Genetika jeste vrlo gadna stvar. Masa potomaka, čak unuka Jevreja koji su preživeli konc logore nasledili su živa sećanja i uspomene očeva i dedova, iako im ovi o tome nisu pričali - sećaju se dogadjaja i imena, kao da su sami prolazili kroz to. Jedan momak sa teškim psihičkim problemima, šizofrenijom, glasovima koji ga kinje i teraju ga na samoubistvo (vidja polu - žive zombirane ljude, gotovo leševe oko sebe) je slučaj za koji znam iz prve ruke. Preci mu bili u logoru, preživeli neopisive strahote - bio noajnormalniji čovek do 99. kad je krenulo bombardovanje, i ovo se aktiviralo. Ne treba se čuditi, iskustvo je ono što pomaže i životinji i čoveku da preživi. Masa ljudi se nagonski boji zmije, buba, šume...A da zapravo ne znaju zbog čega. Velika trauma ostaje zapisana u genomu i ide dalje. Deca alkoholičara i nasilnika često i sama postanu takva, iako su se gnušali svojih očeva. Psihologija i Hrišćanstvo se bukvalno poklapaju u ovom načelu - po veri, kletva se prenosi s kolena na koleno, po psihologiji - trauma se nasledjuje. Naidjem rel. skoro na jedan jako dobar citat nekog istočnjačkog mislioca, otpr. glasi - ono što uspeš da isceliš u sebi, prekida da proganja tvoju krv u pokolenjima koja slede...Žena krene da dobija panične napade, užasne. I ne zna šta se dogadja - brak, posao, deca, život - sve za pet nikakvih problema. I na kraju skonta da joj je keva imala spontani pobačaj (u tipa 28oj) dok je bila sama kod kuće, i jedva preživela. Ovoj krenu panični kada je napunila 28, uvek kad je bivala sama kod kuće. Na kraju skonta šta se dogadja i napadi prestanu...Zajebane stvari. Nekoga proganjaju nevolje, nekoga praznina, osećanje da nije dovoljno vredan, besmisao, težak gubitak koji nije u stanju da prevazidje - čak vradžbine i demoni (da, ovo poslednje uopšte nije nekakav bapski mit niti sujeverje). Kako god - nemoj da se ubiješ, stani, polako - ako si se već rešio, ostavi za sutra, rekosutra. Za početak. Iz svega postoji izlaz, za sve postoje razlog i objašnjenje, a i ti i život ste 100.000 puta bolji nego što se tako često pomisli. Što kaže Tadej - depra nije ništa drugo do kombinacija pogrešnih i loših misli. Sve može da se sredi i izleči, bukvalno - to je samo proces koji je vremenom doveo do jako loše situacije, sve što je potrebno jeste da se on obrne i da se, korak po korak, čovek vrati u polaznu tačku. Teško može odjednom, ne možeš odjednom da zavoliš život i nadješ odgovore - može, ali jedan čovek u 200 godina. Instant mudrost i filozofija, put do uspeha i ostala sranja, instant duhovnost - nas i dovode do svega toga. Počnemo da kroz život prolazimo neutemeljeni i bez korena, prvi jači vetar nas poruši, iščupa.
Ponavljam, svima, jer jako je važno - bolji ste, jači, sposobniji...Nego što vam se često učini. Čovek ne potone odjednom, memla života se kupi i gomila po njemu dugo i neosetno; zebnja, briga, praznina, pokvarenost sveta - narastaju i plave duh perfidno i malo po malo. Svakako je lakše kada je čovek vernik, to je oslonac samo po sebi - ali i ako je nije, mora naći tu ručnu u sebi, stati i reći - čekaj bre, da se nosi sve ovo u pičku materinu, jebe mi se živo da se ubijam sad dok mi se još diže, i realno imam bar 25 - 30 kvalitetnih godina pred sobom, pre nego krenu išijas, alchajmer i lumbago. Prodajem kola, kuću, stan, ženu u belo roblje (ko je jebe, zbog nje i oću da se roknem) i idem na Madagaskar, u Dominikanu, na Bali...Jbt kad razmislim, koliko na svetu ima boljih mesta od ove rupe, jeste da je sirotinja, al svi su tamo sirotinja tako da zabole me tuki, more, leto. Ako ne bude valjalo mogu da se roknem i tamo. Neću nikome ni da se javim - ko vas jebe, ko je od vas mene nazvao da pita - brate kako si, može li se, guraš li nekako? Pozdrav iz afričke zemlje safari. Odeš na taj posao koji te dovodi do ludila i kažeš - alo bre stoko, znaš li ti da na ovom svetu ima sedam milijardi ljudi i preko dvesta zemalja, milioni firmi? Ja ovde da se jebem sa vama? Za čega bre? Jebe mi se baš, idem na Tibet, ili negde da slikam, što da ne. Ako mi se digne biću jebeni frizer ili pekar, varioc u Nemačkoj, sve se nauči za par meseci. Idem u Njujork da prosim, živeću po metroima i kafanama kao klošar, čitaću knjige i sretati ljude. Nakupiću dovoljno materijala da mogu da pišem, kao Bukovski. Zgrnuću lovu. Ili neću. Žene će mi se bacati pred noge. Ili neće. Svejedno. Ako ću i da se ubijam odoh u Indiju da me neki fanatici spale živog i prospu pepeo u Gang, ali jebe mi se živo da to radim ovde i zbog ovoga.
