O drogama
Rekli o sajtu
Bez ikakve pompe, Vukajlija se pojavila tokom ove godine i zabilježila skoro deset hiljada rječi u rječniku žargona koje su definisali sami posjetioci. Uzimajući za ime učestalu grešku u govoru kad ljudi zapravo žele da kažu Vujaklija, stvorena je zajednica stvaraoca slenga srpskog jezika i mjesto na kojem posjetioci treniraju svoju kreativnost. Ovaj kreativni ventil vas samo tako usisa i očas posla možete da izgubite sate vremena čitajući duhovite opaske kojim su definisani brojni izrazi iz popularne kulture i govora. Pozicionirajući se između ozbiljnih sajtova kao što su "Metak" i "Vokabular" na jednoj, i zabavnih "Srbovanje", "Kobaja Grande" na drugoj strani, Vukajlija je dokazala da famozni "user-created content" (sadržaj kreiran od strane korisnika) može sasvim lijepo da zaživi i na ovim prostorima. Ovogodišnja nagrada za najbolji sajt prema izboru Biznisbloga odlazi ovom istinskom Web 2.0 projektu kojem u definicijama nije izmakla ni domaća blogosfera!
Biznisblog · 26. Decembar 2007.
https://www.youtube.com/watch?v=277hz5fl8qM
samo mdma
рифраф вишеградски је експерт за сваку дрогу. и теоријски и практично
Dilat + Lembac
kako sam se klepao ovaj vikend ajme meni teško meni
jesu koristili kurtone il si ih opet puštao na golo date klepaju?
probao sam brownije odlicna stvar
хаха луватар наркоман
Sta si probo? Boranije?
Probo lsd, ali uopste nie onakav kakvog sam ga zamisljao i bukvalno nema veze sa onim sto sam citao
Да је ђенерал Недић ту не бисте ви наркомани тако слободно загађивали животни простор
Јадници дрогирани.
Ja cu sad iscitam temu pa da vidim kako sta ide, i meni odgovara droga neka koja ce me tera da jurim 200 na sat, ali van trave druge se teze nabavljaju jer diler moze i da uzgaja travu sam.Nego i kod dzide ima raznih vrsta neka kvalitetna mi treba.
salvia
Modafinil bi ti možda pomogao, ako hoćeš da budeš fokusiran da završiš nešto
probajte steviu
pa deste braco
Desi
Desiedi
DA LI JE ANARHIJA MOGUĆA?
"Mogla bi da bude moguća", kažeš, "kada bi mogli da se snađemo bez države. Ali da li smo mi sposobni za tako nešto?"
Možda je najbolji način da se odgovori na tvoje pitanje da posmatramo tvoj život.
Koju ulogu igra država u tvom životu? Da li ti pomaže da živiš? Da li te hrani, oblači i osigurava ti krov nad glavom? Da li ti ona pomaže pri radu ili igri? Kada si bolestan, da li zoveš doktora ili policajca? Da li ti država može podariti više sposobnosti nego što ti ih je priroda dala? Da li te ona može spasiti od bolesti, starosti ili smrti?
Posmatraj svoj svakodnevni život i videćeš da u njemu država nije nikakav činilac osim kada počne da se meša u tvoje stvari, kada te prisiljava da radiš neke stvari ili ti zabranjuje da radiš neke druge. Tera te, na primer, da plaćaš porez i da je podržavaš, hteo ti to ili ne. Tera te da obučeš uniformu i ideš u vojsku. Obuzima tvoj privatni život, naređuje ti, ograničava te, propisuje ti ponašanje i uopšte radi sa tobom šta god joj odgovara. Govori ti čak u šta moraš da veruješ i kažnjava te ako misliš ili delaš drugačije. Usmerava te šta moraš da jedeš i piješ i baca te u tamnicu ili te ubija zbog neposlušnosti. Naređuje ti i vlada nad svakim korakom u tvom životu. Tretira te kao lošeg dečaka ili kao neodgovorno dete kome treba starateljeva snažna ruka, ali ako ne slušaš smatra te uprkos tome odgovornim.
Promatraćemo posle ove detalje u životu u anarhiji i koji uslovi i institucije će postojati u tom obliku društva, kako će funkcionisati i kakvo će imati dejstvo na čoveka.
