracija.

Minimum obrazovanja koji je moguće steći, uglavnom u nekoj seoskoj osnovnoj školi, gde se zbog malog broja đaka ne organizuje nastava za preostale razrede. Često u upotrebi, obično u posprdnom tonu, kada se želi istaći nečiji manjak obrazovanja.

Lud. NIsu mu sve ovce na broju. Fale daske. Nije čitav.

Женска особа без физичких и духовних квалитета. Нити је за крес, нити за разговор.

OK, nije to toliko loša emisija koliko ide na kurac, od naziva, koncepta, voditeljke i nadrkanih poluzvezda u njima. Ne kažem, i ja zamišljam da vodim Tanju Peternik u rodnu zapizdinu i da tamo ćutimo pred kamerama jer sam mnogo pametan i da kamermana teram da snima potok petnes minuta jer sam ja rod Tarkovskom, ali pošto u neko dogledno vreme neće doći do toga eto malo da pišnem na ovu snobovštinu. Kao prvo termin, neki nedeljni, pred ručak, valjanost, slušaj sine Vladetu Jerotića on je pametan ima 90 godina a vidi kako je vitalan sutra da ideš u biblioteku da uzmeš od njega bilo šta, pa onda ta glupost tv lica gde se autorka razotkriva kao klasična snobulja koju ipak pale samo teve lica a šta ćemo recimo s nekim profesorom koji beži od sveta, njega dakle nikad u emisiju Tanja, jel tako a, a on recimo izumo solarne ploče, a Tanja, a? E pa jebo te Vlado Georgiev, znam da to želiš mada on neće, jebaće te Marinko Rokvić, on je teve lice, jebo te Marinko znaš a njegovi sinovi nabili ti klinovi! Pa i ovo kao sav normalan svet može li debilnije kao to je tako zajeban život pa se tek ponekad spuste na nivo normalnog sveta majke nam ga svima nenormalne! I sva te debilna pitanja, to kopanje suludih podataka iz života gosta, i to trčkanje za njim poput kera i jadan kamerman obigrava s ove strane s one strane a čeka ga žena kući nervozna, a Tanja sipa li sipa, Marić joj dao podatke iz Udbe, pa onda udri Tanja udri do zore jebi kevu Živanu Saramndiću kolko je sarmi pojeo sa Oliverom Njegom kopaj Tanja Tapija pa ga ubij ponovo, ubij ako ti već ovi leševi nisu dovoljni, udri Tanja cepaj Tanja, Peternek Vesna Dedić Mojsilović Tanja!

Poslednji trzaj poraženog ''borca'', jadna kompenzacija nakon uvida u neminovnost poraza. Luzerski vid bunta, ali i kao takav opet simbol neke ''živosti''.

Подсмех возача троле док с још увек отвореним вратима даје гас до даске, гледајући у ретровизору несрећника који је закаснио како спринта за возилом у нади да ће некако ускочити.

Jedna od neminovnosti koju će političari iz FBiH morati da prihvate
kako bi očuvali gram nade o "cjelovitoj BiH"."Srdačne" čestitke će se
podrazumijevati.

Женска торба, по узору на ону што носи поштар.

Orijentir u našim posrnulim gradovima, pandan svetioniku na moru. Mana je svakako nedostatak izvora svetlosti na vrhu, što ga čini neupotrebljvim noću, osim ako nemate jako izoštreno čulo mirisa a da uz to obavlja i svoju primarnu ulogu.

Trejdmark. Ono po čemu te prepoznaju svi ljudi na ulici, u selu, gradu ili čak državi. Jedinstvenost.

Nastalo od znate već čijih naočara.

Начин изражавања који се базира на двосмислености изреченог. По правилу, све изговорено се може протумачити на више начина од којих најмање једно тумачење има сексуалну конотацију. Притом, двосмисленост је више у уху слушаоца него у речима наратора.

Formula kojom opisujemo devojku laganog morala i još laganije moždane mase. Obično ima krupne teleće oči, gleda bezazleno, korak joj je malo raštimovan ali ne toliko da bi se rušila u hodu, lako se zasmeje i još lakše rasplače, ponekad ima krive štikle, gotovo uvek lokne, i apsolutno uvek razgažen gradski akcenat u govoru. Pije koka kolu. Oblači se po buticima ali ne beži ni od Kineza. Kad vozi, na semaforu gleda levo i desno, iako stoji.