Imaš pravo Melkijades ovo poslednje, treba čovek da shvati da šta god da ga muči, da je najgluplje da oduzme sebi život, da ako već nema nikakvog izlaza u trenutnom načinu života, da onda sasvim promeni stav o životu uopšte, da ga shvati dosta manje ozbiljno i pobegne negde od svega na neko vreme, a većina stvari posle dođe na svoje
ako je neko uvučen u neku priču gde se očekuje od njega mnogo, gde je pod pritiskom da mora ovo ili ono, ne moraš brate ništa, odjebi sve, sve dok si ispravan u sebi i misliš da činiš pravu stvar, ne može ti niko drugi ništa nametati
ima do toga da su i vremena drugačija, dosta su veće predrasude i ljudi su sve manje tolerantni na neki drugačiji stil života od ovog ustaljenog, dobro starci su uvek smarali mlađe, ali sada mnogi ne mogu da nađu razumevanje ni među svojom generacijom, ako nisi ispunio to i to do tad i tad, ti si luzer, škart, odbačen od društva
dok su npr. generacije odrasle 70ih 80ih i ovde i u svetu dosta ležernije shvatale taj mladalački život, ima vremena i za fakultet, i posao i brak i sve, polako. Tad, koliko čujem ovako iz priča, baš je abnormalnost bila da neko uopšte i pomisli na samoubistvo, danas srećeš na svakom koraku depresivne, suicidalne ljude, a mislim da je ovo gore najzastupljeniji razlog
ima i onaj tip ljudi koji su usredsređeni samo na sebe i svoje probleme i egoistično misle da ih svi drugi osuđuju za svaki postupak koji pogrešno urade, da su njihovi problemi najveći itd. kao što si ti negde shvatio kad si video tog dečka i video da i on živi nekako, da se snalazi, da se bori, a da je u očigledno dosta goroj situaciji od tebe
obično kombinacija ova dva razloga, stvarni pritisak koji nesumnjivo postoji (manji ili veći), i osoba koja sve to preuveličava do neviđenih razmera i ne pronalazi način da se izbori sa tim i dovodi do samog čina
kao i za sve u životu što se tiče psihologije, negde pola je genetika, a pola stečeno okolnostima, tako da treba raditi na toj drugoj polovini čitav život ukoliko je prva dosta loša, sve se svede na to
Genetika jeste vrlo gadna stvar. Masa potomaka, čak unuka Jevreja koji su preživeli konc logore nasledili su živa sećanja i uspomene očeva i dedova, iako im ovi o tome nisu pričali - sećaju se dogadjaja i imena, kao da su sami prolazili kroz to. Jedan momak sa teškim psihičkim problemima, šizofrenijom, glasovima koji ga kinje i teraju ga na samoubistvo (vidja polu - žive zombirane ljude, gotovo leševe oko sebe) je slučaj za koji znam iz prve ruke. Preci mu bili u logoru, preživeli neopisive strahote - bio noajnormalniji čovek do 99. kad je krenulo bombardovanje, i ovo se aktiviralo. Ne treba se čuditi, iskustvo je ono što pomaže i životinji i čoveku da preživi. Masa ljudi se nagonski boji zmije, buba, šume...A da zapravo ne znaju zbog čega. Velika trauma ostaje zapisana u genomu i ide dalje. Deca alkoholičara i nasilnika često i sama postanu takva, iako su se gnušali svojih očeva. Psihologija i Hrišćanstvo se bukvalno poklapaju u ovom načelu - po veri, kletva se prenosi s kolena na koleno, po psihologiji - trauma se nasledjuje. Naidjem rel. skoro na jedan jako dobar citat nekog istočnjačkog mislioca, otpr. glasi - ono što uspeš da isceliš u sebi, prekida da proganja tvoju krv u pokolenjima koja slede...