Odlično razmišljanje, ako je tvoje....pogotovo ovo o paklu...
Rasplakah se čoveče, tragedija. Svaka čast za ovaj post. Jebeni svet se raspada. Zašto?! Ooo zašto?! Zašto žvake nisu dojajne kao na rekallami? Zašto se ribe ne lepe za pivo kao favafaca za kiflu? Zašto Merix nije onako dojajan? Zašto nismo srećni sa kreditima kao onaj majmun sa reklame? Zašto?! Oooo zašto?!
Nada nas je održala, njojzi hvala. Nada Čobanica je celoj mojoj generaciji skinula mrak, a i nije bila loša riba.
Kakav čips ti jedeš, gde uzimaš hamburgere, po kakvom groblju šetaš, kakvu vodu umesto piva piješ i u kakve rupe izlaziš?
Čoveče, sve to postoji...
Izađi iz mraka, oleši se kako treba i ugledaj svetlost.
TO!
Ovo me je podsetilo koliko me zabavlja svaki put kada neko kaže da je trezan. Niko nije trezan u Srbiji. Srbija je stvorena da te intoksira, intoksira sopstvenom nepodesnošću, intoksira obećanjima u bolje sutra koje nikad ne dođe.
"Kad bih samo imao nova kola i čvršće dupe i više trbušnjaka i bolju kožu i bolju kosu... Samo kada ne bih imao tu dispoziciju über štrebera - sve bi bilo eeeXtraaa, sve bi bilo sjajno-bajno."
Ova kultura veoma voli da ti govori da je bolest lek. Sve što treba da uradiš je da se prepustiš, sve što treba da uradiš je da radiš kako ti oni kažu. To je kulminacija borbe za nezavisnost, to je kulminacije borbe za demokratiju, borbe za ljudska prava i jednakost - sve se svelo na Dvor i Kursadžije, i nadam se da ste ponosni. Ovo je zemlja gde ti kažu da si niko i ništa bez fakulteta, a posle ne možeš da se zaposliš. I nemoj da neko kaže da je sve to stvar ličnog izbora, jer ne postoji "lični izbor". Izbor je iluzija, izbor je izmišljotina vaše mašte.
Ponekad se umorim od pretvaranja da sam prava osoba. Umorim se od pretvaranja da postojim, umorim se od izvinjavanja, umorim se da kucam dugačke postove na forumima, umorim se da sedim, umorim se da trepćem, umorim se da žmurim, umorim se da pričam, umorim se da držim usta zatvorena.
Jeste li ikad razmišljali da ako postoji pakao da je isti kao Zemlja samo što traje večno? Ja sam oduvek mislio da je to najgori mogući pakao: isto ovo samo se nikad ne završava, opet i opet, nema starenja, nema umiranja - samo življenje ovde zauvek; bavljenje uvek istim stvarima, istim glupim ljudima, istim nerazumevanjem, istim nedostatkom komunikacije, istom nemogućnošću ljudi da shvate šta si hteo da im kažeš; i posmatraš sa strane kako se sve menja, ali se ništa ne popravlja.
Verovatno zato volim da kada spavam da ništa ne sanjam zato što je to kao mali preview smrti. Mali preview kako bi smrt trebalo da izgleda.
brate, svako može da utiče na svoj život, gde god da živi. Nebitno da li je to Srbija, Sirija ili Sibir. Samo trebaš da formiraš takav stav prema životu i to je sve. Da ne shvataš život kao kaznu nego kao nagradu. Jer realno ne trebaju ti pare, ne trebaju ti one 2/3 čipsa, uostalom ne treba ti ništa specijalni, treba ti samo društvo, a društvo možeš da nađeš u svakom trenutku. I ovde i u Americi i bilo gde na svetu imaš ljude koji ne milse i ljude koji misle svojom glavom. Po nekom nepisanom pravilu ovi prvi su svuda u mnogo većem broju, ali to ne znači da nemaš ove druge. E da, i ne mogu oni toliko da puštaju farmu, dvor i kursadžije koliko ja mogu to da ignorišem i ne gledam, uostalom koji će mi kurac tv. Ljudi su živeli i pre televizora i pre nekih mnogo bitnijih stvari za nas.
Čoveče, mišljenje ti je šit, da budemo realni.
Trbušnjaci, lepa koža i kosa su ti bolest?
Bez uvrede, ali time se teše pajseri kojima je teško da vežbaju i da se dignu sa kreveta.
"Lepi i zgodni sve imaju, njima je najlakše, njima sve ide"
Nije nam toliko lako, ali nam je lakše nego na primer zalizanim debelim metalcima.
Toliko od mene...
Kurac ti je razmišljanje. Što se ne ubiješ? Jbg, ako je ovo pakao rokni se.
Исто помислих. Шта те спречава ако је ово толика катастрофа?
I ja to pomislih, al' otkud znam, treba sutra da čitam o njemu u novinama...
Nije lep osećaj.
Msm, ako ću već da ga nagovorim da se rokne, hoću neke zasluge. Ovako me niko neće spomenuti...