Za sada hoćemo prvo da pokažemo da je takva društvena situacija moguća, da je anarhija izvodljiva.
Kakav je danas život prosečnog čoveka? Skoro sve vreme on je posvećen zarađivanju za život. Toliko si zauzet zarađivanjem za život da jedva imaš vremena da živiš, da uživaš u životu. Ni novca, ni vremena. Srećan si ako imaš neki izvor zarade, neki posao. Ponekad dođu teška vremena: nezaposlenost i hiljade ljudi su izbačeni sa posla, svake godine, u svakoj zemlji.
Ta vremena znače da nema više zarade, nema plate. Posledice su briga i oskudica, bolesti, očaj i samoubistvo. Ona prouzrokuju siromaštvo i zločin. Da bi olakšali siromaštvo gradimo kuće i domove za siromašne i besplatne bolnice, koje ti sve izdržavaš svojim porezom. Da bi se sprečio zločin i kaznili kriminalci ti opet izdržavaš policajce, detektive, državne snage, sudije, advokate, zatvore, tamničare. Možeš li zamisliti išta besmislenije i neizvodljivije? Zakonodavstvo uvodi zakone, sudije ih tumače, razni zvaničnici ih izvršavaju, policija juri i hapsi kriminalce i konačno zatvorski čuvar pazi na njih. Brojne osobe i institucije su zauzete time da drže nezaposlenog čoveka dalje od krađe i da ga kazne ukoliko proba tako nešto. Onda ga snabdevaju sa potrepštinama za život koje su mu falile i zbog kojih je počinio zločin u prvoj liniji. Onda ga posle duže ili kraće kazne puštaju na slobodu. Ako ne uspe da nađe posao, začarani krug se ponavlja: krađa, hapšenje, suđenje i zatvaranje.
Ovo je bez mnogo detalja, ali zato tipična ilustracija glupog karaktera našeg sistema; on je glup i nedelotvoran. Zakon i država podržavaju takav sistem.
Zar nije čudno što većina ljudi ne može da zamisli da bi mogli da se snađemo bez države, kada u stvari naš pravi život nema veze sa njom, ona mu ne treba i naš život je samo ometen tamo gde se pojavljuju zakon i država?
"Ali sigurnost i javni red", buniš se, "da li bi toga bilo bez zakona i države? Ko bi nas štitio od kriminalaca?"
Istina je da je ono što zovemo "zakonom i redom" najgori nered, kao što smo videli u prethodnim poglavljima. Ono malo reda i mira što imamo je zbog zdravog razuma i zajedničkih napora ljudi, najčešće uprkos državi. Da li ti treba država da ti kaže da ne istrčiš pred auto? Da li ti ona treba da ne bi skočio sa Bruklinskog mosta ili Ajfelove kule?
Čovek je društveno biće: on ne može da postoji sam; on živi u zajednicama ili društvima. Zajedničke potrebe i interesi uzrokuju određene dogovore da bi nam omogućili sigurnost i lagodnost. Takva saradnja je slobodna, dobrovoljna; nema potrebe ni za kakvom prisilom od strane države. Ti se priključuješ sportskom klubu ili horu zato što su to tvoje naklonosti i sarađuješ sa drugim članovima bez da te neko primorava na to. Naučnici, pisci, umetnici i pronalazači tragaju za svojom vrstom inspiracije i međusobnog rada. Njihovi nagoni i potrebe su njihovi najjači motivi: mešanje bilo kakve vlasti ili države može samo da ometa njihove napore.
Svuda u životu možeš videti da potrebe i naklonosti ljudi vode u udruživanje, zbog međusobne zaštite i pomoći. To je razlika između upravljanja stvarima i vladanja nad ljudima; između rađenja nečega po slobodnom izboru i bivanja na to primoran. To je razlika između slobode i prinude, između anarhizma i države, jer anarhizam znači dobrovoljnu saradnju umesto prisilnog učestvovanja. On znači sklad i red namesto ometanja i nereda.
"Ali ko će nas braniti od zločina i zločinaca?", pitaš.