Žena krene da dobija panične napade, užasne. I ne zna šta se dogadja - brak, posao, deca, život - sve za pet nikakvih problema. I na kraju skonta da joj je keva imala spontani pobačaj (u tipa 28oj) dok je bila sama kod kuće, i jedva preživela. Ovoj krenu panični kada je napunila 28, uvek kad je bivala sama kod kuće. Na kraju skonta šta se dogadja i napadi prestanu...Zajebane stvari. Nekoga proganjaju nevolje, nekoga praznina, osećanje da nije dovoljno vredan, besmisao, težak gubitak koji nije u stanju da prevazidje - čak vradžbine i demoni (da, ovo poslednje uopšte nije nekakav bapski mit niti sujeverje). Kako god - nemoj da se ubiješ, stani, polako - ako si se već rešio, ostavi za sutra, rekosutra. Za početak. Iz svega postoji izlaz, za sve postoje razlog i objašnjenje, a i ti i život ste 100.000 puta bolji nego što se tako često pomisli. Što kaže Tadej - depra nije ništa drugo do kombinacija pogrešnih i loših misli. Sve može da se sredi i izleči, bukvalno - to je samo proces koji je vremenom doveo do jako loše situacije, sve što je potrebno jeste da se on obrne i da se, korak po korak, čovek vrati u polaznu tačku. Teško može odjednom, ne možeš odjednom da zavoliš život i nadješ odgovore - može, ali jedan čovek u 200 godina. Instant mudrost i filozofija, put do uspeha i ostala sranja, instant duhovnost - nas i dovode do svega toga. Počnemo da kroz život prolazimo neutemeljeni i bez korena, prvi jači vetar nas poruši, iščupa.
Ponavljam, svima, jer jako je važno - bolji ste, jači, sposobniji...Nego što vam se često učini. Čovek ne potone odjednom, memla života se kupi i gomila po njemu dugo i neosetno; zebnja, briga, praznina, pokvarenost sveta - narastaju i plave duh perfidno i malo po malo. Svakako je lakše kada je čovek vernik, to je oslonac samo po sebi - ali i ako je nije, mora naći tu ručnu u sebi, stati i reći - čekaj bre, da se nosi sve ovo u pičku materinu, jebe mi se živo da se ubijam sad dok mi se još diže, i realno imam bar 25 - 30 kvalitetnih godina pred sobom, pre nego krenu išijas, alchajmer i lumbago. Prodajem kola, kuću, stan, ženu u belo roblje (ko je jebe, zbog nje i oću da se roknem) i idem na Madagaskar, u Dominikanu, na Bali...Jbt kad razmislim, koliko na svetu ima boljih mesta od ove rupe, jeste da je sirotinja, al svi su tamo sirotinja tako da zabole me tuki, more, leto. Ako ne bude valjalo mogu da se roknem i tamo. Neću nikome ni da se javim - ko vas jebe, ko je od vas mene nazvao da pita - brate kako si, može li se, guraš li nekako? Pozdrav iz afričke zemlje safari. Odeš na taj posao koji te dovodi do ludila i kažeš - alo bre stoko, znaš li ti da na ovom svetu ima sedam milijardi ljudi i preko dvesta zemalja, milioni firmi? Ja ovde da se jebem sa vama? Za čega bre? Jebe mi se baš, idem na Tibet, ili negde da slikam, što da ne. Ako mi se digne biću jebeni frizer ili pekar, varioc u Nemačkoj, sve se nauči za par meseci. Idem u Njujork da prosim, živeću po metroima i kafanama kao klošar, čitaću knjige i sretati ljude. Nakupiću dovoljno materijala da mogu da pišem, kao Bukovski. Zgrnuću lovu. Ili neću. Žene će mi se bacati pred noge. Ili neće. Svejedno. Ako ću i da se ubijam odoh u Indiju da me neki fanatici spale živog i prospu pepeo u Gang, ali jebe mi se živo da to radim ovde i zbog ovoga.
Bravo Tro! Pre svega, postoje tri ogromna problema - čovek je izgubio dodir sa crkvom i u velikoj meri sa samim Bogom, čovek je odbacio tradiciju, i čovek više nema ideala za koje bi živeo, a kamoli poginuo. Čovek osamnaestog ili devetnaestog veka nije imao kad da misli na samoubistvo - valjalo je hraniti sedmoro dece i vugliti, rmbati i kopati po čitav dan. Živeo je kako mu nalažu crkva i tradicija, i za sve je postojalo vreme - za setvu i žetvu, ženidbu, rat. U sve se ulazilo po utvrdjenom pravilu, i nije se puno razmišljalo.