Па и да се убије , ићи ће у тај његов описани пакао и онда све испочетка ал без краја , ваљда зато не жели :)) можда још увек има наде за нас , то га гура напред.......
Meni se čini da on ne vjeruje u ta zagrobna sranja.
Ne razočaram se kad ne dođe ostatak sela da sere u moj WC zato što sam kupio Glejd mikrosprej.
bilo bi sranje. jer bi imali sve tako savrseno, tako da u sustini to savrsenstvo bi postalo prosjek a cim se to desi, opet ne bi valjalo jer prosjek nikad ne zadovoljava dovoljno.
tako da je bolje ovako,sa kesicom cipsa 1/3 punom, pa kad naidjes na kesicu do pola ispunjenu ti se odusevis jer je to bolje od prosjeka, nije savrseno ali je bolje. ista stvar sa drugim stvarima....
A i bilo bi dosadno.
Meni su pičke savršene kad popijem svoje savršeno ledeno nikšićko pivo koje se savršeno oznojilo
Znate od čega mi je još muka? Muka mi je od onih ljudi koji ti nude onu lažnu dihotomiju između "srećan" i "nesrećan", kao da su ljudske emocije jedna horizontalna linija sa markerom na sredini i sa jedne strane je "srećan", a sa druge "nesrećan".
Stalno mi govore: "Izgledaš tužno! Zašto si tako nesrećan? Zdrav, prav, ali si i dalje nesrećan! Zašto?"
Zar ta "srećan-nesrećan" vrsta ljudi ne shvata da su ljudske emocije mnogo složenije od toga? Nije sve jednostavno kao:
"SREĆAN SAAAAM! HAHAHAHAHAHA! :DDDD"
i s druge strane:
"Aaaa, nesrećan sam, šmrc. :'((((((".
Ljudske emocije su 3D! One su kao džinovska maglovita sfera koja se širi - sa kilometrima nijansi, tonama kompleksnosti. One su složena mašina, nisu jednostavna linija u pesku! Možeš da osećaš i razmišljaš o toliko mnogo stvari odjednom. Ne moraš sve da svedeš na "srećan-tužan" - ne funkcioniše to tako, ne mora da funkcioniše tako. Oni koji misle da to tako funkcioniše to rade zato što žele da žive u svetu koji je jednostavniji nego što stvarno jeste.
I gadi mi se ideja da zadovoljstvo onim što imamo treba da bude naš životni cilj. Razmislite, da su pećinski ljudi bili zadovoljni živeći po dvadeset godina, tucajući kamen o kamen radi zabave - gde bi onda bilo ljudsko društvo? Nigde! Svi bismo i dalje ispuštali majmunske urlike kada smo ljuti. Umesto toga, danas možemo da vežemo reči za taj sentiment: "JEBI SE! BESAN SAM! BLOGOVAĆU O OVOME!"
Ali ako APSOLUTNO moram da biram između srećan i nesrećan - biram nesrećan. A zašto? Zato što mi svaki beznačajan lik kaže: "Nasmej se! Daj malo osmeh." To me takođe čini suicidnim!
sedplas, napusti temu!
Pusti nas bre da ubijemo čoveka na miru...
Imamo novog Jovičića!
Jeste li ikad razmišaljli koliko je život obmanjujuće upakovan? Kesa čipsa je samo jednu trećinu puna, čizburger ne izgleda kao onaj na slici, model na naslovnoj strani je fotošopiran i airbrushovan, trejler je bio bolji od filma, pivo ti neće napraviti od života ludu žurku sa grčkim boginjama koje igraju oko tebe. Čak ni ljudi ne pokazuju svoje pravo lice dok nisu pod pritiskom i u kritičnoj situaciji.
Pitam se kako bi bilo da živimo u tom drugom svetu koji smo stvorili. Svetu primamljivih laži. Kesa čipsa je napunjena do vrha neizlomljenim čipsom, čizburger je svakim zalogajem punačak i svež kao onaj na slici, ulicama šetaju savršene žene bez mana, film je u potpunosti jednak svom trejleru, žurke su zaista zabavne i divlje kao što ih reklame za pivo predstavljaju i svi koje poznaješ izražavaju svoje emocije slobodno i otvoreno.
Ponekad mislim da taj svet postoji i da smo svi bili jednom tamo. Mislim da smo bili tamo, ali smo se ga izgubili. Ovaj svet, ova bleda kopija, je naš pakao; i naša lažna obećanja i obmanjujući marketing su u stvari naše kolektivno potisnuto sećanje tog boljeg sveta, podsetnik onoga što smo izgubili kada smo pojeli Hot-dog Znanja ili tako neko sranje.
Zapravo, mnogo logičnija, ali podjednako depresivna, realnost je da smo (iz nekog razloga) sposobni da zamišljamo svet boljim nego što jeste, i boljim nego što će ikada moći da bude. Savršene sise i savršeni čizburger ne postoje i nikada neće postojati, ali mi ipak znamo kako oni izgledaju i kakvog su ukusa. Znamo, ali moramo da se zadovoljimo lošijim.