Bolje se zapitaj da li nas država stvarno štiti od njih. Zar država sama ne stvara i održava uslove koji stvaraju zločin? Zar najezda i nasilje na kojima počiva država ne stvaraju duh netrpeljivosti i proganjanja, mržnje i još više nasilja? Zar se zločin ne povećava sa povećanjem siromaštva i nepravde prouzrokovane državom? Zar sama država nije najveća nepravda i zločin?
Zločin je posledica ekonomskih uslova, društvene nejednakosti, zla i loših stvari čiji su roditelji država i monopol. Država i zakon mogu jedino da kazne kriminalca. Oni niti "leče" zločin niti mogu da ga spreče. Jedini pravi lek protiv kriminala je da se ukinu njegovi uzroci, a to država nikada neće moći da uradi, pošto je ona tu da održava baš te uzroke. Zločin se može ukinuti jedino ako se ukinu i uslovi koji ga stvaraju. Država to ne može da uradi.
Anarhizam znači ukidanje tih uslova. Zločin koji je posledica države, njenog tlačenja i nepravde, nejednakosti i siromaštva, će nestati u anarhiji. Oni čine do sada najveći procenat zločina.
Sigurno će i drugi zločini postojati neko vreme, oni koji se dešavaju iz zavisti, strasti i duha prisile i nasilja koji danas vlada svetom. Oni će, kao deca autoriteta i imovine, postepeno nestajati u uslovima u kojima polako iščežava atmosfera koja ih je proizvela.
Anarhija stoga neće ni gajiti zločin niti mu dozvoliti da se razvije. Na povremena dela protiv društva će se gledati kao na ostatke prošlih bolesnih uslova i stavova i lečiće se više kao nezdravo stanje uma nego kao zločin.
Anarhija će da počne da hrani "kriminalca", da mu osigura posao umesto da ga prvo nadgleda, hapsi, sudi mu i zatvara ga i na kraju da ga hrani kao i mnoge druge koji onda moraju da ga čuvaju. Zasigurno čak i ovaj primer pokazuje koliko je život u anarhiji smisleniji i jednostavniji nego danas.
Istina je da je današnji život nepraktičan, zamršen i zbunjujuć, a nezadovoljavajuć iz bilo koje perspektive. To je razlog što ima toliko bede i nezadovoljstva. Radnik nije zadovoljan; a ni gazda nije srećan u svom stalnom strahu od "loših vremena" uključujući gubitak imovine i moći. Sablast straha od sutrašnjice prati ukorak jednako i siromašne i bogate.
Radnik sigurno nema šta da izgubi zamenom države i kapitalizma uslovima bez države, anarhijom.
Srednja klasa ima skoro isto toliko nesigurne živote kao i radnici. Oni su zavisni od dobre volje proizvođača i prodavaca na veliko, velikih industrijskih kombinata i kapitala, a uvek su u opasnosti od bankrota i propasti.
Čak i veliki kapitalisti imaju malo šta da izgube zamenom današnjeg poretka sa anarhijom, jer bi u njoj život i komfor bili osigurani; strah od takmičenja bi bio uništen ukidanjem privatnog vlasništva. Svako bi imao potpune i nesputane mogućnosti da živi i uživa u svom životu do svojih najdaljih granica.
Tome dodaj i svest o miru i harmoniji; osećaj koji dolazi sa slobodom od finansijskih i materijalnih briga; shvatanje da se nalaziš u prijateljski nastrojenom svetu gde nema zavisti ili poslovnih rivala koji bi mogli da ti ometaju misli; u svetu bratstva, u atmosferi slobode i opšteg blagostanja.
Skoro je nemoguće zamisliti čudesne mogućnosti koje se otvaraju čoveku u društvu komunističkog anarhizma. Naučnik se može potpuno posvetiti svojim voljenim istraživanjima bez da mora da misli kako da zaradi svoj hleb. Pronalazač bi imao na raspolaganju sve što mu je potrebno da unapredi čovečanstvo svojim izumima i pronalascima. Pisac, pesnik, umetnik—svi oni bi se uzdigli na krilima slobode i društvenog sklada u još veće visine dostignuća.