Čovek dvadesetog veka izborio je slobodu (recimo), raskinuo je u najvećoj meri sa crkvom i tradicijom, izborio se za pravo glasa i odlučivanja itd. Ali oko njega je sad ostala ogromna praznina, a svet nije postao ništa bolji, naprotiv. Ali čovek 20og veka ima ogromnu veru u čovečanstvo - on ide u rat iz ideala, diže revolucije iz ideala, živi od poezije i književnosti, univerzalne ljubavi...To ga je koštalo itekako mnogo, navuklo mu na vrat bedu, staljinizam, razočaranja...Današnji potomci tog čoveka opekli su se njegovim primerom, i ne pada im na pamet da ginu za nekakav ideal - oni veruju u sopstvene snage, napredak, nauku, razumeli su da je život samo jedan i treba ga iživeti. Ali sloboda nam je donela degeneraciju, a jedan jedini, sebi dovoljan život - sebičnost. Čovek 21og veka se baš i nije pokazao - razorio je planetu, istrebljuje životinje, okeane prekriva plastikom, otrovao se hranom, poludeo i otupeo. Prvi put u istoriji u budućnost se gleda sa zebnjom, a nauka i napredak, u koje smo položili tolike nade, pre će nas istrebiti nego izbaviti. Ništa nismo rešili - osvajamo svemir, a glad, nemaština, nepravda i ratovi jednako caruju. Kapitalizam nam ne može doneti ništa dobro, i očigledno je da će se urušiti, čega smo već gotovo svesni.
Pojedinac takvog društva na Zapadu (Evropa, SAD, Australija i recimo Japan) - projektovan je za direktora, vlasnika, sudiju, doktora, advokata...U njega se ulaže, njegov put i sreća utvrdjeni su navikom vremena, očekivanja su velika - ugled i poštovanje, žena i deca, dvoje kola u garaži i ostala sranja. Mi živimo za očekivanja jednog sistema i naših roditelja. Ako ih ne ispunimo, a većina nas svakako neće - slede razočaranja. I čovek krene da veruje kako nije dovoljno dobar, kako je izneverio voljene, a oni jadni uložili toliko truda u njega, kako nešto nije u redu sa njim i ostalo. Kada ga pitaju kako je on kaže da je dobro, iako se oseća ko govno - ali osećati se ko govno je no no, a i ne želi da sekira i brine one do kojih mu je stalo...Kad se na to još dodaju prekovremeni sati na poslu koji mrziš i brak koji jednostavno ne može biti idealan, ili čak samoća (a komšijin mali već troje dece sklepao)...U tom slučaju, ako nemaš jako duhovno uporište u veri, ili imaš dobro obrazovanje a karakterno si snažna i drčna individua - šta ti drugo ostaje nego da se utopiš u starom dobrom alkoholu, gudri, pornografiji, jutjubu...I na kraju se rokneš, malo iz očaja, a malo iz pakosti prema svetu koji sa razlogom prezireš.
E - zato poslovi, šefovi, roditelji, planovi, novac - čak žena, deca i prijatelji - moraju na drugo mesto a ti na prvo. Praznina i besmisao su jebene, vrlo jebene stvari - u protivnom, sredjene zemlje poput Norveške, Finske i ostalih ne bi imale toliko samoubistava, a preko 50% ljudi u bolnicama ne bi bili duševni bolesnici.
Problem u savremenom društvu je upravo to, podsticanje sebičnosti, a ubijanje autentičnosti, budi svoj ali izaberi jednu od 20 ponuđenih opcija pristup
I onda ljudi koji se ne pronađu u tih 20 opcija, prsnu u jednom trenutku
Pa i ovi što se pronadju mahom prsnu, manje ili više.