Iskorišćeno do zadnjeg atoma, stara fora.
Toliko puta upotrebljeno da kod slušaoca izaziva gnušanje.

Симбол одрастања једног мушкарца. Некада, док је земља била главни извор зараде, прва узорана бразда сматрана за тренутак кад дечак постаје мушкарац, чак и више од прве свиле која му се јавила на лицу, грудима и око препона. Данас поред већ добро познатог значења скидања мрака, прва бразда представља сваки догађај који од младе (често и инфантилне) особе ствара одраслог човека.

Још ни Зорњача своје лице показала није, разбудио ме отац, благим ћушкањем и нежним гунђањем. Испод медвеђе коже се искобељах, још топао од сна, а он је стајао преда мном, обучен у кожух, у дебелим ваљенкама, држао је топор у снажним рукама. Први пут у брање храста! Коледо је данас! Требало је дочекати Сварожића, младо Сунце што се враћа! Скочио сам, џарнуо ватру, мали Домаћи запишташе и полетеше на све стране. И ја навукох кожух, ваљенке и ушанку, у трен ока загазисмо у целац.
Отац је дуго пртио, а ја за њим скакутао. Помолих се Морани да нас пусти до дубраве – јер заиста, дизао се хладан јутарњи ветар и вејавица – и Леснику, да нас унутра прими, заштити и опрости узимање дрвета. Обећах му жртву, меда, воска, колача, принећу пред његовим кипом, јер он је заштитник нашег рода… И заиста, док стигосмо у дубраву, ветар и вејавица престаше, облаци се проредише, и испред нас храстић је стајао, обасјан јединим зраком Сунца који се пробијао одозго па све до Матере Мокре Земље. То је био знак. Отац рече: Пази, сине! Једним ударцем! Иначе, неће на добро изаћи. Замахну тешким топором, и храстић се затресе, паде постранце, а топор се одби, и оца по нози окрзну. Приђох стабљици – висила је на још два-три влакна. Погледах оца: низ просечену ногавицу му је цурио танак траг крви. Отац се намршти и притисну руком рану.
Обузети стрепњом и молећи се Боговима, кренусмо натраг у село, носећи дрвце. Из далека, приметисмо да нешто није у реду. Резак мирис дима штипао нам је ноздрве, а у даљини као да се чуло пуцкетање ватре, запомагање жена, њиштање коња. Мало ближе, могли смо да угледамо црвене вреле петлове како скакућу по кришама наших изби.
Село је било нападнуто, кипови оборени и спаљени. Тамо где су стајали Велес, Перун, Јарило, Весна, играо је ватрени колоплет. Једино џиновски Триглав није хтео да гори. Оборен конопцима, начет секирама, тужно је гледао са земље, знали смо да га нико више неће подићи. Лесноме можемо само захвалити отац и ја што смо пре свих отишли у брање храста...

Мајка је лежала испред колибе, покушавала да устане. Пришли смо јој пуни наде, али тевтонска стрела вирила јој је из груди. Пала је оцу на руке, ја сам плакао, а она је шапутала:
Људи на гвозденим коњима... Са крстовима на грудима и штитовима... Извлачили су нас из изби... Стража је спавала... Псе су потровали још ноћас... Клали су нас као стоку... Оборили Богове, запалили... Мало нас је побегло, нису се трудили да их гоне... Пре него што су напустили село, њихов вођа, Чернобог му кости глодао, пропео је коња и на словенском што смрди на немачку проклетињу извикнуо из свег гласа:
„Пагани словенски! Срећан вам ваш Коледо! До овог датума следеће године ви ћете сазнати како се слави Божић! Послаћемо вам мисионаре. Онима који су преживели. Уколико поново дигнете своје дрвене богове, милости неће бити ни за кога. Чули сте ме. Христ вас благословио! Бар ове преживеле, остали горе у паклу... До следећег пута...“
Мајци је линула крвава пена на уста, отац је плакао као дете у колевци, стежући је у наручју. Ја сам окренуо леђа селу, одбацио дрвце, узео очев тешки топор и кренуо кроз негажени целац. До хришћанског града, да принесем жртву за Коледо, браћо и сестре. Знам једино да ће ме ускоро видети сви они које сам икада изгубио, и мајка ће ме чекати кад будем стигао, а биће тамо и наши Богови. Загрлићемо се, Богови и људи, и славићемо празник младог Сунца до краја времена.