Tek tada bi pravda i pravo došle na svoje. Nemoj da potcenjuješ ulogu ovih osećanja koje one igraju u životima čoveka ili naroda. Mi ne živimo samo od hleba. Tačno je da naše postojanje nije moguće bez mogućnosti da zadovoljimo svoje fizičke potrebe, ali njihovo zadovoljavanje ne čini nikako sav život. Naš trenutni poredak civilizacije je, lišavajući milione ljudi nasledstva, takoreći stavio trbuh u centar univerzuma, ali u razumnom društvu sa obiljem za svakoga svi uslovi za život i sigurnost življenja bili bi smatrani za nešto što se podrazumeva, kao što je vazduh dostupan svakome. Ljudska samilost, osećanje za pravdu i ispravno imali bi šansu da se razviju, da se zadovolje, da se rašire i rastu. Čak je i danas osećaj za fer-plej i pravdu još uvek živ u ljudskim srcima uprkos vekovima potiskivanja i izokretanja. On nije mogao da bude istrebljen, on ne može da bude istrebljen jer je urođen, prirodan za čoveka, instinkt koji je isto jak kao i onaj za samo-očuvanjem i isto toliko bitan kao i naša radost. Ne dolazi sva beda koju imamo u svetu od nedostatka materijalnog blagostanja. Čovek može lakše da izdrži gladovanje nego svest o nepravdi. Svest da se sa tobom nepravedno postupa će te navesti na protest i pobunu isto toliko brzo kao i glad, a možda i brže. Glad može da bude neposredan razlog za svaki ustanak ili pobunu, ali ispod nje je sanjivi otpor i mržnja masa prema onima od čijih ruku moraju da trpe nepravdu i nedela. Pravda i pravo igraju mnogo veću ulogu u našim životima nego što je većina ljudi toga svesna. Oni koji to poriču znaju veoma malo o ljudskoj prirodi i istoriji. U svakodnevnom životu stalno vidiš ljude koji se rasrde zbog onoga što smatraju nepravdom. "To nije pravedno", instinktivan je prigovor čoveka koji oseća da mu je načinjeno nedelo. Naravno, svačije shvatanje ispravnog i pogrešnog zavisi od njegove tradicije, okoline i vaspitanja. Kakvo god bilo to shvatanje, njegov prirodni impuls je da se suprotstavi onome za šta misli da je pogrešno i nepravedno.
U istoriji se da isto to potvrditi. Više pobuna i ratova su bili vođeni zbog ideja o ispravnom i pogrešnom nego zbog materijalnih uslova. Marksisti bi prigovorili da naše poglede o ispravnom i pogrešnom oblikuju ekonomski uslovi, ali to nikako ne menja činjenicu da je smisao za pravdu i ispravnost večito navodio ljude na heroizam i požrtvovanje za ideale.
Hristovi i Bude svih epoha nisu nastali iz materijalnih razmišljanja već zbog svoje posvećenosti pravdi i ispravnome. Pioniri u svakom ljudskom nastojanju su trpeli klevete, proterivanja, čak i osude na smrt, ne zbog ličnog uzdizanja već zbog vere u ispravnost svog cilja. Janovi Husi, Luteri, Brunoi, Savonarole, Galileji i mnogi drugi religiozni i društveni idealisti borili su se i umirali boreći se za pravdu kako su je oni videli. Slično se dešavalo i na putevima nauke, filozofije, umetnosti, pesništva i obrazovanja - od vremena Sokrata do današnjih dana ljudi su posvećivali svoje živote u korist istine i pravde. Na polju političkog i društvenog napredovanja, počevši sa Mojsijem i Spartakom, najplemenitiji ljudi žrtvovali su se za svoje ideale pravde i jednakosti. Ali nije ni ova silovita moć idealizma ograničena samo na izuzetne pojedince. Ona je uvek pokretala mase. Američki rat za nezavisnost, na primer, započeo je narodnom mržnjom u kolonijama prema nepravdi zbog poreza bez da mogu da imaju predstavnike. Krstaši su trajali dve stotine godina zbog pokušaja da se osigura hrišćanska sveta zemlja. Ovaj verski ideal je naveo šest miliona ljudi, čak i armije dece, da se suoče sa neizrecivim teškoćama, bolestima i smrću u ime pravde i ispravnog. Čak su se i u poslednjem svetskom ratu, koji je bio kapitalistički u svojim ciljevima i posledicama, borili milioni ljudi iz ubeđenja da se on vodi za ispravan cilj, za demokratiju i kraj svih ratova.