melki živiš li u beogradu :D
my ass woulda stayed in the primordial soup if i knew there was gonna be days like this
ne, ozbiljno, svest o životu je najbolja i najgora stvar koja se desila ljudskoj rasi
Genetika jeste vrlo gadna stvar. Masa potomaka, čak unuka Jevreja koji su preživeli konc logore nasledili su živa sećanja i uspomene očeva i dedova, iako im ovi o tome nisu pričali - sećaju se dogadjaja i imena, kao da su sami prolazili kroz to. Jedan momak sa teškim psihičkim problemima, šizofrenijom, glasovima koji ga kinje i teraju ga na samoubistvo (vidja polu - žive zombirane ljude, gotovo leševe oko sebe) je slučaj za koji znam iz prve ruke. Preci mu bili u logoru, preživeli neopisive strahote - bio noajnormalniji čovek do 99. kad je krenulo bombardovanje, i ovo se aktiviralo. Ne treba se čuditi, iskustvo je ono što pomaže i životinji i čoveku da preživi. Masa ljudi se nagonski boji zmije, buba, šume...A da zapravo ne znaju zbog čega. Velika trauma ostaje zapisana u genomu i ide dalje. Deca alkoholičara i nasilnika često i sama postanu takva, iako su se gnušali svojih očeva. Psihologija i Hrišćanstvo se bukvalno poklapaju u ovom načelu - po veri, kletva se prenosi s kolena na koleno, po psihologiji - trauma se nasledjuje. Naidjem rel. skoro na jedan jako dobar citat nekog istočnjačkog mislioca, otpr. glasi - ono što uspeš da isceliš u sebi, prekida da proganja tvoju krv u pokolenjima koja slede...Žena krene da dobija panične napade, užasne. I ne zna šta se dogadja - brak, posao, deca, život - sve za pet nikakvih problema. I na kraju skonta da joj je keva imala spontani pobačaj (u tipa 28oj) dok je bila sama kod kuće, i jedva preživela. Ovoj krenu panični kada je napunila 28, uvek kad je bivala sama kod kuće. Na kraju skonta šta se dogadja i napadi prestanu...Zajebane stvari. Nekoga proganjaju nevolje, nekoga praznina, osećanje da nije dovoljno vredan, besmisao, težak gubitak koji nije u stanju da prevazidje - čak vradžbine i demoni (da, ovo poslednje uopšte nije nekakav bapski mit niti sujeverje). Kako god - nemoj da se ubiješ, stani, polako - ako si se već rešio, ostavi za sutra, rekosutra. Za početak. Iz svega postoji izlaz, za sve postoje razlog i objašnjenje, a i ti i život ste 100.000 puta bolji nego što se tako često pomisli. Što kaže Tadej - depra nije ništa drugo do kombinacija pogrešnih i loših misli. Sve može da se sredi i izleči, bukvalno - to je samo proces koji je vremenom doveo do jako loše situacije, sve što je potrebno jeste da se on obrne i da se, korak po korak, čovek vrati u polaznu tačku. Teško može odjednom, ne možeš odjednom da zavoliš život i nadješ odgovore - može, ali jedan čovek u 200 godina. Instant mudrost i filozofija, put do uspeha i ostala sranja, instant duhovnost - nas i dovode do svega toga. Počnemo da kroz život prolazimo neutemeljeni i bez korena, prvi jači vetar nas poruši, iščupa.
Ponavljam, svima, jer jako je važno - bolji ste, jači, sposobniji...Nego što vam se često učini. Čovek ne potone odjednom, memla života se kupi i gomila po njemu dugo i neosetno; zebnja, briga, praznina, pokvarenost sveta - narastaju i plave duh perfidno i malo po malo. Svakako je lakše kada je čovek vernik, to je oslonac samo po sebi - ali i ako je nije, mora naći tu ručnu u sebi, stati i reći - čekaj bre, da se nosi sve ovo u pičku materinu, jebe mi se živo da se ubijam sad dok mi se još diže, i realno imam bar 25 - 30 kvalitetnih godina pred sobom, pre nego krenu išijas, alchajmer i lumbago. Prodajem kola, kuću, stan, ženu u belo roblje (ko je jebe, zbog nje i oću da se roknem) i idem na Madagaskar, u Dominikanu, na Bali...Jbt kad razmislim, koliko na svetu ima boljih mesta od ove rupe, jeste da je sirotinja, al svi su tamo sirotinja tako da zabole me tuki, more, leto. Ako ne bude valjalo mogu da se roknem i tamo. Neću nikome ni da se javim - ko vas jebe, ko je od vas mene nazvao da pita - brate kako si, može li se, guraš li nekako? Pozdrav iz afričke zemlje safari. Odeš na taj posao koji te dovodi do ludila i kažeš - alo bre stoko, znaš li ti da na ovom svetu ima sedam milijardi ljudi i preko dvesta zemalja, milioni firmi? Ja ovde da se jebem sa vama? Za čega bre? Jebe mi se baš, idem na Tibet, ili negde da slikam, što da ne. Ako mi se digne biću jebeni frizer ili pekar, varioc u Nemačkoj, sve se nauči za par meseci. Idem u Njujork da prosim, živeću po metroima i kafanama kao klošar, čitaću knjige i sretati ljude. Nakupiću dovoljno materijala da mogu da pišem, kao Bukovski. Zgrnuću lovu. Ili neću. Žene će mi se bacati pred noge. Ili neće. Svejedno. Ako ću i da se ubijam odoh u Indiju da me neki fanatici spale živog i prospu pepeo u Gang, ali jebe mi se živo da to radim ovde i zbog ovoga.
Bravo Tro! Pre svega, postoje tri ogromna problema - čovek je izgubio dodir sa crkvom i u velikoj meri sa samim Bogom, čovek je odbacio tradiciju, i čovek više nema ideala za koje bi živeo, a kamoli poginuo. Čovek osamnaestog ili devetnaestog veka nije imao kad da misli na samoubistvo - valjalo je hraniti sedmoro dece i vugliti, rmbati i kopati po čitav dan. Živeo je kako mu nalažu crkva i tradicija, i za sve je postojalo vreme - za setvu i žetvu, ženidbu, rat. U sve se ulazilo po utvrdjenom pravilu, i nije se puno razmišljalo.
Čovek dvadesetog veka izborio je slobodu (recimo), raskinuo je u najvećoj meri sa crkvom i tradicijom, izborio se za pravo glasa i odlučivanja itd. Ali oko njega je sad ostala ogromna praznina, a svet nije postao ništa bolji, naprotiv. Ali čovek 20og veka ima ogromnu veru u čovečanstvo - on ide u rat iz ideala, diže revolucije iz ideala, živi od poezije i književnosti, univerzalne ljubavi...To ga je koštalo itekako mnogo, navuklo mu na vrat bedu, staljinizam, razočaranja...Današnji potomci tog čoveka opekli su se njegovim primerom, i ne pada im na pamet da ginu za nekakav ideal - oni veruju u sopstvene snage, napredak, nauku, razumeli su da je život samo jedan i treba ga iživeti. Ali sloboda nam je donela degeneraciju, a jedan jedini, sebi dovoljan život - sebičnost. Čovek 21og veka se baš i nije pokazao - razorio je planetu, istrebljuje životinje, okeane prekriva plastikom, otrovao se hranom, poludeo i otupeo. Prvi put u istoriji u budućnost se gleda sa zebnjom, a nauka i napredak, u koje smo položili tolike nade, pre će nas istrebiti nego izbaviti. Ništa nismo rešili - osvajamo svemir, a glad, nemaština, nepravda i ratovi jednako caruju. Kapitalizam nam ne može doneti ništa dobro, i očigledno je da će se urušiti, čega smo već gotovo svesni.
Pojedinac takvog društva na Zapadu (Evropa, SAD, Australija i recimo Japan) - projektovan je za direktora, vlasnika, sudiju, doktora, advokata...U njega se ulaže, njegov put i sreća utvrdjeni su navikom vremena, očekivanja su velika - ugled i poštovanje, žena i deca, dvoje kola u garaži i ostala sranja. Mi živimo za očekivanja jednog sistema i naših roditelja. Ako ih ne ispunimo, a većina nas svakako neće - slede razočaranja. I čovek krene da veruje kako nije dovoljno dobar, kako je izneverio voljene, a oni jadni uložili toliko truda u njega, kako nešto nije u redu sa njim i ostalo. Kada ga pitaju kako je on kaže da je dobro, iako se oseća ko govno - ali osećati se ko govno je no no, a i ne želi da sekira i brine one do kojih mu je stalo...Kad se na to još dodaju prekovremeni sati na poslu koji mrziš i brak koji jednostavno ne može biti idealan, ili čak samoća (a komšijin mali već troje dece sklepao)...U tom slučaju, ako nemaš jako duhovno uporište u veri, ili imaš dobro obrazovanje a karakterno si snažna i drčna individua - šta ti drugo ostaje nego da se utopiš u starom dobrom alkoholu, gudri, pornografiji, jutjubu...I na kraju se rokneš, malo iz očaja, a malo iz pakosti prema svetu koji sa razlogom prezireš.
E - zato poslovi, šefovi, roditelji, planovi, novac - čak žena, deca i prijatelji - moraju na drugo mesto a ti na prvo. Praznina i besmisao su jebene, vrlo jebene stvari - u protivnom, sredjene zemlje poput Norveške, Finske i ostalih ne bi imale toliko samoubistava, a preko 50% ljudi u bolnicama ne bi bili duševni bolesnici.
Bravo Tro! Pre svega, postoje tri ogromna problema - čovek je izgubio dodir sa crkvom i u velikoj meri sa samim Bogom, čovek je odbacio tradiciju, i čovek više nema ideala za koje bi živeo, a kamoli poginuo. Čovek osamnaestog ili devetnaestog veka nije imao kad da misli na samoubistvo - valjalo je hraniti sedmoro dece i vugliti, rmbati i kopati po čitav dan. Živeo je kako mu nalažu crkva i tradicija, i za sve je postojalo vreme - za setvu i žetvu, ženidbu, rat. U sve se ulazilo po utvrdjenom pravilu, i nije se puno razmišljalo.