Tako je kroz celu istoriju, staru i modernu, osećaj pravde i ispravnog navodio čoveka, pojedinačno i kolektivno, na samopožrtvovanje i posvećivanje i uzdizalo ga mnogo iznad dosade njegovog svakodnevnog života. Tragično je naravno što se ovaj idealizam izrazio kroz proterivanja, nasilje i pokolj. Nečast i samoživost kralja, sveštenika i gospodara, neznanje i fanatizam su odredile takvu formu. Duh koji ih je ispunjavao je ipak bio duh pravde i poštenja. Sva pređašnja iskustva dokazuju da je taj duh još uvek živ i moćan i da je odlučujuć činilac na svakoj lestvici ljudskog života.
Uslovi života danas oslabljuju i izopačuju ovu najplemenitiju ljudsku osobinu, izokreću njeno ispoljavanje i pretvaraju je u kanale za netoleranciju, proterivanje, mržnju i svađu, ali jednom kada se čovek oslobodi uticaja materijalnih interesa koje ga kvare, kada se okane neznanja i klasnih suprotnosti, njegov urođen duh za pravdu će se pojaviti u novim oblicima, oblicima koji će zajedno težiti još većem bratstvu i blagonaklonosti, ka ličnom miru i društvenoj harmoniji.
Jedino u anarhiji može ovakav duh da se u potpunosti razvije. Oslobođeni od ponižavajuće i brutalne borbe za naš svakodnevni hleb, kada svi budu delili rad i blagostanje, najbolje osobine ljudskog srca i uma moći će da rastu i imaće mogućnost da se primene za dobrobit svih. Čovek bi u stvari postao plemenito delo prirode o kojem je do sada samo sanjao.
Iz tih razloga je anarhija ideal ne samo za određenu klasu već za celo čovečanstvo, jer bi od nje, u najopštenijem smislu te reči, svi imali koristi. Zato je anarhizam izraz univerzalne i večite žudnje ljudske vrste.
U interesu svake žene i svakog muškarca je da pomognu da se dođe do anarhije. Oni bi to sigurno i radili kada bi shvatili lepotu i pravdu jednog takvog novog života. Svako ljudsko biće koje nije lišeno osećanja i razuma teži anarhiji. Svako ko trpi nepravdu i zlo, korupciju i grozote današnjeg života je instintkivno duševno srodan sa anarhijom. Svakome kome srce nije okamenilo na ljubaznost, strast i samilost za svojeg bližnjeg mora biti u interesu da je podrži. Svako ko mora da podnosi siromaštvo i bedu, tiraniju i potlačivanje treba da priželjkuje anarhiju. Svaki slobodoljubiv i pravdoljubiv muškarac i žena treba da pomognu u njenom ostvarivanju.
Pre svega i ono što je najbitnije je da je ona u interesu svih potlačenih i potisnutih ovoga sveta. Oni koji grade palate, ali žive u travels; koji postavljaju nit života, ali koji ne smeju da učestvuju u obedu; koji stvaraju bogatstvo ovoga sveta i koji su lišeni nasledstva; koji ispunjavaju život radošću i sunčanom svetlošću, a pritom su prezreni u dubinama tmine; Samsoni života lišeni snage od strane straha i neznanja; bespomoćan div rada, proletarijat uma i mišića, industrijske mase i poljoprivrednici—oni treba da sa uživanjem prigrle anarhiju.
Za njih je anarhizam najjača draž; oni su ti koji prvi i poslednji moraju da rade na novom danu koji će im vratiti njihovo nasleđe i doneti slobodu i blagostanje, radost i sunčevu svetlost celom čovečanstvu.
"Sjajna stvar", primetićeš, "ali da li bi to radilo? I kako da do toga dođemo?"
Ovu stranicu je poslednji put uredio korisnik Dungodung pre 17 godina
Викизворник
Sadržaj je dostupan pod licencom CC BY-SA 3.0 osim ako je drugačije navedeno.
Politika privatnosti Uslovi korišćenjaRačunarski prikaz