Čovek dvadesetog veka izborio je slobodu (recimo), raskinuo je u najvećoj meri sa crkvom i tradicijom, izborio se za pravo glasa i odlučivanja itd. Ali oko njega je sad ostala ogromna praznina, a svet nije postao ništa bolji, naprotiv. Ali čovek 20og veka ima ogromnu veru u čovečanstvo - on ide u rat iz ideala, diže revolucije iz ideala, živi od poezije i književnosti, univerzalne ljubavi...To ga je koštalo itekako mnogo, navuklo mu na vrat bedu, staljinizam, razočaranja...Današnji potomci tog čoveka opekli su se njegovim primerom, i ne pada im na pamet da ginu za nekakav ideal - oni veruju u sopstvene snage, napredak, nauku, razumeli su da je život samo jedan i treba ga iživeti. Ali sloboda nam je donela degeneraciju, a jedan jedini, sebi dovoljan život - sebičnost. Čovek 21og veka se baš i nije pokazao - razorio je planetu, istrebljuje životinje, okeane prekriva plastikom, otrovao se hranom, poludeo i otupeo. Prvi put u istoriji u budućnost se gleda sa zebnjom, a nauka i napredak, u koje smo položili tolike nade, pre će nas istrebiti nego izbaviti. Ništa nismo rešili - osvajamo svemir, a glad, nemaština, nepravda i ratovi jednako caruju. Kapitalizam nam ne može doneti ništa dobro, i očigledno je da će se urušiti, čega smo već gotovo svesni.
Pojedinac takvog društva na Zapadu (Evropa, SAD, Australija i recimo Japan) - projektovan je za direktora, vlasnika, sudiju, doktora, advokata...U njega se ulaže, njegov put i sreća utvrdjeni su navikom vremena, očekivanja su velika - ugled i poštovanje, žena i deca, dvoje kola u garaži i ostala sranja. Mi živimo za očekivanja jednog sistema i naših roditelja. Ako ih ne ispunimo, a većina nas svakako neće - slede razočaranja. I čovek krene da veruje kako nije dovoljno dobar, kako je izneverio voljene, a oni jadni uložili toliko truda u njega, kako nešto nije u redu sa njim i ostalo. Kada ga pitaju kako je on kaže da je dobro, iako se oseća ko govno - ali osećati se ko govno je no no, a i ne želi da sekira i brine one do kojih mu je stalo...Kad se na to još dodaju prekovremeni sati na poslu koji mrziš i brak koji jednostavno ne može biti idealan, ili čak samoća (a komšijin mali već troje dece sklepao)...U tom slučaju, ako nemaš jako duhovno uporište u veri, ili imaš dobro obrazovanje a karakterno si snažna i drčna individua - šta ti drugo ostaje nego da se utopiš u starom dobrom alkoholu, gudri, pornografiji, jutjubu...I na kraju se rokneš, malo iz očaja, a malo iz pakosti prema svetu koji sa razlogom prezireš.
E - zato poslovi, šefovi, roditelji, planovi, novac - čak žena, deca i prijatelji - moraju na drugo mesto a ti na prvo. Praznina i besmisao su jebene, vrlo jebene stvari - u protivnom, sredjene zemlje poput Norveške, Finske i ostalih ne bi imale toliko samoubistava, a preko 50% ljudi u bolnicama ne bi bili duševni bolesnici.
Bravo Tro! Pre svega, postoje tri ogromna problema - čovek je izgubio dodir sa crkvom i u velikoj meri sa samim Bogom, čovek je odbacio tradiciju, i čovek više nema ideala za koje bi živeo, a kamoli poginuo. Čovek osamnaestog ili devetnaestog veka nije imao kad da misli na samoubistvo - valjalo je hraniti sedmoro dece i vugliti, rmbati i kopati po čitav dan. Živeo je kako mu nalažu crkva i tradicija, i za sve je postojalo vreme - za setvu i žetvu, ženidbu, rat. U sve se ulazilo po utvrdjenom pravilu, i nije se puno razmišljalo.
Čovek dvadesetog veka izborio je slobodu (recimo), raskinuo je u najvećoj meri sa crkvom i tradicijom, izborio se za pravo glasa i odlučivanja itd. Ali oko njega je sad ostala ogromna praznina, a svet nije postao ništa bolji, naprotiv. Ali čovek 20og veka ima ogromnu veru u čovečanstvo - on ide u rat iz ideala, diže revolucije iz ideala, živi od poezije i književnosti, univerzalne ljubavi...To ga je koštalo itekako mnogo, navuklo mu na vrat bedu, staljinizam, razočaranja...Današnji potomci tog čoveka opekli su se njegovim primerom, i ne pada im na pamet da ginu za nekakav ideal - oni veruju u sopstvene snage, napredak, nauku, razumeli su da je život samo jedan i treba ga iživeti. Ali sloboda nam je donela degeneraciju, a jedan jedini, sebi dovoljan život - sebičnost. Čovek 21og veka se baš i nije pokazao - razorio je planetu, istrebljuje životinje, okeane prekriva plastikom, otrovao se hranom, poludeo i otupeo. Prvi put u istoriji u budućnost se gleda sa zebnjom, a nauka i napredak, u koje smo položili tolike nade, pre će nas istrebiti nego izbaviti. Ništa nismo rešili - osvajamo svemir, a glad, nemaština, nepravda i ratovi jednako caruju. Kapitalizam nam ne može doneti ništa dobro, i očigledno je da će se urušiti, čega smo već gotovo svesni.
Pojedinac takvog društva na Zapadu (Evropa, SAD, Australija i recimo Japan) - projektovan je za direktora, vlasnika, sudiju, doktora, advokata...U njega se ulaže, njegov put i sreća utvrdjeni su navikom vremena, očekivanja su velika - ugled i poštovanje, žena i deca, dvoje kola u garaži i ostala sranja. Mi živimo za očekivanja jednog sistema i naših roditelja. Ako ih ne ispunimo, a većina nas svakako neće - slede razočaranja. I čovek krene da veruje kako nije dovoljno dobar, kako je izneverio voljene, a oni jadni uložili toliko truda u njega, kako nešto nije u redu sa njim i ostalo. Kada ga pitaju kako je on kaže da je dobro, iako se oseća ko govno - ali osećati se ko govno je no no, a i ne želi da sekira i brine one do kojih mu je stalo...Kad se na to još dodaju prekovremeni sati na poslu koji mrziš i brak koji jednostavno ne može biti idealan, ili čak samoća (a komšijin mali već troje dece sklepao)...U tom slučaju, ako nemaš jako duhovno uporište u veri, ili imaš dobro obrazovanje a karakterno si snažna i drčna individua - šta ti drugo ostaje nego da se utopiš u starom dobrom alkoholu, gudri, pornografiji, jutjubu...I na kraju se rokneš, malo iz očaja, a malo iz pakosti prema svetu koji sa razlogom prezireš.
E - zato poslovi, šefovi, roditelji, planovi, novac - čak žena, deca i prijatelji - moraju na drugo mesto a ti na prvo. Praznina i besmisao su jebene, vrlo jebene stvari - u protivnom, sredjene zemlje poput Norveške, Finske i ostalih ne bi imale toliko samoubistava, a preko 50% ljudi u bolnicama ne bi bili duševni bolesnici.
Ne živim u BG, mada volim da banem s vremena na vreme.
Postoji kanal na yt zove se Pomazimo
Autor je Boban Surogat
E sad, na tom kanalu ima samo 2 pesme koje je velemajstor odsvirao i izbacio i nikad ništa posle toga
Sad svako malo yt zabaguje pa pored kanala bude onaj mali kružić kao da ima neki nov snimak i ja znam da nema al uvek otvorim da se uverim, do sad 100 puta
I uvek ću da kliknem da proverim dokle god postoji promil šanse
Obavezno mu stegni ruku kad ga vidiš, zaslužio je.
Sarkazam je za pobednike hajlendere.
Lupio Agilnom preko 300 minusa kako bi on bio 12. a ja 11. ali sajt nije registrovao, sve je nepromenjeno i samo sam izgubio 10 minuta dragocenog vremena. Kajzene učini nešto, sajt se raspada.
Lol, koji kurac, imas 1500 definicija i samo ovaj palac, ja ispisao 30 definicija ukupno i to prije godinu-dve kad je sajt vec bio mrtav, pa imam makar znacku (i sajt bez reklama!)
Oduzeli mi sve komunisti. Kakva je značka, je l udarnička?
Jel me jebes da si toliki debil da ti je stalo do ranka na vukajlija.com u 2020oj
Brate nije isto biti 12. i 11.
Kad smo već kod samoubistva, postoje pristojni tekstovi na sajtu Psihoverzum:
https://www.psihoverzum.com/o-samoubistvu-se-prica-ali-to-nije-dovoljno/
https://www.psihoverzum.com/kada-je-ostati-ziv-najhrabrija-stvar-koju-mozes-uraditi/
https://www.psihoverzum.com/6-terapeuta-psihijatara-i-savetnika-na-temu-samoubistva/